Osman ibn Abi el As

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Osman ibn Abi el As el Takifi
Lični podaci
Puno imeعُثْمَان ابْن أَبُو ٱلْعَاص
Mesto rođenjaTaif,
Datum smrti671,672 ili 675
Mesto smrtiBasra (Irak), Pravedni kalifat
Vojna karijera
Služba630–636.
VojskaRašidunska
Čingeneral
Učešće u ratovimaRatovi Ride, Muslimansko osvajanje Persije,

Osman ibn Abi el As el Takafi (arapski: عثمان ابن بو ٱلعاص, romanizovano: Uthmān ibn Abī al-ʿĀs; umro 671. ili 675.) bio je pratilac islamskog proroka Muhameda iz plemena Banu Takif i guverner provincije Bahrajn (istočna Arabija) i Omana (jugoistočna Arabija) 636–650, za vreme vladavine kalifa Omara (634–644) i Osmana (644–656). Tokom svog guvernerstva vodio je vojne pohode protiv sasanidskih Persijanaca u Farsu. Nakon odlaska sa dužnosti, nastanio se sa braćom u Basri gde mu je halifa dodelio veliko imanje. Preneo je brojne hadise učenjaku El Hasanu el Basriju i umro u gradu Basri.

Poreklo i namesništvo u Ta'ifu[uredi | uredi izvor]

Osman je bio sin Abu el As ibn Bišr ibn Abd Dumana iz plemena Banu Takif sa sedištem u Taifu u Hidžazu (zapadna Arabija).[1] Oni su pripadali plemenu Banu Hutajt, istaknutoj porodici Banu Džušam, koja je bila jedan od dva glavna ogranka Takifa.[2] Osman je imao petoro braće: El Hakam, El Mugira, Abu Umaja, Abu Amr - koji su svi bili sinovi Osmanove majke Fatime bint Abdilah [3] - i Hafs.[4]

Osman je bio najmlađi član šestočlane delegacije predstavnika Takifa poslate da uspostavi mir sa islamskim prorokom Muhamedom 9. decembra 630. godine, malo pre muslimanskog osvajanja njihovog grada 631. godine.[5][6] Delegacija je prihvatila islam tokom ovog sastanka, iako istoričari 8. veka El Vakidi i Omar ibn Šaba smatraju da je Osman već prešao na islam tokom prethodne posete Muhamedu u Medini, ali da je to držao u tajnosti od svog plemena.[7] Uprkos mladosti,[8] Muhamed je proglasio Osmana za guvernera Taifa.[9] Njegovo imenovanje proisteklo je iz njegove očigledne revnosti u proučavanju islama i Kurana,[10] kako je Muhamedu posvedočio Ebu Bekr, budući prvi halifa (vođa muslimanske zajednice).[8] Osmanoov jurisdikcija bila je nad naseljenim stanovnicima Taifa i okoline (nad nomadima iz Havazina upravljao je Malik ibn Avf el Nasri) i on je ostao na toj funkciji u vreme Muhamedove smrti 632. godine.[9] Bio je prvi član Takifa koji je postigao istaknuto mesto pod islamom.[11]

Posle Muhamedove smrti, mnoga arapska plemena su se pobunila protiv muslimanske države koja je bila tek stvorena. Osman je igrao ključnu ulogu održavajući lojalnost Takifa prema islamu.[12] Tokom ratova Rida koje je Ebu Bekr pokrenuo protiv pobunjeničkih plemena, Osman je poslao snage iz Taifa protiv pobunjeničkih klanova iz plemena Azd i Badžila u Jemenu (jugozapadna Arabija).[13] Kasnije je iz grada dao dvadeset ljudi pod komandom svog brata da pomognu Medininim ratnim naporima u Jemenu.[14] Ebu Bekr je zadržao Osmana na svom položaju, kao i njegov naslednik kalif Omar.[11]

Guverner Bahreina i Omana[uredi | uredi izvor]

Kalif Omar je imenovao Osmana za guvernera Bahrajna (istočna Arabija) i Omana (jugoistočna Arabija) 636. godine,[15] nakon smene El Ala el Hadramija.[16] Pokrajina Jamama (centralna Arabija) je u to vreme bila administrativno pripojena Bahrajnu.[17] Omar je dozvolio Osmanu da naimenuje El Hakama za svog zamenika u Taifu.[18]

