Opsesivno-kompulzivni poremećaj

Opsesivno-kompulzivni poremećaj
Sinonimi	Opsesivno-kompulzivna neuroza
Četiri distinktivne ciklične odlike OKP-a-
Specijalnosti	Psihijatrija, Klinička psihologija
Simptomi	Osoba oseća potrebe da više puta proverava stvari, izvodi određene rutine, ima određene misli više puta
Komplikacije	Anksioznost, depresija, socijalna izolacija, suicidalne misli, zloupotrebe supstanci, poteškoće u održavanju veza ili na poslu
Vreme pojave	Pre 35. godine
Faktori rizika	Genetika, biologija, temperament, trauma u detinjstvu, određene infekcije
Dijagnostički metod	Klinička psihološka procena, fizička procena; Y-BOCS i OCI-R
Slična oboljenja	Anksiozni poremećaj, teža depresijska epizoda, poremećaji ishrane, tikovi, psihotični poremećaji
Prevencija	Ne postoji prevencija; rani početak lečenja pomaže u smanjenju simptoma
Lečenje	Kognitivno-bihejvioralna terapija, pogotovo terapija izloženosti i odgovora; duboka stimulacija mozga; transkranijalna elektromagnetna stimulacija i psihohirurgija u teškim slučajevima
Lekovi	selektivni inhibitori preuzimanja serotonina kao što su fluoksetin, fluvoksamin i sertralin; koristi se i triciklični antidepresiv klomipramin
Prognoza	hronično stanje; najteži simptomi tokom rane adolescencije i odraslog doba; uz psihoterapiju simptomi se smanjuju
Frekvencija	1—3% globalne populacije
Smrtnost	OKP sam po sebi nije fatalan; istraživanja pokazuju veću smrtnost kod obolelih od OKP-a usled tendencije ka suicidalnim mislima

Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) je mentalni poremećaj i poremećaj ponašanja koji zahvata 1—3% globalne populacije i kog karakterišu nametljive misli (opsesije) i ponavljajuće radnje (kompulzije).

Opsesije su uporne neželjene misli, mentalne slike ili nagoni koji izazivaju osećaj anksioznosti, gađenja ili nelagode. Kompulzije su ponavljajuće radnje ili rutine koje se javljaju kao odgovor na opsesije kako bi se postiglo olakšanje od anksioznosti i nelagode. Osoba se oseća prisiljenom na kompulzivne radnje, iako ih ne doživljava kao svoje, već kao nametnute i neprijatne. Ukoliko osoba ne izvrši kompulzivnu radnju, može osećati strah ili krivicu.

Neke uobičajene opsesije uključuju strah od kontaminacije, opsesiju simetrijom, strah od bogohulnog ponašanja, seksualne opsesije i strah od mogućeg nanošenja štete drugima ili sebi. Uobičajene kompulzije uključuju prekomerno pranje ruku, čišćenje, brojanje, naređivanje, ponavljanje, izbegavanje okidača, gomilanje, neutralisanje, traženje uverenja, molitve i provere stvari. OKP se takođe može manifestovati isključivo kroz mentalne kompulzije, kao što su mentalno izbegavanje i prekomerno razmišljanje. Ova manifestacija se ponekad naziva primarni opsesivno-kompulzivni poremećaj. Kompulzije se javljaju često i obično traju najmanje jedan sat dnevno, narušavajući kvalitet života osobe. One stvaraju olakšanje u trenutku izvršenja, ali uzrokuju i da opsesije vremenom rastu zbog ponovljenog ponašanja, koje se završava nagradom, odnosno smanjenjem osećaja nelagode.

Mnogi odrasli koji boluju od OKP-a su svesni da njihove kompulzije nemaju smisla, ali ih i dalje izvode da bi ublažili tegobu izazvanu opsesijama. Iz tog razloga, misli i ponašanja kod OKP se obično smatraju egodistoničkim (nisu u skladu sa idealnom slikom o sebi). Nasuprot tome, misli i ponašanja kod opsesivno-kompulzivnog poremećaja ličnosti (OKPL) se obično smatraju egosintoničkim (u skladu su sa nečijom idealnom slikom o sebi), što pomaže da se diferenciraju OKPL i OKP.

Iako je tačan uzrok OKP nepoznat, nekoliko regiona mozga je uključeno u njegov neuroanatomski model uključujući prednju pojasnu koru, orbitofrontalni korteks, amigdalu i BNST. Istraživanja pokazuju da prisustvo određene genetičke komponente dovodi do toga da jednojajčani blizanci budu više pogođeni od dvojajčanih. Faktori rizika uključuju istoriju zlostavljanja dece ili druge događaje koji izazivaju stres, kao što su tokom postpartalnog perioda ili posle streptokokne infekcije.

Dijagnoza se zasniva na kliničkoj prezentaciji i zahteva isključivanje drugih uzroka koji su povezani sa lekovima ili drugim medicinskim uzrocima. Neke skale procene koje se koriste su Jejl-Braun skala opsesivno-kompulzivnog poremećaja (Y-BOCS), kao i OCI-R.

Ostali poremećaji sa sličnim simptomima su generalizovani anksiozni poremećaj, veliki depresivni poremećaj, poremećaji u ishrani, tikovi, ponavljajuće ponašanje fokusirano na telo i opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti. Poremećaji ličnosti su čest komorbiditet, pri čemu shizotipalni poremećaji i OKPL imaju slab odgovor na lečenje. Stanje je takođe povezano sa opštim porastom suicidalnosti.

Fraza opsesivno-kompulzivno se ponekad koristi na neformalan način koji nije povezan sa OKP, i služi da bi se neko opisao kao preterano pedantan, perfekcionista, apsorbovan ili na neki drugi način fiksiran nečim ili prema nečemu. Međutim, stvarni poremećaj može varirati u prezentaciji i osobe sa OKP možda neće biti zabrinute za čistoću ili simetriju, kako se popularno smatra.

Znaci i simptomi

OKP se može manifestovati sa širokim spektrom simptoma. Određene grupe simptoma obično se javljaju zajedno kao dimenzije ili grupe, što može odražavati osnovni proces. Standardni alat za procenu OKP-a je Jejl-Braun skala (Y-BOCS), koja ima 13 unapred definisanih kategorija simptoma. Ovi simptomi se uklapaju u tri do pet grupa. Metaanalitički pregled struktura simptoma utvrdio je da je struktura grupisanja od četiri faktora najpouzdanija: faktor simetrije, faktor zabranjenih misli, faktor čišćenja i faktor gomilanja.

• Faktor simetrije u velikoj meri korelira sa opsesijama koje se odnose na redosled, brojanje i simetriju, kao i ponavljajuće kompulzije.
• Faktor zabranjenih misli u velikoj je korelaciji sa nametljivim mislima koje su nasilne, religiozne ili seksualne prirode.
• Faktor čišćenja je u velikoj korelaciji sa opsesijama o kontaminaciji i prisilama vezanim za čišćenje.
• Faktor gomilanja uključuje samo opsesije i kompulzije povezane sa gomilanjem, i identifikovan je kao različit od drugih grupa simptoma.

Kada se posmatra početak OKP, jedna studija sugeriše da postoje razlike u uzrastu početka OKP između muškaraca i žena, pri čemu je prosečna starost početka OKP 9,6 za mušku decu i 11,0 za žensku decu. Deca sa OKP često imaju druge mentalne poremećaje, kao što su ADHD, depresija, anksioznost i poremećaj ponašanja. Kontinuirano je veća verovatnoća da će deca imati problema u školi i imati poteškoća u društvenim situacijama. Kada se posmatraju i odrasli i deca, studija je pokazala da je prosečna starost početka bolesti 21, odnosno 24 godine za muškarce i žene. Dok su neke studije pokazale da je OKP sa ranijim početkom povezan sa većom ozbiljnošću, druge studije nisu mogle da potvrde ovaj nalaz. Posmatrajući posebno žene, druga studija je pokazala da je 62% učesnika otkrilo da su se njihovi simptomi pogoršali u predmenstrualnom dobu. Sve u svemu, sve demografije i studije su pokazale da je prosečna starost početka manja od 25 godina.

Neki podtipovi OKP su povezani sa poboljšanjem performansi na određenim zadacima, kao što su prepoznavanje obrazaca (podtip pranja) i vizuelno-spacijalna radna memorija (podtip opsesivne misli). Podgrupe su se takođe razlikovale po nalazima neuroimidžinga i odgovoru na lečenje, iako studije neurooslikavanja nisu bile dovoljno sveobuhvatne da bi se izvukli zaključci. Proučavan je odgovor na lečenje zavisan od podtipa, a podtip gomilanja je dosledno najmanje reagovao na lečenje.

Dok se OKP smatra homogenim poremećajem iz neuropsihološke perspektive, mnogi simptomi mogu biti rezultat komorbidnih poremećaja. Na primer, odrasli sa OKP su ispoljili više simptoma poremećaja pažnje i hiperaktivnosti (ADHD) i poremećaja autističnog spektra (ASD) nego odrasli bez OKP.

Što se tiče uzroka početka, istraživači su pitali učesnike u jednoj studiji šta smatraju odgovornim za pokretanje početka njihove bolesti. 29% pacijenata je odgovorilo da je u njihovom životu postojao faktor životne sredine koji je to učinio. Konkretno, većina učesnika koji su time odgovorili istakla je da je njihov ekološki faktor povezan sa povećanom odgovornošću.

Opsesije

Ljudi sa OKP se mogu suočiti sa nametljivim mislima religiozne prirode, kao što su misli o đavolu (prikazana slika interpretacije pakla).

Karakteristični simptomi OKP-a su opsesije i kompulzije. Opsesije su misli koje izazivaju stres i koje se ponavljaju i opstaju, uprkos naporima osoba da ih ignorišu ili da se suoče sa njima. To su ponavljajuće i uporne misli (npr. o kontaminaciji), slike (npr. nasilnih ili užasnih scena) ili porivi (npr. da se neko ubode). Važno je naglasiti da opsesije nisu prijatne niti se doživljavaju kao dobrovoljne: one su nametljive/intruzivne i neželjene i izazivaju izraženu uznemirenost ili anksioznost kod većine pojedinaca. Osobe često pokušavaju da ignorišu ili potisnu opsesije (npr. izbegavaju okidače ili potiskuju misli), ili da ih neutrališu drugom mišlju ili radnjom (npr. izvođenjem kompulzije).

