Persijski zaliv

Persijski zaliv
Satelitski snimak Persijskog zaliva
Lokacija	Jugozapadna Azija
Koordinate	26° S; 52° I
Tip	zaliv
Zemlje basena	Saudijska Arabija, Bahrein, Katar, Kuvajt, Irak, Iran, Oman, Ujedinjeni Arapski Emirati
Maks. dužina	989 km
Površina	239.000 km2
Pros. dubina	36 m
Maks. dubina	102 m
Zapremina	9.100 km3
Dužina obale1	5.500 km
Ostrva	52
Vodena površina na Vikimedijinoj ostavi
1 Shore length is not a well-defined measure.

Persijski zaliv je deo Indijskog okeana. Razdvaja Iran od Arabijskog poluostrva i ima površinu od 233.000 km². Dug je 989 km, ima prosečnu dubinu od 50 metara i najveću dubinu od 90 metara. Na istoku dolazi u kontakt sa Omanskim zalivom preko Ormuskog moreuza. Zemlje koje izlaze na njega su: Iran, Irak, Kuvajt, Saudijska Arabija, Bahrein, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati.

Istorija Persijskog zaliva je oduvek bila uzburkana sukobima koji su smanjili njegov značaj u vezi između istoka i zapada, i učinili da Crveno more postane glavni put. U šesnaestom veku zaliv je došao pod portugalsku kontrolu, koji su ga zatim ustupili Englezima koji su zadržali kontrolu sve do Drugog svetskog rata i stvaranja Ujedinjenih Arapskih Emirata. U skorašnje vreme se odigralo više konflikta: Iransko-irački rat od 1980-88, Zalivski rat 1990-91 i američka invazija Iraka 2003.

Persijski zaliv i njegove obale imaju najveće svetske rezerve nafte, Al-Safanija je najveće svetsko ofšor naftno polje.

Persijski zaliv je smešten u jugozapadnoj Aziji uklješten između današnjeg Irana (Persije) i Arabijskog poluostrva. Predstavlja najseverniji ogranak Indijskog okeana. Bio je centar zbivanja u osmogodišnjem ratu vođenom između Irana i Iraka (od 1980. do 1988. godine). Ovaj rat poznat je takođe i kao Prvi zalivski rat koji je nastao kao posledica ranijih graničnih sukoba. Drugi zalivski rat vođen je između Iraka i Kuvajta između 1990. i 1991. godine.

Zaliv ima veliki broj lovišta, kao i prostrane koralne grebene . Obalna naselja su sve do 1970. godine bila usmerena na ribarstvo i vađenje bisera, kada je nafta preuzela vodeću ulogu i od njih napravila međunarodne luke i svetske turističke centre. Industrijalizacija i izlivanje nafte tokom ratova doveli su do narušavanja ekologije u ovom regionu.

Istorijski i međunarodno poznat kao Persijski zaliv, ovu vodenu površinu većina arapskih zemalja zove Arapski zaliv ili samo Zaliv iako ova dva naziva nisu međunarodno priznata. Ime Zaliv Irana ili Persijski zaliv je ime koje je priznato od strane Međunarodne hidrografske organizacije (IHO).

Geografija

Ovo poluzatvoreno more površine 251 000 km² na jugozapadu zapljuskuje Arabijsko poluostrvo, na severozapadu Mesopotamiju, a na istoku Iransku visoravan. Persijski zaliv dugačak je 989 km. Njegovu severnu obalu uglavnom čini Iran a južnu Saudijska Arabija. Njegov najuži deo je moreuz Hormuz koji je širok 56 km. Ovaj zaliv je veoma plitak, njegova maksimalna dubina iznosi 90 metara, dok je prosečna 50 metara.

Zemlje koje izlaze na Persijski zaliv su, počev od severa, Iran, zatim Oman, Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, Katar, Bahrein, i na severozapadu Kuvajt i Irak. Ove zemlje su takođe poznate i pod jednim zajedničkim nazivom - arapske zemlje Persijskog zaliva, odnosno zalivske zemlje.