Osman je uputio pomorske ekspedicije protiv pomorskih luka i položaja Sasanidskog carstva i dalje na istok do granica Indije.[15] Prvi arapski pomorski napadi na luke indijskog potkontinenta izvedene su po naređenju Osmana.[19] Prema istoriji El Baladurija, napadi su ciljali Tane (blizu modernog Mumbaija), Debala i Baruča.[2][20] Napadom na Tane, prvim arapskim upadom u Indiji, zapovedao je Osmanov brat El Hakam i bio je uspešan, Arapi su se vratili u Oman bez ikakvih gubitaka u ljudstvu.[21] Sledećim napadom na Debal komandovao je drugi brat, El Mugira,[22] El Hakam je predvodio upad u Baruč.[23] Upadi su pokrenuti 636. godine prema el Baladuriju, [24]što podržava savremeni istoričar Nabi Bahš Han Baloč, koji sumnja da su se verovatno dogodili krajem 636. godine.[25] Pomorske operacije su pokrenute bez Omarove sankcije i on ih nije odobrio saznavši za operacije, navodeći svoj strah za sigurnost arapskih trupa na moru.[20] Savremeni jermenski istoričar Sebeos potvrđuje ove arapske napade na sasanidsko primorje.[15] Prema Baloču, razlozi za Osmanovu inicijativu nisu identifikovani u srednjovekovnim izvorima i verovatno su to bile avanture vođene revnošću u svrhu džihada (svete borbe).[26]

Omar je 637. godine opozvan iz Bahreina i ponovo imenovan da upravlja Taifom, verovatno kao posledica njegovog jednostranog pokretanja pomorskih upada protiv Indije.[27] Vraćen je u Bahrajn 638. godine, nakon neuspelog pomorskog prepada El Ala protiv sasanidske provincije Fars, koji se završio velikim gubicima Arapa.[28] U periodu 638–639. Osman je lično predvodio veliki napad duž obale Farsa.[29] Njegov brat El Hakam ga je pratio, dok je on prepustio El Mugiri da nadgleda administrativne poslove u Bahrainu kao njegov zamenik.[30] Tokom 639. ili 640. godine, Osman i El Hakam su u provinciji Fars uspostavili arapski vojni logor nakon što su zauzeli gradu Tavadž blizu obale Persijskog zaliva, jugozapadno od modernog Širaza.[29][15] Zatim je 641. godine Osman osnovao svoje stalno sedište u Tavadžu, koje je utvrdio.[29] Iste godine je iz Tavadža zauzeo grad Reišahr i ubio sasanidskog guvernera Farsa, izvesnog Šahruka.[29] Do 642. godine Osman je potčinio gradove Džareh, Kazerun i El Nubinddžan.[29]

Oko 643. godine, Osmanovim snagama se pridružio Abu Musa el Ašari, arapski guverner Basre, koji se borio protiv Sasanida na iračkom frontu.[31] Osman je zadržao sveukupno zapovedništvo i zajedno su osvojili Aradžan i oblast Širaz, dok je Osman osvojio grad Darabdžird dalje na istoku bez Abu Muse.[31] Ova osvajanja su se dogodila između 643. i 644.[31]Omar je preminuo u krajem godine, a nasledio ga je Osman ibn Afan, koji je zadržao Osmana na njegovom položaju još oko šest godina.[32] Osman nije uspeo da zauzme sasanidska uporišta Istahr i Džur (Firuzabad) u planinskom delu centralnog Farsa, koja je 649. godine osvojio arapski guverner Basre Abd Alah ibn Amir.[15] Te godine je Ibn Amir dobio vrhovnu komandu nad vojskama Osmana i Abu Muse u Iranu.[33]

Kasniji život, smrt i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Kalif je otpustio Osmana i on povukao u Basru nakon 650. Kalif je 29. februara 650. godine[11][34] Osmanu dodelio veliko imanje u blizini grada - u El Ubuli (Apologos) na obali reke Eufrat - od koga je on delio svakome od svoje braće po parče da bi mogli dalje graditi imanja.[4] Kanal iskopan na imanju nazvan je po njemu Šat Osman.[4]Osman je umro u Basri 671., 672. ili 675.[11][12]

