Патуљасти орао

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Patuljasti orao
Svetla morfa
Tamna morfa
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Aves
Red:
Accipitriformes
Porodica:
Accipitridae
Rod:
Hieraaetus
Vrsta:
H. pennatus
Binomno ime
Hieraaetus pennatus
(Gmelin, 1788)
Areal patuljastog orla
  leti u vreme gnežđenja
  zimi u vreme zimovanja
  stanarica
Sinonimi
  • Falco pennatus Gmelin, 1788
  • Aquila minuta Brehm, 1831
  • Aquila pennata Gmelin, 1788
  • Hieraetus pennatus Gmelin, 1788
  • Nisaetus pennatus Gmelin, 1788
  • Eutolmaetus pennatus Gmelin, 1788[2]

Patuljasti orao (lat. Hieraaetus pennatus) ptica je selica iz reda orlova i jastrebova. Naučni naziv ove vrste je sastavljen iz dveju reči. Ime roda Hieraaetus vodi poreklo od starogrčkih reči hierax koja označava pticu grabljivicu iz porodice jastrebova i aetos što znači orao. Naziv vrste pennatus potiče od latinske reči penna što znači pero, pa bi ovaj pridev značio pernat.[3] Prema Crvenoj knjizi faune Srbije III - Ptice, ovo je ugrožena vrsta.[2]

Opis[uredi | uredi izvor]

Patuljasti orao u letu
Svetla morfa
Tamna morfa
Pogled odozgo

Dužina tela od vrha repa do vrha kljuna je od 42 do 51 centimetara, a raspon krila je između 110 i 135 centimetara. Kao i kod svih ptica grabljivica, ženka patuljastog orla je krupnija od mužjaka i teži od 840 do 1250 grama, dok masa mužjaka varira u opsegu od 510 do 770 grama. Slične je veličine i oblika kao mišar samo ima masivniji karpalni zglob i jedan „prst” više (šest umesto pet) što samo krilo čini širim od krila mišara. Pod pojmom „prst” se podrazumevaju izražena primarna letna pera koja se lepo vide kada ptica leti i podsećaju na prste čoveka. Iako je sitniji od ostalih orlova, let mu je prilično „orlovski”: pravolinijski sa obično većom brzinom, a i jedri duže. Rep je sa oštrim ivicama koje su plitko udubljene ka sredini. Postoje dve morfe patuljastog orla: svetla — kod koje je ceo donji deo tela svetao osim grudi i pojasa oko očiju koji su smeđi. Pokrovna pera potkrila su takođe bleda dok su letna pera skoro potpuno tamna do crna stvarajući upadljiv kontrast. Tri unutrašnja letna pera su svetlija i grade takozvane „klinove” u crnom krilu, i tamna — kod koje su ceo donji deo tela i potkrilo potpuno obojeni različitim nijansama smeđe, ponekad i riđe boje. Takođe, ove morfe nisu strogo ograničene, pa postoje različite varijacije i odstupanja. Oko 75% jedinki pored gorenavedenih karakteristika imaju i karakteristične dve bele fleke na ramenima, obično vidljive kada ptica leti ka posmatraču. U izuzetnim slučajevima te bele fleke se mogu videti i kod osičara kod koga nisu čisto bele i jasne. Gledan odozgo i raširenih krila, na smeđim leđima ima svetla horizontalna široka polje difuznih ivica koje se nastavlja na krila. Pokrovna pera nadrepka su takođe svetla kod obeju morfi. Prilično je vokalan u sezoni parenja.[4][5]

Rasprostranjenost i stanište[uredi | uredi izvor]

Nastanjuje istočnu Evropu, Pirinejsko poluostrvo, delove Male Azije, centralnu Aziju i severnu i južnu Afriku. Selica je. Zimu provodi u Podsaharskoj Africi i južnim delovima Azije, dok pojedini primerci ostaju tokom zime u zoni Mediterana. Najčešće se gnezdi u mozaičnim predelima u ravnici i pobrđu gde se smenjuju kompleksi listopadnih i/ili mešovitih šuma i otvoreni tereni poput stepskih pašnjaka, livada u dolinama reka i poljoprivrednih predela niskog intenziteta obrade.[2][6]

Biologija[uredi | uredi izvor]

Mladunci na gnezdu
Hieraaetus pennatus

Najmanji orao, stanovnik očuvanih kompleksa šuma uz otvorene terene u stepskim, mediteranskim i submediteranskim podnebljima. Kada lovi, podiže se na visinu do 200 - 300 metara iznad zemlje. Hrani se različitim manjim sisarima, pticama i gmizavcima. Gnezdi se na drveću, od maja do kraja jula/avgusta. Prve jedinke se nakon zimovanja pojavljuju u Srbiji tokom aprila. Odlaze tokom septembra i oktobra. Obično se sele pojedinačno ili u parovima, retko u grupama više od pet jedinki, takođe klone se drugih grabljivica tokom seobe.[2][7]

Ugroženost[uredi | uredi izvor]

Pored uništavanja staništa, proganjanje od strane ljudi izaziva pad brojnosti populacija u pojedinim delovima Evrope, dok je u Ukrajini jedan od vodećih faktora ugrožavanja deforestacija. Požari, izgradnja akumulacija i urbanizacija uzrokuju gubitak područja na kojima se gnezdi i lovi. Akumuliranje organohlornih pesticida u organizmu ove vrste može uticati na reproduktivni uspeh što je u prošlosti smatrano odgovornim za pad brojnosti u jugoistočnoj Španiji. Posebno je ranjiv na izgradnju vetroparkova.[7]