Persijski zaliv i njegove priobalne oblasti predstavljaju izuzetno bogatu geološku regiju. Sadrži između 55% i 68% ukupnih svetskih zaliha nafte, odnosno 40% zaliha prirodnog gasa. U njemu se nalazi i najveće svetsko ofšor naftno polje - Safanija, koje sadrži 37 milijardi barela nafte. Energetika je jedna od glavnih stvari koja ujedinjuje zalivske zemlje. U 2002. godini Bahrein, Iran, Irak, Kuvajt, Katar, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati proizveli su oko 25% svetske nafte, što je približno dve trećine svetskih rezervi, i oko 35% svetskih rezervi gasa. Prema procenama Međunarodnog monetarnog fonda iz 2010. godine, prihodi od nafte i gasa čine 61% udela u iračkom, 52% u katarskom, 37% u kuvajtskom, 34% u omanskom, 28% u saudijskom, 22% u emiratskom, 13% u bahreinskom i 8% u iranskom BDP-u.

Ostrva

U Persijskom zalivu se nalazi veliki broj malih ostrva. Bahrein je jedno od njih, a samim tim je i zalivska zemlja. Najveće od ostrva u zalivu je ostrvo Kešm, koje je smešteno u Hormuzu i pripada Iranu. Druga značajna ostrva su Veliki Tunb, Mali Tunb i Kiš, koji su pod upravom Irana, zatim Bubijan koji je pod upravom Kuvajta, Tarut pod upravom Saudijske Arabije, i Dalma pod upravom Ujedinjenih Arapskih Emirata. Poslednjih godina došlo je do pojave stvaranja veštačkih ostrva od strane nekih arapskih država. Ujedinjeni Arapski Emirati su pravili veštačka ostrva kako bi stvorili nesvakidašnje turističke atrakacije i time privukli turiste. Iako izuzetno mala, ova ostrva su imala negativan uticaj na šume mangrove na kojima su izgrađena često izazivajući ekološke probleme. Ostrva Persijskog zaliva su kroz istoriju takođe igrala i značajnu ulogu u trgovini velikih kolonijalnih sila kakve su Velika Britanija i Portugalija. Najveće poluostrvo Persijskog zaliva je država Katar, sa svojom površinom od 11 500 km². Proteže se 160 km prema severu zatvarajući Bahreinski zaliv, odnosno njegov južni ogranak poznatiji kao Salvaški zaliv. Veći deo obale Persijskog zaliva je peščanog sastava i blagog nagiba što je posledica delovanja plime i oseke. Ona uključuje i severnu peščanu obalu uz Mesopotamiju, odnosno močvarna područja u Horasanskom kanalu između Kešma i kopna.

Biologija i ekologija

Živi svet u Persijskom zalivu je veoma raznolik, a zbog svojih geografskih karakteristika i relativne izolacije od otvorenog mora, jedinstven. Ovaj zaliv je stanište velikog broja najveličanstvenijih vrsta biljaka i životinja, od kojih su neke izložene ozbiljnoj opasnosti od izumiranja. U njemu ima korala, riba, zatim dugonga i kitova kao i mnogih drugih biljnih i životinjskih vrsta koje su međusobno povezane i zavise jedne od drugih. Odličan primer ove simbioze jesu šume mangrova kojima je za rast neophodna kombinacija slane i slatke vode. One su utočište raznim vrstama rakova, riba i insekata koji predstavljaju glavni izvor hrane morskim pticama.

