Pacovski kanali

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hrvatski rimokatolički sveštenik Krunoslav Draganović, glavni organizator pacovskih kanala

Pacovski kanali je uopšten naziv za mrežu bekstva nacista, ustaša i drugih fašista iz Evrope po završetku Drugog svetskog rata. Najveći broj nacističkih i ustaških zločinaca iz Drugog svetskog rata pobegao je u Latinsku Ameriku, pre svega u Argentinu, Meksiko, Gvatemalu, Brazil, Čile, Boliviju, Paragvaj i Ekvador. Ostale destinacije bekstva su Sjedinjene Američke Države, Kanada i Bliski istok. Pacovska linija naziv je za lestve od konopaca koje se pružaju do vrha jarbola, poslednjeg bezbednosnog mesta u situaciji kada jedrenjak tone. Tako je pacovska linija, odnosno pacovski kanal, postao naziv za mrežu evakuacije tj. bekstva. Na desetine hiljada nacista i ustaša emigriralo je zahvaljujući vatikanskim pacovskim kanalima, među njima i na stotine ratnih zločinaca. Inače, ovaj naziv za mrežu bekstva dala im je američka Kancelarija za strateške usluge.[1][2]

Rani španski pacovski kanali[uredi | uredi izvor]

Prvi kanali su nastali razvojem vatikansko-argentinskih odnosa pre i za vreme Drugog svetskog rata.[3] Još 1942. godine Monsinjor Luiđi Maljone, kontaktirao je ambasadora Argentine Lobeta reagujući na njihovu ponudu da široko primeni polisu imigracionih zakona, kako bi oportunistički imigranti evropske katoličke crkve mogli da odu u njihovu zemlju u potrazi za boljim životom i svežim kapitalom.[4] Nakon toga, sveštenik Anton Veber putuje u Argentinu kako bi sa tamošnjim vlastima ugovorio procese imigracije i to bez znanja Vatikana.[4]

Španija, a ne Rim je bila prvi centar pacovske aktivnosti koja je omogućavala nacistima prebeg.[5] Šarl Leskat, član Francuske akcije, krajnje desničarske operative i Pjer Daje, Belgijanac sa španskim kontaktima su prvi organizatori.[6] Njih dvoje su prvi koji su prebegli preko argentinskog kardinala Antonija Kagiana.[6]

Do 1946. verovatno stotine ratnih zločinaca i hiljade nacista je prebeglo ovim putem.[7] Sudeći po američkom državnom sekretaru Džejmsu F. Birnsu, saradnja Vatikana sa vlastima je bila zanemarljiva.[7] Istoričar Majkl Fajer kaže da je papa Pije XII tvrdio kako „bi radije ugledao nacističke ratne kriminalce na brodovima ka Južnoj Americi i Novom Svetu, nego da ih gleda kako trule po kaznenim kampovima Evrope i Amerike”.[8] Suprotno od vatikanske emigracione operacije, iako su od njih negovani, španski kanali su radili nezavisno od hijerarhije Vatikana.[9]

Rimski pacovski kanali[uredi | uredi izvor]

Rani pokušaji — kanal biskupa Hudala[uredi | uredi izvor]

Austrijski rimokatolički biskup Alojz Hudal (1885—1963) je bio rektor Katoličkog instituta rimskog pontifikata pri crkvi Svete Marije u Rimu (en: Pontificio Istituto Teutonico Santa Maria dell'Anima), takođe je vodio seminare za austrijske i nemačke sveštenike i bio duhovni vođa nemačke zajednice u Italiji [10]. Po završetku rata u Italiji, Hudal je posredovao za zatvorenike sa nemačkog govornog područja koji su držani u kampovima širom Italije. U decembru 1944. godine, dobio je zvanično zaduženje Vatikanskog državnog sekretarijata da ih zastupa.

Hudal je iskoristio ovu poziciju da švercuje nacističke zarobljenike, uključujući Franca Štangla, komandujućeg oficira logora Treblinka, zatim Gustava Vagnera, komandujućeg oficira logora Sobibor, Alojza Brunera, odgovornog za osnivanje prelaznog logora Dransi u koji su slati Jevreji na putu za poljske logore i Adolfa Ajhmana, glavnog nacističkog planera egzegucije Jevreja. Neki od ovih kriminalaca su privremeno držani u kampovima u Italiji bez papira, sa novim imenima, a neki su se krili po Italiji pomažući drugim nacistima da prebegnu. Ti organizovani kanali su poznati i kao Nacistički putevi vina[11].

