Orfej

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Orfej (opera).
Orfej sa lirom, okružen zverima, Vizantijski i Hrišćanski Muzej Atine.

Orfej (starogrčki: Όρφεύς, Orpheus) je bio čuveni trački svirač i pesnik iz grčke mitologije.

U starijim verzijama mita otac mu je bio Tračanin Eagar, a majka je nepoznata, a kasnije se kao njegovi roditelji pominju Apolon i jedna od Muza (Klio, Kaliopa ili Polihimnija). Po predanju, Apolon mu je podario liru sa sedam žica, kojoj je Orfej dodao još dve da bi ih bilo koliko i muza. Sviranju su ga učili Apolon ili Kaliopa.

Snaga Orfejeve muzike bila je čudotvorna. Dok je pevao, jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje su se sakupljale kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je i divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila je sneg na visokim planinama.

Pridružio se Argonautima, uveseljavao ih je i bodrio svojom muzikom. Bio je oženjen nimfom Euridikom, ali je ona ubrzo umrla. Posle neuspešnog pokušaja da je vrati (Orfej i Euridika), odbijao je ljubav žena. Ustanovio je tzv. orfičke misterije u kojima žene nisu učestvovale. Prema najpoznatijem predanju, rastrgle su ga tračke žene.

Smatran je i začetnikom zemljoradnje, medicine, pisma i drugih korisnih znanja.

Helada uoči, za vreme i posle Orfeja[uredi | uredi izvor]

Nastanak grčke književnosti vezuje se za pojavu Homerovih spevova, Ilijade i Odiseje. Međutim, očigledno je da su ta dela, kao savršeni primeri svoje vrste, u stvari rezultat završne, a ne početne faze što se tiče poetskog razvoja u starih Grka. Ovu pretpostavku potvrđuju bezbrojna svedočanstva o pesnicima koji su negovali poeziju još pre Homerovog doba, stvorivši je po potrebi samih ljudi, ali i radi bogosluženja različitim božanstvima.[1]

Prema grčkoj mitologiji, bogovi su bili ti koji su se bavili poezijom, pre svega Hermes, pronalazač lire, i brat mu Apolon, koji ju je prihvatio postavši tako vodeća figura u muzičkoj umetnosti. Po mitologiji, Apolon se takođe dovodi i u vezu sa božanstvima nižeg reda — Muzama.[1]

Prvi smrtnici koji su se bavili umetnošću bili su u stvari neposredni učenici Apolona i Muzâ, koji se takođe smatraju i njihovom decom. Međutim, kao i u slučaju ostalih mitoloških ličnosti, i postojanje ovih je pod velikim znakom pitanja, te se uzimaju u obzir jedino radi određivanja nekog perioda ili vrste u poetskom razvoju. Nema sumnje da su njihova imena imala određeno značenje, koje ipak nije tako očigledno s etimološke tačke gledišta kao na primer imena Muza. Od njih vredi izdvojiti Olena, Lina, Orfeja, Muzeja, Eumolpa, Pamfa, Tamirija i Filamona. Među njima naročito se ističe Orfej, ne samo što se tiče umetničkog umeća već i zbog tragičnosti kojom ih sve nadmašuje.[1]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Postoji nekoliko pretpostavki o poreklu Orfejevog imena. Jedna od tih, a po svoj prilici i najverovatnija, jeste ona po kojoj je ime izvedeno iz hipotetičkog proto-indoevropskog glagola *orbhao- („biti lišen [nečega?]“), od *orbh- što znači „razdvojiti [nekoga od nečeg?]“. Srodni primeri nalaze se u grčkom: ορφή, orphe = tama, i ορφανός, orphanos = siroče; kao i u engleskom orphan = siroče, što nesumnjivo vuče koren iz latinskog. To ga dovodi u vezu sa semantički bliskom rečju *goao = žaliti, pevati divlje, bacati čaroliju, jer kad se imaju u vidu njegove različite uloge u mitologiji (razočarani ljubavnik, zanesen umetnik, sveštenik mističnog kulta itd.), ne može a da se ne uzme u obzir i ta pretpostavka.[2][3] Sufiks -εύς, eus, kojim se završava Orfejevo ime, atestiran je na tablicama ispisanim linearnim pismom B. Osnovna funkcija mu je da bliže označava imenicu u čijem se sklopu nalazi: „onaj koji ima veze [sa nečim]“.[3]