Литeратура

• Lewis, H. A. G. (1995). The Times Concise Atlas of The World (VII. изд.). London: Times Books. ISBN 9780723007180. OCLC 312240273. Архивирано из оригинала 23. 04. 2009. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• Shupe, John F. (1992). National Geographic Atlas Of The World (VI. изд.). Washington D. C.: National Geographic Society. ISBN 9780870448348. OCLC 26503774. 
• Alai, Cyrus (15. 12. 2000). „iv. Cartography of Persia”. Geography. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• Aʿlam, Hušang (15. 12. 1999). „ii. Salt Water Fishes”. Fish. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• Aʿlam, Hušang (15. 12. 1999). Fisheries. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• Anderson, Steven (15. 12. 1999). „i. Fauna of Persia”. Fauna. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• (језик: српскохрватски) Anić, Vladimir (2002). Jojić, Ljiljana, Matasović, Ranko, ур. Perzijski zaljev. Hrvatski enciklopedijski rječnik. Zagreb: Novi Liber. ISBN 9789536045211. OCLC 52411892. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
• Coad, Brian W. (15. 12. 1999). „i. Freshwater Fishes”. Fish. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• Cunha, João Teles (20. 7. 2009). „i. Relations With Persia in the Early Modern Age (1500-1750)”. Portugal. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• Ehlers, Eckart (15. 12. 1992). Climate. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• Ehlers, Eckart (15. 12. 2004). „ii. Southwestern Persia”. Hydrology. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• Ferrier, Ronald W. (15. 12. 1985). „i. Safavid to Zand Periods”. Anglo-Iranian Relations. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• Floor, Willem (15. 12. 1996). Dutch-Persian Relations. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• Floor, Willem (15. 12. 2004). „ii. Islamic Period”. Hormuz. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• Frey, Wolfgang; Kürschner, Harald; Probst, Wilfried (15. 12. 1999). „ii. In Persia”. Flora. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• (језик: српскохрватски) Ladan, Tomislav (2005). Perzijski zaljev. Hrvatski obiteljski leksikon. Zagreb: Leksikografski zavod Miroslav Krleža. ISBN 9789536748174. OCLC 455955725. 
• Potts, Daniel Thomas (20. 7. 2005). „i. In Antiquity”. Persian Gulf. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• Potts, Daniel Thomas (15. 8. 2009). „i. Pre-Islamic Period”. Maritime Trade. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• Scott, Derek A. (15. 12. 1989). Birds in Iran. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• (језик: српскохрватски) Vujić, Antun (2002). Perzijski zaljev. Opća i nacionalna enciklopedija. XVI. Zagreb: Pro Leksis. ISBN 9789537224165. OCLC 555147430. 
• Wright, Denis (15. 12. 2002). „ii. An Overview of Relations: Safavid to the Present”. Great Britain. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 
• Abdih, Yasser; Barajas, Adolfo; Rasmussen, Tobias; Schimmelpfennig, Axel (oktobar 2010). Regional Economic Outlook - Middle East and Central Asia (PDF). World Economic and Financial Survey. Washington D. C.: International Monetary Fund. ISBN 9781589069527. OCLC 657596576. 
• (језик: арапски)Alsharhan, A. S. (2008). Perry, Richard J., ур. Terrestrial Environment of Abu Dhabi Emirate (PDF). Abu Dhabi: Environment Agency. ISBN 9789948408338. OCLC 423074684. Архивирано (PDF) из оригинала 24. 05. 2011. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• Bosworth, Clifford Edmund (1988). „Nearchus in Susiana”. Ур.: Will, Wolfgang; Heinrichs, Johannes. Zu Alexander der Grösse: Festschrift Gerhard Wirth zum 60. Geburtstag am 9.12.86. Amsterdam: Verlag Adolf M. Hakkert. ISBN 9789025609337. OCLC 18204616. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
• Carp, Erik (1980). Directory of Wetlands of International Importance in the Western Palearctic. Gland: International Union for Conservation of Nature and Natural Resources. ISBN 9782880323004. OCLC 7506424. 
• Coogan, Michael David (2009). A Brief Introduction to the Old Testament: The Hebrew Bible in Its Context. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195332728. OCLC 488667600. 