U svojim memoarima Hudal je napisao u vezi svojih akcija: „zahvaljujem Bogu što mi je dozvolio da posetim i utešim mnogo žrtava u kampovima i da im pomognem da pobegnu sa lažnim papirima”. Dalje objašnjava svoje viđenje ratova:

"sukob Saveznika sa Nemcima nije bio krstaški pohod, to je bilo rivalstvo ekonomskih kompleksa za čiju pobedu su se borili. Ovaj takozvani biznis….koristio je namamljujuće fraze poput demokratije, religiozne slobode Hrišćanstva kao mamac za široke narodne mase. Sva ta iskustva su u meni probudila dužnost da se posle rata posvetim bivšim Nacional-socijalistima a posebno takozvanim „ratnim kriminalcima”[12].

Sudeći po Marku Aronsu i Džonu Loftlusu u njihovoj knjizi Unholy Trinity[13], Hudal je bio prvo svešteno lice posvećeno rutama ѕa prebeg. Arons i Loftlus su tvrdili da je subjekte njegovog dobročinstva snabdevao novcem i, još važnije, lažnim dokumentima izdatim od strane Vatikanske institucije za izbeglice. Njome rukovodi ovejani veštak u skrivanju fašista po raznim klerikalnim zavodima, pop-fratr Antonio Veber. U njegovoj kancelariji vrši se registracija zločinaca za iseljavanje u Paragvaj. Svima njima kancelarija obećava u Paragvaju 16 hektara obradive zemlje, kuću, osnovne stvari, pokućstva, alat za obradu zemlje, stoku, živinu i hranu do prve žetve[14].

Dobijani papiri nisu bili pasoši, sami za sebe su bili nedovoljni za prebeg. Oni su zapravo bili prva karika u dobijanju pasoša. Pomoću ovog papira, begunci su mogli putem organizacije Internacionalnog komiteta Crvenog Krsta dobiti pasoš iseljenog lica, koji je mogao biti iskorišćen ѕa dobijanje vize. Teorijski, Crveni Krst je morao izvršiti proveru identiteta lica koje aplicira, dok je u praksi verovao na reč svešteniku, naročito višim sveštenim licima i zažmurio. Čak je išlo do toga da je biskup Hudal zahtevao posebne specifikacije na papirima[15].

Sudeći po deklasifikovanim papirima Američke agencije za bezbednost, Hudal nije bio jedini sveštenik koji je pomagao Nacistima da prebegnu. U svom izveštaju „La Vista Report” deklasifikovanom 1984. godine, član američke Kontra-obaveštajne službe Vinsent La Vista, rekao je kako je lako sredio papire Crvenog Krsta dvojici lažnih mađarskih emigranata pomoću pisma oca Jozefa Galova. Galov, koji je vadio izbeglice na teritoriji Mađarske, poslao je pismo centru Crvenog Krsta, koji je prosledio neophodna dokumenta bez pitanja[16].

Pacovski kanal Sveti Jeronim[uredi | uredi izvor]

Rimokatolički sveštenik Krunoslav Draganović smatra se ključnim akterom u uspostavljanju ovog kanala. Draganović je naimenovan ispred NDH za savetnika hrvatske delegacije pri Svetoj stolici. Papa Pije XII je prihvatio njegovo imenovanje i avgusta 1943. godine Draganović se seli u Rim. Bilo je to u trenutku kada je Musolini pao, a Italija potpisala kapitulaciju. Ostvario je kontakte s Pijom XII, kao i sa visokim činovnicima Državnog sekretarijata Vatikana i italijanske obaveštajne službe. Takođe, uspostavio je komunikaciju s Đovanijom Batistom Montijem (koji je kasnije postao papa Papa Pavle VI), državnim podsekretarom za redovne poslove i čovekom odgovornim za papin „milosrdan rad” za račun „izbeglica”. Draganović je pravio pogodbe u Vatikanu radeći ujedno za Crveni krst tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Prvi posao Draganovića je bio da spasi 500 kg ustaškog zlata, koje je ukradeno od mase srpskih žrtava u NDH. Zlato je preko Austrije dopremio u Vatikan, pa je zbog toga dobio nadimak — Zlatni Pop.