Orfej u delima starih pisaca[uredi | uredi izvor]

Najraniji pomeni o Orfeju[uredi | uredi izvor]

Ni u Homerovim ni u Hesiodovim poemama nije zabeležen ni jedan pomen Orfejevog imena. Međutim, procvatom lirske poezije i Orfej doživljava veliku popularnost. Ibik, koji je živeo i radio sredinom 6. stoleća p. n. e., spominje „slavnog Orfeja“ (ὀνομακλυτὸν Όρφην, onomakluton Orphên). Pindar ga ubraja među Argonaute kao proslavljenog harfistu, ističući pritom da ga je sâm Apolon učio sviranju. Na nekoliko mesta navodi da mu je otac Eagar. I kod istoričara Helanika iz Mitilene i Ferekida sa Lerosa nalazimo Orfeja. Helanik ga je proglasio i Homerovim i Hesiodovim pretkom, a Ferekid tvrdi da nije Orfej bio pesnik na Argu, već Filamon, čega se drži i Apolonije sa Rodosa.[1]

Orfej u dramskoj poeziji[uredi | uredi izvor]

Orfej se takođe pojavljuje i u dramskoj poeziji. Eshil u svojoj tragediji Agamemnon aludira na basnu po kojoj je Orfej svojom svirkom očarao drveće pomerivši ga sa mesta.[4] Takođe, sačuvan je još jedan pomen Orfeja zahvaljujući Eratostenu, koji je citirao deo jedne druge Eshilove tragedije, Basaride (tj. Bahantkinje).[5] Međutim, neizvesno je da li je taj Eshilov citat verno prenesen iz tragedije iz koje je preuzet, stoga ga treba uzeti s rezervom.[1] Za razliku od Sofokla koji uopšte ne spominje Orfeja, Euripid ga u više navrata pominje. U njegovim tragedijama po prvi put se sreće aluzija na vezu Orfeja sa Dionisom, kao i sa adskim predelima: on ga povezuje s Muzama,[6] pominje snagu njegove muzike nad kamenjem, drvećem i divljim zverima,[7][8][9][10] kojoj nisu mogli odoleti čak ni htonska božanstva,[11] dovodi ga u vezu sa bahanalijskim orgijama,[12] pripisuje mu začetak sakralnih misterija[13] i smešta Orfejeve aktivnosti u šume pod Olimpom.[9] Aristofan ga pominje samo jedanput (u svojoj komediji Žabe) i to usput, prilikom nabrajanja najvećih pesnika (Muzeja, Hesioda i Homera), koji su znanjem i mudrošću zadužili ljudski rod. Za Orfeja kaže sledeće:


Orfej u filozofskim raspravama[uredi | uredi izvor]

Platon[uredi | uredi izvor]

Platon takođe opisuje Orfeja na vrlo sličan način kao što to čini Aristofan.[15][16] Platon se često poziva na Orfeja, njegove sledbenike i njegova dela. Zove ga sinom Eagrovim,[17] navodi da je muzičar i izumitelj mnogih korisnih stvari,[18][19] ističe čudotvornu moć njegove lire[20] i daje jedinstvenu verziju njegovog silaska i boravka u Hadovom podzemlju:

Iz Gozbe:


Iz Države:


Međutim, kao i uvek kada se radi sa starim izvorima, treba imati na umu autorova shvatanja kao i shatanja rasprostranjeno među običnim pukom. Pouzdano se zna da su se Platonova shvatanja poprilično razlikovala od opštih shvatanja koja su vladala u antičkoj Grčkoj, a po kojima su životne vrednosti bile (ili bi trebalo da budu) preče od bilo čega na svetu. Tako da ni Platonove navode ne treba uzimati zdravo za gotovo.[1]

Orfej među Tračanima, crvenofiguralni krater, Berlin-Šarlotenburg.

