Papa Kliment I

Preslušajte ovaj članak
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Za druge upotrebe, pogledajte Sveti Klement (višeznačna odrednica).
Kliment
Papa Kliment
Lični podaci
Datum rođenjac. 35
Mesto rođenjaRim, Rimsko carstvo
Datum smrti99 (starost 63–64)
Mesto smrtiHersones Taurijski, Krim, Bosforsko kraljevstvo

Kliment je bio jedan od sedamdesetorice apostola i četvrti episkop odnosno papa Rima (od 92. do 101). On je bio rimljanin židovskog porekla[1], a ubraja se među apostolske očeve. Napisao je najstariji hrišćanski spis posle Novoga Zaveta, Poslanicu Korinćanima (napisana oko 95. godine). Oko 170. godine Dionisije, episkop korintski, kaže rimskom episkopu Sotiru da je pismo Klimentovo došlo i da se javno čita u crkvama. Ovaj spis je od izuzetne važnosti za istoriju Crkve kao i za razumevanje drevne hrišćanske teologije, a posebno eklisiologije. Pravoslavna crkva proslavlja svetog Klimenta 8. decembra (25. novembra po julijanskom kalendaru).

Kliment Rimski je bio izuzetno poznat i poštovan u ranoj crkvi. Mnogi ga identifikuju sa saradnikom apostola Pavla, Klimentom, koji se navodi u poslanici Filipljanima.[2] U vreme Klementa hršćanstvo se značajno proširilo na istok. Posebno je značajna Klementova reakcija prilikom pobune u Korintu, kada ih je Klement pozvao na poslušnost čime je praktično uvedeno pravilo primata rimskoga biskupa nad drugim crkvama.[3] Od njegovih pisanih dela poznata je Poslanica Korinćanima, a pripisani su mu i drugi spisi. Poslanica Korinćanima, napisana oko 96. godine, je bila toliko značajna da je uvršćena u Aleksandrijski kodeks Biblije, dok je u sirijskoj Crkvi smatrana delom Svetog pisma.[2]

Prema predaji koja seže do 9. veka, Klement je podneo mučeništvo 102. godine na Krimu.

Život[uredi | uredi izvor]

Identitet[uredi | uredi izvor]

Origen poistovećuje papu Klimenta s pomoćnikom apostola Pavla,[4] u čemu ga slede Jevsevije, Epifanije i Jeronim, ali ovaj je Kliment verovatno bio iz Filipa u Makedoniji. Sredinom 19. veka poistovećivao se ovaj papa s konzulom Titom Flavijem Klimentom iz 95. godine, kojeg je pogubio njegov bratić car Domicijan. Prema drevnim tekstovima to se ne može zaključiti, budući da oni potvrđuju da je Kliment živio do Trajanove vladavine. Verovatno je bio slobodnjak ili sin nekog slobodnjaka koji je pripadao carskoj porodici. Sigurno je poznato da je u Neronovoj porodici bilo mnogo hrišćana.[5]

Hronologija[uredi | uredi izvor]

Prema Tertulijanu, oko 199. godine, crkva u Rimu držala je da je Klimenta zaredio sveti Petar,[6] a sveti Jeronim tvrdi da je u njegovo doba većina Latina bila „uverena da je Kliment neposredni naslednik apostola (Petra)“.[7] U istom delu Jeronim tvrdi da je Kliment bio četvrti papa. Ostali dokumenti pokazuju veliku nesigurnost o tome gde se treba smestiti Kliment. Najstariji popis papa načinio je Hegesip u doba pape Aniceta, oko 160. godine. Čini se da je isti popis koristio Irinej Lionski,[8] potom Julije Afrikanac koji je 222. sastavio svoju hronologiju, autor jedne pjesme protiv Markijana iz 3. ili 4. veka, Hipolit Rimski koji je nastavio hronologiju do 234. godine, te verovatno autor Liberijevog kataloga iz 354. Ovaj poslednji korišten je prilikom sastavljanja zbirke Liber pontificalis. Jevsevije Kesarijski u svom Letopisu i u svojoj Crkvenoj istoriji preuzima podatke Julija Afrikanca, ali u ovom drugom delu donekle ih je ispravio. Jeronim prevodi Euzebijev letopis, te nam donosi jedini preostali tekst toga dela. Prema ovim različitim autorima, hronologija prvih papa bila bi sledeća:

  • Lin, Kliment (Hegesip, Epifan, Rimski kanon)
  • Lin, Anakletije, Kliment (Irenej, Julije Afrikanac, Jevsevije, Jeronim)
  • Lin, Kliment, Kleto, Anaklet (Hipolit, Liberijev katalog, Liber pontificalis)
  • Lin, Kliment, Anaklet (Optat, Aurelije Augustin)

Danas svi stručnjaci smatraju da su Kleto, Anaklet i Anenklet jedna te ista osoba. Anaklet je greška u latinskom jeziku, dok je Kleto umanjenica od Anakletije. Isto tako, opšte je mišljenje da je Kliment greškom kod nekih autora premešten pre Anakletija, ne bi li se tako pomirilo više tradicija o tome da ga je zaredio Petar ili da je bio Pavlov savremenik. Nisu takođe sasvim sigurne ni tačne godine početka i završetka pontifikata, te se može govoriti samo o okvirnim podacima.

Mučeništvo[uredi | uredi izvor]

O Klimentovom životu i smrti nije poznato gotovo ništa. O njegovu mučeništvu govori se u apokrifnim spisima što ih je u svojoj zbirci „Patres apostolici“ 1724. objavio Kotelier. Onde se uz obilje detalja govori o tome kako je Kliment obratio Teodori, ženi Sisinija, Nervina dvorjanina, a potom i samom Sisiniju, te još 423 osobe na višem položaju. Car Nerva je stoga prognao papu na Krim, gde je postao uticajan, a mnogi su se tamo preobratili u hrišćanstvo i izgradili 75 crkava. To je još više izazvalo bes novog cara Trajana koji naređuje da se Kliment baci u more sa sidrom privezanim o vratu. Po legendi more se postupno povlačilo, dok nije otkrilo na čudesan način načinjeno svetište s kostima sveca. Ova je legenda verovatno bila poznata već u 4. veku, a zasigurno u 6. veku (Grgur Turski. Sveti Ćiril oko 868. na Krimu nailazi na grobnicu s kostima i sidrom, te se proširio glas da je reč o Klimentovim ostacima. Ćiril je te ostatke preneo u Rim, a papa Hadrijan II ih je položio zajedno s ostacima Ignjatija Bogonosca pod glavni oltar bazilike sv. Klimenta u Rimu. Deo legende koji govori prenosu kostiju verovatno je autentičan, ali nije sigurna identifikacija samih ostataka. Takođe prema legendi bazilika sv. Klimenta izgrađena je na temeljima njegove porodične kuće tri veka nakon njegove smrti.[3]

Rufin je prvi koji (oko 400. godine) spominje Klimenta kao mučenika. Papa Zosim u jednom pismu afričkim biskupima 417. spominje proces i delimično oslobođenje od krivnje jeresa Celestijusa, koji se odvio u bazilici sv. Klimenta. Papa navodi da je izabrao tu baziliku upravo stoga što je Kliment dao svoj život za pravu veru. Oko 430. godine jedan pisac imenom Predestinat te sinod u Vezonu iz 442. upisuju Klimenta među mučenike.

Savremeni kritičari drže da je moguća zamena pape Klimenta s mučenikom konzulom Klimentom. Ipak, s druge strane, u Rimu ne postoji tradicija o ukopu ovog pape, te se misli da je ipak umro u progonstvu.

Spisi[uredi | uredi izvor]

Poslanica Korinćanima[uredi | uredi izvor]

Klementova poslanica Korinćanima je poslanica koju je Klement 90-ih godina poslao hrišćanskoj zajednici u Korintu. Glavni je cilj Klimentove poslanice je utvrđivanje autoriteta hijerarhije u crkvi.[9] Rimski biskup Kliment, kao zastupnik rimske crkve, piše korintskoj crkvi u kojoj je izbila „pobuna” te su neki sveštenici lišeni vlasti.[10][11] Kliment zahteva da se svrgnuti poglavari vrate, napominjući da ko ne sluša od Boga postavljene vlasti „zaslužuje smrtnu kaznu”.[12]

U ovoj poslanici se hrišćanska crkva prvi put naziva „stadom Hristovim”,[13] što se nadovezuje na novozavetni govor o Hristu kao pastiru. Klement prvi od hršćanskih autora uvodi govor o potrebi poretka vojničkog tipa u crkvi.[14] On je takođe prvi ustanovio terminologiju po kojoj se biskupi i prezviteri u hršćanstvu nazivaju sveštenicima, jer njihov položaj pravdao pozivanjem na biblijsko levitsko sveštenstvo. Ujedno je i prvi hrišćanski pisac koji pominje „laike”.[15] Klimet tvrdi da crkvene službe ne crpe vlast od naroda, da sveštenike narod ne može smeniti. Izvor vlasti u crkvi je Bog, koji je posredstvom Hrista i apostola „postavio“ sveštenike u crkvi.[2] Na ovaj način Kliment svojom poslanicom uvodi dva nova principa: božanski karakter crkvenih vlasti i apostolsko prejemstvo.[2]

