Peloid

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Peloid je lekovito blato i kao svako blato predastavlja žitku i lepljivu smešu tamne boje nastalu od raskvašene zemlje ili prašine, ali sa lekovitim svojstvima. Lekovitost potiče od soli, biostimulatora i gasova, ali i drugih fizičko-hemijskih svojstava ovog prirodnog sedimenta.[1] Nastaje taloženjenjem organskih i neorganskih materijala koji su u nekoj fazi razgradnje, kako u lagunama mora, tako i u slatkovodnim ekosistemima, pa i u vulkanskim oblastima.[2]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Lekovita svojstva peloida su otkrivena još pre 4.000 godina i za njih su znali i stari Egipćani. Prema pisanju na papirusu, koristili su ga za lečenje opekotina, ali i nekih bolesti.[1]

Lekovita i druga svojstva[uredi | uredi izvor]

Peloid je složen heterogeni sistem, sivo ili crno obojen koloid, čije su čestice manje od dva nanometra, a čine ga dve čvrste i jedna tečna faza.[2] Lekovitog blata ima na mnogim mestima na svetu, ali u ograničenim količinama. Osim kao kupka, može da se koristi i kao pakovanje. Danas se zna da ubrzava cirkulaciju i metabolizam, utiče na rad nekih endokrinih žlezda i smiruje napetost i bolove i to pre svega zbog termičkog efekta. Takođe, utiče blagotvorno i na hronične reumatske bolesti, a koristi se i u kozmetičke svrhe, za uklanjanje celulita na primer. Zbog toga što sadrži huminsku kiselinu, ovo blato prema nekim izvorima i podmlađuje.[1] Kod peloida zapaženi su antimikrobni, antivirusni, antineoplastični i antiinflamatorni efekti. Analgetski efekat peloida je posledica pomenutog delovanja toplote.[3]

Primena peloida u medicinske svrhe naziva se peloidoterapija i predstavlja veoma važnu metodu fizikalne medicine. Ispoljava toplotno i mehaničko dejstvo, te povoljno deluje na lokalne zapaljenjske procese, regenerativne procese, trofične promene na koži, a takođe deluje i na simptom bola (analgetički i spazmolitički). Zbog toga ima široku primenu kod artritisa, artroza, periarteritisa, tendinitisa, burzitisa, mialgije, fibrozitisa, spondiloze i diskopatije, kod posttraumatskih kontraktura, usporenog stvaranja kalusa, neuralgija i neuritisa, lezija perifernih nerava, hroničnih ginekoloških oboljenja kod žena, steriliteta, postoperativnih infiltrata, kod nekomplikovanog varikoznog sindroma (bez ulceracija). Upotrebljava se i u kozmetičke svrhe. Peloid nadražajno deluje i na ekstero i interoreceptore, izazivajući niz neurohumoralnih i neuroendokrinih reakcija, preko kore nadbubrežnih žlezda izaziva produkciju glikokortikoida, što povoljno utiče na inflamatorne procese.[4]

Vrste[uredi | uredi izvor]

Postoje različite vrste peloida, poput fanga. Pesak sa morskog dna je takođe lekovit, a najpopularnije lekovito blato je ono iz Mrtvog mora koje se koristi protiv psorijaze i drugih kožnih oboljenja. Bogato je vitaminom E, ali i mineralima.[1] Vrlo je cenjen i peloid koji se koristi na Kritu, a u Srbiji je poznat peloid vulkanskog porekla u Bujanovačkoj banji, sa više od 30% lekovitih čestica.[5] Poznat je i peloid iz Banje Koviljače, koji je mineralnog porekla i slabo alkalan.[6]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Politikin zabavnik broj 3035, datum: 9.4.2010. „Valjanje u blatu“, pp. 53. Izdaje i štampa: Politika AD. Beograd
  2. ^ a b Medicinski peloid; Z. R. Potpara i saradnici. 26.10.2009. Racionalna terapija 2009, Vol. I, No. 2, pp. 25-30 / UDK 615.838.7
  3. ^ „Ispitivanje biološke aktivnosti preparata peloida sa lokaliteta ulcinjske obale Jadranskog mora“; Z. Potpara, Medicinski fakultet u Kragujevcu, 2.12.2009.
  4. ^ Studija zaštite područja „Ulcinjska solana“ (PDF). Podgorica: Agencija za zaštitu životne sredine. 2015. str. 40-42. Pristupljeno 20. 4. 2020. 
  5. ^ Bilje i zdravlje broj 134: „Mineralne vode u službi zdravlja“; T. Marković
  6. ^ Sajt o Banji Koviljači Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. maj 2009), Pristupljeno 23. 4. 2013.