Po završetku Drugog svetskog rata Britanci i Amerikanci otvorili su severne granice Jugoslavije za slobodan izlazak 80.000 ustaša. Za njih u Italiji otvoreni su izbeglički logori. Draganović je od prvog dana krenuo u obilazak izbeglih hrvatskih nacista. Posao Krunoslava Draganovića je bio da u masi prebeglih ustaša pronađe visoke oficire i funkcionere, da za njih u Zavodu Sveti Jeronimo izradi nova dokumenta i da ih potom iz Italije i Austrije prebaci u Južnu Ameriku.[17]Posle rata zahvaljujući uticaju Vatikana i ustaško — hrvatskog Zavoda Sveti Jeronimo u Rimu, koji je još pre rata bio glavni centar ustaške emigracije u Italiji, a čiji je šef bio ustaški velečasnik Draganović, u Južnu Ameriku je pobeglo na desetine hiljada ustaša i nacista. U Južnu Ameriku došli su sa pasošima izdatim u Zavodu Sveti Jeronimo, pod lažnim imenima. Draganović je prebacio i grupu od sedamdeset nacističkih saradnika iz Sovjetskog Saveza, a i neke pripadnike Vlasovljeve armije. Pouzdano se zna da je organizovao bekstvo hrvatskim ratnim zločincima Anti Paveliću i Andriji Artukoviću.[1]

Umešanost Američke obaveštajne službe[uredi | uredi izvor]

Ako su u početku Američke obaveštajne službe bile samo puki posmatrači Draganovićevog kanala, to se izmenilo 1947. godine. Deklasifikovani izveštaj iz 1950. godine, detaljno objašnjava kako su se vodile operacije krijumčarenja ljudi u naredne 3 godine[18]. Po tom izveštaju, Amerikanci su sami počeli da koriste Draganovićeve kanale kako bi evakuisali sopstvene „posetioce”. Kako izveštaj kaže, to su bili: „posetioci koji su bili u zarobljeništvu Kontraobaveštajne službe, kompletno procesuirani po direktivama i zahtevima službe, a čije dalje zadržavanje u američkoj zoni u Austriji predstavlja bezbednosnu opasnost kao i izvor poniženja po generalnog komandanta USFA, budući da je sovjetska komanda uvidela njihovo postojanje i lokaciju u američkoj zoni u Austriji te je zahtevala njihovo momentalno prebacivanje u ruski zatvor”[18].

To su bili ratni zarobljenici, naučnici i lica koja su bila od koristi sa ruskim snagama okupiranim teritorijama, koje su Amerikanci bili u obavezi da predaju. Nisu to lako činili delom zbog verovanja da u Rusiji nikako neće dobiti fer suđenje (potraži operaciju Kilhaul (Keelhaul)), a delom jer su te naučnike mogli i sami iskoristiti i njihova znanja upotrebiti za ojačanje svojih snaga. Dogovor sa Draganovićem je bio da se ti posetioci dovedu u Rim: „Draganović je dalje vodio postupak po njihovom dolasku u Rim, dobavljao im dokumenta, vize, pečate, uređivao dispoziciju kopnom ili morem i obaveštavao komitete o njihovom naseljavanju u stranoj državi”[18]. Američke obaveštajne službe su koristile ovaj način prebacivanja bitnih nacističkih naučnika i stratega u centre u Americi i zapošljavali ih (vidi operaciju Spajalica).

Argentinska veza[uredi | uredi izvor]

U knjizi „Prava Odesa”[19] argentinski istraživač Uki Goni, koristio je otvoren pristup državnim arhivama da bi dokazao da su oficiri i vlast vrlo rado a na inicijativu Huana Perona, argentinskog predsednika. Po Goniju, Argentinci ne samo da su koristili Draganovićeve rute, već su ih i nadogradili otvorivši svoje rute ka Skandinaviji, Švajcarskoj i Belgiji.

Goni tvrdi da su prvi koraci ka krijumčarenju nacista preduzeti kada je Antonio Cagijano, argentinski biskup grada Rozarija i član Katoličke akcije krenuo sa biskupom Augustinom Barereom u Rim kako bi Cagijano bio inaugurisan u kardinala. Tada su se oni sreli sa francuskim kardinalom Evgenijem Tiseranom kako bi mu predali poruku argentinske vlasti u kojoj je pisalo da su svi Francuzi čiji politički stav može da ih kompromituje i ugrozi život u Francuskoj, dobrodošli u Argentinu. Tokom proleća 1946. godine više francuskih ratnih kriminalaca, fašista i pripadnika Viši Fransa je prebeglo na taj način, prvo dobivši izbeglički pasoš Crvenog Krsta u koji je potom u Argentini udaren pečat privremene vize[20].