Što se tiče Orfejevih sledbenika, Platon tu spominje i pesnike i vernike,[16][22] koji su se držali verovanja da je duša zarobljena u telu za kaznu zbog ranije počinjenih grehova.[23]


Platon navodi nekoliko citata, koje je odnekud preuzeo i za koje tvrdi da ih je Orfej izrekao, od kojih je jedan, ako ne i više njih, iz Teogonije[24][25][26] Na jednom mestu čak pominje „mnoštvo knjiga Museja i Orfeja“, na koje su se pozivali vračevi i varalice ne bi li ubedili prosti puk „da živi i mrtvi mogu dobiti oproštaj i očišćenje za nepravedna dela pomoću žrtvovanja i ritualnih igara“.[27] Očevidno je da Platon na ovom navedenom mestu u Politici osporava postojanje bilo kakvih spisâ, koji bi se mogli dovesti u vezu s Orfejem. Međutim, na drugim mestima može se steći potpuno drugačiji utisak. Npr. u Kratilu on jasno daje do znanja da ne veruje samo u Orfejevo postojanje, već i u njegovog stvaralačkog genija.[1] Tom Orfeju on pripisuje sledeću izreku, koja je, po svemu sudeći, preuzeta iz Hesiodove Teogonije:


Aristotel[uredi | uredi izvor]

Aristotel smatra da Orfej uopšte nije postojao i da su sva dela pripisana njemu u stvari izmišljotine Kerkopâ i Onomakrita.[1] O tzv. orfičkim pesmama i „Orfejevim sledbenicima“ Aristotel kaže:

O duši:


Iz Metafizike:

Mitologija[uredi | uredi izvor]

Polazeći od mitografa i kasnijih pesnika, od Apolodora pa nadalje, nailazi se na mnoštvo mitova u kojima se spominje Orfej i koji su prepuni svakojakih detaljâ i pojedinosti.[1] Međutim, mitovi koji se striktno tiču Orfeja i koji su do detalja obrađeni javljaju se u izvorima iz kasnijeg perioda. Od njih su najvažniji Ovidijeve Metamorfoze, tačnije onaj deo u kojem se spominje Euridikin nesrećan kraj, Orfejev silazak za njom u Hadovo podzemlje[31] i njegova ništa manje tragična sudbina[32]; kao i Vergilijeve Georgike.[33][34]

Orfej i Euridika[uredi | uredi izvor]

Orfej oplakuje Euridiku, rad Žana Batista Kamija Koroa

Nakon mladosti i avanturâ provedenih sa Argonautima, Orfej je odlučio da se oženi s Euridikom, nimfom koja se isticala po lepoti među svojim drugaricama. Međutim, na dan njihovog venčanja nije se rasplamsala buktinja u Himenejov ruci,[35] što je bio predznak za nesreću[a] koja ih je nedugo potom snašla:

Orfej je bio toliko ožalošćen tim nesrećnim događajem,[38][v] da je, ni manje ni više, odlučio da siđe u Hadovo podzemlje s namerom da pokuša da vrati Euridiku među žive. Stigavši naposletku do Hada i Persefone[40] obratio im se, uz zvuke svoje lire,[41] sledećim rečima:

O bozi podzemnog sv’jeta,
Što u nj padamo svi, koliko nas smrtnih se rodi,
Ako je slobodno r’ječma prevarljivim ne okolišit
I pravu istinu reći: ne dođoh amo, da Tartar
Tamni vidim i svežem Medusinoj nakazi onoj
Zmijama dlakavi trostruki vrat; — što ovamo dođoh,
Uzrok moja je žena, u koju je izlila otrov
Ljutica pogažena i mlade joj godine uze.

