Pero Čingrija

Petar Čingrija
Dr Petar-Pero M. Čingrija
Lični podaci
Datum rođenja	(1837-08-14)14. avgust 1837.
Mesto rođenja	Dubrovnik, Austrijsko carstvo
Datum smrti	13. novembar 1921.(1921-11-13) (84 god.)
Mesto smrti	Dubrovnik, SHS
Religija	hrišćanin katolik

Petar M. Čingrija (Dubrovnik, 14. avgust 1837 — Dubrovnik, 13. novembar 1921) bio je politički lider Hrvata iz Dubrovnika, tokom druge polovine 19. i samog početka 20. veka.

Porodica

Pero je rođen u Dubrovniku 14. avgusta 1837. godine, od oca Melka Čingrije, sudskog činovnika i majke Klare Zitković, rođene u Rijeci Dubrovačkoj.

Prilikom krštenja, obavljenom 27, avgusta iste godine, dobio je tri imena Pietro (Petar), Antonio (Ante) i Gaetano (Gajo).

U službenoj upotrebi kasnije će ostati samo ime Petar, odnosno kasnije njegov nadimak Pero.

Njegov otac je poticao iz građanske porodice u Dubrovniku, koja je pripadala laičkoj bratovštini Sv. Lazara (Lazarini).

Obrazovanje

Posle navršene sedme godine života, tj. 1844. godine Pero Čingrija polazi u osnovnu školu, gde se nastava odvijala na italijanskom jeziku.

U to vreme postojala su dva odseka prvog razreda, prvi odsek (prima classe sezione inferiore), koji je bio pripremni odsek za drugi odsek (prima classe sezione superiore).

U skladu sa tim, prvi razred je trajao dve godine, pa je tako Pero treći razred osnovne škole završio tek 1848. godine, ali mu to nije smetalo da sve razrede završi sa odličnim uspehom uz ocenu - ottimo (odličan), odnosno da za svaki razred zasluži opšti uspeh uz ocenu - emineza (uzoran).

Inače, negovu ranu mladost karakteriše asocijalno ponašenje, kome je uzrok bio strogost njegovog oca Melka, koji mu je (kako sam Pero govori u svojim nezavršenim memoarima) zabranjivao da se druži sa drugom decom.

Tokom njegovog školovanja u gimnaziji, došlo je do promena u ovom delu sistema obrazovanja, pa umesto dotadašnjih predavača tzv. skolopa, nastavu od 1854. godine preuzimaju - jezuiti (udaljeni su iz nastave tek 1868. godine).

Od tog momenta njegovo školovanje dobija izrazito verski karakter.

Gimnaziju je završio 1856. godine.

Ocene iz svedočanstva su ovakve: ponašanje - primereno, veronauka - dobar, latinski jezik - dobar, italijanski jezik - odličan, grčki jezik - dobar, ilirski jezik (srpski i hrvatski) - odličan, nemački jezik - dovoljan, geografija i istorija - dobar, matematika - odličan, fizika - odličan i filozofska propedeutika - odličan.

Studije prava upisao je u Padovi 1856. godine, a počeo je da radi kao advokatski pripravnik, kod svoj prijatelja uglednog dubrovačkog plemića i advokata Rafaela-Rafe Pucića (1828—1890), koji je bio Srbin katoličkog verskog opredeljenja i član tada najuticajnijeg trv. srpskog kulturnog kruga u Dubrovniku.

Od Rafe Pucića će Pero naučiti mnogo o politici.

Ulazak u politiku

Grad Dubrovnik 1857. godine, u vreme kada se student Pero Čingrija, počeo interesovati za politiku.

Preko srpske porodice Pucić, Pero Čingrija ulazi u politički život Dalmacije, kao aktivista Narodne stranke (osnovane 1861. godine), tada još jedinstvene, tj. sastavljene od Hrvata i Srba Dalmacije.

U Narodnoj stranci Dubrovnika, njeno jezgro, odnosno najveći deo iste, činili su Srbi katolici (Medo M. Pucić, Nikola-Niko M.Pucić, Rafael-Rafo N. Pucić, Petar-Pero V. Budmani, Lovro M. Kukuljica, ...itd.), ali to nije omelo Peru da sa njima zajedno kao Hrvat politički deluje na prostoru tadašnje Dalmacije.