• Cook, Andrew S. (1990). Survey of the shores and islands of the Persian Gulf 1820-1829. Slough, Berkshire: Archive Editions. ISBN 9781852071905. OCLC 24590823. 
• Farrokh, Kaveh (2007). Shadows in the Desert: Ancient Persia at War. Oxford: Osprey Publishing. ISBN 9781846031083. OCLC 76936414. 
• Floor, Willem (2006). The Persian Gulf: A Political and Economic History of Five Port Cities, 1500-1730. Washington D. C.: Mage Publishers. ISBN 9781933823126. OCLC 475828315. 
• Ghazban, Fereydoun; Motiei, Homayoun (2009). Petroleum geology of the Persian Gulf. Tehran: Tehran University Press. ISBN 9789640394205. OCLC 642876795. 
• Kamal, Yusuf (1987) [1933.]. Sezgin, Fuat, ур. Monumenta Cartographica Africae et Aegypti. Veröffentlichungen des Institutes für Geschichte der Arabisch-Islamischen Wissenschaften. III. 1.-6. Frankfurt: Johann Goethe-Universität. OCLC 762348161. 
• Kiyāni Haftlang, Kiyānoosh (2003). Rajabi, Azitā, ур. A Survey of the Geography of Iran. Tehran: Center for International Cultural Studies. ISBN 9789649449135. OCLC 254565470. 
• (језик: немачки) Lazar, M. (1986). Dörflinger, Johannes; Kretschmer, Ingrid; Wawrik, Franz; Tomasi, Elisabeth, ур. Lexikon zur Geschichte der Kartographie. Wien: F. Deuticke. ISBN 9783700545620. OCLC 15129923. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
• Marsh, Helene (2002). Dugong: Status Report and Action Plans for Countries and Territories (PDF). Early Warning and Assessment Report Series. I. Nairobi: United Nations Environment Programme. ISBN 9789280721300. OCLC 51040880. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 07. 2012. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• Metz, Helen Chapin (1994). Nyrop, Richard F., ур. Persian Gulf States: A Country Study. Area handbook series. DL. Washington D. C.: Library of Congress. ISBN 9780844407937. OCLC 82850615. 
• Mojtahed Zadeh, Pirouz (2006). Boundary Politics and International Boundaries of Iran. Boca Raton, Florida: Universal Publishers. ISBN 9781581129335. OCLC 182432238. 
• Pirazzoli, Paolo Antonio; Pluet, Jean (1991). World Atlas of Holocene Sea-Level Changes. Elsevier oceanography series. LXIII. Amsterdam: Elsevier. ISBN 9780444890863. OCLC 24141866. 
• Riegl, Bernhard M.; Purkis, Samuel J. (2012). Coral Reefs of the Gulf: Adaptation to Climatic Extremes. Coral Reefs of the World. V. 3. Dordrecht; New York: Springer. ISBN 9789400730076. OCLC 761857916. 
• Soucek, Svatopluk (2008). The Persian Gulf: It's Past and Present. Costa Mesa: Mazda Publishers. ISBN 9781568591209. OCLC 55871214. 
• Spalding, Mark D.; Collins, Lorna; Kainuma, Mami (2010). World Atlas of Mangroves. London; Washington D. C.: Earthscan. ISBN 9781844076574. OCLC 717326414. 
• Wilson, Arnold Talbot (2011) [1928.]. The Persian Gulf. London: Routledge. ISBN 9780415608497. OCLC 750814765. 
• Zohary, Michael (1973). Geobotanical Foundations of the Middle East. Geobotanica Selecta. III. Stuttgart: G. Fischer. ISBN 9789026501579. OCLC 641510. 
• Aghajanloo, Ameleh; Dolatshahi Pirouz, Moharam; Montazeri Namin, Masoud (2011). Numerical Simulation of Tidal Currents in Persian Gulf (PDF). World Academy of Science, Engineering and Technology. LVIII. Tehran: University of Tehran. ISSN 2010-3778. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 05. 2012. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• Anderson, Steven (1979). Synopsis of the Turtles, Crocodiles, and Amphisbaenians of Iran. Proceedings of the California Academy of Sciences. XLI. 22. San Francisco: California Academy of Sciences. OCLC 5627236. 
• Braulik, Gillian T. (2010). Marine mammal records from Iran (PDF). Journal of Cetacean Research and Management. XI. 1. Amsterdam: Elsevier. ISSN 1561-0713. OCLC 618572348. 
• Carter, Robert A.; Challis, K.; Priestman, S. M. N.; Tofighian, H. (2006). The Bushehr Hinterland: Results of the first season of the Iranian-British Archaeological Survey of Bushehr Province, November-December 2004. Journal of the British Institute of Persian Studies. XLIV. London: British Institute of Persian Studies. ISSN 0578-6967. OCLC 102700107. 
