Papir

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Manilski papir
Različiti tipovi papira: karton, papirna maramica

Papir ili hartija je tanak sloj celuloidnih vlakana najčešće pravougaonog oblika koji u većini slučajeva služi za štampanje, pisanje ili crtanje po njemu. Pravi se raznih oblika i formata, kao i raznih boja.

Najbolji papir se pravi od biljaka koje sadrže mnogo celuloze u svojim vlaknima ili od krpa od prirodnih materijala kao što su pamuk i lan. Kinezi su tvrdili da im je jeftinije da proizvode hartiju nego svilu i da je ona pogodnija za pisanje od traka drveta ili bambusa, naročito za neke dugačke knjige. Na zapadu je papir zamenio pergament kao najpogodnija podloga za pisanje.

Proces pravljenja celuloznog papira je razvijen u Kini tokom ranog 2. veka, verovatno još 105. godine.[1] Značajnu ulogu u razvoju papira je imao Caj Luen dvorski evnuh dinastije Han. Postoje i raniji arheološki fragmenti papira koji datiraju iz 2. veka p. n. e. u Kini.[2]

Počeci[uredi]

Hartiju je izmislio Kaj Lun, dvorjanin kineskog cara Vu Dija. Proizvodili su ga od bambusa, lubja i krpa razmočenih u vodi. Oni su tokom 700 godina držali u tajnosti način proizvodnje hartije, sve dok muslimani za nju nisu saznali od jednog od zarobljenih Kineza nakon bitke kod Talasa 751.

Kako tvrdi Sa'alebi (umro 1038), borba između Zijada ibn Saliha i turskih vladara, ojačanih snagama njihovih kineskih saveznika, izbila je oko 752. godine u blizini reke Taraz na severu Mesopotamije. Ta Oblast se u tradicionalnoj islamskoj literaturi nazivala Turkestan zato što su tu pretežno živeli narodi turskog porekla. Po završetku borbe, Zijad je sa sobom poveo i grupu kineskih zarobljenika, među kojima je bilo i onih koji su dobro poznavali proces proizvodnje kineskog papira. Oni su se kasnije nastanili u Samarkandu, gde su razvili zanat kojim su se tradicionalno bavili. Proizvodnja kineskog papira od tada je postala sve učestalija, a zanatlije koje su se bavile tim zanatom bile su sve slavnije i poznatije. Iako se proizvodnja kineskog papira veoma brzo širila u drugim gradovima u kalifatu, ipak proizvođači „samarkandskog papira”, kao prvog oblika papira u islamskoj civilizaciji, zasvagda su očuvali svoju slavu i tradiciju.[3]

Potom se ovo saznanje proširilo i na Evropu i radionice za izradu papira pojavile su se svuda gde je bilo dovoljno vode za proizvodnju papira.[4] Oko 800. u Bagdadu se pravi prva fabrika papira.[5] Proizvodnja se širila preko Sirije i Egipta na Siciliju i u Andaluziju. Tako se u 13. veku papir proširio Evropom i zamenio skupocjeni i retki papirus i pergament.

U 19. veku je industirjalizacija znatno redukovala trošak proizvodnje papira. Godine 1844. je kanadski investitor Čarls Fenerti i Nemac F. G. Keler nezavisno razvili procese za pulpiranje drvenih vlakana.[6]

Rani izvori vlakana[uredi]

Antički Sanskrit na papiru baziranom na konplji. Vlakna konoplje su široko korištena za pridukciju papira od 200. p. n. e. do kasnih 1800-tih.
Takođe pogledajte: drvena pulpa i deinkovanje

Pre industrijalizacije papirne produkcije najzastupljeniji izvor vlakana su bila reciklirana vlakna iz korištenog tekstila, zvane krpe. Krpe su bile od konoplje, lana i pamuka.[7] Proces za uklanjanjnje štamparskog mastila sa reciklisanog papira je izumeo nemački pravnik Justus Klaprot 1774. godine.[7] Danas se taj metod naziva deinkovanjem. Tek nakon uvođenja drvene pulpe 1843. godine je produkcija papira postala nezavisna od recikliranog materijala iz otpadnog tekstila.[7]

Etimologija[uredi]

