Papa Franja

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Papa Franja
Papa Franja
Lični podaci
Puno imeHorhe Mario Bergoljo
Datum rođenja(1936-12-17)17. decembar 1936. (87 god.)
Mesto rođenjaBuenos Ajres, Argentina
NarodnostArgentinac
Papa
Redosled266.
Pontifikat13. mart 2013.
PrethodnikPapa Benedikt XVI

detalji
Potpis

Papa Franja[a] (Buenos Ajres, 17. decembar 1936) vrhovni je poglavar Katoličke crkve, 266. biskup Rima, šef države i suveren Vatikana.[10] Njegovo svetovno ime je Horhe Mario Bergoljo (Jorge Mario Bergoglio).[b] Zvanično ime koje je uzeo u čest sveca Franje Asiškog, na latinskom je Franciscus.

Pre nego što je izabran na konklavi 2013, bio je kardinal-sveštenik i zatim nadbiskup Buenos Ajresa.[11]

Papa Franja je prvi jezuita i prvi Latinoamerikanac, kao i prvi pripadnik nekog crkvenog reda od Grgura XVI (1831–1846) i prvi neevropljanin nakon Grgura III (731–741) na ovom položaju.[12][13]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Papin otac, Hose Mario Fransisko Bergoljo (šp. José Mario Francisco Bergoglio, ital. Mario Giuseppe Francesco Bergoglio), je iz mesta Portakomaro kod Astija u italijanskom regionu Pijemont emigrirao u Argentinu, gde je našao posao na železnici. U decembru 1935. oženio se Ređinom Marijom Sivori (šp. Regina Maria Sivori), rođenom u Buenos Ajresu, čiji su roditelji takođe poticali iz Italije.[14] Horhe Mario Bergoljo ima dva mlađa brata i dve mlađe sestre: Alberta Horasija, Oskara Adrijana, Martu Ređinu i Mariju Elenu. U pogledu maternjeg jezika, papa i danas vlada italijanskim dijalektom oblasti oko Portakomara i poznaje pesme emigranata.[15]

Pored italijanskog, papa Franja tečno govori španski i nemački.[16][17][18] Služi se i engleskim[19][20] i francuskim[19][20], a po svoj prilici i portugalskim jezikom.[20] Pored toga, za vreme svojih univerzitetskih studija učio je i latinski i starogrčki.[21]

Papa preferira dela Fridriha Helderlina, Horhea Luisa Borhesa i Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Ceni filmove italijanskog neorealizma. Papa Franja je ljubitelj fudbala, navijač i počasni član argentinskog prvoligaša San Lorenso de Almagro.[22] Pored argentinskog papa ima i italijansko državljanstvo.[23][24] Uz to, pošto je izabran za kardinala dobio je i vatikansko državljanstvo.

Studije, rukopoloženje i verske aktivnosti[uredi | uredi izvor]

Bergoljo je posle školovanja diplomirao kao hemijski tehničar.[25] Stupio je 1958. u jezuitski red i najpre studirao humanističke nauke u Čileu, a posle svog povratka u Buenos Ajres filozofiju (završio 1960) i teologiju (završio 1970) na Teološkom fakultetu Kolehio Maksimo San Hose u San Migelu. Zbog svoje krupne građe i dobre fizičke spreme, kao student je honorarno radio kao izbacivač u noćnom klubu u Buenos Ajresu.[26]

Teološki ga je oblikovao, između ostalog, Lusio Gera, jedan od otaca teologije oslobođenja, koga je zvao svojim učiteljem.[27] Primio je 13. decembra 1969. sakrament rukopoloženja od nadbiskupa Ramona Hosea Kasteljanoa. Nakon toga otišao je u Španiju radi svog tercijata.

