Pariske katakombe

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Улаз у катакомбе

Париске катакомбе (франц. Catacombes de Paris), termin kojim se netačno označava Gradska kosturnica, jesu nekadašnji podzemni kamenolomi s kraja XVIII veka koji se nalaze u 14. arondismanu u Parizu, povezani međusobno podzemnim hodnicima za inspekciju. Dugački oko 1,7 kilometara, smešteni na 20 metara ispod površine, zvanično su otvoreni za posetioce na trgu Danfer-Rošro.

Ovaj deo otvoren za posetioce predstavlja samo majušni deo ogromnih podzemnih kamenoloma u Parizu.

Istorija[uredi]

Lobanje u katakombama

Pred kraj XVIII veka, da bi se rasteretila prenatrpana pariska groblja, odlučeno je da se izmeste kosti iz zajedničkih grobnica u podzemne kamenolome. U to vreme distrikt Les Halles (Lezal), u središtu grada, bio je izložen raznim zaraznim bolestima zbog kontaminacije nastale neodgovarajućim sahranjivanjem mrtvih u masovne grobnice u crkvenim dvorištima. Poseban problem predstavljalo je veliko Groblje nevinih. Zato je bilo odlučeno da se kosti diskretno premeste u napuštene podzemne hodnike. Ovaj posao obavljen je pod nadzorom Luja Tiru de Krona, policijskog pukovnika. Procenjuje se da je tada skoro 6 miliona posmrtnih ostataka premešteno u veći broj kosturnica koje i danas postoje u Parizu. Među njima su, nesumnjivo, bili i posmrtni ostaci mnogih velikih imena Francuske revolucije.

Šarl Aksel Gijomo bio je zadužen za prenos kostiju, dok je njegov naslednik, Luj-Etjen Erikar de Tiri, 1810. sredio katakombe i dao im sadašnji izgled.

Zidovi katakombi prekriveni su grafitima koji vode poreklo od XVIII veka naovamo. Viktor Igo je iskoristio svoje znanje o sistemu tunela u romanu Jadnici. Godine 1871. pripadnici Pariske komune ubili su grupu rojalista u jednoj odaji. Tokom Drugog svetskog rata pariski pripadnici pokreta otpora koristili su sistem tunela. U istom periodu, nemački vojnici uspostavili su podzemni bunker u katakombama ispod Lycee Montaigne (Lise Montenj), srednje škole koja se nalazi u 6. arondismanu. Ovaj bunker nije na turističkoj mapi i može se videti samo tokom „neovlašćenih poseta“ (v. katafilija).

Podzemni tuneli i odaje dugo su predstavljali bezbednosni problem za gradnju u Parizu. Kamenolomi se katkad urušavaju stvarajući rupu na površini i oštećujući zgrade. Da bi to predupredila, vlada je još 1777. godine osnovala IGC Inspection générale des Carrières (Opšta inspekcija kamenoloma) koja ima za cilj osmatranje stanja postojećih kamenoloma i sprečavanje kopanja novih. IGC je, međutim, iskopala tunele za osmatranje da bi sebi omogućila bolji pristup kamenolomima radi boljeg osmatranja, popravke i izrade mape učvršćenih kamenoloma.

Nadgledanje i radovi na učvršćivanju nastavili su se do današnjeg dana. Zbog velikog broja kamenoloma, podzemnih tunela, tunela koje koriste vozovi i odvodnih kanala prokopanih ispod Pariza, a uzimajući u obzir mekoću pomenutog kamena, preduzima se dodatni oprez prilikom gradnje novih objekata ili kopanja novih tunela. (To, ipak, nije sprečilo pojavu problema prilikom kopanja metro linije 14).

Katafilija[uredi]

Počev od 80-ih godina prošlog veka, postoji neka vrsta zanosa za nezvaničnim obilaskom katakombi. To se naročito ogleda u korišćenju drugih puteva od onih koji su putokazima obeleženi za zvanične posete, korišćenjem šahtova na javnim saobraćajnicama za ulaz, štaviše podzemnih ulaza iz raznih podruma, podzemne mreže saobraćajnica itd. Ovakvi ulasci su opštim pravilom pristupa zabranjeni. Posete nekadašnjim kamenolomima Pariza preduzimaju oni koji sebe nazivaju katafilima: katafil je osoba koja poseduje određeni stepen znanja o podzemnim hodnicima, kao i o retkim preostalim ulazima koji nisu zazidani.

Poslednjih godina nastala je neka vrsta paralelnog sveta, sa svojom mnogobrojnom zajednicom, svojim pravilima i svojim sukobima. Nekoliko primera:

  • katafili puristi, zaljubljenici u kamenolome, u njihovu atmosferu i njihovu prošlost, nastoje da zaštite mesto izbegavajući da ga degradiraju grafitima ili rušenjem zidova. Neki od njih dokazuju da imaju određena znanja iz oblasti klesanja kamena i zidarstva. Idu čak dotle da uklanjaju grafite ostavljene na tim mestima poslednjih godina;
  • druge zajednice (grupe) nastoje da ostave svoj znak na ovaj ili onaj način (grafiti, vandalizam). Grupa Gotski pokret, u principu, iskazuje veću želju za kršenjem zakona od drugih grupa, iako strast za katafilijom okuplja individue iz raznoraznih miljea.

U međuvremenu, sportska brigada nacionalne policije patrolira katakombama da bi obezbedila poštovanje zakona od 2. novembra 1955, koji zabranjuje svakoj osobi koja nije prijavljena zvaničnoj službi ili koja ne koristi obeležene podzemne hodnike da se kreće podzemnim kamenolomima grada Pariza. Za ove prestupe zaprećena je novčana kazna od 60 € i više.

Literatura[uredi]

  • Gérards, Emile: Paris Souterrain. Éditions SIDE, Vitry sur Seine. 1991. ISBN 2-84022-002-4. (Reprint d. Ausg. Paris 1908).
  • Saletta, Patrick: A la découverte des souterrains de Paris. SIDES, Antony. 1990. ISBN 2-86861-075-7..
  • Suttel, René: Catacombes et carrières de Paris. Promenade sous la capitale. Union Rempart, Paris. 1986. ISBN 2-9501258-0-8..
  • Gribel, Alain: Rue des Catacombes, Coté sud. Eigenverlag, Paris 1995.
  • Liehr, Günter & Faÿ, Olivier: Der Untergrund von Paris. Ort der Schmuggler, Revolutionäre, Kataphilen. Ch. Links Verlag, Berlin. 2000. ISBN 3-86153-205-0..
  • Schwindt, Peter: Flüsternde Schatten (Libri Mortis; Bd.2). cbj fantasy, München. 2010. ISBN 978-3-570-40057-9.

Spoljašnje veze[uredi]