Pablo Pikaso

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Pablo Pikaso[1]
Pablo picasso 1.jpg
Puno ime Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso
Datum rođenja (1881-10-25)25. oktobar 1881.
Mesto rođenja Malaga
 Španija
Datum smrti 8. april 1973.(1973-04-08) (91 god.)
Mesto smrti Mužin
 Francuska
Pravac/tradicija Kubizam
Uticao na Apstraktne ekspresioniste
Uticaji od Fransisko GojaVelaskezEl Greko
Najvažnija dela
Signatur Pablo Picasso
Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris (1912)
Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912.
Rodna kuća Pikasa u Malagi
Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska)

Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso,[2] Malaga, 25. oktobar 1881Mužin, 8. april 1973) je bio svestrani španski umetnik, jedan od najvećih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je proveo polovinu svog života u Francuskoj.[3] Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.[4][5]

Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa je motivisao Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo dva umetnika. Njih su naknadno kritičari često upoređivali kao vođe moderne umetnosti.[6][7][8][9]

Pikasov rad se često karakteriše po periodima. Dok su nazivi mnogih njegovih kasnih perioda predmet debata, najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su plavi period (1901–1904), roze period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se isto tako naziva i kristalnim periodom. Znatan deo pikasovog rada tokom kanih 1910-tih i ranih 1920-tih je u neoklasičnom stilu, kok je njegov rad sredinom 1920-tih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova.

Izuzetno plodan tokom celog svog života, Pikaso je ostvario univerzalni ugled i ogromno bogatstvo za svoja revolucionarna umetnička dostignuća, i postao je jedna od najpoznatijih figura u umetnosti 20. veka.

Biografija[uredi]

Pablo Pikaso je bio sin Hosea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, negde u 11 godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica premestila 1891. godine. Od tog momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.

Porodica Ruiz-Pikaso odlazi u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču (kat. La Llotja), lokalnu umetničku akademiju, gde je njegovo otac već dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika Nauka i milosrđe za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.

Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog umetnika, gdje bi mogao da stekne priznanje i ispuni očekivanja svojih roditelja. Pablo Ruiz odlazi za Madrid i upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ali ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i provodi vreme na crtanje i slikanje svakodnevnice koja ga okružuje: kafića, ulica, burdela, itd. U Pradu otkriva špansko slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični portreti od El Greka, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija“. Dela ovih i drugih umetnika su ostavila jak utisak na Pikasa i takođe postala putokaz u različitim momentima njegove duge karijere. Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito kopirao u Pradu 1898. godine (portret toreadora Pepea Ila i crteže za jednu od grafika iz Gojine serije Kaprici).

U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac muzeja Prado, zanimalo ga je sve u vezi sa slikarstvom, a sanjao je i o Parizu, gde napokon stiže u oktobru 1900. godine.

U istoriji slikarstva malo je “državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao “Gospođice iz Avinjona", sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu. Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj umetnosti.

Ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica.[10] Bio je otac četvoro dece. Posljednje dete, Palomu, dobio je u svojoj 68. godini.

Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skulpturi, pre svega u godinama oko 1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim razdobljima njegovog stvaranja.

Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede milione.

Umro je 1973. kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa.

Pacifizam[uredi]

Pikaso je za vreme Španskog građanskog rata, Prvog svetskog rata, i Drugog svetskog rata ostao neutralan i nije bio ni na jednoj strani i nije ratovao. Nikakva politika nije bitno i trajno uticala na njega i ako je jedno vreme bio i u Komunistočkoj partiji, ali je posle Staljina odstupio iz nje jer je bio kritikovan.

Pikaso o tome nije nikada govorio, ali je podržavao misao da je bio pacifista.

Pikasovo delo[uredi]

Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (19011904), ružičasto razdoblje (19051907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (19081909), analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).[11][12][13][14]

Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu.

Pre 1901. godine[uredi]

Pikaso je učio od svog oca pre 1880. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. 1897. godine je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove "modernističko“.

Plavo razdoblje[uredi]

Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela.

Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao:

Vikicitati „Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas”

, istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala:

Vikicitati „ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard.”

radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda , tog leta , su generalno okarakterisani „blistavim paletama i bujnim predmetima“.

U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period.

Ružičasto razdoblje[uredi]

Za ružičasto razdoblje (19051907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904. upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba.

Afričko doba[uredi]

Na početku Pikasovog afričkog doba (19071912) stoji njegova poznata slika „Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma.

Analitički kubizam[uredi]

Analitički kubizam (19091912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične.

Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, od gore i slično.

Sintetički kubizam[uredi]

Sintetički kubizam (19121919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti.

Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost.

Klasicizam i nadrealizam[uredi]

Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste.

U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca.

Pozno delo[uredi]

Pikasov muzej u Malagi

Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa.

Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije.

Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Smrt[uredi]

Pablo Pikaso je umro 8. aprila 1973. godine u Mužinu u Francuskoj, dok je sa svojom ženom Žaklinom večerao sa prijateljima. On je sahranjen u Šato Vovenarkesu u blizini Eks an Provans, posedu koji je stekao 1958. godine i na kome je boravio sa Žaklinom od 1959 do 1962. Žaklina Roke je onemogućila njegovoj deci Klodu i Palomi da prisustvuju sahrani.[15] Devastirana i usamljena posle smrti Pikasa, Žaklina Roke je izvršila samoubistvu pištoljem 1986. godine, u svojoj 59. godini života.[16]

Politički pogledi[uredi]

Pikaso je ostao po strani od katalanskog pokreta za nezavisnost tokom svoje mladisti mada je izržavao generalnu podršku i bio je u prijateljskim odnosima sa aktivistima unutar pokreta. On se nije priključio oružanim snagama za bilo koju stranu ili zemlju tokom Prvog svetskog rata, Španskog građanskog rata, i Drugog svetskog rata. Kao španski državljanin u Francuskoj, Pikaso nije bio pod prinudom da se bori protiv nemačke invazije u dva svetska rata. (Godine 1940. on je podneo molbu za francusko državljanstvo, ali je bio odbijen po osnovu njegovih „ekstremističkih ideja koje teže ka komunizmu“. Ta infomrmacija nije bila javno poznata do 2003.)[17]

Na početku Španskog građanskog rata 1936. godine, Pikaso je imao 54 godine. Ubrzo nakon početka neprijateljstava, republikanci su ga imenovali „direktorom Prada, mada u odsustvu“, i „on je uzimao svoje dužnosti veoma ozbiljno“, prema Džonu Ričardsonu, snabdevajući sredstva za evakuaciju muzejskih kolekcija u Ženevu.[18] Rat je pružio podsticaj za pikasov prvi otvoreni politički rad. On je izrazio ljutnju i osudu Fransisko Franka i fašista u delu San i laž Franka (1937), koje je proizvedeno „specifično radi propagande i sakupljanja sredstava“.[19] Ovaj nadrealistički spoj reči i slike je trebalo da bude prodat kao niz razglednica radi materijalne pomoći španskog republikanskog pokreta.[19][20]

Godine 1944. Pikaso je pristupio Francuskoj komunističkoj partiji, prisustvovao je međunarodnoj mirovnoj konferenciji u Poljskoj, i 1950. godine je nagrađen Staljinovom nagradom za mir od strane Sovjetske vlade.[21] Partijska kritika njegovog portreta Staljina iz 1953. godine kao nedovoljno realističnog je ohladila pikasov interest za Sovjetsku politiku, mada je ostao lojalan član komunističke partije sve do svoje smrti.[18] Njegov diler, D-H. Kahnvejler, socijalista, nazivao je pikasov komunizam „sentimentalnim“ pre nego političkim, govoreći „On nikad nije pročitao ni jedan red Karla Marksa, niti Engelsa.“[18] U intervjuu iz 1945. sa Džeromom Seklerom, Pikaso je izjavio: „Ja sa komunista i moje slike su komunističke slike. ... Ali ako bih ja bio obućar, rojalista ili komunista ili nešto drugo, ja ne bi nužno zakucavao moje cipele na neki specijalan način da bi izkazao moje političko opredeljenje.“[22] Njegova posvećenost komunizmu, česta među kontinentalnim intelektualcima i umetnicima tog vremena, je dugo bila kontroverzna tema; značajna demonstracija toga je citat koji se obično pripisuje Salvadoru Daliju (sa kojim je Pikaso imao prilično zategnute odnose[23]):