Od 1973. radio je kao magister novaka i docent teologije na visokoj školi u San Migelu. Isto tako je 1973. bio provincijal argentinske provincije jezuitskog reda. Upražnjavao je ovo mesto do 1979. Od te godine do 1986. kao rektor bio je na čelu teološkog fakulteta u San Migelu. Nakon toga odlazi na istraživački boravak u Filozofsko-teološku visoku školu Svetog Georgija u Frankfurtu na Majni koju su držali jezuiti. Projekat doktorske disertacije ostao je, međutim, nedovršen.[28]

Posle toga je radio kao duhovni saradnik u Kordobi.[25] Prilikom boravka u Nemačkoj 80-ih godina 20. veka današnji papa je došao u hodočasnu crkvu Sv. Petra u Perlahu u Augzburgu. Upoznavši se tamo sa milosnom slikom Marije Čvororešiteljke, doneo je njene kopije u svoj zavičaj Argentinu, a sa slikom i kult obožavanja iste u Južnu Ameriku[29][30]

Odnosi sa argentinskom vladom[uredi | uredi izvor]

Bergoljo je u medijima optuživan za umešanost u otmicu dvojice sveštenika koje je on razrešio neposredno pre njihovog nestanka. Samu otmicu su izvršili pripadnici argentinske mornarice za vreme diktature maja 1976. Advokat za ljudska prava je 2005. podneo krivičnu prijavu protiv Bergolja, kao pretpostavljenog u Družbi Isusovoj Argentine. Ova žalba nije precizirala prirodu njegove umešanosti. Horheov branilac je odlučno negirao sve optužbe. Tužba je na kraju odbačena.

Bergoljo nije javno govorio o svojoj ulozi za vreme diktature do 2010, kada je u intervjuu rekao da je krio i štitio nekoliko žrtava progona u jezuitskom seminaru, ali nije rekao koliko. Ispričao je i kako je pomogao jednom mladiću, koji je na njega ličio, da pobegne preko brazilske granice tako što mu je dao svoju ličnu kartu i obukao ga u svešteničke haljine. Tako mu je, kako je rekao, spasio život.

Umetnik i aktivista za ljudska prava Adolfo Perez Eskivel, koji je dobio Nobelovu nagradu za mir 1980, rekao je: „Možda nije bio hrabar kao ostali sveštenici, ali nikada nije sarađivao sa diktaturom... Bergoljo nije bio saučesnik diktature“. I članica Stalne skupštine za ljudska prava Grasijela Fernandez Meihide tvrdi da ne postoji dokaz koji Bergolja povezuje sa diktaturom.

Biskup, nadbiskup i kardinal[uredi | uredi izvor]

Papa Jovan Pavle II imenovao ga je 20. maja 1992. za pomoćnog biskupa u Buenos Ajresu i titularnog biskupa Auke. Rukopoložio ga je nadbiskup Buenos Ajresa, Antonio Kvarasino (Antonio Quarracino), 27. juna. Pored njega, konsekratori su bili i biskup Mersedes Luhan (Mercedes-Luján), Emilio Ognjenović i apostolski nuncije u Argentini Ubaldo Kalabresi (Ubaldo Calabresi). Imenovan je za koadjutora 3. juna 1997. i nasledio kardinala Kvaraćina posle njegove smrti 28. februara kao nadbiskup Buenos Ajresa. Istovremeno je bio biskup za vernike istočnog obreda koji žive u Argentini. Imenovavši ga za kardinalnog sveštenika, papa Jovan Pavle II primio ga je 2001. u kolegijum kardinala sa titularnom crkvom San Roberto Beljarmino (San Roberto Bellarmino). Pripao je, između ostalog, i Kongregaciji za bogosluženje i sakramente.

Na konklavi iz 2005, na kojoj je bilo 115 kardinala koji su imali pravo glasa, Bergoljo je, navodno, prema novinskim izveštajima koji su se oslanjali na dnevničke beleške jednog anonimnog kardinala, u prvom izbornom krugu dobio 10, u drugom 35, a u trećem 40 glasova. Posle toga se, kaže se, odrekao kandidature. Izabran je 8. novembra 2005. na tri godine za predsedavajućeg argentinske biskupske konferencije, a 11. novembra 2005. je potvrđen na tom mestu.

Bergoljov kardinalski grb nosio je moto „Miserando atque eligendo“, u slobodnom prevodu: „bedan, ali izabran“. Moto je preuzet iz homilije Bede Venenabilisa (672—735), monaha manastira Vermaut u Džerou, autora egzegetičkih, homiletičkih i istorijskih radova, uključujući i „Crkvenu istoriju engleskog naroda“. U svojoj homiliji Beda komentariše pasaž iz Jevanđelja (Mt 9,9-13) koji se odnosi na poziv apostola Matije, javnog grešnika.