Prema DSM-V, opsesije i kompulzije spadaju u Kriterijum A dijagnostifikovanja OKP-a. Opsesije su definisane kao:

1. Ponavljajuće i uporne misli, porivi ili slike koje se doživljavaju tokom uznemirenosti kao nametljive i neželjene, što kod većine ljudi izaziva izraženu anksioznost ili uznemirenost.
2. Individua pokušava da ignoriše ili potisne takve misli, porive ili slike, ili da ih neutrališe nekom drugom mišlju ili radnjom (tj. izvođenjem kompulzija).

Unutar i među pojedincima, početne opsesije variraju po jasnoći i živopisnosti. Relativno nejasna opsesija može uključivati opšti osećaj nereda ili napetosti, praćena uverenjem da život ne može da se odvija normalno dok neravnoteža postoji. Intenzivnija opsesija može biti preokupacija mišlju ili slikom bliskog člana porodice ili prijatelja koji umire, ili nametljive misli vezane za ispravnost određenog odnosa. Druge opsesije se tiču mogućnosti da neko ili nešto drugo — kao što je Bog, đavo ili bolest — pokušava da naudi njima, ljudima ili stvarima do kojih im je stalo. Drugi sa OKP-om mogu iskusiti osećaj nevidljivih izbočina koje izviru iz njihovih tela ili osećati da neživi objekti postaju živi. Još jedna uobičajena opsesija je skrupuloznost, patološka krivica/anksioznost zbog moralnih ili verskih pitanja. U skrupuloznosti, opsesije osobe se fokusiraju na moralne ili religiozne strahove, kao što je strah da će postati zla osoba ili strah od božanske odmazde usled grešnog ponašanja. Mizofobija, patološki strah od kontaminacije i mikroba, je još jedna uobičajena tema opsesije.

Neki ljudi sa OKP-om doživljavaju seksualne opsesije koje mogu uključivati nametljive misli ili slike „ljubljenja, dodirivanja, milovanja, oralnog seksa, analnog seksa, snošaja, incesta i silovanja“ sa „strancima, poznanicima, roditeljima, decom, članovima porodice, prijateljima, saradnicima, životinjama i religioznim ličnostima“ i mogu uključivati heteroseksualni i homoseksualni kontakt sa osobama bilo kog uzrasta. Slično drugim nametljivim mislima ili slikama, neke uznemirujuće seksualne misli su ponekad normalne, ali ljudi sa OKP-om mogu pridati izuzetan značaj takvim mislima. Na primer, opsesivni strahovi od seksualne orijentacije mogu se pojaviti, pa čak i za one oko njih, kao kriza seksualnog identiteta. Štaviše, sumnja koja prati OKP dovodi do neizvesnosti u vezi sa tim da li neko može delovati na uznemirujuće misli, što dovodi do samokritike ili samoprezira.

Većina ljudi sa OKP razume da njihove misli ne odgovaraju stvarnosti; međutim, oni osećaju da se moraju ponašati kao da su ove ideje tačne ili realne. Na primer, neko ko se bavi kompulzivnim gomilanjem mogao bi biti sklon da tretira neorgansku materiju kao da ima osećaj ili prava živih organizama, uprkos tome što prihvata da je takvo ponašanje iracionalno na intelektualnom nivou. Postoji debata o tome da li gomilanje treba smatrati nezavisnim sindromom od OKP-a.

Kompulzije

Akralni lizni dermatitis stvoren kod psa usled preteranog lizanja šape. Da li životinje zaista mogu oboleti od OKP-a kako je definisan kod ljudi je predmet debate.

Neki ljudi sa OKP-om izvode kompulzivne rituale jer neobjašnjivo osećaju da to moraju da urade, dok drugi deluju kompulzivno da bi ublažili anksioznost koja potiče od opsesivnih misli. Osoba može osećati da će ove kompulzivne radnje sprečiti da se desi neki strašni događaj ili da će ga makar izbaciti iz svojih misli. U svakom slučaju, njihovo rezonovanje je toliko idiosinkratično ili iskrivljeno da dovodi do značajne nevolje, bilo lično ili za one oko pogođene osobe. Preterano čupanje kože, čupanje za kosu, grickanje noktiju i drugi poremećaji ponašanja koji se ponavljaju usmereni na telo su svi u opsesivno-kompulzivnom spektru. Neke osobe sa OKP-om su svesne da njihovo ponašanje nije racionalno, ali se osećaju prinuđenim da ga prate kako bi se odbranili od osećanja panike ili straha. Štaviše, kompulzije često potiču od nepoverenja u pamćenje, simptoma OKP-a koji karakteriše nesigurnost u veštine percepcije, pažnje i pamćenja, čak i u slučajevima kada nema jasnih dokaza o deficitu.

Kompulzije takođe spadaju u Kriterijum A i definisane su kao:

1. Ponavljajuća ponašanja (npr. pranje ruku, naređivanje, provera) ili mentalni činovi (npr. molitva, brojanje, nečujno ponavljanje reči) za koje je pojedinac privučen kao odgovor na opsesiju ili u skladu sa pravilima koja se moraju strogo primenjivati.
2. Ponašanje ili mentalna dela imaju za cilj prevenciju ili smanjenje anksioznosti ili uznemirenosti, ili sprečavanje nekog strašnog događaja ili situacije; međutim, ova ponašanja ili mentalni činovi nisu povezani na realističan način sa onim što su dizajnirani da neutrališu ili spreče, ili su očigledno preterani.

Uobičajene kompulzije mogu uključivati pranje ruku, čišćenje, proveru stvari (kao što su brave na vratima), ponavljanje radnji (kao što je višekratno uključivanje i isključivanje prekidača), naručivanje stvari na određeni način i traženje uveravanja. Iako neki pojedinci ponavljaju radnje, oni ne moraju nužno da obavljaju te radnje kompulzivno; na primer, jutarnje ili noćne rutine i verske prakse obično nisu prisilne. Da li se ponašanja kvalifikuju kao kompulzije ili puka navika zavisi od konteksta u kojem se izvode. Na primer, sređivanje i naručivanje knjiga osam sati dnevno bi se očekivalo od nekoga ko radi u biblioteci, ali bi ova rutina delovala nenormalno u drugim situacijama. Drugim rečima, navike imaju tendenciju da donesu efikasnost u nečiji život, dok kompulzije imaju tendenciju da ga poremete. Štaviše, kompulzije se razlikuju od tikova (kao što su dodirivanje, tapkanje, trljanje ili treptanje) i stereotipnih pokreta (kao što su lupanje glavom, ljuljanje tela ili samogrizanje), koji obično nisu tako složeni i nisu podstaknuti opsesijama. Ponekad može biti teško napraviti razliku između kompulzija i složenih tikova, a oko 10–40% ljudi sa OKP takođe ima doživotni poremećaj tikova.

Ljudi sa OKP-om se oslanjaju na kompulzije kao na bekstvo od svojih opsesivnih misli; međutim, svesni su da je olakšanje samo privremeno i da će se nametljive misli vratiti. Neke osobe koriste kompulzije da izbegnu situacije koje mogu izazvati opsesije, odnosno okidače (engl. trigger). Kompulzije mogu biti radnje koje su direktno povezane sa opsesijom, kao na primer da neko opsednut kontaminacijom kompulzivno pere ruke, ali one takođe mogu biti nepovezane. Osim što doživljavaju anksioznost i strah koji obično prate OKP, pogođene osobe mogu provoditi sate izvodeći kompulzije svakog dana. U takvim situacijama, osobi može postati teško da ispuni svoje radne, porodične ili društvene uloge. Ova ponašanja takođe mogu izazvati neželjene fizičke simptome; na primer, ljudi koji opsesivno peru ruke antibakterijskim sapunom i toplom vodom mogu da učine svoju kožu crvenom i sirovom od dermatitisa.

Pojedinci sa OKP-om često koriste racionalizaciju da objasne svoje ponašanje; međutim, ove racionalizacije se ne odnose na obrazac ponašanja, već na svaku pojedinačnu pojavu. Na primer, neko ko kompulzivno proverava ulazna vrata može tvrditi da su vreme i stres povezani sa jednom proverom manji od vremena i stresa koji će se desiti ukoliko budu opljačkani i proveravanje da li su vrata zaključana je stoga bolja opcija. Ovo rezonovanje se često dešava na cikličan način i može trajati onoliko dugo koliko je pogođenoj osobi potrebno da bi se osećala bezbedno.

OKP se ponekad manifestuje mentalnim umesto otvorenim kompulzijama. Ova manifestacija se može nazvati „primarni opsesivni OKP“ i obično uključuje mentalne kompulzije, kao što je mentalno izbegavanje ili preterano razmišljanje (ruminacija). Opsesivno-kompulzivni poremećaj bez otvorenih kompulzija mogao bi, prema jednoj proceni, da karakteriše čak 50-60% slučajeva OKP.

Uvidi u realnost opsesija i precenjene ideje

Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje (DSM-5) identifikuje kontinuitet za nivo uvida u OKP, u rasponu od dobrog uvida (najmanje ozbiljnog) do bez uvida (najtežeg). Dobar ili fer uvid karakteriše priznanje da opsesivno-kompulzivna uverenja nisu ili ne moraju biti istinita, dok loš uvid, u sredini kontinuuma, karakteriše verovanje da su opsesivno-kompulzivna uverenja verovatno istinita. Potpuno odsustvo uvida, u kojem je pojedinac potpuno ubeđen da su njihova verovanja istinita, takođe se identifikuje kao zabluda i javlja se kod oko 4% ljudi sa OKP. Kada slučajevi OKP-a bez uvida postanu ozbiljni, osobe imaju nepokolebljivo verovanje u stvarnost svojih zabluda, što može otežati njihovo razlikovanje od psihotičnih poremećaja.