Picasso es pintor, yo también; [...] Picasso es español, yo también; Picasso es comunista, yo tampoco.
(Pikaso je slikar, kao i ja; [...] Pikaso je Španac, kao i ja; Pikaso je komunista, za razliku od mene.)[24][25][26]

Tokom kasnih 1940-tih njegov stari prijatelj nadrealistički pesnik, trockista[27] i anti-staljinista Andre Breton je bio otvoreniji; odbijajući da se rukuje sa Pikasom, on mu je rekao: „Ja ne odobravam vaš ulazak u Komunističku partiju, niti stanovište koje ste zauzeli o čistkama intelektualaca nakon oslobođenja“.[28]

Pikaso je bio protiv intervencije Ujedinjenih Nacija i Sjedinjenih Država u Korejskom ratu i to je prikazao u radu Masakar u Koreji.[29][30] Kritičar umetnosti Kirsten Hoving Kin je izjavio da je to delo bilo „inspirisano izveštajima o američkim zlodelima“ i smatra ga jednim od pikosovih komunističkih radova.[31]

Godine 1962, on je nagrađen Lenjinovom nagradom za mir.[32] Biograf i likovni kritičar Džon Berger je smatrao da komunisti „traće“ njegov talenat.[33] Prema dnevnicia Žana Koktoa, Pikaso mu je jednom rekao o komunizmu: „Ja sam se pridružio porodici, i kao sve porodice, ona je puna sranja“.[34]

Neka od poznatih Pikasovih dela[uredi]

  • Dete sa golubicom u rukama (zbirla ledi Aberkomvas, London, 1901)
  • Akt od pozadi (privatna zbirka, Pariz, 1902)
  • Porodica akrobata (Umetnički institut u Čikagu, 1905)
  • Gospođice iz Avinjona (Muzej savremene umetnosti Njujork, 19061907)
  • Akt (Galerija Tejt u Londonu, 1910)
  • Portret Ambroaza Volara (Muzej moderne umetnosti Moskva, 1910)
  • Žena sa gitarom (Muzej moderne umetnosti Njujork, 19111912)
  • Mrtva priroda sa lulom (Narodna galerija Prag, 1914)
  • Violina (Muzej nacionalne umetnosti u Parizu, 1914)
  • Sedeći pjero (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1918)
  • Ogledalo (Pikasova zbirka, 1932)
  • Žena sedeća na plaži (Pikasova zbirka, 1937)
  • Gernika (Nacionalni muzej Kraljica Sofija, Madrid, 1937)

Najskuplje slike[uredi]

Reference[uredi]