Ceo svoj politički život Pero Čangrija će provesti u metežu srpsko-hrvatskih odnosa, koji su upravo bili veoma zaoštreni u drugoj polovini 19. veka, ali zahvaljujući svojoj razboritosti i obrazovanju, te nepodleganjima ekstremnom klerikalizmu i nacionalizmu, on je često imao obezbeđenu podršku, kako Srba katolika, tako i pravoslavaca.

Na opštinskim izborima u Dubrovniku, koji su održani 11., 12., i 13. februara 1869. godine Narodna stranka je odnela pobedu nad autonomašima (proitalijanski orijentisana stranka), koje je pomagao kotorski poglavar Srbin (takođe katoličkog verskog opredeljenja), Pavle-Pavo P. Rešetar (1809—1880), otac poznatog srpskog filologa Milana-Karla P. Rešetara (1860—1942).

Ovo se dešavalo u početku višestranačke borbe u Dalmaciji, jer su Srbi bili manjina u odnosu na Hrvate u Dalmaciji, pa je deo njih tražio saveznike i u uticajnom italijanskom biračkom telu, što je bio i uzrok tadašnje podele srpskog biračkog tela na narodnjake i autonomaše.

Za razliku od njih, Hrvati su u Dalmaciji bili prilično jedinstveni, čemu je doprinelo brojno sveštenstvo hrvatske nacionalnosti, koje je katolička crkva (zbog poznavanja lokalnog jezika) slala u sva područja Dalmacije, radi očuvanja vere, tj. za isti posao nije mogla da angažuje nemačko, mađarsko i italijansko sveštenstvo.

Sa pravom glasa u Dubrovniku bilo je 1529 birača, od toga je izašlo na glasanje njih 537, a za narodnjake je glas dalo njih 526, dok su autonomaši dobili samo 11 glasova.

Novoosnovano Opštinsko veće, koje je konstituisano 1. marta 1869. godine, izabralo je dvojicu Srba Rafaela-Rafa N. Pucića (1828—1890), za gradonačelnika (orig. načelnika) Dubrovnika i apotekara Antuna Drobca (1810—1882), za prvog predsednika (orig. prisjednika) a Pero Čangrija je kao Hrvat izabran za drugog predsednika (orig. potpredsednika).

Ovakav raspored snaga u novom Opštinskom veću, ne treba da čudi, jer su u drugoj polovini 19. veka u Dubrovniku, Srbi bili većinsko stanovništvo u odnosu na Hrvate, čega je i Pero Čingrija bio vrlo dobro svestan, pa je zato i u svojim memoarima odobravao, ovakav izbor novog rukovodstva Grada.

Ulazak u Dalmatinski sabor

Grb Kraljevine Dalmacije (1815—1918).

Ujedinjeni Hrvati i Srbi u okviru Narodne stranke ostvarili su veliki uspeh i na izborima za Dalmatinski sabor, koji su se održali 4., 7, i 9. jula 1870.godine, jer od pet izabranih poslanika, narodnjaci su dobili četiri mandata, a autonomašima je pripalo jedno poslaničko mesto.

Pero Čangrija je prošao u kuriji trgovačko-obrtničkih komora za Dubrovnik i Kotor, dok su ovde već pominjani, njegovi srpski prijatelji, takođe ostvarili uspeh, pa je tako Rafo Pucić prošao u kuriji veleporeznika, a Pero Budmani (1835—1914) u kuriji gradova za Grad Dubrovnik.

Kada je bečki dvor postavio, pravoslavnog Srbina Gavrila Rodića (1812—1890), austrougarskog generala, poreklom iz Vrginmosta, za namesnika (guvernera) u Dalmaciji, došlo je i do prvih većih međuetničkih problema u odnosima Hrvata i Srba unutar Narodne stranke, jer su se kod Hrvata pojavile sumnje, zbog učestalih kontakata pojedinih srpskih „narodnjačkih“ prvaka sa ovim zastupnikom dvora, a pre svih Stjepana Mitrova Ljubiše (1824—1878).

Ljubiša, na predlog generala Rodića postaje i predsedavajući Sabora (predsednik: 1870-1876), preuzimajući dužnost od svog sunarodnika Špire Petrovića (predsednik: 1861-1870), iz Autonomaške stranke. Čingrija će u toku prvog zasedanja ovog Dalmatinskog sabora sa narodnjačkom većinom (25. avgust - 3. septembar 1870. godine) biti izabran za zamenika predsednika Zemaljskog odbora.