Neki ljudi sa OKP pokazuju ono što je poznato kao precenjene ideje, ideje koje su abnormalne u poređenju sa odgovarajućim kulturama pogođenih pojedinaca, i otpornije na lečenje od većine negativnih misli i opsesija. Nakon neke rasprave, moguće je ubediti osobe da su njihovi strahovi neosnovani. Možda će biti teže praktikovati terapiju prevencije izloženosti i odgovora (ERP) na takvim ljudima, jer oni možda neće biti voljni da sarađuju, barem u početku. Slično načinu na koji se uvid identifikuje na kontinuumu, opsesivno-kompulzivna uverenja su okarakterisana na spektru, u rasponu od opsesivne sumnje do deluzivnog ubeđenja. U Sjedinjenim Državama, precenjena ideja se smatra najsrodnijom lošem uvidu—posebno kada se razmatra snaga verovanja kao jedan od ključnih identifikatora ideje. Štaviše, ozbiljne i česte precenjene ideje se smatraju sličnim idealizovanim vrednostima, koje su toliko rigidne i važne za pogođene osobe, da na kraju postaju definitivni identitet. Kod adolescenata pacijenata sa OKP, precenjene ideje se smatraju teškim simptomom.

Istorijski se smatralo da su precenjene ideje povezane sa lošijim ishodom lečenja kod pacijenata sa OKP, ali se trenutno smatra lošim pokazateljem prognoze. Skala precenjenih ideja (OVIS) je razvijena kao pouzdana kvantitativna metoda merenja nivoa precenjenih ideja kod pacijenata sa OKP, a istraživanja su pokazala da su precenjene ideje stabilnije za one sa ekstremnijim OVIS rezultatima.

Kognitivni performans

Iako se nekada verovalo da je OKP povezan sa natprosečnom inteligencijom, čini se da to nije nužno slučaj. Pregled iz 2013. je izvestio da ljudi sa OKP ponekad mogu imati blage, ali široke kognitivne deficite, najznačajnije one koji utiču na prostornu memoriju i u manjoj meri na verbalnu memoriju, tečnost, izvršnu funkciju i brzinu obrade, dok slušna pažnja nije bila značajno pogođena. Ljudi sa OKP pokazuju oštećenje u formulisanju organizacione strategije za kodiranje informacija, kognitivnu fleksibilnost i motornu i kognitivnu inhibiciju.

Specifični podtipovi dimenzija simptoma kod OKP su povezani sa specifičnim kognitivnim deficitima. Na primer, rezultati jedne metaanalize koja je upoređivala simptome pranja i proveravanja pokazala su da su ispitanici koji peru bili bolji od ispitanika koji proveravjau u osam od deset kognitivnih testova. Dimenzija simptoma kontaminacije i čišćenja može biti povezana sa višim rezultatima na testovima inhibicije i verbalne memorije.

Zavisnost od video-igara

U aprilu 2018, Međunarodni časopis za istraživanje životne sredine i javno zdravlje objavio je sistematski pregled 24 studije koje su istraživale povezanost između poremećaja internet igara (PII) i različitih psihopatologija koje su otkrile značajnu korelaciju između PII i simptoma opsesivno-kompulzivnog poremećaja u 3 od 4 studije.

OKP kod dece

Otprilike 1–2% dece je pogođeno OKP-om. Postoji mnogo sličnosti između kliničke prezentacije OKP kod dece i odraslih i smatra se veoma porodičnim poremećajem, sa fenotipskom naslednošću od oko 50%. Simptomi opsesivno-kompulzivnog poremećaja imaju tendenciju da se češće razvijaju kod dece uzrasta od 10 do 14 godina, pri čemu muškarci pokazuju simptome u ranijoj dobi i na težem nivou od žena. Kod dece, simptomi se mogu grupisati u najmanje četiri tipa, uključujući sporadične i tikom-povezane OKP.

Dečja verzija Jejl-Braun opsesivno-kompulzivna skale (CY-BOCS) je zlatni standard za procenu pedijatrijskog OKP. Sledi Y-BOCS format, ali sa kontrolnom listom simptoma koja je prilagođena razvojnoj prikladnosti. Uvid u realnost misli, izbegavanje, neodlučnost, odgovornost, sveprisutna sporost i sumnja nisu uključeni u ocenu ukupne ozbiljnosti. CY-BOCS je pokazao dobru konvergentnu validnost sa ozbiljnošću opsesivno-kompulzivnog poremećaja koju su ocenili kliničari i dobrom do poštenom diskriminatornom validnošću merenja blisko povezanih anksioznosti, depresije i težine tika. CY-BOCS skor totalne ozbiljnosti je važan alat za praćenje jer reaguje na farmakoterapiju i psihoterapiju. Pozitivan odgovor na lečenje karakteriše smanjenje ukupnog skora CY-BOCS za 25%, a dijagnostička remisija je povezana sa smanjenjem skora ukupne ozbiljnosti za 45%-50% (ili skor <15).

KBT (kognitivno-bihejvioralna terapija) je tretman za blage i umerene slučajeve OKP kod dece, dok se lekovi uz KBT preporučuju za umerene i teške slučajeve. Selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI) su lekovi za OKP kod dece sa utvrđenim AACAP smernicama za doziranje. Lekovi pored KBT intervencije kao što je terapija izloženosti i odgovora su se pokazali korisnijim nego sama upotreba lekova u lečenju OKP kod dece.

Povezani poremećaji

Ljudima sa OKP-om mogu biti dijagnostikovana i druga stanja, kao što su opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti, veliki depresivni poremećaj, bipolarni poremećaj, generalizovani anksiozni poremećaj, anoreksija nervoza, socijalni anksiozni poremećaj, bulimija nervoza, Turetov sindrom, opsesija transformacije, autizam, ADHD, dermatilomanija i trihotilomanija. Više od 50% ljudi sa OKP ima suicidalne tendencije, a 15% je pokušalo samoubistvo. Depresija, anksioznost i prethodni pokušaji samoubistva povećavaju rizik od budućih pokušaja samoubistva.

Utvrđeno je da između 18 i 34% žena koje trenutno imaju OKP ima pozitivan rezultat na inventaru koji meri poremećen način ishrane. Druga studija je otkrila da 7% verovatno ima poremećaj u ishrani, dok je treća otkrila da manje od 5% muškaraca ima OKP i poremećaj u ishrani.

Utvrđeno je da osobe sa OKP imaju značajno veću stopu uticaja poremećaja odložene faze spavanja nego kontrolna grupa. Štaviše, teški simptomi OKP su dosledno povezani sa većim poremećajem sna. Smanjeno ukupno vreme spavanja i efikasnost spavanja primećeni su kod ljudi sa OKP, sa odloženim početkom i pomeranjem spavanja.

Neka istraživanja su pokazala vezu između zavisnosti od droga i OKP. Na primer, postoji veći rizik od zavisnosti od droga među onima sa bilo kojim anksioznim poremećajem, verovatno kao način suočavanja sa povećanim nivoom anksioznosti. Međutim, zavisnost od droga među ljudima sa OKP može biti kompulzivno ponašanje. Depresija je takođe izuzetno rasprostranjena među ljudima koji boluju od OKP-a. Jedno objašnjenje za visoku stopu depresije među populacijama OKP-a su postavili Mineka, Votson i Klark (1998), koji su objasnili da se ljudi sa OKP, ili bilo kojim drugim poremećajem anksioznosti, mogu osećati kao da su „van kontrole“.

Neko ko pokazuje znake OKP ne mora nužno imati OKP. Ponašanja koja se predstavljaju kao opsesivno-kompulzivna mogu se naći i u brojnim drugim stanjima, uključujući opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti (OKPL), poremećaj autističnog spektra (PAS) ili poremećaje u kojima je perseveracija moguća karakteristika (ADHD, PTSP, telesni poremećaji ili stereotipno ponašanje). Neki slučajevi OKP-a pokazuju simptome tipično povezane sa Turetovim sindromom, kao što su kompulzije koje mogu izgledati kao motorički tikovi; ovo je nazvano OKP povezan sa tikovima ili Turetov OKP.

OKP se često javlja komorbidno sa bipolarnim poremećajem i velikim depresivnim poremećajem. Između 60 i 80% onih sa OKP doživi veliku depresivnu epizodu tokom svog života. Stope komorbiditeta su prijavljene između 19 i 90%, kao rezultat metodoloških razlika. Između 9-35% onih sa bipolarnim poremećajem takođe ima OKP, u poređenju sa 1-2% u opštoj populaciji. Oko 50% onih sa OKP doživljava ciklotimične osobine ili hipomanične epizode. OKP je takođe povezan sa anksioznim poremećajima. Doživotni komorbiditet za OKP je prijavljen na 22% za specifičnu fobiju, 18% za socijalni anksiozni poremećaj, 12% za panični poremećaj i 30% za generalizovani anksiozni poremećaj. Stopa komorbiditeta za OKP i ADHD je prijavljena na čak 51%.

Lista najčešćih opsesija i kompulzija.

	Opsesije	Kompulzije
Povrede, nasilje, agresija ili prirodne katastrofe	stalne misli da će povrediti sebe ili druge ljude (npr kada je u blizini oštrih predmeta ili prozora...) strah da ukoliko ne uradi rituale desiće se zemljotres ili poplava...	stalno proveravanje da li su zaključana vrata, zatvoreni prozori, ugašen štednjak... proveravanje da li su povredili sebe ili druge ljude proveravanje da li se nešto loše desilo
Simetrija, red, uređivanje, ponavljanje	potreba da sve bude simetrično ili ujednačeno potreba da stvari budu savršene ili „baš kako treba“	uređivanje predmeta više puta sve dok nisu simetrični brojanje pločica na podu, knjiga u knjižari, cigli u zidu i sl. dodirivanje nečega određeni broj puta na desnoj, potom na levoj strani
Seksualne i religiozne	zabranjene ili neodgovarajuće seksualne misli, slike ili impulsi ekstremna zabrinutost da će počiniti greh ili uraditi nešto nemoralno	izbegavanje nekih aktivnosti, ljudi, mesta kako bi se sprečila pojava seksualnih ili religioznih opsesija potreba da se ponavljaju neke radnje da bi se sprečile opsesije tiho brojanje, ponavljanje fraza ili molitve
Sakupljanje i gomilanje	strah da se bace bezvredne stvari jer veruju da će im trebati u budućnosti nemogućnost bacanja predmeta	sobe prepune praznih flaša, novina, konzervi i sl. sakupljanje određenih predmeta sa ulice ili smetlišta
Zaprljanost, bolest, povrede	strah od „kontaminacije“ prljavštinom, bubama, pljuvačkom, urinom, fecesom, insektima, radijacijom, toksičnim otpadom i sl.	pranje ruku, tuširanje preterana upotreba sapuna, toalet papira, šampona izbegavanje da dodirnu neke ljude, predmete, životinje iz straha od kontaminacije

Uzroci

Uzrok OKP je nepoznat. Veruje se da i ekološki i genetski faktori igraju ulogu. Faktori rizika uključuju istoriju negativnih iskustava iz detinjstva ili druge događaje koji izazivaju stres.