• Daryaee, Touraj (2003). The Persian Gulf in Late Antiquity (PDF). Journal of World History. XIV. Honolulu: University of Hawaii Press. ISSN 1045-6007. OCLC 366526889. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 04. 2014. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• FAO (1997). „8. Western Indian Ocean”. Review of the State of World Fishery Resources: Marine Fisheries. FAO Fisheries Circular. CMXX. Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations. ISSN 0429-9329. OCLC 37692668. 
• (језик: француски) Gensheimer, Thomas Robert (1984). The Role of Shell in Mesopotamia: Evidence for Trade Exchange with Oman and the Indus Valley. Paléorient. X. 1. Paris: CNRS Editions. ISSN 0153-9345. OCLC 4649029696. 
• Hassanzadeh, Smaeyl; Hosseinibalam, Fahimeh; Rezaei-Latifi, Ali (decembar 2011). Three-dimensional numerical modeling of thermohaline and wind-driven circulations in the Persian Gulf. Applied Mathematical Modelling. XXXV. 12. Amsterdam: Elsevier. ISSN 0307-904X. OCLC 742790546. doi:10.1016/j.apm.2011.05.040. 
• Höpner, Thomas; Ebrahimipour, Hossein; Maraschi, S. M. Kazem (2000). Five Intertidal Areas of the Persian Gulf (PDF). Wadden Sea Newsletter. II. Wilhelmshaven: Common Secretariat for the Protection of the Wadden Sea. ISSN 0922-7989. OCLC 183079704. Архивирано (PDF) из оригинала 26. 08. 2004. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• Kämpf, Jochen; Sadrinasab, Masoud (2005). The circulation of the Persian Gulf: a numerical study (PDF). Ocean Science. II. 3. Göttingen: Copernicus Publications. ISSN 1812-0784. OCLC 4663773705. 
• Khordagui, Hosny; Al-Ajmi, Dhari (1993). Environmental impact of the Gulf War: An integrated preliminary assessment. Environmental Management. XVII. 4. New York: Springer. ISSN 0364-152X. OCLC 4662305681. doi:10.1007/BF02394670. 
• Konyuhov, A. I.; Maleki, B. (2006). The Persian Gulf Basin: Geological history, sedimentary formations, and petroleum potential. Lithology and Mineral Resources. XLI. 4. Moscow: Springer. ISSN 0024-4902. OCLC 441541275. doi:10.1134/S0024490206040055. 
• Kramp, Paul Lassenius (1956). Medusae of the Iranian Gulf (PDF). Videnskabelige meddelelser fra Dansk naturhistorisk forening. CXVIII. Copenhagen: Selskabets Bestyrelse. ISSN 0373-3874. OCLC 8858169. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 09. 2020. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• Lambeck, Kurt (1996). Shoreline reconstructions for the Persian Gulf since the last glacial maximum (PDF). Earth and Planetary Science Letters. CXLII. Amsterdam: Elsevier. ISSN 0012-821X. OCLC 4654267232. 
• Larsen, Torben Bjørn (1987). „Biogeographical Aspects of Middle Eastern and Arabian Butterflies”. Ур.: Krupp, Friedhelm; Schneider, Wolfgang; Kinzelbach, Ragnar. Proceedings of the Symposium on the Fauna and Zoogeography of the Middle East. Tübinger Atlas des Vorderen Orients. XXVIII. Wiesbaden: Ludwig Reichert. OCLC 492346183. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
• Mojtahed Zadeh, Pirouz (23. 4. 2004). The Persian Gulf in the Geographical Views of the Ancient World (PDF). International Seminar on the Historical Cartography of the Persian Gulf in 16 to 18 centuries. Tehran: Persian Gulf Online. 
• Pous, S. P.; Carton, X.; Lazure, P. (2004). „1. Strait of Hormuz”. Hydrology and circulation in the Strait of Hormuz and the Gulf of Oman-Results from the GOGP99 Experiment (PDF). Journal of Geophysical Research. CIX. 12. Richmond, Virginia: William Byrd Press for Johns Hopkins Press. ISSN 0148-0227. OCLC 108669339. doi:10.1029/2003JC002145. 
• Redmount, Carol Ann (1995). The Wadi Tumilat and the "Canal of the Pharaohs". Journal of Near Eastern Studies. LIV. 2. Chicago: University of Chicago Press. ISSN 0022-2968. OCLC 86412126. 
• Ross, David A.; Uchupi, Elazar; White, Robert S. (1986). The geology of the Persian Gulf-Gulf of Oman Region: A synthesis. Reviews of Geophysics. XXIV. 3. Washington D. C.: American Geophysical Union. ISSN 8755-1209. OCLC 4664371907. doi:10.1029/RG024i003p00537. 
• Smith, Robert W. (11. 9. 1981). Continental Shelf Boundaries: The Persian Gulf (PDF). Limits in the Seas. XCIV. Washington D. C.: United States Department of State - Office of the Geographer. ISSN 1932-3204. OCLC 246283519. 