Istaknuti islamski teolog i učenjak El Hasan el Basri je preneo hadis (Muhamedove tradicije) Osmana tokom njegovog boravka u Basri.[6] Od ukupno dvadeset i devet hadisa koje je preneo Osman, tri su zabeležena u muslimanima Sahih, a ostatak u različitim poglavljima hadisa.[6] Unuka Osmana, Um Muhamad bint Abd Alah ibn Osman bila je udata za generala i guvernera Salma ibn Zijada i tokom njegove ekspedicije 681. godine postala je poznata kao prva arapska žena koja je prešla reku Oks u Transoksijani.[35]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Poonawala 1990, str. 43.
  2. ^ a b Baloch 1953, str. 243.
  3. ^ Baloch 1946, str. 250, note 1.
  4. ^ a b v Ishaq 1945, str. 113, note 7.
  5. ^ Donner 1993, str. 158, note 994.
  6. ^ a b v Ishaq 1945, str. 109, note 1.
  7. ^ Poonawala 1990, str. 45, note 330.
  8. ^ a b Poonawala 1990, str. 43–45.
  9. ^ a b Donner 1993, str. 158.
  10. ^ Donner 1981, str. 73–74.
  11. ^ a b v g Blankinship 1993, str. 142, note 774.
  12. ^ a b Friedmann 1992, str. 172, note 617.
  13. ^ Donner 1993, str. 161.
  14. ^ Donner 1993, str. 164.
  15. ^ a b v g d Hoyland 2015, str. 85.
  16. ^ Baloch 1946, str. 260.
  17. ^ Baloch 1946, str. 262.
  18. ^ Baloch 1946, str. 255.
  19. ^ Ishaq 1945, str. 109–110.
  20. ^ a b Friedmann 1970, str. 253.
  21. ^ Ishaq 1945, str. 112.
  22. ^ Ishaq 1945, str. 109.
  23. ^ Baloch 1946, str. 246.
  24. ^ Ishaq 1945, str. 110.
  25. ^ Baloch 1946, str. 250, 266.
  26. ^ Baloch 1946, str. 266.
  27. ^ Baloch 1946, str. 260–261.
  28. ^ Baloch 1946, str. 261–262.
  29. ^ a b v g d Baloch 1946, str. 263, note 1.
  30. ^ Baloch 1946, str. 264.
  31. ^ a b v Baloch 1946, str. 263.
  32. ^ Ahmed 2010, str. 107, note 545.
  33. ^ Baloch 1946, str. 258, note 6.
  34. ^ Baloch 1946, str. 250.
  35. ^ Howard 1990, str. 187.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ahmed, Asad Q. (2010). The Religious Elite of the Early Islamic Ḥijāz: Five Prosopographical Case Studies. Oxford: University of Oxford Linacre College Unit for Prosopographical Research. ISBN 978-1-900934-13-8.
  • Baloch, Nabi Bakhsh Khan (July 1946). "The Probable Date of the First Arab Expeditions to India". Islamic Culture. 20 (3): 250–266.
  • Baloch, Nabi Bakhsh (October 1953). "Muhammad ibn al-Qasim: A Study of His Family Background and Personality" (PDF). Islamic Culture: 242–271.
  • Blankinship, Khalid Yahya, ed. (1993). The History of al-Ṭabarī, Volume XI: The Challenge to the Empires. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-0851-3.
  • Donner, Fred M. (1981). The Early Islamic Conquests. Princeton: Princeton University Press. ISBN 0-691-05327-8.
  • Donner, Fred M., ed. (1993). The History of al-Ṭabarī, Volume X: The Conquest of Arabia, A.D. 632–633/A.H. 11. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-1071-4.
  • Friedmann, Yohanan, ed. (1992). The History of al-Ṭabarī, Volume XII: The Battle of al-Qādisīyyah and the Conquest of Syria and Palestine. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-0733-2.
  • Friedmann, Yohanan (December 1970). "Minor Problems in al-Baladhuri's Account of the Conquest of Sind". Rivista degli studi orientali. 45 (3): 253–260.
  • Poonawala, Ismail, ed. (1990). The History of al-Ṭabarī, Volume IX: The Last Years of the Prophet: The Formation of the State, A.D. 630–632/A.H. 8–11. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-88706-691-7.
  • Hoyland, Robert G. (2015). In God's Path: The Arab Conquests and the Creation of an Islamic Empire. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-991636-8.
  • Howard, I. K. A., ed. (1990). The History of al-Ṭabarī, Volume XIX: The Caliphate of Yazīd ibn Muʿāwiyah, A.D. 680–683/A.H. 60–64. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-0040-1.
  • Ishaq, Mohammad (April 1945). "A Peep Into the First Arab Expeditions to India under the Companions of the Prophet". Islamic Culture. 19 (2): 109–114.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Осман_ибн_Аби_ел_Ас&oldid=26966213”