Ohridsko-debarski ustanak

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Vojvoda Petar Čaulev, jedan od organizatora Ohridsko-debarskog ustanka

Ohridsko-debarski ustanak je izraz koji se u određenim istorijskim izvorima upotrebljava kao naziv za masovni upad naoružanih Albanaca i komita VMRO sa teritorije Kneževine Albanije na teritoriju Kraljevine Srbije započet 11. septembra 1913. godine a okončan akcijom vojske Kraljevine Srbije posle desetak dana. Ovaj upad su podržali vojska Austrougarske i Kraljevine Bugarske[1] uz određeno učešće i stanovnika zapadne Makedonije (pripadnika VMRO i stanovnika albanske nacionalnosti iz Ohrida, Struge, Debra i Kičeva koje su organizovali članovi VMRO, komitske vojvode Petar Čaulev i Milan Matov (brat člana centralnog komiteta VMRO Hriste Matova) [2]. Akcije ustanika su bile vremenski sinhronizovane sa septembarskim upadom na teritoriju Kraljevine Srbije i grupe od oko 10.000 kosovskometohijskih kačaka koje su u Albaniji obučavali i naoružali pripadnici VMRO i koji su pod komandom Ise Boljetnica, Bajrama Curija i Kiasima Like zauzeli Ljumu i Đakovicu i opkolili Prizren.[3]

Tok ustanka[uredi]

Bilo je planirano da ustanak bude podignut u oktobru 1913. Započet je 11. septembra 1913, ranije nego što je planirano zbog slučajnog susreta jedinice naoružanih albanskih pobunjenika i jedinice vojske Kraljevine Srbije u selu Piškopeja. Ovaj susret je rezultovao oružanim sukobom koji je izazvao prevremeni početak ustanka. Ustanak je započeo napadom na male garnizone vojske Kraljevine Srbije u Ohridu, Strugi i Debru. Pošto je vojska Kraljevine Srbije bila primorana da se povuče ova tri grada su tokom narednih nekoliko dana bila pod kontrolom pobunjenika. Ovi početni uspesi albanskih pobunjenika su imali veoma veliki odjek među Albancima u zapadnoj Makedoniji kao i Prizrenu i Đakovici gde je u akciji koja je po vremenu sinhronizovana sa Ohridsko-debarskim ustankom, grupa od oko 10.000 kosovskometohijskih kačaka koje su u Albaniji obučavali i naoružali pripadnici VMRO, pod komandom Ise Boljetnica, Bajrama Curija i Kiasima Like, izvršila invaziju na teritoriju Kraljevine Srbije, zauzele Ljumu i Đakovicu i opkolile Prizren.[3]

Vojvoda Petar Čaulev i deo ohridskih ustanika

Ustanici su odmah po izbijanju sukoba 11. septembra 1913. zauzeli Debar i u njemu postavili svoju vlast, dva Albanca (Ali Pustina i Riza-beg) i jednog Makedonca (Hristo Atanasov). Tom prilikom je zarobljeno oko 200 vojnika Kraljevine Srbije. Vojnici Kraljevine Srbije su u selu Gorenci najduže pružali otpor ustanicima. Ustanici su 13. septembra 1913. zauzeli Ohrid. Posle zauzimanja Ohrida ustanici su se uputili ka Kičevu sa ciljem da ga zauzmu. Odredi ustanika pod komandom vojvoda Antona Šibakova i Nestora Georgijeva su se u mestu Petrino sukobili sa jedinicama vojske Kraljevine Srbije koje su se iz Bitolja uputile da uguše ustanak. Borba je trajala dva dana. Odred ustanika pod komandom Petra Čauleva je posle uspeha u borbi sa jedinicama vojske Kraljevine Srbije u mestu Ivančišta 17. septembra 1913. zauzeo Kičevo. Kod Galičice su se ustanici sukobili sa jedinicama vojske Kraljevine Srbije i Grčke. Matov i Čaulev su imali suprotstavljene stavove o aktivnostima koje treba preduzeti u daljem toku ustanka što se pročulo među ustanicima i doprinelo širenju panike među ustanicima i narodom koji je čamcima bežao iz Ohrida u Albaniju.

Vojska Kraljevine Srbije je ubrzo po njegovom izbijanju ugušila ovaj ustanak. Milan Matov je pobegao u Albaniju a zatim u Bugarsku. Umro je 21. maja 1962. godine u Sofiji u Bugarskoj.