Ubrzo posle ovoga je u Argentini krijumčarenje nacista postalo institucionalizovano, pošto je Peron postavio Santijaga Peraltu, antropologa za imigracionog savetnika i bivšeg Ribentropovog agenta Ludviga Frojdea za šefa obaveštajaca. Ovo dvoje su oformili svojevrsni spasilački tim za izvlačenje nacista iz Evrope i njihovo dopremanje u Argentinu uz dobavljanje državljanstva i pronalaženje posla [21].

Odesa[uredi | uredi izvor]

Italijanski i argentinski kanali su tek nedavno otkriveni javnosti[pojasniti]. Sve do radova Aronsa i Loftlusa kao i radova Gonija, važilo je opšte mišljenje da su nacisti sami za sebe organizovali svoje rute za prebeg u Argentinu. Jedna od takvih mreža je bila ODESSA (nem. Organisation der ehemaligen SS-Angehörigen — „Organizacija bivših pripadnika SS-a”). Prema Simonu Vizentalu, čuvenom lovcu na naciste, u Odesi su bili Oto Skorceni, SS pukovnik nacista koji je oslobodio svrgnutog Musolinija, Alfred Nauhoks takođe SS pukovnik i u Argentini Rodolfo Feude. Alojz Bruner je tako preko Rima pobegao u Siriju. Eventualno je na ovaj način preko 10.000 nacista prebeglo u Južnu Ameriku[22].

Vizental koji je savetovao Frederika Forsajta na scenariju ѕa film „The Odessa File”, imenovao je takođe i druge nacističke organizacije koje su imale slično dejstvo poput „Spinne” (Pauk) i „Sechsgestirn” (Konstelacija od šest izabranih). Vizental tvrdi da su Odesa organizacije preko Rima, italijanskim kanalima prebacivale naciste, gde se spominje Hudal, ne i Draganović, dok je druga ruta španskim rutama vodila u Frankovu Španiju[23].

Odbegli nacisti[uredi | uredi izvor]

Najpoznatiji među izbeglim nacistima i ustašama koji su koristili ove kanale bili su:

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Feljton Vesti: Pacovski kanali Krunoslava Draganovića, Pristupljeno 19. jun 2013.
  2. ^ Poslijeratni dokumenti o odgovornosti Vatikana i Kaptola za zločine u Jasenovcu, 12. septembar 1947.
  3. ^ Phayer 2008, str. 173–179.
  4. ^ a b Phayer 2008, str. 179.
  5. ^ Phayer 2008, str. 180.
  6. ^ a b Phayer 2008, str. 182.
  7. ^ a b Phayer 2008, str. 183.
  8. ^ Phayer 2008, str. 187.
  9. ^ Phayer 2008, str. 188.
  10. ^ Aarons & Loftus 1991, str. 36.
  11. ^ Sereny 1977, str. 289.
  12. ^ Tagebücher, str. 37.
  13. ^ Aarons & Loftus, chapter 2, "Bishop Hudal and the First Wave".
  14. ^ Međunarodna reakcija finansira prebacivanje jugoslovenskih ratnih zločinaca iz Italije u Južnu Ameriku“, Borba, Beograd & 13.01.1947., str. 2.
  15. ^ Sereny 1977, str. 316.
  16. ^ Aarons & Loftus, str. 43–45.
  17. ^ Jutarnji.hr: Novi dokumenti CIA-e 'Britanski tajni agenti jedva su spasili Pavelića od hapšenja' (24. april 2014) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. април 2014), приступљено 27. априла 2014.
  18. ^ а б в „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 08. 10. 2007. г. Приступљено 25. 08. 2014. 
  19. ^ Goñi 2003.
  20. ^ Goñi 2003, стр. 96–98.
  21. ^ Goñi 2003, chapter 8.
  22. ^ Manning & Bormann 1980, стр. 181.
  23. ^ Wiesenthal 1989, поглавље 6, „Odessa”.

Литература[uredi | uredi izvor]

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пацовски_канали&oldid=26971486”