• Tabatabaie, Taybeh; Amiri, Fazel (15. 9. 2011). Evaluation of the impact of industrial sewage pollution on marine benthic communities (PDF). Journal of Water Supply: Research and Technology - AQUA. LX. 6. London: International Water Association Publishing. ISSN 0003-7214. OCLC 753768963. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 08. 2017. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• Thoppil, Prasad G.; Hogan, Patrick J. (2010). Persian Gulf response to a wintertime shamal wind event. Deep-Sea Research. LVII. 8. Amsterdam: Elsevier. ISSN 0967-0637. OCLC 649166136. doi:10.1016/j.dsr.2010.03.002. 
• Zibaei, Mansour (februar 2012). Technical Efficiency Analysis of Fisheries: Toward an Optimal Fleet Capacity. Sustainable Agriculture Research. I. 1. Toronto: Canadian Center of Science and Education. ISSN 1927-050X. OCLC 4815073749. doi:10.5539/sar.v1n1p96. 
• EIA (30. 12. 2011). World Oil Transit Chokepoints (PDF). Washington D. C.: U.S. Energy Information Administration. 
• Reuters (8. 6. 2010). Bahrain says $3 bln bridge with Qatar on track. London: Reuters. Архивирано из оригинала 21. 10. 2012. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• Sheridan, Rob (18. 5. 2012). Ras Tanura Tankers Had 8.18 Million Tons of Capacity Last Week. New York: Bloomberg Businessweek. 
• Tehran Times (2. 3. 2008). Khark Achaemenid inscription still imperiled. Tehran: Tehran Times. Архивирано из оригинала 10. 11. 2012. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• Tehran Times (11. 4. 2012). Persian Gulf name distorters are uncivilized: Ahmadinejad. Tehran: Tehran Times. Архивирано из оригинала 27. 06. 2012. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• AAPA (2011). World Port Rankings (2010) (PDF). Alexandria, Virginia: American Association of Port Authorities. 
• CIA (2012). Coastline. The World Factbook. Washington D. C.: Central Intelligence Agency. 1553-8133. Архивирано из оригинала 16. 07. 2017. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• FAO Yearbook (2010). Fishery and Aquaculture Statistics (PDF). Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations. ISBN 9789250066981. OCLC 712524835. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 05. 2017. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• Froese, Rainer; Pauly, Daniel (30. 6. 2003). Fish Species in Persian Gulf. Kiel: FishBase. 
• IHO (1953). „40. Gulf of Oman; 41. Gulf of Iran (Persian Gulf)”. Limits of Oceans and Seas (PDF). Special publication (International Hydrographic Bureau). XXIII (III. изд.). Monaco: International Hydrographic Organization. OCLC 5887104. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 10. 2011. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• (језик: персијски)Statistical Centre of Iran (2006). „1.19. Number and area of zones protected by Iran department of environment”. Iran Statistical Year Book 1385. Tehran: Iranian ministry of the Interior. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 03. 10. 2020. 
• UN OLA (6. 5. 2010). Bahrain. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN. 
• UN OLA (3. 2. 2012). Iran. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN. 
• UN OLA (20. 10. 2011). Iraq. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN. 
• UN OLA (3. 2. 2012). Kuwait. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN. 
• UN OLA (9. 9. 2010). Oman. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN. 
• UN OLA (6. 1. 2010). Qatar. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN. 
• UN OLA (3. 2. 2012). Saudi Arabia. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN. 
• UN OLA (9. 12. 2011). UAE. Coastal States of the Persian Gulf. New York: Division for Ocean Affairs and the Law of the Sea of the Office of Legal Affairs of the UN. 
• UNESCO MAB (25. 6. 2010). Asia (PDF). World Network of Biosphere Reserves. III. Paris: UNESCO Man and the Biosphere Programme. 
• UNGEGN (4. 4. 2006). Historical, Geographical and Legal Validity of the Name: Persian Gulf (PDF). 23rd Session. LXI. Vienna: United Nations Group of Experts on Geographical Names. 
• UNWTO (2012). Tourism Highlights (PDF). Madrid: World Tourism Organization. OCLC 39303515. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 07. 2012. г. Приступљено 03. 10. 2020. 

Спољашње везе

• Persian Gulf, Encyclopedia Iranica
• The Portuguese in the Arabian peninsula and in the Persian Gulf
• 32 historical map of Persian gulf, at flickr.com