Patuljasti orao u Srbiji[uredi | uredi izvor]

U Sremu je početkom 19. veka bio među najređim vrstama, iako je beležen na Fruškoj gori i u Posavini. Kasnije tokom 19. veka je posmatran i u okolini Kovilja, Futoga, Čerevića i Neština, dok je za područje Negotinske krajine okarakterisan kao najčešća vrsta orla. Do sredine 20. veka brojnost je opala, vrsta je smatrana retkom gnezdaricom pretežno listopadnih šuma. Danas je retka i malobrojna gnezdarica Srbije rasprostranjena u pobrđu i brdsko-planinskim predelima južno od Save i Dunava, dok je u Vojvodini prisutan u jugoistočnom Banatu, Sremu i Na Fruškoj gori.[8] Procenjuje se da je populacija bila u opadanju poslednjih nekoliko decenija, ali da se brojnost stabilizovala tokom poslednjih godina i da broji između 16 i 26 gnezdećih parova.[9]Prema Crvenoj knjizi faune Srbije III - Ptice, gnezdeća populacija ove vrste je ugrožena.[2]

Tamna morfa fotografisana kod Zaječara

Faktori ugrožavanja u Srbiji:[2]

  • šumarski radovi u staništima u kojima se gnezdi; seča starih autohtonih sastojina, sadnja hibridnog i/ili alohtonog drveća
  • uznemiravanje na gnezdilištima od strane šumarskih radnika i izletnika
  • požari
  • izgradnja vetroparkova i dalekovoda
  • zarastanje otvorenih staništa usled napuštanja ekstenzivnog stočarstva
  • proganjanje od strane golubara i lovaca
  • upotreba hemijskih preparata u šumarstvu i poljoprivredi


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ BirdLife International (2016). „Hieraaetus pennatus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.2. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 14. 11. 2019. 
  2. ^ a b v g d đ Puzović, S., Đorđević, I. 2018. Hieraaetus pennatus. In: Radišić, D., Vasić, V., Puzović, S., Ružić, M., Šćiban, M., Grubač, B., Vujić, A. eds. 2018. Crvena knjiga faune Srbije III — Ptice. Beograd: Zavod za zaštitu prirode Srbije, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. pp. 267—270.
  3. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  4. ^ Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 izd.). Harper Collins. ISBN 978-0-00-726814-6. 
  5. ^ Orta, J., Boesman, P. & Marks, J.S. (2019). „Booted Eagle (Hieraaetus pennatus). In: del Hoyo, J., Elliott, A., Sargatal, J., Christie, D.A. & de Juana, E. (eds.). Handbook of the Birds of the World Alive.”. Barcelona: Lynx Edicions. Pristupljeno 14. 11. 2019. 
  6. ^ International, BirdLife (2019). „Species factsheet: Hieraaetus pennatus (Distribution map).”. Pristupljeno 14. 11. 2019. 
  7. ^ a b International, BirdLife (2019). „Species factsheet: Hieraaetus pennatus.”. Pristupljeno 14. 11. 2019. 
  8. ^ Šćiban, Marko; Rajković, Draženko; Radišić, Dimitrije; Vasić, Voislav; Pantović, Uroš (2015). Ptice Srbije - kritički spisak vrsta (prvo izd.). Novi Sad: Pokrajinski zavod za zaštitu prirode i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. 
  9. ^ Puzović, Slobodan; Radišić, Dimitrije; Ružić, Milan; Rajković, Draženko; Radaković, Miloš; Pantović, Uroš; Janković, Marko; Stojnić, Nikola; Šćiban, Marko; Tucakov, Marko; Gergelj, Jožef; Sekulić, Goran; Agošton, Atila; Raković, Marko (2015). Ptice Srbije: procena veličina populacija i trendova gnezdarica 2008-2013 (prvo izd.). Novi Sad: Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije i Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju, Univerzitet u Novom Sadu. ISBN 978-86-80728-00-1. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  • Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 izd.). Harper Collins. ISBN 978-0-00-726814-6. 
  • Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. str. 108, 170. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  • Šćiban, Marko; Rajković, Draženko; Radišić, Dimitrije; Vasić, Voislav; Pantović, Uroš (2015). Ptice Srbije - kritički spisak vrsta (prvo izd.). Novi Sad: Pokrajinski zavod za zaštitu prirode i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. str. 106. 
  • Radišić, Dimitrije; Vasić, Voislav; Puzović, Slobodan; Ružić, Milan; Šćiban, Marko; Grubač, Bratislav; Vujić, Ante (2018). Crvena knjiga faune Srbije III – Ptice. Beograd: Zavod za zaštitu prirode Srbije, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. 
  • Puzović, Slobodan; Radišić, Dimitrije; Ružić, Milan; Rajković, Draženko; Radaković, Miloš; Pantović, Uroš; Janković, Marko; Stojnić, Nikola; Šćiban, Marko; Tucakov, Marko; Gergelj, Jožef; Sekulić, Goran; Agošton, Atila; Raković, Marko (2015). Ptice Srbije: procena veličina populacija i trendova gnezdarica 2008-2013 (prvo izd.). Novi Sad: Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije i Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju, Univerzitet u Novom Sadu. ISBN 978-86-80728-00-1. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Патуљасти_орао&oldid=26971301”