Parna lokomotiva

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Britanska parna lokomotiva klase „Kralj“
Zvuk parne lokomotive klase „Kralj“.

Parna lokomotiva je železnička lokomotiva koja za svoj pogon koristi snagu iz parne mašine.

Ove lokomotive koriste za gorivo neki zapaljiv čvrst materijal, obično je to ugalj, drvo ili koks, a radi dobijanja vodene pare u kotlu, koja pod pritiskom vrši mehanički rad, odnosno okreće točkove. Čvrsto gorivo i zalihe vode se prenose sa lokomotivom, na samoj lokomotivi ili na vagonima koje vuče za sobom.

Parne lokomotive su prvo razvijene u Velikoj Britaniji tokom ranog 19. veka i dominirale su železničkim prevozom do sredine 20. veka.

Od 1920-ih su postepeno zamenjivane dizel i električnim lokomotivama.

Poreklo i razvoj[uredi]

Union pacifik „Veliki dečak“ izrađeno je samo 25 lokomotive ove klase, 1940-ih. Ove velike lokomotive imaju dužinu 40 metara, 5 metara visine, i težinu od 534 tona. Pogon od 7000 konjskih snaga i maksimalne brzine 130 kilometara na čas.
Parna lokomotiva JŽ 83-173 sa punim tenderom uzanog koloseka na muzejskoj-turističkoj železnici Šarganska osmica.

Kako je razvoj parnih mašina napredovao u 18. veku, brojni pokušaji su načinjeni za njihovu primenu na drumu ili železničku upotrebu. Godine 1784., Vilijam Murdoč, izradio je prototip parne drumske lokomotive u Britaniji. Jedan od prvih radnih modela parne železničke lokomotive konstruisan je od strane pionira u izradi parobroda Džona Fiča u SAD-u najverovatnije između 1780-ih i 1790-ih. Njegova parna lokomotiva još uvek postoji u Istorijskom muzeju države Ohajo. Godine 1802., Ričard Trevitik, engleski pronalazač unapredio je parnu mašinu uvođenjem brojnih značajnih inovacija, a koje su se ticale principa rada pod visokim pritiskom pare što je dovelo do smanjenje težine mašine ali i do povećanja radne efikasnosti. Trevitik je sklopio poslovni ugovor da sa jednom svojom parnom mašinom visokog pritiska prevozi rudu gvožđa u Južnom Velsu. Uz pomoć Resa Džonsa, metalskog radnik i pod nadzorom Semjula Homfra, vlasnik rudnika, Trevitik je montirao svoju parnu mašinu na točkove i na taj način pretvorio je u lokomotivu. Naredne godine 1803., Trevitik je prodao patente Semjuel Homfru čime je ovaj postao vlasnik lokomotive. Homfri je toliko bio oduševljen sa Trevitikovom lokomotivom da se opkladio, u visinu od 500 gvineja, sa svojim konkurentom i vlasnikom rudnika gvožđa, Ričardom Krejsom, da će njegova parna lokomotiva vući gvozdenu rudu težine 10 tona na udaljenosti od 16 kilometara. Uz veliko interesovanje javnosti, 21. februara 1804. godine, uspešno je prevezla na celoj deonici 10 (deset) tona gvožđa, 5 vagona i 70 muškaraca u vremenu od 4 časa i 10 minuta, prosečnom brzinom od 3,9 kilometara na čas. Događaj je bio toliko uspešan da je Engleska postala vodeći centar za eksperimentisanje i razvoj parne lokomotive.

Trevitik je nastavio svoje oglede na parni pogon, izradom još tri lokomotive, zaključno sa „Uhvati me, ko može“, 1808. Samo četiri godine kasnije, dvo-cilindrična lokomotiva „Salamanka“ izrađena od Metju Mureja je predstavljena 1812. godine za Midlton Železnicu. Godine 1825., Džordž Stivenson je izradio „Lokomotivu“ za železnicu Stokton - Darlington, u severoistočnoj Engleskoj, koja je prva javna železnička pruga u svetu. Godine 1829., izradio je „Raketu“ sa kojom je pobedio na javnom takmičenju u brzini sa drugim lokomotivama, a za prugu Rejnhil, završenu deonicu buduće glavne pruge Liverpul - Mančester. Ovi uspesi doveli su Stivensona u situaciju da osnuje firmu koja će postati najeminentniji proizvođač parnih lokomotiva korišćenim na prugama Velike Britanije, Sjedinjenih Država i širom Evrope. U SAD prve lokomotive su počele da se prave 1829. godine u Baltimoru i Ohaju. Mada su brojne prve lokomotive u ranim danima američke železnice uvežene iz Britanije.

Galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]