Htjedoh pregorjeti to i pokušah (tajiti neću),
Amor ne dade bog u svijetu poznati gornjem,
Je li i ovdje, sumnjam; — al’ slutim, bit će i ovdje;

Pa ako izmišljen glas o negdašnjoj otmici nije,
I vas je združio Amor. Strahovitog tako vam ovog
Mjesta i Haosa grdnog i pustoši golemog carstva
Naprasno poginulu Euridiku opet oživ’te!
Vama pripada sve, i nakon boravka kratkog
Ljudi se žure prije il’ poslije u isti u dom;
Ovamo težimo svi, i ovdje je zadnji nam stanak.

Vaše kraljevstvo dov’jek nad ljudskim nad rodom traje.

Pa pošto određene i ona godine svrši,
Pod vlast potpast će vašu. Za vr’jeme je darujte samo.

Akoli milosti te sudbina mi ne da, odlučih,
Da se ne vratim više; vesel’te se smrti oboga.[42]

Orfej u podzemnom kraljevstvu, rad Henriha Semiradskog.

Svirkom koju je stvarao zboreći im ovo, uspeo je da ostvari jak utisak na sve prisutne:


Orfej izvodi Euridiku iz Hada (detalj), rad Žana-Batista-Kamila Koroa.

Čak ni gospodari podzemlja, Had i Persefona,[44] nisu mogli da ostanu ravodušni prema Orfeju:


Međutim, da bi je odveo na gornji svet, morao je da ispuni pod određenim uslovom:


Orfej i Euridika, rad Federika Červelija.

Najzad zajedno, zaputili su se „u onoj mukloj tišini“ natrag, na gornji svet, stazom „izvitom, strmenom, tamnom, obučenom u sjen i u mrak“. I taman kad su se primakli izlazu iz Hadova podzemlja, Orfej se pobojao „da žena mu ne klone“,[47] te se ipak osvrnuo za sobom.


Euridika je potonula nazad u svet seni, ali ovaj put nepovratno. Momenat pre toga, stigla je samo da mu kaže: „Zdravo!“[49]


Uzalud je Orfej molio i pokušavao da odobrovolji čamdžiju Harona da ga po drugi put preveze, ali ovaj se nije dao nagovoriti.[51]


Orfejeva smrt[uredi | uredi izvor]

Prihvativši s teškom mukom činjenicu da je Euridika zanavek izgubljena, Orfej je, tužeći se na bogove od Ereba,[53] odlučio da se povuče u Rodope i na Hem, odakle su duvali severni vetrovi.[54][d] Uz to, odrekao se žena i odbijao svaku koja ga je htela pratiti.[56] Međutim, nastavio je i dalje svirati liru. Tako je jedanput, kada se našao usred jedne gole poljane, udesio svojom čarobnom svirkom da ona dobije hlad.[57] Živo je opisan taj momenat u Ovidijevim Metamorfozama. Sakupljenom drveću i zverima pevao je pesme posvećene mladićima koji su postali ljubimci bogova (Kiparis, Ganimed, Hijakint, Pigmalion, Adonis, Hipomen, Kinira), i devojkama (Pafa, Smirna, Atalanta), koje su nastradale zbog nedopuštene ljubavi.[58]

Međutim, dok je tako svojim pevanjem drveće pokretao, krotio srca divljači, a hridine pokretao sa mesta...


Jedna od njih mu, „prosute kose po zraku laganom“,[60] dovikne sledeće:

Orfejeva smrt, detalj sa crveno-figuralnog stamnosa, delo atičkog vajara Hermonaksa.

Utom, ne gubeći časa, ista zgrabi tirsos, zamahne njime i pogodi ga, ali ga ne rani već mu ostavi samo beleg. Druga je bacila kamen, koji je „jošte u zraku svladan budući skladom pjevačeva glasa i lire“, tako da se na kraju našao pred njegovim nogama.[63] Izgledalo je da Orfeju ništa ne može nauditi...