Pero je tih dana morao da politički balansira između ekstremnih hrvatskih stavova, koje je forsirao manje ili više otvoreno predsednik Narodne stranke Mihovil-Miho Klaić (1829-1896), inače poslanik spoljne opštine Sinj i njegova desna ruka sveštenik Mihovil-Mijo Pavlinović (1831-1887), poslanik spoljne opštine Imotski.

Iz njegovih memoara, jasno je da je podržavao Klaića u njegovim konfrontacijama sa Stjepanom Ljubišom, koji su kulminirali cepanjem Narodne stranke 1873. godine i stvaranjem iz nje konkurentske Narodno-srednjačke stranke.

Vreme etničkih raskola

Posle austrijske okupacije Bosne i Hercegovine, došlo je do još veće polarizacije između Hrvata i Srba u Dalmaciji, ali su još 1879. godine u Dubrovniku ovi odnosi bili skladni, sve do 1881. godine, i udaljavanja od narodnjaka Mate Natalija, te priključivanja Srpskoj stranci (u orig. Srbska stranka), istog slede i dubrovački plemić Medo Pucić, a potom profesori dubrovačke gimnazije Pero Budmani, Stijepo Kastrapeli (1880—1963) i Luko A. Zore (1846—1906).

Održani su novi izbori u novembru 1881. godine za Gradsko veće i kasnije od strane njega izbor gradskog načelika.

Rezultati su za narodnjake bili odlični, pošto su ipak na tim izborima još nategnuto jedinstveno nastupali, odnosno narodnjaci odnose pobedu nad autonomašima, ali Pero Čingrija nije više bio načelnik, već ponovo Rafo Pucić.

Čingrija kao liberalan političar, svoju pažnju zato okreće ka Dalmatinskom saboru, jer ipak u Dalmaciji ima više Hrvata nego Srba, što mu olakšava delovanje, za razliku od drugačijeg odnosa snaga u tadašnjem Dubrovniku.

Na izborima za Sabor, Pero će biti biran više puta (1870—1883).

Posle izbora za Sabor 1883. godine, Pero Čingrija piše pismo Mihu Klaiću u kome mu saopštava svoju odluku da učestvujući u radu Dalmatinskog sabora, neće ući u saborski klub Narodne stranke.

Opis slike:
Perin sin Melko Čingrija (1873-1949), kao guverner Narodne banke Kraljevine Jugoslavije.

Svoju odluku Čingrija je obrazložio situacijom u Dubrovniku, u kojem je prema njegovim rečima, državnopravna hrvatska ideja ostala bez privrženika.

On u nastavku pisma objašnjava da ne želi da se svrstava ni na hrvatsku ni na srpsku stranu, pa je zato odlučio da nastupa ovom predstavničkom telu po svojoj savesti - nezavisno.

Sve ga ovo nije obeshrabrilo, jer je u životu naučio da se novim okolnostima treba prilagodit, jer je uostalom to i srž politike.

Poslanički klub Narodne stranke napustili su pre Čingrije i drugi dubrovački Srbi katolici, Frano Š. Getaldić-Gundulić (1833-1899) i Luko Zore, čime se nastavilo distanciranje Hrvata i Srba u Dalmaciji.

Ovo je prvi put da se Pero počeo distancirati u odnosu na hrvatstvo, koje je ranije bio prihvatio, a koje će u potpunosti napustiti tek pred početak Prvog svetskog rata.

Narodna stranka je ovom procesu i sama doprinosila, jer je na primer 1889. godine u svoj naziv unela hrvatsko etničko obeležje, pa se od tada nazivala Narodna hrvatska stranka.

Pero Čingrija je u to vreme još uvek smatrao da su Hrvati i Srbi jedan narod, podeljen u dva plemena, odnosno da ih deli samo vera, što u Dalmatinskom saboru i naglašava u svom govoru od 18. novembra 1905. godine gde naglašava: »da su da su Hrvati i Srbi jedan narod, da su jedni prema drugima ravnopravni«.