  1. Pierre Daix, Georges Boudaille, Joan Rosselet, Picasso, 1900-1906: catalogue raisonné de l'oeuvre peint, Editions Ides et Calendes, 1988
  2. "Picasso". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  3. Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art - originalni naslov na engleskom) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989, 1995;.}-. ISBN 84-8306-044-2.
  4. The Guitar, MoMA”. Moma.org. Pristupljeno 3. 2. 2012. 
  5. „Sculpture, Tate”. Tate.org.uk. Pristupljeno 3. 2. 2012. 
  6. Tate Gallery
  7. Green, Christopher (2003), Art in France: 1900–1940, New Haven, Conn: Yale University Press, str. 77, ISBN 0-300-09908-8, Pristupljeno 10. 2. 2013 
  8. Searle, Adrian (7. 5. 2002). „A momentous, tremendous exhibition”. Guardian. UK. Pristupljeno 13. 2. 2010. 
  9. Matisse and Picasso Paul Trachtman, Smithsonian, February 2003
  10. Pablo Pikaso i njegovih sedam žena („Večernje novosti“, 8. oktobar 2013)
  11. Green, Christopher (2003), Art in France: 1900–1940, New Haven, Conn: Yale University Press, str. 77, ISBN 0-300-09908-8, Pristupljeno 10. 2. 2013 
  12. Searle, Adrian (7. 5. 2002). „A momentous, tremendous exhibition”. Guardian. UK. Pristupljeno 13. 2. 2010. 
  13. Trachtman, Paul (2003). „Matisse & Picasso”. Smithsonian. Smithsonianmag.com. Pristupljeno 13. 2. 2010. 
  14. „Duchamp's urinal tops art survey”. news.bbc.co.uk. 1. 12. 2004. Pristupljeno 10. 12. 2010. 
  15. Zabel, William D. (16 March 1996). The Rich Die Richer and You Can Too. Wiley. str. 11. ISBN 978-0-471-15532-4. 
  16. Kimmelman, Michael (1996). „Picasso's Family Album,”. New York Times. Pristupljeno 26. 8. 2010. 
  17. Philip Delves Broughton, "Picasso not the patriot he painted", The Sydney Morning Herald, 19 May 2003. Приступљено 18 April 2016
  18. 18,0 18,1 18,2 Richardson, John (25 November 2010). "How Political Was Picasso?". The New York Review of Books. стр. 27–30.
  19. 19,0 19,1 „Picasso's commitment to the cause”. Treasures of the World. PBS. 1999. 
  20. National Gallery of Victoria (2006). „An Introduction to Guernica”. Приступљено 2. 4. 2013. 
  21. Eakin, Hugh (2000). „Picasso's Party Line”. ARTnews. св. 99 бр. 10. Архивирано из оригинала на датум 25. 7. 2011. 
  22. Ashton, Dore and Pablo Picasso (1988). Picasso on Art: A Selection of Views. Da Capo Press. стр. 140. ISBN 0-306-80330-5. 
  23. „Pablo Picasso desairó a Salvador Dalí” [Failed attempts at correspondence between Dalí and Picasso]. La República. 2006. Приступљено 14. 2. 2017. 
  24. „Study on Salvador Dalí”. Monografias.com. 7. 5. 2007. Приступљено 26. 8. 2010. 
  25. „Article on Dalí in ',El Mundo',”. Elmundo.es. Приступљено 26. 8. 2010. 
  26. Dannatt, Adrian (7. 6. 2010), Picasso: Peace and Freedom. Tate Liverpool, 21 May – 30 August 2010, Studio International, Приступљено 14. 2. 2017 
  27. Rivera, Breton and Trotsky Retrieved 9 August 2010
  28. Huffington, Arianna S. (1988). Picasso: Creator and Destroyer. Simon and Schuster. стр. 390. ISBN 978-0-7861-0642-4. 
  29. David Hopkins, After modern art: 1945-2000 (Oxford University Press. 2000). ISBN 0-19-284234-X.. ISBN 978-0-19-284234-3. str. 15.
  30. Picasso A Retrospective, Museum of Modern Art, edited by William Rubin, copyright MoMA. (1980). стр. 383.
  31. Keen, Kirsten Hoving. "Picasso's Communist Interlude: The Murals of War and Peace". The Burlington Magazine, Vol. 122, No. 928, Special Issue Devoted to Twentieth Century Art, July. (1980). стр. 464.
  32. „Pablo Ruiz Picasso (1881–1973) | Picasso gets Stalin Peace Prize | Event view”. Xtimeline.com. Приступљено 3. 2. 2012. 
  33. Berger, John (1965). The Success and Failure of Picasso. Penguin Books, Ltd. стр. 175. ISBN 978-0-679-73725-4. 
  34. Higgins, Charlotte (2010). „Picasso nearly risked his reputation for Franco exhibition”. The Guardian. UK: Guardian News and Media. 

Литература[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]