OKP izazvan lekovima

Neki lekovi, izlaganje toksinima i lekovi, kao što su metamfetamin ili kokain, mogu izazvati opsesivno-kompulzivne simptome kod ljudi bez istorije OKP. Atipični antipsihotici kao što su olanzapin i klozapin mogu izazvati OKP kod nekih ljudi, posebno kod osoba sa shizofrenijom.

Dijagnostički kriterijumi uključuju:

1. Opšti simptomi OKP (opsesije, kompulzije, čupanje kože, čupanje kose, itd.) koji su se razvili ubrzo nakon izlaganja supstanci ili lekovima koji mogu izazvati takve simptome.
2. Pojava simptoma se ne može objasniti opsesivno-kompulzivnim i srodnim poremećajem koji nije izazvan supstancama/medikamentima i treba da traje duži vremenski period (oko 1 mesec)
3. Ovaj poremećaj se ne javlja samo tokom delirijuma.
4. Klinički izaziva uznemirenost ili oštećenje u društvenim, profesionalnim ili drugim važnim oblastima funkcionisanja.

Genetika

Čini se da postoje neke genetske komponente uzročnosti OKP-a, pri čemu su jednojajčani blizanci češće pogođeni od dvojajčanih. Štaviše, veća je verovatnoća da će osobe sa OKP imati članove porodice prvog stepena koji pokazuju iste poremećaje nego podudarne kontrolne grupe. U slučajevima u kojima se OKP razvija tokom detinjstva, postoji mnogo jača porodična veza u poremećaju nego u slučajevima u kojima se OKP razvija kasnije u odraslom dobu. Generalno, genetski faktori čine 45–65% varijabilnosti simptoma OKP kod dece kojoj je dijagnostikovan ovaj poremećaj. Studija iz 2007. godine pronašla je dokaze koji podržavaju mogućnost naslednog rizika za OKP. Veruje se da je OKP heterogeni poremećaj.

Istraživanja su otkrila da postoji genetska korelacija između anoreksije nervoze i OKP, što ukazuje na jaku etiologiju. Rođaci iz prvog i drugog stepena sa OKP imaju veći rizik od razvoja anoreksije nervoze kako se genetska povezanost povećava.

Pronađena je mutacija u genu transportera humanog serotonina hSERT u nepovezanim porodicama sa OKP.

Sistematski pregled je otkrio da, iako nijedan alel uopšte nije bio povezan sa OKP, kod belaca, alel L je bio povezan sa OKP. Druga meta-analiza je primetila povećan rizik kod onih sa homozigotnim S alelom, ali je otkrila da je LS genotip obrnuto povezan sa OKP.

Studija asocijacije koja obuhvata čitav genom otkrila je da je OKP povezan sa polimorfizmom jednog nukleotida (SNP) u blizini BTBD3 i dva SNP-a u DLGAP1 u trio zasnovanoj analizi, ali nijedan SNP nije dostigao značaj kada se analizira sa podacima o kontroli slučajeva.

Jedna meta-analiza je otkrila malu, ali značajnu povezanost između polimorfizma kod SLC1A1 i OKP.

Odnos između OKP i katehol-O-metiltransferaze (COMT) je nedosledan, pri čemu je jedna meta-analiza izvestila o značajnoj povezanosti, doduše samo kod muškaraca, a druga meta analiza nije pokazala nikakvu povezanost.

Evolucioni psiholozi su pretpostavili da su umerene verzije kompulzivnog ponašanja mogle imati evolutivne prednosti. Primeri bi bili umerena stalna provera higijene, ognjišta ili okruženja zbog neprijatelja. Slično tome, gomilanje je možda imalo evolutivne prednosti. Prema ovom mišljenju, OKP može biti ekstremni statistički rep takvog ponašanja, verovatno rezultat velikog broja predisponirajućih gena.

Moždana struktura i funkcionisanje

Studije neuroimidžinga su pokazale razlike u frontalnom korteksu i subkortikalnim strukturama mozga kod pacijenata sa OKP. Čini se da postoji veza između simptoma OKP i abnormalnosti u određenim delovima mozga, ali takva veza nije jasna. Neki ljudi sa OKP imaju područja neuobičajeno visoke aktivnosti u mozgu ili niske nivoe hemijskog serotonina, koji je neurotransmiter koji neke nervne ćelije koriste da komuniciraju jedna sa drugom, i smatra se da je uključen u regulisanje mnogih funkcija, utičući na emocije, raspoloženje, pamćenje i san.

Autoimune bolesti

Kontroverzna hipoteza je da neki slučajevi brzog početka OKP kod dece i adolescenata mogu biti uzrokovani sindromom povezanim sa streptokoknim infekcijama grupe A (GABHS), poznatim kao pedijatrijski autoimuni neuropsihijatrijski poremećaji povezani sa streptokoknim infekcijama (PANDAS). Pretpostavlja se da se OKP i tikovi javljaju u podgrupi dece kao rezultat autoimunog procesa nakon streptokoka. PANDAS hipoteza je nepotvrđena i nepodržana podacima i predložene su dve nove kategorije: PANS (pedijatrijski neuropsihijatrijski sindrom akutnog početka) i CANS (akutni neuropsihijatrijski sindrom u detinjstvu). CANS i PANS hipoteze uključuju različite moguće mehanizme koji leže u osnovi neuropsihijatrijskih stanja akutnog početka, ali ne isključuju GABHS infekcije kao uzrok u podskupini pojedinaca. PANDAS, PANS i CANS su fokus kliničkih i laboratorijskih istraživanja, ali ostaju nedokazani. Da li je PANDAS poseban entitet koji se razlikuje od drugih slučajeva poremećaja tikova ili OKP-a, ostaje predmet rasprave.

Pregledom studija koje su ispitivale antitela bazalnih ganglija kod OKP je utvrđen povećan rizik kod onih sa OKP u odnosu na opštu populaciju.

Sredina

OKP može biti češći kod ljudi koji su bili maltretirani, zlostavljani ili zanemareni, a ponekad počinje nakon značajnog životnog događaja, kao što je porođaj ili žaljenje. U nekim studijama je objavljeno da postoji veza između trauma iz detinjstva i opsesivno-kompulzivnih simptoma. Potrebno je više istraživanja da bi se ovaj odnos bolje razumeo.

Prognoza

Kvalitet života je smanjen u svim domenima OKP. Dok psihološki ili farmakološki tretman može dovesti do smanjenja simptoma OKP i povećanja prijavljenog kvaliteta života, simptomi mogu da perzistiraju na umerenim nivoima čak i nakon adekvatnih kurseva lečenja, a periodi potpuno bez simptoma su neuobičajeni. U pedijatrijskom OKP, oko 40% i dalje ima poremećaj u odraslom dobu, a oko 40% se kvalifikuje za remisiju. Rizik od najmanje jednog komorbidnog poremećaja ličnosti kod OKP je 52%, što je najviše među anksioznim poremećajima i u velikoj meri utiče na njegovo upravljanje i prognozu.

Razvoj

Početak je generalno postepen tokom nekoliko meseci, ređe iznenadan tokom nekoliko nedelja. Opsesivne teme kod iste osobe su najčešće stabilne, ali se mogu promeniti.

OKP koji počinje u detinjstvu ili adolescenciji češće je povezan sa tikovima i verovatnije je da će kasnije razviti napade panike, poremećaje u ishrani i opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti. Kod onih sa kasnijim početkom izgleda da su izazvani značajnim ili stresnim situacijama ili događajima, kao što su trudnoća ili porođaj.

Poremećaj se retko spontano leči. Razvija se u hronično stanje sa fluktuacijama često povezanim sa opasnostima svakodnevnog života. Faze pogoršanja su povezane sa vremenima brige, bola ili stresa; Faze poboljšanja su povezane sa povoljnim događajima i situacijama: odmorima, promenom životnog okruženja, motivišućim aktivnostima u slobodno vreme, sportom i/ili seksualnim odnosima...

Ova hroničnost rezultira nekoliko nivoa ozbiljnosti: kod blagog OKP-a subjekt može da ispuni svoje socio-profesionalne obaveze, ali po cenu svakodnevnih teškoća. U veoma teškim oblicima, osoba više nema nikakvu slobodu, potpuno je zarobljena u svojim simptomima, ostaje u potpunoj društvenoj i porodičnoj izolaciji.

Dijagnoza

Formalnu dijagnozu može obaviti psiholog, psihijatar, klinički socijalni radnik ili drugi licencirani stručnjak za mentalno zdravlje. OKP, kao i drugi poremećaji mentalnog i bihejvioralnog zdravlja, ne mogu se dijagnostikovati medicinskim pregledom, niti postoje medicinski pregledi koji mogu predvideti da li će neko postati žrtva takve bolesti. Da bi se dijagnostikovao OKP, osoba mora imati opsesije, kompulzije ili oba, prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM). DSM napominje da postoji više karakteristika koje mogu pretvoriti opsesije i kompulzije iz normalizovanog ponašanja u "klinički značajne". Moraju postojati ponavljajuće jake misli ili impulzivne misli koje zadiru u svakodnevni život pacijenata i izazivaju primetne nivoe anksioznosti.

Ove misli, impulsi ili slike su stepena ili tipa koji je izvan normalnog opsega briga o konvencionalnim problemima. Osoba može pokušati da ignoriše ili potisne takve opsesije, neutrališe ih drugom mišlju ili radnjom ili pokuša da racionalizuje svoju anksioznost. Ljudi sa OKP imaju tendenciju da prepoznaju svoje opsesije kao iracionalne.