Za više informacija pogledajte: Papirus

Reč „papir“ je etimološki izvedena iz latinske reči papyrus, koja potiče od grčke πάπυρος (papuros), naziva za Cyperus papyrus biljku.[8][9] Papirus gust, papiru sličan materijal koji se proizvodi iz srži biljke Cyperus papyrus, koja je korištena u antičkom Egiptu i drugim Mediteranskim kulturama za pisanje pre uvođenja papira na Bliskom istoku i u Evropi.[10] Mada je reč papir etimološki izvedena iz papirusa, ova dva materijala se veoma različito proizvode i razvoj prvog je nezavistan od razvoja drugog. Papirus je laminacija prirodnih biljnih vlakana, dok se papir proizvodi od vlakana čija su svojstva promenjena natapanjem.[2]

Proizvodnja papira[uredi]

Pravljenje papira na kineski način

Kao sirovinu, Kinezi su koristili koru duda ili bambus, Evropljani su koristili stare krpe od pamuka i lana, dok se danas drveta tačnije od celuloze. Papir je izrazito značajno doprineo prosveti i nauci. Pronalazak papira smatra se jednim od pokazatelja početka novog veka. Koristi se u razne svrhe i može se naći u raznim oblicima.

Osnovno sredstvo za ručnu proizvodnju hartije je kalup za zahvatanje natopljene pulpe. Dobri kalupi sa istoka su lepo izrađeni i imali su okvir sa šarkama za držanje sita. Majstor naizmenično spušta i izvlači kalup iz bazena i lagano ga trese da bi se pulpa raširila po situ. Stezaljke se zatim otvore a sito se izvadi. Kalupi na Zapadu imaju sito od tanke žice umesto bambusa.

Bambus — sirovina na istoku

Majstor stavlja kalup u bazen, pulpa se skuplja na kalupu a tečnost se cedi ostavljajući na situ beoma tanak sloj vlakana. Ceđenje se radi kada vlakna naprave vlažan list papira. Listovi se slažu jedan preko drugog, a voda se cijedi pritiskom kamena ili pomoću prese koja liči na štamparsku. Islamski majstori prvi su napravili hartiju u boji. Oni su na nju nanosili čak i zlatne ili srebrne začkice. Danas imamo hartiju u svim mogućim bojama. Naročita hartija kao ona što su je pravili muslimani može se koristiti za pisanje diploma ili svjedočanstava.

Izvori[uredi]

  1. Hogben, Lancelot. "Printing, Paper and Playing Cards". Bennett, Paul A. (ed.) Books and Printing: A Treasury for Typophiles. New York: The World Publishing Company, (1951). str. 15–31. str. 17. & Mann, George. Print: A Manual for Librarians and Students Describing in Detail the History, Methods, and Applications of Printing and Paper Making. London: Grafton & Co., (1952). str. 77
  2. 2,0 2,1 Tsien (1985). str. 38.
  3. Velajati, Ali Akbar (2016), Istorija kulture i civilizacije islama i Irana, preveo Muamer Halilović, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”. str. 111—112.
  4. Burns (1996). str. 417f.
  5. Murray, Stuart A. P. The Library: An illustrated History. Skyhorse Publishing, (2009). str. 57.
  6. Burger, Peter (2007). Charles Fenerty and his paper invention. Toronto: Peter Burger. str. 25—30. ISBN 9780978331818. OCLC 173248586. 
  7. 7,0 7,1 7,2 Göttsching, Lothar; Gullichsen, Johan; Pakarinen, Heikki; Paulapuro, Hannu; Yhdistys, Suomen Paperi-Insinöörien; Technical Association of the Pulp and Paper Industry (2000). Recycling fiber and deinking. Finland: Fapet Oy. str. 12—14. OCLC 247670296. ISBN 952-5216-07-1. 
  8. πάπυρος, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, on Perseus
  9. papyrus, on Oxford Dictionaries
  10. „papyrus”. Dictionary.com Unabridged. Random House. Pristupljeno 20. 11. 2008. 

Literatura[uredi]

  • Burns, Robert I. (1996). „Paper comes to the West, 800−1400”. Ur.: Lindgren, Uta. Europäische Technik im Mittelalter. 800 bis 1400. Tradition und Innovation (4th izd.). Berlin: Gebr. Mann Verlag. str. 413—422. ISBN 978-3-7861-1748-3. 
  • Tsien, Tsuen-Hsuin (1985). „Paper and Printing”. Joseph Needham, Science and Civilisation in China, Chemistry and Chemical Technology. Vol. 5 part 1. Cambridge University Press. 
  • „Document Doubles, Detecting the Truth: Fakes, Forgeries and Trickery”. Library and Archives Canada. 
  • Velajati, Ali Akbar (2016), Istorija kulture i civilizacije islama i Irana, preveo Muamer Halilović, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”. str. 87—118.

Spoljašnje veze[uredi]