Vidit... Iesus publicanum, et quia miserando atque eligendo vidit, ait illi, Sequere me. Sequere autem dixit imitare. Sequere dixit non tam incessu pedum, quam executione morum. Qui enim dicit se in Christo manere, debet sicut ille ambulavit, et ipse ambulare.

— Beda, Hom. 22, 2

Video Isus činovnika [Matiju], i stoga što mu se učinio i vrednim žaljenja i prikladnim, reče mu: ‘Sledi me’. ‘Slediti’ je, međutim, rekao u smislu ‘podražavati’. ‘Slediti’ je rekao ne toliko u smislu da prati njegov pokret stopala, koliko u smislu da sledi njegovo ponašanje. Naime, onaj koji kaže da istraje u Hrista, obavezan je, baš kao što se ovaj prošetao, i sam da ide [za Hristom].

Pontifikat[uredi | uredi izvor]

Po ostavci pape Benedikta XVI 28. februara 2013, otpočela je 12. marta 2013. konklava na kojoj je prisustvovalo 115 kardinala. Drugog dana konklave, u petom izbornom krugu, kardinal Horhe Mario Bergoljo, koga su zbog godina i promenljivog zdravlja smatrali autsajderom na izboru za papu, dobio je dvotrećinsku većinu glasova i izabran je za 266. papu i na taj način za 265. naslednika Svetog Petra. Za papsko ime uzeo je latinsko Franciscus (Franja). Prema portparolu Vatikana, Federiku Lombardiju, redni broj I nije za upotrebu sve dok neki kasniji papa ne izabere to isto ime. Uprkos tome, papa Jovan Pavle I je od početka stavljao je rimsko „I“ na svoje dvostruko ime.

Na prvoj audijenciji 16. marta 2013. papa Franja je izjavio novinarima da je izabrao ime u čast Svetog Franje Asiškog zato što se svetac naročito brinuo za dobrobit siromašnih. Objasnio im je da ga je brazilski kardinal Klaudio Umes (port. Claudio Hummes), kako je postajalo jasno tokom glasanja na konklavi da će biti izabran za novog pontifika, zagrlio i prošaptao mu da ne zaboravi na siromašne, što ga je podsetilo na ovog sveca.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ U srpskim medijima, papino ime se pojavilo kao Franja[1][2][3][4][5] i Franjo[6][7]. Normativni lingvista Ivan Klajn preporučuje samo prvi oblik.[8][9] Sem pod ta dva oblika, papa Franja je u medijima oslovljavan i kao Francisko, Frančesko.
  2. ^ Prema pravilima za španski, transkripcija prezimena bila bi Bergoglio (lokalni izgovor [ˈxo̞rxe ˈmaɾjo β̞e̞rˈɣ̞oɣ̞ljo̞]). S obzirom na to da su papa Franja i njegovo prezime italijanskog porekla, transkripcija je ipak Bergoljo (italijanski izgovor [berˈgɔʎʎo]).