Kompulzije postaju klinički značajne kada se osoba oseća motivisanom da ih izvede kao odgovor na opsesiju ili u skladu sa pravilima koja se moraju strogo primenjivati i kada osoba posledično oseća ili izaziva značajnu nevolju. Stoga, dok mnogi ljudi koji nemaju OKP mogu da obavljaju radnje koje su često povezane sa OKP (kao što je naručivanje predmeta u ostavi po visini), razlika sa klinički značajnom OKP leži u činjenici da osoba sa OKP mora da izvrši ove radnje kako bi izbegla značajnu psihičku nelagodu. Ova ponašanja ili mentalni činovi imaju za cilj prevenciju ili smanjenje stresa ili sprečavanje nekog strašnog događaja ili situacije; međutim, ove aktivnosti nisu logično ili praktično povezane sa temom, ili su preterane.

Štaviše, opsesije ili kompulzije moraju biti dugotrajne, da često zauzimaju više od jednog sata dnevno ili da uzrokuju oštećenje u društvenom, profesionalnom ili školskom funkcionisanju. Korisno je kvantifikovati težinu simptoma i oštećenja pre i tokom lečenja OKP. Pored procene osobe o vremenu provedenom svakog dana u gajenju opsesivno-kompulzivnih misli ili ponašanja, konkretni alati se mogu koristiti za procenu stanja osobe. Ovo se može uraditi pomoću skala procene, kao što je Jejl-Braun skala (Y-BOCS; ocena stručnjaka) ili opsesivno-kompulzivna skala (OCI-R; samoocenjivanje). Sa ovakvim merenjima, psihijatrijska konsultacija se može adekvatnije odrediti, pošto je standardizovana.

Što se tiče dijagnoze, zdravstveni radnik takođe nastoji da se uveri da znaci opsesije i kompulzije nisu rezultat lekova, koji se izdaju na recept ili rekreativno, koje pacijent možda uzima.

Postoji nekoliko vrsta opsesivnih misli koje se često nalaze kod osoba sa OKP. Neki od njih uključuju strah od mikroba, povređivanje voljenih, sramotu, urednost, društveno neprihvatljive seksualne misli itd. U okviru OKP, ove specifične kategorije se često dijagnostikuju u sopstveni tip OKP.

OKP se ponekad stavlja u grupu poremećaja koji se nazivaju opsesivno-kompulzivni spektar.

Drugi kriterijum u DSM-u je da se mentalna bolest osobe ne uklapa bolje u jednu od drugih kategorija mentalnog poremećaja. Odnosno, kada bi se opsesije i kompulzije pacijenta mogle bolje opisati trihotilomanijom, ne bi se dijagnostikovala kao OKP. Imajući to u vidu, OKP često ide ruku pod ruku sa drugim mentalnim poremećajima. Zbog toga se može istovremeno dijagnostikovati više mentalnih poremećaja.

Različiti aspekt dijagnoza je stepen uvida koji pojedinac ima u pogledu istinitosti opsesija. Postoje tri nivoa, dobar/fer, loš i odsutan/deluzivan. Dobro/fer ukazuje na to da je pacijent svestan da opsesije koje ima nisu tačne ili da verovatno nisu tačne. Loše ukazuje na to da pacijent veruje da su njihova opsesivna uverenja verovatno istinita. Odsutan/deluzivan ukazuje na to da u potpunosti veruju da su njihove opsesivne misli istinite. Približno 4% ili manje osoba sa OKP će biti dijagnostikovano kao odsutan/deluzivan. Pored toga, čak 30% onih sa OKP-om takođe ima doživotni poremećaj tikova, što znači da im je u nekom trenutku u životu dijagnostikovan tikovni poremećaj.

U poslednjih nekoliko decenija došlo je do značajnog napretka i od 2022. godine postoji statički značajno poboljšanje u dijagnostičkom procesu za osobe sa OKP. Jedna studija je otkrila da su od dve grupe, jedne sa učesnicima mlađim od 27,25 godina i jedne sa učesnicima starijim od tog uzrasta, oni u mlađoj grupi iskusili značajno kraće vreme između pojave OKP i njihove formalne dijagnoze.

Diferencijalna dijagnoza

OKP se često meša sa posebnim stanjem opsesivno-kompulzivnog poremećaja ličnosti (OKPL). OKP je egodistonski, što znači da je poremećaj nekompatibilan sa samopoimanjem pojedinca. Kako se egodistonski poremećaji protive samopoimanju osobe, oni imaju tendenciju da izazovu mnogo nelagodnosti. OKPL je, s druge strane, egosintoničan, obeležen prihvatanjem osobe da su karakteristike i ponašanja prikazani kao rezultat kompatibilni sa njihovom slikom o sebi, ili su na drugi način prikladni, tačni ili razumni.

Kao rezultat toga, ljudi sa OKP-om su često svesni da njihovo ponašanje nije racionalno i nezadovoljni su svojim opsesijama, ali se ipak osećaju prinuđenim na njih. Nasuprot tome, ljudi sa OKPL-om nisu svesni ničega nenormalnog; spremno će objasniti zašto su njihovi postupci racionalni. Obično ih je nemoguće ubediti u suprotno i oni imaju tendenciju da izvlače zadovoljstvo iz svojih opsesija ili kompulzija.

Kao poseban problem i čestu zamku u diferencijalnoj dijagnostici i neuspešnom prepoznavanju i dijagnostikovanju OKP predstavljaju sledeći poremećaji, koji se često sreću kod pacijenata, i koje treba imati u vidu:

• Veliki depresivni poremećaj (30-70%)
• Panični poremećaj (14%, 35%)
• Telesna disforija (14,5%)
• Generalizovani anksiozni poremećaj (20%)
• Socijalna fobija i jednostavna fobija (24%)
• ADHD
• Turetov sindrom (5-7%)
• Drugi tikovni poremećaji (20-30%)
• Trihotilomanija
• Neurodermatitis
• Idiopatski tortikolis
• Bolesti zavisnosti
• Poremećaji u ishrani

Tretman

Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) i psihotropni lekovi su prva linija terapije za OKP.

Terapija

Jedna aktivnost za sprečavanje izloženosti i rituala bila bi da se proveri brava samo jednom, a zatim ode.

U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji (KBT), od pacijenata sa OKP se traži da prevaziđu nametljive misli tako što se ne prepuštaju nikakvim kompulzijama. Uče ih da rituali održavaju opsesivno-kompulzivni poremećaj jakim, dok njihovo neizvršavanje dovodi do slabljenja opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Ovaj stav je potkrepljen obrascem nepoverenja u sećanje; što se češće kompulzije ponavljaju, to je poverenje u pamćenje oslabljeno i ovaj ciklus se nastavlja kako nepoverenje u pamćenje povećava učestalost kompulzije.

Jedna specifična KBT tehnika koja se koristi naziva se prevencija izloženosti i odgovora (ERP), koja podrazumeva podučavanje osobe da namerno dođe u kontakt sa situacijama koje pokreću opsesivne misli i strahove (izloženost), bez izvršavanja uobičajenih kompulzivnih radnji povezanih sa opsesijom (prevencija odgovora). Ova tehnika uzrokuje da pacijenti postepeno nauče da tolerišu nelagodnost i anksioznost povezanu sa neizvršavanjem svojih kompulzija. Za mnoge pacijente, ERP je dodatni tretman izbora kada selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI) ili inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina i norepinefrina (SNRI) ne leče efikasno simptome OKP, ili obrnuto, kod osoba koje započinju lečenje psihoterapijom. Ova tehnika se smatra superiornijom od drugih zbog nedostatka upotrebe lekova. Međutim, do 25% pacijenata će prekinuti lečenje zbog težine svojih tikova. KBT obično traje od 12 do 16 sesija, a domaći zadaci se zadaju pacijentu između sastanaka sa terapeutom. Modaliteti se razlikuju u ERP tretmanu, ali su i programi lečenja zasnovani na virtuelnoj stvarnosti, kao i programi lečenja bez vođenja računarom, pokazali efikasne rezultate u programima lečenja.

Na primer, od pacijenta se može zatražiti da dodirne nešto vrlo blago kontaminirano (izloženost) i da opere ruke samo jednom nakon toga (prevencija reakcije). Drugi primer bi mogao da podrazumeva traženje od pacijenta da napusti kuću i proveri bravu samo jednom (izlaganje), bez ponovnog vraćanja na proveru (sprečavanje odgovora). Nakon uspeha u jednoj fazi lečenja, nivo nelagodnosti pacijenta u fazi izlaganja može se povećati. Kada je ova terapija uspešna, pacijent će se brzo naviknuti na situaciju koja izaziva anksioznost, otkrivajući značajan pad nivoa anksioznosti.

ERP ima jaku bazu dokaza i smatra se najefikasnijim tretmanom za OKP. Međutim, ovu tvrdnju su 2000. godine doveli u pitanje neki istraživači, koji su kritikovali kvalitet mnogih studija. Iako ERP može dovesti većinu klijenata do poboljšanja, mnogi ne dostižu remisiju ili postaju asimptomatični; neki terapeuti takođe oklevaju da koriste ovaj pristup.

Terapija prihvatanja i posvećenosti (ACT), novija terapija koja se takođe koristi za lečenje anksioznosti i depresije, takođe se pokazala efikasnom u lečenju opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP). ACT koristi strategije prihvatanja i pažnje kako bi naučio pacijente da ne preteruju u reakcijama ili izbegavaju neprijatne misli i osećanja, već da se „kreću ka vrednom ponašanju“.