Poslanica Korinćanima jedini je siguran Klementov spis koji je sačuvan.[9] Ova poslanica se naziva i Prva Klementova poslanica Korinćanima,[16] da bi se razlikovala od druge koja mu se pogrešno pripisivala. Klimentova poslanica se kasnije čitala i u drugim crkvama prilikom bogosluženja.[17]

Spisi pripisivani Klimentu[uredi | uredi izvor]

Dve poslanice o devičanstvu[uredi | uredi izvor]

Ta dva pisma čine jednu okružnicu upravljenu asketama, muškima i ženskima, o vrednosti devičanskog života, a koja se krivo pripisuje Klimentu Rimskom. Oštro se obara na pojavu zajedničkog življenja (syneisaktoi) muških i ženskih asketa (u staroj latinskoj terminologiji virgines subintroductae). Први је те посланице, с латинским преводом, издао Ј. Ветстајн 1752. године, према сиријском кодексу из 1470. године[9]

Мисли се да је оригинал написан у другој половини 3. века (проблем синејсактизма јавља се у расправи с Павлом Самосатским), или можда чак у 4. веку. Јевсевије не зна за те посланице, а први их спомиње Епифаније у делу против јереси,[18] написаном 374—377. Претпоставља се да су посланице написане у Палестини или у Сирији.[9]

Проповедања Петрова[uredi | uredi izvor]

„Проповедања Петрова” је спис с изразитом противпавловском тенденцијом.

Апостол Петар шаље збирку својих проповеди јерусалимском бискупу Јакову, који је прави поглавар читаве цркве (episcopus episcoporum), da pokaže kako Pavle, kao apostol među poganima, podučava nauku koja je u skladu sa Zakonom. Mojsijev zakon zanemaruju oni pokršteni pogani koji su prihvatili učenje protivno Zakonu od „čoveka neprijatelja”, tj. Pavla. Osnovna ideja te teologije jeste da ne samo nema nikakvog diskontinuiteta između Mojsijevog zakona i hrišćanstva nego da je hrišćanstvo, u stvari, pravi Mojsijev Zakon koji je Isus samo očistio od primesa unesenih u Svete knjige posle Mojsija.[9]

Pseudo-Izidorovi dekreti[uredi | uredi izvor]

U Pseudo-Izidorovim dekretalima, apokrifnim spisima pod Klimentovim imenom iz sredine IX veka, nalazi se pet tobožnjih Klimentovih pisama. U petom pismu, upravljenom hrišćanima u Jerusalimu, piše:


Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Tomašević, Silvije: Pape kroz povijest, Adamić, Rijeka, 2003, ISBN 953-219-111-9, str. 68
  2. ^ a b v g „Jovan Zizijulas, Jelinizam i hrišćanstvo” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 04. 03. 2018. g. Pristupljeno 06. 04. 2021. 
  3. ^ a b Pape kroz istoriju
  4. ^ Poslanica Filipljanima, 4,3
  5. ^ usp. Poslanica Filipljanima 4,22
  6. ^ De Praescript., xxxii
  7. ^ De viris illustr., xv
  8. ^ Haer., III, iii
  9. ^ a b v g d Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  10. ^ Detaljna obrada ove teme u: Karlman Beyschlag. Clemens Romanus und der Fruhkatholizismus. Tubingen: Mohr, 1966.
  11. ^ Videti takođe Karl Paul Donfried, The Setting of Second Clement in Early Christianity. Leiden: E. J. Brill, 1974.
  12. ^ I Clement, 41.3.
  13. ^ 1 Klem 16, 1; 44,3; 54, 2; 57, 2
  14. ^ A. JAUBERT, SC 167, 19—80
  15. ^ 1 Klem 40, 5
  16. ^ Prima Clementis, I Clem
  17. ^ Euzebije, Hist. eccl. 3, 16,2
  18. ^ Panarion 20, 15
  19. ^ Usp. o tom: J. MAUSBACH, Der »Kommunismus« des hl. Klemens von Rom, Historisch-politische Blaetter 116 (1895) 340—349.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Papa Kliment I na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Климент_I&oldid=27551263”