Smrt nenadmašenog pevača potresla je celu prirodu:


Međutim, i pored svog tragičnog kraja, Orfejeva sen, kojoj mira nije bilo na gornjem svetu, napokon se skrasila našavši Euridikinu na Ostrvu blaženih.[66]


Orfička društva i misterije[uredi | uredi izvor]

Svi oni mitovi u kojima se Orfej dovodi u vezu sa Dionisom smatraju se izumom kasnijih vremena. Oni su antagonističkom odnosu sa klasičnim shvatanjem Orfeja, kao sluge Apolona i Muzâ. Nedoslednost se ogleda čak i u pogledu instrumentu kojim je svirao, što je opet po klasičnom shvatanju uvek bila lira a nikad flauta. Gotovo je nemoguće objasniti ovu promenu. Međutim, dovoljno je zapaziti da je u vreme najranijeg razvoja grčke filozofije oformljeno i društvo, koje je preuzelo Orfejevo ime i koje je održavalo osobene misterije, sasvim različite od eleusinskih. To su bili tzv. orfičari (οἱ Ορφικοί, oi Orphikoi), koji su se pod tobožnjim vođstvom mitskog pesnika Orfeja posvetili obožavanju Bahovog kulta, nadajući se da će u njemu naći zadovoljstvo svojih strasti. Dionis, koji je apsorbovao orfičke i bahanalijske obrede (τα Όρφικά καλεόμενα καὶ Βακχικά, ta Orphika kaleomena kai Bakhika[68]), bio je htonsko božanstvo (rogati dečak Dionis Zagrej) blisko povezano sa Demetrom i Korom. Bio je personifikacija ne samo ushićenog zadovoljstva, već i duboke žalosti i bede ljudskog života. Orfičke legende i pesme većim delom se odnose na ovog Dionisa, koji je kao podzemno božanstvo upoređivan sa Hadom.[i] U njega su orfički teolozi polagali nade o pročišćenju i besmrtnosti duše. Međutim, njihov način slavljenja svetkovina bio je umnogome različit od uobičajenih ceremonija održavanih u čast Baha. Bahovi orfički obožavatelji nisu se prepuštali neumerenom uživanju i izbezumljenom ushićenju, nego su stremeli asketskoj čistoći života i manirima. Orfičari nisu koristili hranu životinjskog porekla, sem o žrtvene praznike kada su se posluživali sirovim mesom žrtvovanog vola posvećenom Bahu (ὠμοφαγία, ōmophagia). Nosili su belo laneno ruho, poput orijentalnih i egipatskih sveštenika od kojih je, kako Herodot zapaža, mnogo toga preuzeto u ritualima orfičkih misterija. Međutim, Herodot ne govori o ovim misterijama kao isključivo egipatskim, već na istom mestu dodaje da su i pitagorske u karakteru. Objašnjenje za ovo leži u činjenici da su se pitagorejci, nakon što su prognani iz Velike Grčke, združili sa orfičarima i, naravno, mnogo uticali na njihov karakter. Pa ipak, pre nego što je došlo do toga, orficizam je zahvaljujući Ferekidu i Onomakritu doveden do svog konačnog oblika. Ova dvojica su se isticali među piscima za čija dela se vezuje nastanak orfičke teologije. To su bili Kekropi, Brontin, Orfej iz Kamarine, Orfej iz Krotona, Arignot, Persin iz Mileta, Timokle iz Sirakuze i Zopir iz Herakleje ili iz Tarenta.[1]

Orfička literatura[uredi | uredi izvor]