Terapija zasnovana na zaključivanju (IBT) je oblik kognitivne terapije posebno razvijen za lečenje OKP. Terapija pretpostavlja da osobe sa OKP stavljaju veći naglasak na zamišljenu mogućnost nego na ono što se može opažati čulima i mešaju zamišljenu mogućnost sa stvarnošću, u procesu koji se naziva inferencijalna konfuzija. Prema terapiji zasnovanoj na zaključivanju, opsesivno razmišljanje se javlja kada osoba zameni stvarnost i stvarne verovatnoće zamišljenim mogućnostima. Cilj terapije zasnovane na zaključivanju je da preorijentiše klijente ka poverenju u čula i povezivanju sa stvarnošću na normalan, način bez napora. Predstavljaju se razlike između normalnih i opsesivnih sumnji i klijenti se podstiču da koriste svoja čula i rasuđivanje kao što to čine u situacijama koje nisu opsesivno-kompulzivni poremećaj. Istraživanje kognitivno-bihejvioralne terapije zasnovane na zaključivanju (I-CBT) sugeriše da ona može dovesti do poboljšanja za osobe sa OKP.

Za ponavljajuća ponašanja usmerena na telo, kao što su trihotilomanija (čupanje kose), čačkanje kože i onihofagija (grickanje noktiju), preporučuju se bihevioralne intervencije kao što su trening za obnavljanje navika i razdvajanje za lečenje kompulzivnih ponašanja.

Kokrejnov pregled iz 2007. godine otkrio je da su psihološke intervencije izvedene iz KBT modela, kao što su ERP, ACT i IBT, bile efikasnije od intervencija koje nisu KBT. Drugi oblici psihoterapije, kao što su psihodinamika i psihoanaliza, mogu pomoći u upravljanju nekim aspektima poremećaja. Međutim, Američko psihijatrijsko udruženje (APA) je 2007. godine primetilo nedostatak kontrolisanih studija koje pokazuju njihovu efikasnost „u suočavanju sa osnovnim simptomima OKP“. Za ponavljajuća ponašanja usmerena na telo, preporučuju se bihevioralne intervencije kao što su trening za preokretanje navika i razdvajanje.

Psihoterapija u kombinaciji sa psihijatrijskim lekovima može biti efikasnija od bilo koje opcije pojedinačno za osobe sa teškim opsesivno-kompulzivnim poremećajem (OKP). ERP u kombinaciji sa obnavljanjem telesne težine i inhibitorima ponovnog preuzimanja serotonina pokazao se najefikasnijim u istovremenom lečenju OKP i poremećaja u ishrani.

Lekovi

Blister pakovanje sertralina pod brendom Zoloft.

Lekovi koji se najčešće koriste za lečenje OKP su antidepresivi, uključujući selektivne inhibitore ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI) i inhibitore ponovnog preuzimanja serotonina i norepinefrina (SNRI). SSRI kao što su sertralin i fluoksetin su efikasni u lečenju OKP kod dece i adolescenata. Međutim, sam ERP može biti jednako efikasan kao ERP u kombinaciji sa SSRI za simptome OKP.

SSRI su terapija druge linije za OKP kod odraslih sa blagim funkcionalnim oštećenjem i kao terapija prve linije za one sa umerenim ili teškim oštećenjem. Kod dece, SSRI se mogu smatrati terapijom druge linije kod onih sa umerenim do teškim oštećenjem, uz pažljivo praćenje psihijatrijskih neželjenih efekata. Pacijenti lečeni SSRI-ima imaju oko dva puta veću verovatnoću da reaguju na lečenje nego oni lečeni placebom, tako da se ovaj tretman kvalifikuje kao efikasan. Efikasnost je dokazana i u kratkoročnim (6–24 nedelje) ispitivanjima lečenja i u ispitivanjima prekida terapije u trajanju od 28–52 nedelje.

Klomipramin, lek koji pripada klasi tricikličnih antidepresiva, deluje jednako dobro kao SSRI, ali ima veću stopu neželjenih efekata. Pokazalo se da je klomipramin verovatno efikasniji od placeba.

Godine 2006, smernice Nacionalnog instituta za zdravlje i izvrsnost u nezi (NICE) preporučile su augmentativne antipsihotike druge generacije (atipične) za OKP otporan na lečenje. Atipični antipsihotici nisu korisni kada se koriste sami i nema dokaza koji podržavaju upotrebu antipsihotika prve generacije. Konkretno za lečenje OKP, postoje preliminarni dokazi za risperidon i nedovoljni dokazi za olanzapin. Kvetiapin nije bolji od placeba u pogledu primarnih ishoda, ali su pronađeni mali efekti u smislu Y-BOCS rezultata. Efikasnost kvetiapina i olanzapina je ograničena nedovoljnim brojem studija. U preglednom članku iz 2014. godine pronađene su dve studije koje su pokazale da je aripiprazol „efikasan kratkoročno“ i utvrđeno je da „postoji mali efekat risperidona ili antipsihotika uopšte kratkoročno“; Međutim, autori studije nisu pronašli „nikakve dokaze o efikasnosti kvetiapina ili olanzapina u poređenju sa placebom“. Iako kvetiapin može biti koristan kada se koristi pored SSRI/SNRI kod OKP otpornih na lečenje, ovi lekovi se često loše podnose i imaju metaboličke neželjene efekte koji ograničavaju njihovu upotrebu. Smernice Američkog psihološkog udruženja sugerišu da se dekstroamfetamin može razmotriti samostalno nakon što se pokušaju bolje podržani tretmani.

Procedure

Utvrđeno je da je elektrokonvulzivna terapija efikasna u nekim teškim i refraktornim slučajevima. Transkranijalna magnetna stimulacija pokazala je terapeutske koristi u ublažavanju simptoma.

Hirurška intervencija može se koristiti kao poslednje sredstvo kod ljudi čije se stanje ne poboljšava drugim tretmanima. U ovoj proceduri, hirurška lezija se pravi u određenom delu mozga (cingularni korteks). U jednoj studiji, 30% učesnika je imalo značajne koristi od ove procedure. Duboka stimulacija mozga i stimulacija vagusnog nerva su moguće hirurške opcije koje ne zahtevaju uništavanje moždanog tkiva. Međutim, pošto duboka stimulacija mozga rezultira tako trenutnom i intenzivnom promenom, pojedinci mogu nakon toga iskusiti probleme sa identitetom. U Sjedinjenim Državama, Američka agencija za hranu i lekove (FDA) odobrila je duboku stimulaciju mozga za lečenje opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP) pod izuzećem za humanitarni uređaj, zahtevajući da se procedura izvodi samo u bolnici sa posebnim kvalifikacijama za to.

U Sjedinjenim Državama, psihohirurgija za OKP je tretman poslednje opsesije i neće se izvoditi dok osoba ne prođe nekoliko pokušaja lečenja lekovima (u punoj dozi) sa augmentacijom, i više meseci intenzivne kognitivno-bihejvioralne terapije sa izlaganjem i prevencijom rituala/reagovanja. Slično tome, u Ujedinjenom Kraljevstvu, psihohirurgija se ne može izvoditi osim ako nije sproveden kurs lečenja kod odgovarajuće kvalifikovanog kognitivno-bihejvioralnog terapeuta.

Deca

Terapeutski tretman može biti efikasan u smanjenju ritualnog ponašanja OKP kod dece i adolescenata. Slično lečenju odraslih sa OKP, kognitivno-bihejvioralna terapija, zajedno sa terapijom izlaganja i prevencije odgovora (ERP), predstavlja efikasnu i validiranu prvu liniju lečenja OKP kod dece. Uključivanje porodice, u obliku posmatranja i izveštaja o ponašanju, ključna je komponenta uspeha takvih tretmana. Roditeljske intervencije takođe pružaju pozitivno pojačanje detetu koje pokazuje odgovarajuće ponašanje kao alternativu kompulzivnim reakcijama. U nedavnoj meta-analizi lečenja OKP kod dece zasnovanog na dokazima, individualna KBT usmerena na porodicu označena je kao „verovatno efikasna“, čime se uspostavlja kao jedan od vodećih psihosocijalnih tretmana za mlade sa OKP.

Nakon jedne ili dve godine terapije, tokom koje dete uči prirodu svoje opsesije i usvaja strategije za suočavanje, može steći veći krug prijatelja, pokazivati manje stidljivosti i postati manje samokritično. Ispitivanja su pokazala da deca i adolescenti sa OKP treba da započnu lečenje kombinacijom KBT sa selektivnim inhibitorom ponovnog preuzimanja serotonina ili samo KBT, umesto samo sa SSRI. Sistematski pregled literature iz 2024. godine pokazao je da kombinovanje ERP terapije sa selektivnim inhibitorima ponovnog preuzimanja serotonina može poboljšati ishode lečenja u poređenju sa upotrebom samo SSRI. ERP terapija se može sprovoditi u ordinaciji ili putem telezdravlja, jer nije bilo statistički značajne razlike u efikasnosti, kao što je pokazano u AHRQ studiji.

Iako poznati uzroci OKP kod mlađih starosnih grupa variraju od abnormalnosti mozga do psiholoških preokupacija, životni stres poput maltretiranja i traumatskih porodičnih smrti takođe može doprineti slučajevima OKP u detinjstvu, a priznavanje ovih stresora može igrati ulogu u lečenju poremećaja.

Epidemiologija

Učestalost

Procenjene stope opsesivno-kompulzivnog poremećaja na 100.000 stanovnika u 2004. godini, prilagođene starosti, prilagođene invalidnosti.

  nema podataka

  <45

  45–52.5

  52.5–60

  60–67.5

  67.5–75

  75–82.5

  82.5–90

  90–97.5

  97.5–105

  105–112.5

  112.5–120

  >120

Prema brojnim epidemiološkim istraživanjima, opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) danas spada u jedan od najčešćih neurotskih poremećaja od kojeg pati oko 2,5% čovečanstva (od 1,7 do 4%). Prema izveštajima američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, oko dva miliona (prema drugim izvorima tri miliona) Amerikanaca pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Razvojem dijagnostike značajno se povećao broj novootkrivenih pojedinaca sa tim poremećajem, ali je i razvitkom novih metoda lečenja i boljom edukacijom pacijenata povećan i broj izlečenih.

Rasa i nacionalnost

Opsesivno-kompulzivni poremećaj ima sličnu prevalencu kod različitih rasa i nacionalnosti, iako specifična patološka preokupacija u pojedinim kulturama i religijama može povećati procenat onih sa OKP (na primer, osećaj krivnje zbog blasfemije češći je kod religioznih katolika i ortodoksnih Jevreja).