Dalji politički rad Čingrije, beležili su uspesi i padovi, pa tako, dok se postiže uspeh u Dalmaciji, nizali su se porazi od Srba u Dubrovniku, on će na kraju 19. veka, a na samom početku 20. veka, prihvatiti saradnju i sa ultradesničarskom Strankom prava i Čistom strankom prava, radi realizacije ujedinjenja svih Hrvata u jednu državu, ali će uvek zadržavati neku dozu umerenosti, čak i posle smrti Klaića.
Iz političkog ugla gledano bio je veoma uspešan radnik, pošto je uspeo da veštim kompromisima sa Srbima postane čak četiri puta načelnik dubrovačke opštine i to tri puta u mandatu Austrougarske (1878-1882, 1899-1905 i 1905-1911), i jednom neposredno posle pada Habsburške carevine (1918).

Dubrovački Srbi su imali rezervu prema starijem Čingriji, koji je lavirao između hrvatstva i srpstva, te su na izborima 1889. godine Dalmatinski sabor, istakli (ispred Srpske stranke) svog kandidata (Frano Gondola), umesto da (kao ranije) postupe i podrže Narodnu stranku.

Isto su ponovili i na lokalnim izborima 1890. godine, kada je (od Pere podržana) Narodna stranka izgubila opštinske izbore, jer su u to vreme Srbi katolici i pravoslavci bili većinsko stanovništvo grada pod Srđem.

Kao ugledni član dubrovačke građanske klase bio je i pripadnik prestižne laičke bratovštine „Sv. Antuna“, Čingrija nam je sačuvao stare genealogije članova istih.

Najpoznatiji prepis nosi po njemu ime „Čingrijina genealogija“.

Koliki je značaj imao za Dubrovnik na kraju 19. veka, govori podatak, da je još za života dobio ulicu sa svojim imenom u ovom Gradu.

Njegov prijatelj i politički protivnik iz Srpske stranke u Dubrovniku, Luko Zore, napisao je u njegovu čast pesmu „Objavljenje“, a čak mu je jednom prilikom, kada je Pero izgubio izbore velikodušno ponudio svoj lični poslanički mandat.

Epilog

Dana 7. novembra na Krfu Kralj Petar i Prestolonaslednik Aleksandar su dobili pozdrave od Predsjednika Odbora Narodnog Vijeća za Dubrovnik /dr. Pero Čingrija/.

Upravo će on dočekati srpsku vojsku ispred Gradskog veća Dubrovnika 13. novembra 1918. godine.

Posle dugog i burnog života u kome je iza sebe ostavio neizbrisiv trag u gradu pod Srđem, Pero Čangrija, već prilično oronulog zdravlja, umro je od upale pluća 13. jula 1921. godine u svom rodnom Dubrovniku.

Porodica i potomstvo

Bio je u braku sa Marom Natali, udovicom iz drugog braka svog rođaka Josipa Betondića i sa njom je imao četvoro dece: dve ćerke (Klara i Jelka) i jednog sina (Melko).

Melkior-Melko P. Čingrija (1873-1949) je u politici, sledio svog oca, idući njegovim stopama (na početku svoje političke karijere), ali se za razliku od oca (koji je oko toga imao dilemu sve do Prvog svetskog rata) smatrao Srbinom, te je tokom vremena postao veliki protivnik hrvatske nacionalne ideje, a posebno je bio protivnik odvajanja Dubrovnika od Zetske banovine (1929-1941) i pripajanja istog novouspostavljenoj Banovini Hrvatskoj (1939-1941), o čemu je čak napisao (1939) i jednu veoma popularnu brošuru („Dubrovnik i hrvatsko pitanje“).

Vidi još

• Melko Čingrija
• Dubrovnik
• Dalmacija
• Građanska klasa u Dubrovniku
• Dubrovačka bratovština Svetog Antuna
• Čingrijina genealogija
• Istorija srpskog naroda
• Istorija hrvatskog naroda
• Ulica Čingrijina (Beograd)