Mnoge pesme pripisane Orfeje potiču iz doba Pizistratove tiranide, odnosno s kraja 5. veka p. n. e. Aluzije na njih su česte kod kasniji pisaca. Osim Platona, koji je, kao što se dâ videti, imao običaj da ih citira u svojim delima, vredi istaći i Pausaniju. On navodi neke himne za koje veruje da ih je sastavio sâm Orfej i da su se sačuvale do njegovog vremena zahvaljujući Likomidima (jednom atinskom porodicom koja je, izgleda, bila glavna što se tiče orfičkih misterija, kao što su Eumolpidi bili zaduženi za eleusinske). Prema njemu, od njih su jedino Homerovi epovi bili lepši.[1]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kod Grkâ i Rimljana svadba se obično svetkovala tokom večernjih sata, pa su nakon toga verenici odlazili verenikovom prebivalištu sa bakljama u ruci. Ukoliko se baklje nisu dale upaliti, bilo je to loše predskazanje po sâm brak.
  2. ^ Po Vergiliju, ova nesreća se zbila dok je Euridika bežala ispred Apolonovog sina Aristaja, koji je imao nameru da je zlostavlja.[37]
  3. ^ Kod Vergilija se nalazi življi opis toga koliko je priroda bila potresena povodom ovoga. Drijade, kojima se naposletku pridružila i Oritija, toliko su očajavale da je njihov jecaj ispunio rodopske visove, Pangejsku goru, ratobornu Resovu zemlju ni manje ni više sa rekom Hebrom i sve do Getâ, tračkog plemena koje se nalazilo južno od Dunava.[39]
  4. ^ Orfej je nazivan „Rodopskim pevačem“ po Rodopskim planinama u Trakiji.[38]
  5. ^ Vergilije navodi da je Orfej punih sedam meseci proveo oplakujući svoju po drugi put izgubljenu suprugu u podnožju neke litice, koja se nalazila kraj reke Stume. Tamo je svojom umirujućom muzikom uspeo da pripitomi tigrice i pomeri hrastovo drveće sa mesta.[55]
  6. ^ Kikonke su Tračanke, a nazivaju se tako po jednom tračkom plemenu, koje je stanovalo na reci Hebru. Dok slave Baha/Dionisa odevene su u zverske kože, raspuštenih su kosa a u rukama drže tirsos, bršljanom obavijen štap.
  7. ^ Dok se kod Ovidija ne vidi jasno zbog čega se Orfej zamerio Kikonkama, kod Vergilija se to dâ uočiti. Naime, zbog svoje, takoreći, privreženosti smrću od koje ga ni sama Venera/Afrodita nije mogla odvratiti, Orfej je neminovno pao u nemilost već pomenutih razvratnih Kikonki za koje je tako nešto bilo strano.[62]
  8. ^ Berekintijska frula se upotrebljavala prilikom svetkovina održavanim u čast boginje Kibele, a dobila je ime po Berekinćanima, starim žiteljima Frigije, u kojoj je kult Kibele bio veoma cenjen.
  9. ^ Gotovo identična scena javlja se i kod Vergilija, koji navodi da su Kikonke Orfeja bukvalno rastrgle a komade tela pobacale na sve strane.[62]
  10. ^ Ovo poimanje kako su orfičari shvatali Dionisa Zagreja, Kliment Aleksandrijski u svom delu Opomena neznabošcima pripisuje filozofu Heraklitu.[69]

Vidi još[uredi | uredi izvor]