Podrška Albanije ustanicima[uredi]

Vojvoda Milan Matov, jedan od organizatora Ohridsko-debarskog ustanka

Milan Matov je boravio u Albaniji u Elbasanu u cilju obezbeđivanja podrške za ovaj ustanak. Ismailj Ćemali je smatrao da je Albanija previše slaba da bi se otvoreno svrstala na stranu pobunjenika pa je stoga obećao svu moguću tajnu podršku i pomoć ustanicima, smatrajući da velike sile neće dozvoliti Kraljevini Srbiji da ponovno zauzme teritorije pod kontrolom pobunjenika. Istpostavilo se da je ova pretpostavka bila pogrešna.[4] Na taj način je i formalno formiran prvi savez VMRO i Albanije u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, Kraljevine Srbije. Odlukom da tajno pomaže VMRO u borbi protiv Kraljevine Srbije Ismailj Ćemali praktično prvi put konfrontira novostvorenu državu Albaniju sa Srbijom. Na osnovu podrške koju mu je pružio Ismailj Ćemali, Milan Matov je u Albaniji okupio određeni broj naoružanih Albanaca i sa njima je izvršio upad u Kraljevinu Srbiju i organizovao stanovnike Struge, Debra i Ohrida u pobunjeničke odrede.[5]

Ovaj slučaj nije bio jedini primer podrške Albanije napadima naoružanih kačaka i komita probugarske VMRO na teritoriju Kraljevine Srbije. Ova podrška Albanije je postojala u onim delovima Albanije u kojima je imao kontrolu Ismailj Ćemali i u periodima kada Esad-paša Toptani nije imao nikakvu vlast u Albaniji. Na teritoriji Albanije je početkom 1914. godine bilo pripadnika austrougarske vojske koji su tesno sarađivali sa nelegalnim odredima naoružanih albanskih bandita a kasnije tokom godine i kombinovanim odredima sastavljenim od domaćeg stanovništva i bugarskih komita.[6]

„Međutim, nije se radilo ni o kakvoj pobuni ili ustanku makedonskih Albanaca, nego o organizovanom masovnom upadu sa albanske teritorije, iza kojeg su stajali austrougarski i bugarski vojni krugovi. U prvom naletu su pali Piškopeja, Žirovica i Debar. U napadu je učestovovalo oko 10.000 Albanaca, kojima su rukovodili strani oficiri, a s njima su sadejstvovali i izvesni komitski odredi VMRO i lično s Janetom Sandanskim, koji je više meseci boravio u Albaniji organizujući albanski pokret prema Makedoniji.”

— Dimitrije Bogdanović, „Knjiga o Kosovu“

[7]

Ciljevi ustanka[uredi]

Vođe ustanka su bile svesne da je njihova vojna snaga nedovoljna da se suprotstave vojsci Kraljevine Srbije. Zbog toga prvobitno nije bilo planirano da se zauzimaju gradovi već da se oružanom borbom u ruralnim predelima jugozapadne Makedonije skrene pažnja svetske javnosti. Tokom ustanka je ovim povodom dolazilo do sukoba između vođa ustanka i u daljem toku ustanka se odustalo od ovih planova i zauzeti su gradovi Debar, Ohrid, Struga i Kičevo.

Izveštaj Međunarodne komisija Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir o ustanku[uredi]

Međunarodna komisija Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir je tokom 1913. godine istraživala navode o ratnim zločinima počinjenim tokom Balkanskih ratova i neposredno po njihovom završetku i o svojim nalazima sastavila izveštaj u kojem je navela neke detalje o Ohridsko—debarskom ustanku. U ovom izveštaju se između ostalog navodi i to da je posle poraza ustanika početkom oktobra 1913. oko 25.000 Albanaca bilo pobeglo od vojske Kraljevine Srbije. Oni koji nisu pobegli su podvrgnuti „poznatom tretmanu u srpskim rukama“.[traži se izvor] U izveštaju se navodi da je tokom gušenja ustanka ubijeno oko 150 Bugara i oko 500 Turaka i Albanaca. Kuće komitskih vojvoda Matova i Čauleva su bile uništene. Oko pedeset mladih obrazovanih ljudi je uhapšeno, svakodnevno tučeno i ostavljano bez hrane i po tri dana.[8] Svi sveštenici su bilu uhapšeni. Komisija u svom izveštaju konstatuje da su i Bugari trpeli posledice ustanka.[traži se izvor] Najviđeniji ljudi su bili uhapšeni ili ubijeni a određeni broj etnički mešovitih sela je spaljen u regionu Gorna reka, Dolna reka i Golo brdo.[8]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Bogdanović, Dimitrije. „Knjiga o Kosovu”. Pristupljeno 23. jul 2010.  Pronađeni su suvišni parametri: |author= i |last= (pomoć)
  2. [1] Tekst pod nazivom „Ohridsko-debarski ustanak“ objavljen na sajtu Makedonska nacija, autor Ljupčo Zoreski
  3. 3,0 3,1 [2] Kosovske hronike, Dušan T. Bataković
  4. [3] Citat dela memoara Milana Matova objavljen u tekstu pod nazivom „Ohridsko-debarski ustanak“ objavljen na sajtu Makedonska nacija, autor Ljupčo Zoreski
  5. Ćorović, Vladimir (1997). Istorija srpskog naroda. Beograd. Pristupljeno 19. 3. 2013. 
  6. [4] „Tekstovi i dokumenti iz albanske istorije“, Autor: Robert Elsi, objavljeno na internet sajtu o albanskoj istoriji, Dankan Hiton-Armstrong: „Šestomesečno kraljevstvo“
  7. Bogdanović, Dimitrije. „Knjiga o Kosovu”. Pristupljeno 23. jul 2010.  Pronađeni su suvišni parametri: |author= i |last= (pomoć)
  8. 8,0 8,1 Izveštaj Međunarodne komisije Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir (str. 182.)

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]