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Аргентинац Хорхе Бергољо нови папа”. Politika.rs. 13. 3. 2013. Приступљено 13. 9. 2019. 
  2. ^ „Papa Franja prvi Latinoamerikanac i jezuita na čelu Vatikana”. Blic.rs. Архивирано из оригинала 15. 3. 2013. г. Приступљено 17. 3. 2013. 
  3. ^
  4. ^ * „Franja Prvi na čelu Rimokatoličke crkve”. Tanjug.rs. 13. 3. 2013. Архивирано из оригинала 15. 03. 2013. г. Приступљено 17. 3. 2013. 
  5. ^ „Честитка Патријарха српског г. Иринеја новоизабраном папи”. Spc.rs. 26. 2. 2013. Архивирано из оригинала 18. 03. 2013. г. Приступљено 17. 3. 2013. 
  6. ^ J. KERBLER/ Tanjug. „Argentinac Horhe Mario Bergoljo novi papa!”. Novosti.rs. Приступљено 17. 3. 2013. 
  7. ^ „Нови папа одржао прву мису”. Rtrs.tv. Приступљено 17. 3. 2013. 
  8. ^ „Аргентинци, не љутите се”. НИН. 28. 3. 2013. Приступљено 4. 4. 2013. 
  9. ^ „Папа, светац, цар и генерал”. НИН. 11. 4. 2013. Приступљено 11. 4. 2013. 
  10. ^ www.vatican.va: habemus Papam (sa dodatnim vezama), Pristupljeno 17. 4. 2013.
  11. ^ Pope Francis Jorge Mario Bergoglio, S.J. na: catholic-hierarchy.org, Pristupljeno 18. 3. 2013.
  12. ^ „Argentinier Bergoglio neuer Papst”. orf.at. 14. 3. 2013. Pristupljeno 18. 3. 2013. 
  13. ^ Donadio, Rachael (3. 3. 2013). „The New Pope: Bergoglio of Argentina”. The New York Times. The New York Times. Pristupljeno 18. 3. 2013. 
  14. ^ Kristina Puga:The Bergoglios react to having a pope in the family Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. mart 2013). u: NBC Latino, Pristupljeno 18. 3. 2013. (sa porodičnim slikama)
  15. ^ Dirk Schümer: Er weiß, was er tut. u: Frankfurter Allgemeine Zeitung, br. 63 (2013-03-18). str. 63;, Pristupljeno 18. 3. 2013.
  16. ^ „Pope Francis: 13 key facts about the new pontiff”. The Guardian. 13. 3. 2013. Pristupljeno 13. 3. 2013. 
  17. ^ „Der neue Papst im Steckbrief”. Spiegel Online. 13. 3. 2013. Pristupljeno 13. 3. 2013. 
  18. ^ Kardinal Lehmann bestätigt im Interview Franziskus’ gute Deutschkenntnisse; abgerufen am 14. März 2013.
  19. ^ a b „Pope Francis, first day after election – live updates”. The Guardian. 13. 3. 2013. Pristupljeno 15. 3. 2013. 
  20. ^ a b v {{Cite web|url=http://www.news.va/it/news/briefing-di-padre-lombardi Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. oktobar 2017) | title=Briefing di padre Lombardi | work=News.va |date=14. 3. 2013. | accessdate=15. 3. 2013. |}
  21. ^ „El Papa Francisco I se formó en seminario jesuita de Chile”. emol.com. 13. 3. 2013. Pristupljeno 14. 3. 2013. 
  22. ^ dpa: Kirchen - Papst: Franziskus: Stiller und streitbarer Jesuit aus Buenos Aires, auf sueddeutsche.de. Abgerufen am 13. März 2013, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  23. ^ Habemus Papam: Papst Franziskus. Deutsche Bischofskonferenz gratuliert neuem Kirchenoberhaupt Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. март 2013) Deutsche Bischofskonferenz. Abgerufen am 15. März 2013.
  24. ^ Spiegel Online: Franziskus: Die Jugendjahre des Papstes. 14. März 2013, Приступљено 18. 3. 2013.
  25. ^ а б Kurzbiographie des neuen Papstes: Papst Franziskus, Porträt bei Radio Vatikan vom 13. März 2013 auf radiovaticana.va
  26. ^ Fellow, Julia Marnin (2021-03-05). „Fact Check: Was Pope Francis Once a Nightclub Bouncer?”. Newsweek (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-13. 
  27. ^ Jorge Mario Bergoglio: Prefacio. In: Silvia Kot (Hg.): Ser Católico hoy frente al tercer milenio. Manrique Zago Ediciones, Buenos Aires. 1997. ISBN 978-987-509-019-4. str. 5.
  28. ^ Website der Hochschule Sankt Georgen, Pristupljeno 19. 3. 2013.: „Raniji jezuita i provincijal argentinske jezuitske provincije povezan je sa našom visokom školom, jer je prilikom svog studijskog boravka u Nemačkoj sredinom osamdesetih proveo par meseci u Sv. Georgiju, kako bi se sa pojedinim profesorima posavetovao u vezi sa projektom doktorske disertacije. Do diplomiranja u Sv. Georgiju, međutim, nije došlo.“
  29. ^ Artikel zu Papst Franziskus, in "Die Welt" vom 14.März 2013, Onlineausgabe, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  30. ^ Webseite zur Geschichte des Marienbildes und der Übertragung der Wallfahrt durch Papst Franziskus Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. septembar 2015), Pristupljeno 17. 4. 2013.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Titule Katoličke crkve
Papa
2013—
trenutni papa
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Фрања&oldid=27622786”