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j V. „Orpheus“ u: Dictionary of Greek and Roman antiquities (Ed. by William Smith), vol. 3rd, C. Little & J. Brown, Boston [London, printed] 1870, pp. 59-62
  2. ^ Cobb, n. d., 240
  3. ^ a b Carlisky & Wickersham, n. d., 46
  4. ^ Aeschyl., Ag., 1612, 1613, 1629, 1630
  5. ^ Eratosthen., Cataster., 24
  6. ^ Euripid., Rhes., 944, 946
  7. ^ Euripid., Med., 543
  8. ^ Euripid., Iph. in Aul., 1211
  9. ^ a b Euripid., Bacch., 561
  10. ^ Euripid., Cyc., 646
  11. ^ Euripid., Alc., 357
  12. ^ Euripid., Hippol., 953
  13. ^ Euripid., Rhes., 943
  14. ^ Aristoph., Ran., 1032
  15. ^ Plat., Apol., pp. 41, a.
  16. ^ a b Plat., Protag., pp. 316, d.
  17. ^ a b Plat., Sympos., pp. 179, d.
  18. ^ Plat., Ion., pp. 533, c.
  19. ^ Plat., Leg., iii. pp. 677, d.
  20. ^ Plat., Protag., pp. 315, а.
  21. ^ Plat., Polit., x. pp. 620, a
  22. ^ Plat., Ion., pp. 536, b.
  23. ^ a b Plat., Cratyl., pp. 400, c.
  24. ^ a b Plat., Cratyl., pp. 402, b.
  25. ^ Plat., Phileb. pp. 66, c.
  26. ^ Plat., Leg., ii. pp. 669, d.
  27. ^ Plat., Polit., ii. pp. 364, e
  28. ^ Arist., De anima, 734, a.
  29. ^ Arist., Metaphys., 1071, b.
  30. ^ Arist., Metaphys., 1091, b.
  31. ^ Ov., Met., x, 1-82
  32. ^ Ov., Met., xi, 1-66
  33. ^ Verg., Georg., iv, 453–527
  34. ^ Upor. Carlisky & Wickersham, n. d., 32
  35. ^ Ov., Met., x, 1-8
  36. ^ Ov., Met., x, 8-10
  37. ^ Verg., Georg., iv, 453-460
  38. ^ a b Ov., Met., x, 11
  39. ^ Verg., Georg., iv, 460-463
  40. ^ Ov., Met., x, 15-16
  41. ^ Ov., Met., x, 40
  42. ^ Ov., Met., x, 17-39
  43. ^ Ov., Met., x, 41-46
  44. ^ Ov., Met., x, 47
  45. ^ Ov., Met., x, 48-50
  46. ^ Ov., Met., x, 51-52
  47. ^ Ov., Met., x, 53-56
  48. ^ Ov., Met., x, 57
  49. ^ Ov., Met., x, 60-61
  50. ^ Ov., Met., x, 63
  51. ^ Ov., Met., x, 72-73
  52. ^ Ov., Met., x, 73-75
  53. ^ Ov., Met., x, 76
  54. ^ Ov., Met., x, 77
  55. ^ Verg., Georg., iv, 507-510
  56. ^ Ov., Met., x, 78-82
  57. ^ Ov., Met., x, 86-90
  58. ^ Ov., Met., x, 78-739
  59. ^ Ov., Met., xi, 3-5
  60. ^ Ov., Met., xi, 6
  61. ^ Ov., Met., xi, 7
  62. ^ a b Verg., Georg., iv, 516-522
  63. ^ Ov., Met., xi, 7-13
  64. ^ Ov., Met., xi, 13-19
  65. ^ Ov., Met., xi, 44-49
  66. ^ Ov., Met., xi, 63
  67. ^ Ov., Met., xi, 64-66
  68. ^ Herod., ii, 81
  69. ^ Clem. Alex., Protrep., pp. 30, Potter

Literatura[uredi | uredi izvor]

Primarna literatura[uredi | uredi izvor]

(Osim prevoda, obratiti pažnju na pogovor i komentare prevodilaca iznetih u navedenim publikacijama)
Od Eshila

  • Grčke tragedije (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod M. Đurića) (2. Deretino izd.). Beograd: Dereta. 2010. COBISS.SR 173813772. 

Od Eratostena

Od Euripida

  • Kiklop (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod Gordana Maričića). Beograd: Prosveta. 2004. COBISS.SR 111686412. 
  • Medeja, Hipolit, Ifigenija na Tauridi (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod M. Đurića). Beograd: Srpska književna zadruga. 1960. COBISS.SR 152340743. 
  • Ifigenija u Aulidi (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod Bratoljuba Klaića). Zagreb: Dramska biblioteka »Scena«. 1961. COBISS.SR 64586503. 
  • Alkestida (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod Bratoljuba Klaića). Zagreb: Dramska biblioteka »Scena«. 1964. COBISS.SR 68410631. 
  • The Rhesus Of Euripides (na jeziku: (jezik: engleski) — prevod Gilberta Marija). New York: Oxford University Press. 1913.  (Perseus Digital Library).
  • Bahantkinje (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod Gage Rosić). Beograd: Stubovi kulture. 2010. COBISS.SR 177431564. 