Literatura

• Antun Fabris (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za godinu 1898“ (Dubrovnik: Srpska dubrovačka štamparija Antuna Pasarića, 1897)
• Antun Fabris (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“ (Dubrovnik: Srpska dubrovačka štamparija Antuna Pasarića, 1901)
• Bogdan D. Medaković (1854-1930): „Srbobran“ (Zagreb: Srpska narodna samostalna stranka, 1906)
• Josip Drezga (18??-19??): „Evropejski rat: Nosioci velikosrpskog pokreta“, Dvonedeljnik Hrvatska misao (Šibenik: Josip Drezga, 3. avgust 1914. godine)
• Milan P. Rešetar (1860-1942): „Pero Budmani“, Ljetopis JAZU, Sv. 39 (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1926)
• Lujo I. Bakotić (1867-1941): „Srbi u Dalmaciji od pada Mletačke republike do ujedinena“ (Beograd: Izdavačko i knjižarsko preduzeće „Geca Kon“ A. D., 1938)
• Melkior-Melko P. Čingrija (1873-1949): „Dubrovnik i hrvatsko pitanje“ (Dubrovnik: Jugoslaveni Dubrovnika, 1939)
• Avgust Harambašić (1861-1911): „Ukupna djela: Govori“ (Zagreb: Hrvatski izdavalački bibliografski zavod, 1942)
• Grga Novak (1888-1978): „Prošlost Dalmacije II“ (Zagreb: Hrvatski izdavalački bibliografski zavod, 1944)
• Stijepo Obad (1930-): „Spomendani iz narodnog preporoda u dubrovačkom kraju“, Časopis „Dubrovnik“, br. 3-4 (Dubrovnik: Ogranak Matice hrvatske Dubrovnik, 1962)
• Lazar-Lazo M. Kostić (1897-1979): „Katolički Srbi: Političko-istoriska rasprava“ (Chicago: Srpski kulturni klub „Sveti Sava“, 1963)
• Jakša Ravlić (1896-1975): „Zadar: geografia, ekonomija, saobraćaj, povijest, kultura. Zbornik“ (Zagreb: Matica Hrvatska, 1964)
• Nikola Kojić (1926-): „Dubrovnik“ Tom 11 (Dubrovnik: Ogranak Matice hrvatske Dubrovnik, 1968)
• Zbornik „Hrvatski narodni preporod u Dalmaciji i Istri“ (Zagreb: Matica hrvatska, 1969)
• Nikša Stančić (1938-): „Iz rukopisne ostavštine Mihovila Pavlinovića“, Historijski zbornik XXV-XXVI (Zagreb: Savez povijesnih društava Hrvatske, 1974)
• Natko Nodilo (1834-1912): „Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka“ Sv. 65 (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1883)
• Ivo Perić (1930-): „Iz prepiske Melka, Pera i Ivanke Čingrija (1883-1918)“ Dio 1 (pp. 139-162), Arhivski vjesnik God. 31 (Zagreb: Hrvatski državni arhiv, 1987)
• Ivo Perić (1930-): „Iz prepiske Melka, Pera i Ivanke Čingrija (1883-1918)“ Dio 2 (pp. 127-158), Arhivski vjesnik God. 31, Sv. 32 (Zagreb: Hrvatski državni arhiv, 1988)
• Drago Roksandić (1948-): „Srbi u Hrvatskoj od 15. stoljeća do naših dana“ (Zagreb: Vjesnik, 1991)
• Ivo Perić (1930-): „Mladi Supilo“, Edicija: Clio croatica (Zagreb: Školska knjiga, 1996)
• Željko Stojanović (19??-): „Novčanice Narodne banke: 1884-2004“ (Beograd: Jugoslovenski pregled, 2004)
• Bogdan Lj. Popović (1913-2010): „Diplomatska istorija Srbije“ (Beograd: Zavod za udžbenike, 2010)

Dokumenta – izvori

• 
  Statistički podaci objavljeni u listu-kalendaru „Dubrovnik“ 1897. godine.
  Kako stoji na strani 68., u tekstu ispod tabele („Po manama“), to je popis stanovništva iz 1890. godine, u koji je uključena i vojna posada.
  Kalendar je bio za narednu 1898. godinu, a uređivao ga je Antun Fabris (period: 1897—1903), dubrovački Srbin katolik.
• 
  Uporedni statistički podaci objavljeni u listu-kalendaru „Dubrovnik“ iz 1901. godine.
  Uporedni pregled popisa stanovništva iz 1890. i 1900. godine.
  Kalendar je bio za narednu 1902. godinu.
• 
  Opis ilustracije:
  Naslovna strana novina „Hrvatska misao“ od 3. avgusta 1914. godine, sa spiskom uhapšenih Srba u Dalmaciji.
• 
  Opis ilustracije:
  Detalj naslovne strane novina „Hrvatska misao“ od 3. avgusta 1914. godine, sa spiskom uhapšenih Srba u Dalmaciji.