Polne razlike

Opsesivno-kompulzivni poremećaj se sa podjednakom učestalošću javlja kod muškaraca i žena. Prvi simptomi poremećaja se u proseku nešto ranije uočavaju kod muškaraca (uglavnom u detinjstvu ili adolescenciji) nego kod žena (u ranim dvadesetim godinama). Zato se kod nekih žena OKP javlja i tokom trudnoće, iako se simptomi OKP-a kod već obolelih trudnica mogu i pogoršati. Pogoršanje simptoma nalazimo i tokom predmenstrualnog perioda kod žena.

Starost

Prvi simptomi poremećaja se kod oba pola obično javljaju u detinjstvu (oko desete godine života) ili u ranom odraslom dobu(u srednjim dvadesetim godinama). Nije neobično da se oboljenje javi i kod deteta mlađeg od pet godina. Simptomi OKP-a se izuzetno retko javljaju kod lica starijih od 35 godina. Osnovni simptomi su osećanje prisile, borba protiv nametnutih misli i radnji i svest o nelogičnosti i besmislenosti simptoma.

„U zavisnosti od uzrasta razlikuju se i načini kojima se osoba bori protiv nametnutog. Deca u mlađim uzrastima nisu svesna besmislenosti prisilnih simptoma kojima se brane od strepnje. Nešto starija deca svesna su toga i bore se, pokazuju otpor. Adolescenti preduzimaju i izvesne protivmere kako bi se odbranili, dok odrasle osobe počinju da izbegavaju situacije koje bi mogle izazvati prinudnu radnju ili misao. Ovo dalje vodi umanjenju radnog funkcionisanja, kretanja i opštenja sa drugima. Javljaju se osećanja stida, krivice i neprilagođenosti što ume da odvede u otuđenje od čitavog sveta zbog svoje neobičnosti“.

Mortalitet

Jedan od vodećih uzroka smrti pacijenata sa OKP je samoubistvo. Procene ukazuju da je čak 10% pacijenata sa OKP pokušalo samoubistvo u adolescentnim ili odraslim godinama života.

Istorija

Plutarh, starogrčki filozof i istoričar, opisuje starog rimskog čoveka koji je verovatno imao skrupuloznost, što bi moglo biti simptom OKP ili OKPL. Ovaj čovek je opisan kako „bledi pod svojom cvetnom krunom“, moli se „pokolebanim glasom“ i razbacuje „tamjan drhtavim rukama“.

U 7. veku nove ere, Jovan Lestvičnik beleži primer mladog monaha koji je mučen stalnim i ogromnim „iskušenjima bogohuljenja“ koji se konsultovao sa starijim monahom, koji mu je rekao: „Sine moj, preuzimam na sebe sve grehe na koje su te ta iskušenja navela, ili mogu da te navedu, da počiniš bilo šta." Oblak nepoznatog, hrišćanski mistični tekst iz kasnog 14. veka, preporučuje da se ignorišu ponavljajuće opsesije, i, ako to ne uspe, "sakrijte se od njih kao bednik i kukavica savladan u borbi i smatrajte da je gubitak vremena boriti se protiv njih". Danas je ova tehnika poznata kao emocionalna poplava.

Abu Zejd el Balhi, islamski polimatičar iz 9. veka, verovatno je bio prvi koji je klasifikovao OKP u različite tipove i bio pionir kognitivno bihejvioralne terapije, na način jedinstven za njegovo doba i koji nije bio popularan u grčkoj medicini. U svojoj medicinskoj raspravi pod naslovom Održavanje tela i duše, Al-Balhi opisuje opsesije specifične za ovaj poremećaj kao „Dosadne misli koje nisu stvarne. Ove nametljive misli sprečavaju uživanje u životu i obavljanje svakodnevnih aktivnosti. One utiču na koncentraciju i ometaju sposobnost obavljanja različitih zadataka.“ Kao tretman, Al-Balhi je predlaže pozitivnu misaonu terapiju.

Od 14. do 16. veka u Evropi se verovalo da su ljudi koji su iskusili bogohulne, seksualne ili druge opsesivne misli opsednuti đavolom. Na osnovu ovog rezonovanja, lečenje je podrazumevalo proterivanje „zla“ iz „opsednute“ osobe putem egzorcizma. Ogromna većina ljudi koji su mislili da su opsednuti đavolom nisu imali halucinacije ili druge „spektakularne simptome“ već su se „žalili na anksioznost, religiozne strahove i zle misli.“ Godine 1584, ženu iz Kenta, Engleska, po imenu gospođa Dejvi, mirovni sud je opisao kao "dobru ženu", ali zamalo nije bila zapaljena na lomači 1584. godine, jer je priznala da je iskusila stalne, neželjene porive da ubije svoju porodicu.

Engleski termin opsesivno-kompulzivni nastao je kao prevod nemačkog Zwangsvorstellung (opsesija) koji je Karl Vestfal koristio u prvim konceptima OKP. Vestfalov opis je uticao na Pjera Žanea, koji je dalje dokumentovao karakteristike OKP. Početkom 1910-ih, Sigmund Frojd je pripisao opsesivno-kompulzivno ponašanje nesvesnim sukobima koji se manifestuju kao simptomi. Frojd opisuje kliničku istoriju tipičnog slučaja "fobije dodirivanja" kao početak u ranom detinjstvu, kada osoba ima snažnu želju da dodirne neki predmet. Kao odgovor, osoba razvija "spoljnu zabranu" protiv ove vrste dodirivanja. Međutim, ova „zabrana ne uspeva da ukine“ želju za dodirom; sve što može da uradi je da potisne želju i „utera je u nesvesno“. Frojdijanska psihoanaliza je ostala dominantan tretman za OKP do sredine 1980-ih, iako su medicinski i terapijski tretmani bili poznati i dostupni, jer se široko verovalo da će ovi tretmani biti štetni po efikasnost psihoterapije. Pristup se promenio i praktičari su počeli da leče OKP prvenstveno medicinom i praktičnom terapijom, a ne psihoanalizom.

Jedan od prvih uspešnih tretmana opsesivno-kompulzivnog poremećaja, prevencije izloženosti i odgovora, pojavio se tokom 1960-ih, kada je psiholog Vic Meier izložio dva hospitalizovana pacijenta situacijama koje izazivaju anksioznost, istovremeno ih sprečavajući da vrše bilo kakve kompulzije. Na kraju, nivo anksioznosti oba pacijenta je pao na nivoe kojima se može upravljati. Majer je ovu proceduru osmislio iz svoje analize gašenja straha kod životinja putem poplava. Uspeh ERP-a, klinički i naučno, sumirao je kao „spektakularan“ istaknuti istraživač OKP Stenli Rahman decenijama nakon Mejerovog stvaranja metode.

Psihijatar Huan Hose Lopez-Ibor je 1967. izvestio da je lek klomipramin efikasan u lečenju OKP. Usledili su mnogi izveštaji o njegovom uspehu u lečenju i nekoliko studija je potvrdilo njegovu efikasnost do 1980-ih. Međutim, klomipramin je kasnije zamenjen novim SSRI razvijenim 1970-ih, kao što su fluoksetin i sertralin, za koje se pokazalo da imaju manje neželjenih efekata.

Opsesivno-kompulzivni simptomi su se pogoršali tokom ranih faza pandemije COVID-19, posebno kod osoba sa OKP-om povezanim sa kontaminacijom.

Poznati slučajevi

Džon Banijan (1628–1688), autor Hodočasničkog progresa, pokazao je simptome OKP (koji još nisu bili imenovani). Tokom najtežeg perioda svog stanja, on bi iznova i iznova promrmljao istu frazu sebi u bradu dok bi se ljuljao napred-nazad. Kasnije je opisao svoje opsesije u svojoj autobiografiji Grace Abounding to the Chief of Sinners, rekavši: „Ove stvari mogu drugima izgledati smešne, čak kao što su same po sebi bile smešne, ali su bile najsmešnije i meni. razmišljanja." Napisao je dva pamfleta u kojima savetuje one sa sličnim anksioznostima. U jednom od njih on upozorava da se ne upuštate u kompulzije: „Pobrinite se da svoju nevolju duha odložite na pogrešan način: obećavajući da ćete se reformisati svojim životom i voditi novi život ili voditi novi način života. dužnosti."

Britanski pesnik, esejista i leksikograf Semjuel Džonson (1709–1784) je takođe imao OKP. Imao je razrađene rituale za prelaženje pragova ulaznih vrata i više puta je išao gore-dole stepenicama brojeći stepenice. Dok je prolazio, dodirivao bi svaki stub na ulici, samo stao usred popločanog kamena i više puta obavljao zadatke kao da prvi put nisu urađeni kako treba.

„Čovek pacov”, pravim imenom Ernst Lancer, pacijent Sigmunda Frojda, patio je od onoga što se tada nazivalo „opsesivna neuroza”. Lancerovu bolest je najpoznatije okarakterisao obrazac uznemirujućih nametljivih misli u kojima se plašio da će njegov otac ili prijateljica biti podvrgnuti navodnoj kineskoj metodi mučenja u kojoj će pacovi biti podstaknuti da izgrizu svoj put iz tela žrtve vrućim žaračem.

Američki avijatičar i režiser Hauard Hjuz je imao OKP, prvenstveno opsesivni strah od mikroba i kontaminacije. Hjuzovi prijatelji su takođe pominjali njegovu opsednutost manjim nedostacima u odeći. Ovo je preneto u Avijatičar (2004), filmskoj biografiji Hjuza.

Engleski kantautor Džordž Ezra otvoreno je govorio o svojoj doživotnoj borbi sa OKP, posebno pre svega primarnim opsesivno-kompulzivnim poremećajem.

Poznato je da švedska klimatska aktivistkinja Greta Tunberg takođe ima OKP.

Američki glumac Džejms Spejder takođe je govorio o svom OKP. Godine 2014, kada je intervjuisan za Rolling Stone, rekao je: "Ja sam opsesivno-kompulsivan. Imam veoma, veoma jake opsesivno-kompulzivne probleme. Veoma sam čudan... To mi pada veoma teško, znate? Čini vas veoma zavisnim od ponašanja, jer rutina i rituali postaju ukorenjeni. Ali u poslu, to se manifestuje pažnjom na detalje. Zapravo mi dobro dođe u poslu, jer mi stvari ne promiču.