Od Aristofana

  • Žabe (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod Radmile Šalabalić). Novi Sad: Matica srpska. 1978. COBISS.SR 29768967. 

Od Platona

  • Gozba ili O ljubavi (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod M. Đurića) (2. Deretino izd.). Beograd: Dereta. 2008. COBISS.SR 146446348. 
  • Kratil (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod Dinko Štambak). Zagreb: Studentski centar Sveučilišta. 1976. COBISS.SR 25265935. 
  • Država (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod Albina Vilhara) (5. izd.). Beograd: BIGZ. 2002. COBISS.SR 183339015. 
  • Protagora / Sofist (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod Kolomana Raca i Milivoja Sironića). Zagreb: Naprijed. 1975. COBISS.SR 117242375. 
  • Ijon / Gozba / Fedar (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod M. Đurića) (5. izd.). Beograd: BIGZ. 1985. COBISS.SR 26690823. 
  • Odbrana Sokratova (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod M. Đurića) (2. Deretino izd.). Beograd: Dereta. 2008. COBISS.SR 146447884. 
  • Zakoni (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod A. Vilhara) (1. Deretino izd.). Beograd: Dereta. 2004. COBISS.SR 115255308. 

Od Aristotela

  • O duši / Nagovor na filozofiju (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod Milivoja Sironića i Darka Novakovića). Zagreb: Naprijed. 1987. COBISS.SR 43991815. 
  • Metafizika (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod Branka Gavele). Beograd: Kultura. 1971. COBISS.SR 106807047. 

Od Ovidija

  • Publija Ovidija Nasona Metamorfoze (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod Tomislava Maretića) ([Fototipsko izd.] izd.). Beograd: Dereta. 1991. COBISS.SR 1680908. 

Od Vergilija

Sekundarna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Srejović, Dragoslav (2000). Rečnik grčke i rimske mitologije (5. izd.). Beograd: Srpska književna zadruga : Službeni list SRJ. COBISS.SR 165002247.  Nepoznati parametar |coauthor= ignorisan [|author= se preporučuje] (pomoć)
  • Zamurović, Aleksandar (1998). Mitološki rečnik. Beograd: Heres. COBISS.SR 131281671. 
  • Zamarovský, Vojtech (2002). Junaci antičkih mitova (на језику: (језик: српски) — превод Дејана Стојковића) ([1. izd.] изд.). Beograd: Alnari : Knjižara »Milan«. COBISS.SR 182598663. 
  • Graves, Robert (2003). Grčki bogovi i heroji (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod Mirjane Petrović) ([1. izd.] izd.). Beograd: Alnari. COBISS.SR 108368140. 
  • Kun, A. N. (1990). Legende i mitovi stare Grčke (na jeziku: (jezik: srpski) — prevod Ljiljane Šiljaković). Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada. COBISS.SR 1889031. 
  • Dora Carlisky Pozzi, John Moore Wickersham., ur. (1991). Myth and the polis (na jeziku: (jezik: engleski)). New York: Cornell University Press.  (Cornell University Press).
  • Guthrie, W. K. C. (1993). Orpheus and Greek religion: a study of the Orphic movement (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Princeton University Press.  (Princeton University Press).
  • Cobb, Noel (1992). Archetypal imagination: glimpses of the gods in life and art (na jeziku: (jezik: engleski)). Hudson, N.Y: Lindisfarne press.  (Lindisfarne Press)[mrtva veza].

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Orfej na Vikimedijinoj ostavi.

 Ovaj članak sadrži tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Smit, Vilijam, ur. (1870). Rečnik grčkih i rimskih biografija i mitologija.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Орфеј&oldid=26965765”