Predsednik Čilea Gabrijel Borić je 2022. godine izjavio da ima opsesivno-kompulzivni poremećaj, rekavši: „Imam opsesivno-kompulzivni poremećaj koji je potpuno pod kontrolom. Hvala Bogu da sam bio u mogućnosti da se podvrgnem lečenju i to me ne čini nesposobnim da obavljam svoje dužnosti kao predsednika Republike.“

U dokumentarcu objavljenom 2023, Dejvid Bekam je podelio detalje o svojim ubedljivim ritualima čišćenja, potrebi za simetrijom u frižideru i uticaju OKP-a na njegov život.

Životinje

Vidi još: Životinjska psihopatologija § Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP)

Društvo i kultura

Umetnost, zabava i mediji

Ova traka predstavlja trihotilomaniju i druga ponavljajuća ponašanja usmerena na telo.

Filmovi i televizijske emisije mogu prikazivati idealizovane ili nepotpune prikaze poremećaja kao što je opsesivno-kompulzivni poremećaj. Saosećajni i tačni književni i ekranski prikazi mogu pomoći u suzbijanju potencijalne stigme povezane sa dijagnozom opsesivno-kompulzivnog poremećaja i dovesti do povećane javne svesti, razumevanja i saosećanja za takve poremećaje.

Filmovi

• U filmu Dobro da bolje ne može biti glavnu ulogu igra Džek Nikolson kao antisocijalni pisac sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem.
• U filmu Prevaranti, Nikolas Kejdž, koji pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja, mora da otvori i zatvori vrata tri puta zaredom pre nego što može da prođe kroz njih.
• Film Avijatičar zasnovan je na istinitoj priči o Hauardu Hjuzu. Posebna pažnja je posvećena Hjuzovim ritualima, uključujući pranje ruku, i njegovom opsesivnom strahu od mikroba, što ga je dovelo do toga da završi svoje dane u potpunoj izolaciji.
• Film Sans motive apparent upoznaje nas sa inspektorom Karakalom, koji ne prestaje da pere ruke (ulogu igra Žan-Luj Trentinjan).
• Američki film iz 2007. godine Neverovatna sudbina Harolda Krika govori priču o istoimenom liku koji pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja i ne može da prestane da broji sve.
• Španski film „Kuc-kuc“ iz 2018. godine je komedija o šest pacijenata sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem koji, dok čekaju da im psihijatar stigne, moraju da trpe čudna ponašanja ostale petorice i pokušaju da se razumeju.
• Danski film Kuća koju je sagradio Džek, Larsa fon Trira, prikazuje Džeka, ubicu sa opsesivno-komplisivnim poremećajem, nadimkom „Gospodin Sofisticiranost“.

Muzika

• Džastin Timberlejk, kao i reper Lomepal, rekli su u jednom intervjuu da pate od opsesivno-kompulzivnog poremećaja.
• Džoi Ramon, glavni pevač grupe Ramons, patio je od opsesivno-kompulzivnog poremećaja, kao i od Marfanovog sindroma.

Televizija

• Televizijska serija Mank prikazuje Adrijana Manka, detektiva koji pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Ovaj psihološki poremećaj ga je koštao posla detektiva u odeljenju za ubistva policije San Franciska. Nakon ubistva svoje žene, Mank je traumatizovan i razvija stotinu fobija, uključujući za mikrobe, visinu, gužvu i mnoge druge stvari, što nimalo ne olakšava njegovu istragu.
• U televizijskoj seriji Štreberi, lik Šeldona Kupera pokazuje neke simptome ovog poremećaja, uključujući naviku kucanja na vrata i fobiju od mikroba, što ga navodi da preduzima preterane mere predostrožnosti u pogledu svoje čistoće.
• U seriji Slatke male lažljivice, Spenser se ponekad ponaša kao da ima opsesivno-kompulsivni poremećaj.
• Britanska TV serija Pure (2019) u kojoj glumi Čarli Klajv 24-godišnjakinju po imenu Marni koju muče uznemirujuće seksualne misli, kao neku vrstu prvenstveno opsesivno-kompulzivnog poremećaja.

Pozorište

• Predstava i filmske adaptacije predstave „Čudni par“ zasnovane su na liku Feliksa, koji pokazuje neke od uobičajenih simptoma opsesivno-kompulzivnog poremećaja.
• Monopredstava „Život i sluz Marka Samersa“ (2016), scenska adaptacija memoara Marka Samersa iz 1999. godine, koja govori o tome kako je opsesivno-kompulzivni poremećaj uticao na njegovu karijeru u svetu zabave.

Književnost

U romanu „Kornjače sve do dna“ (2017) Džona Grina, glavna junakinja tinejdžerka Aza Holms bori se sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem koji se manifestuje kao strah od ljudskog mikrobioma. Tokom priče, Aza više puta otvara nezaceljeni žulj na prstu kako bi iscedila ono što smatra patogenima. Roman je zasnovan na Grinovim sopstvenim iskustvima sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem. On je objasnio da je roman „Kornjače sve do dna“ namenjen da pokaže kako „većina ljudi sa hroničnim mentalnim bolestima takođe živi dugim, ispunjenim životom“.

Istraživanje

Prirodno prisutni šećer inozitol je predložen kao tretman za opsesivno-kompulzivni poremećaj.

Agonisti μ-opioidnih receptora, kao što su hidrokodon i tramadol, mogu poboljšati simptome OKP. Primena opioida može biti kontraindikovana kod osoba koje istovremeno uzimaju inhibitore CYP2D6 kao što su fluoksetin i paroksetin.

Mnogo istraživanja je posvećeno terapeutskom potencijalu sredstava koja utiču na oslobađanje neurotransmitera glutamata ili vezivanje za njegove receptore. To uključuje riluzol, memantin, gabapentin, N-acetilcistein (NAC), topiramat i lamotrigin. Istraživanje o potencijalu drugih suplemenata, poput čička, da pomognu kod opsesivno-kompulzivnog poremećaja i raznih neuroloških poremećaja je u toku.

Istraživači su identifikovali preko 600 gena povezanih sa debljinom korteksa, faktorom koji utiče na ekspresiju OKP. „Posebno, obogaćivanje gena uključenih u regulaciju transporta jona, reakcije na stimuluse iz okoline i regulaciju transporta metalnih jona sugeriše ulogu ovih procesa u patofiziologiji OKP.“

Istraživanja pokazuju da osobe sa OKP imaju manju amplitudu niskofrekventnih fluktuacija i u levom i u desnom putamenu. Desni putamen takođe pokazuje smanjenu funkcionalnu povezanost sa levim putamenom koji se proteže do levog donjeg frontalnog girusa (IFG), bilateralnim prekuneusom koji se proteže do kalkarineusa, desnim srednjim okcipitalnim korteksom koji se proteže do desnog srednjeg temporalnog korteksa i levim srednjim okcipitalnim girusom. Pored toga, smanjena povezanost između desnog putamena i levog putamena je negativno korelirana sa Y-BOCS rezultatima.

U studiji koja je istraživala korelaciju između neuronskih biomarkera i odgovora na transkranijalnu stimulaciju jednosmernom strujom (tDCS) kod ljudi sa OKP, istraživači su otkrili deblje precentralne i paracentralne oblasti kod ljudi sa OKP u poređenju sa kontrolnom grupom. Značajna veza je pronađena između tanje precentralne oblasti i smanjenih YBOCS rezultata.

Pravo

Mnoge organizacije i dobrotvorne organizacije širom sveta zalažu se za dobrobit ljudi sa OKP, smanjenje stigme, istraživanje i podizanje svesti. Međunarodna fondacija za OKP (IOCDF) je najveća neprofitna organizacija 501(c)3 posvećena služenju širokoj zajednici pojedinaca sa OKP i srodnim poremećajima, članovima njihovih porodica i voljenima, kao i stručnjacima i istraživačima za mentalno zdravlje širom sveta. Od 1986. godine, IOCDF pruža ažurno obrazovanje i resurse, jača angažovanje zajednice širom sveta, pruža kvalitetnu stručnu obuku kliničarima i finansira revolucionarna istraživanja.

Vidi još

• Primarni opsesivno-kompulzivni poremećaj
• Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti
• Jejl-Braun skala opsesivno-kompulzivnog poremećaja
• Dimenzionalna skala opsesivno-kompulzivnog poremećaja
• Deluzioni poremećaj
• Hipohondrija

Literatura

• Alvarenga PG, Mastrorosa RS, Rosario MC. Obsessive compulsive disorder in children and adolescents. In: Rey JM (ed): IACAPAP e-Textbook of Child and Adolescent Mental Health, International Association for Child and Adolescent Psychiatry and Allied Professions, . Geneva. 2012. str. 1—16. 
• Geller, D. A. (2006). „Obsessive compulsive and spectrum disorders in children and adolescents”. Psychiatr Clin North Am. 29 (2): 352—70. PMID 16650713. doi:10.1016/j.psc.2006.02.012. 
• Thomsen, P. H. (2012). „Obsessive compulsive disorder”. Eur Child Adolesc Psychiatry. 21: 5—13. 
• Mitrović D, Marković J. Dečija psihijatrija. U: Nedić A, Živanović O (ured): Psihijatrija, udžbenik za studente medicine, Medicinski fakultet, Novi Sad: 325—42. 2013. 
• Rosa-Alcázar A, Iniesta-Sepúlveda M, Rosa-Alcázar A. „Pharmacological treatments for obsessive-compulsive disorder in children and adolescents: A qualitative review”. Actas Esp Psiquiatr. 41: 196—203. 2013. 

Spoljašnje veze

Klasifikacija	D ICD-10: F42 ICD-9-CM: 300.3 OMIM: 164230 MeSH: D009771 DiseasesDB: 33766
Spoljašnji resursi	MedlinePlus: 000929 eMedicine: article/287681

• „Udruženje građana za podršku ljudima sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem i ostalim neurotskim problemima”. Arhivirano iz originala 18. 11. 2019. g. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
• National Institute Of Mental Health (jezik: engleski)
• American Psychiatric Association (jezik: engleski)

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).