Peta beogradska gimnazija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Peta beogradska gimnazija

Peta beogradska gimnazija
Peta beogradska gimnazija

tip Državna škola
sedište Beorad (Republika Srbija)
adresa Ilije Garašanina 24
vebsajt http://www.vbeogradska.edu.rs/

Peta beogradska gimnazija je jedna od prestižnijih gimnazija u Beogradu. Osnovana je 1905. godine, uz Višu žensku školu, kao Prva ženska realna gimnazija.

Viša ženska škola, osnovana 1863. godine, je imala niži status od gimnazija. Formiranje Prve ženske gimnazije je predstavljao veliki korak ka unapređenju školovanja devojaka u Srbiji i u velikoj meri je doprinelo emancipaciji žena u srpskom društvu[1]. One su predstavljale nizak procenat učenika u tadašnjim (muškim) gimnazijama i za njihov upis bilo je potrebno posebno odobrenje prosvetnih vlasti.

Istorijat[uredi]

Osnivanje[uredi]

Osnivanju je prethodila dugotrajna rasprava o potrebi ovakve škole. Debata je bila rezultat tadašnjih shvatanja o položaju i mestu žene u društvu i porodici. Smatralo se da je ženska gimnazija nepotrebna, jer se one koje se u retkim i izuzetnim slučajevima odluče za dalje školovanje, mogu obrazovati u nekoj muškoj gimnaziji (uz odobrenje prosvetnih vlasti, a zapravo uz pomoć porodičnih veza). Međutim, njihovo školovanje je moglo da se prekine u bilo kom trenutku, jer zakonski nisu postojali propisi o primanju devojaka u gimnazije.

Jedan novinar Politike je 5. septembra 1905. godine uputio oštru kritiku „modernim gospođicama beogradskim” o „srpskom ženskom pitanju”. Napis je objavljen na naslovnoj strani kao odgovor na pismo koje je stiglo redakciji od „ni manje ni više no baš od potpuno emancipovane ženske, čeda zapadnih pogleda i kulture”. Novinar, potpisan samo slovom L, je smatrao da bi školovanje udaljilo ženu od njenog pravog poziva: „Spremaju li naše škole žensko dete za buduću srpsku domaćicu ili mu pune glavu nekim slobodama, emancipacijom itd. koja ne umeu kući ništa da radi, a ume o svačemo da priča... Država će produkovati veliki broj ženskinja koje nije za domaćicu, za kuću, koje će možda po primeru zapadnih drugarica sa ošišanim kosama i kratkim suknjama trčati na zborove.” Isti novinar dodaje i sledeće: „Ovo ženskinje nema rada u Srbiji i posao će mu biti da potiskuje muškinje.” Ipak, najjači dokaz protiv otvaranja ženske gimnazije, novinar iznosi na kraju: „Ko zna šta je gimnazija i sa kakvim užasnim teškoćama savlađuju terete muška deca i to uz pripomoć roditelja i domaćih učitelja, taj će tek moći da ceni kakav će to grozan teret biti za žensku decu... Dakle, ženska gimnazija je potpuno nepotrebna. Javi li se, pak, kakav fenomen u pogledu talenta, stvar je vrlo prosta — treba doneti rešenje: učenice sa odličnim uspehom mogu produžiti učenje u muškim gimnazijama. Mada, od celokupnog ženskinja našeg što je prošlo kroz gimnaziju i Veliku školu nismo videli još ništa fenomenalno.”[2]

Uprkos tome, kraljevim ukazom od 29. juna 1905. godine osnovana je Prva ženska gimnazija, sa četiri odeljenja i smeštena u Ulicu kraljice Natalije. U prvom štampanom izveštaju škole, za školsku 1909/10. godinu, postoji i originalan zapis o osnivanju ove ustanove: „Ukazom Nj. V. Kralja Petra I od 29. juna 1905. godine, a na predlog tadašnjeg Ministra prosvete i crkvenih poslova, g. Jovana M. Žujovića, otvorena su četiri viša gimnazijska razreda u Beogradu, na osnovu čl. 4 tačke 1 Zakona o srednjem obrazovanju.” Predmeti koji su izučavani su se delili na nauke i veštine. U nauke su spadali hrišćanska nauka, srpski jezik, nemački jezik, francuski jezik, zemljopis, istorija, jestastvenica (nauka o prirodi), fizika, hemija i matematika, a u veštine slobodno crtanje, krasnopis, pevanje, ženski rad i gimnastika. Prvi direktor Pete ženske realne gimnazije je bio Sreten Pašić, a među nastavnicima su se našli i slikarka Nadežda Petrović i Marija Maga Magzinović.

Upravo zahvaljujući Mariji Magi Magzenović danas imamo uvid u prve nastavničke dane u Prvoj ženskoj gimnaziji:

„Meni je bilo naročito drago što svoje nastavničko mesto nisam dobila nikakvom protekcijom, već stvarnom potrebom škole u koju sam postavljena. Upravitelj škole g. Sreten Pašić nije mojim postavljenjem bio baš oduševljen. U školi mu je već bila Nadežda Veljković, izrazita socijalistkinja, njena najbolja prijateljica, slobodoumna Mileva Petrović — sad još i ja, takođe od ’naprednijih’...

Dobila sam odmah razredno starešinstvo u drugom dva razredu. Uz časove nemačkog jezika dodelili su mi da u svome razredu predajem i srpski, botaniku, čak i matematiku za izvesno vreme. Meni se napabirčilo i ovo i ono. Ja sam i tim bila zadovoljna. Ma šta da su mi dodelili, rado bih preuzela jer sam i školu i decu uvek rado volela... Deca su onda zaista bila drukčija nego danas. I spolja — ponašanjem i iznutra — karakterom. A po glavicama nisu im se vrzmali stripovi, svakojaki filmovi, utakmice i vesele večeri, utisci sa plaže i igranke.

Imalo je i u glavi više mesta i u danu više vremena za nastavnu građu... Moj razred dobio je, kao i ostali, i jednu leju te smo je na časovima botanike zasejale i zasadile cvećem. Pratile smo klijanje, listanje, rašćenje, cvetanje i sazrevanje. Sve u ime principa ’očiglednosti’ u nastavi.”[2]

Balkanski ratovi[uredi]

Za vreme Balkanskih ratova (1912/1913), škola je radila, ali u otežanim uslovima. Tadašnji direktor je otišao na vojnu dužnost, a nastavnice i učenice su počele da šiju rublje za ranjenike. U junu 1913. škola je pretvorena u bolnicu, pa devojke nisu mogle da polažu ispite. Direktor škole je postavljen na mesto upravnika bolnice, dok je njegova žena radila u kuhinji. Nastavnice i učenice starijih razreda su preuzele posao bolničarki. Ipak, đaci nisu odustajali od polaganja mature, pa su u avgustu ispit održali u tadašnjoj sali Narodne skupštine.

Prvi svetski rat[uredi]

U Prvom svetskom ratu škola je prekinula rad, a učenice koje su ispite polagale u avgustu su ostale bez diploma. Mnoge su se dobrovoljno javile u ratni sanitet i Crveni krst.

Između dva svetska rata[uredi]

Nakon Prvog svetskog rata, devojke su ostale i bez zgrade u kojoj bi mogle da uče jer je Prva ženska realna gimnazija bila opljačkana i upropašćena. Kako su neki đaci učili kod privatnih profesora za vreme rata, Ministarstvo prosvete im je odobrilo da polažu ispite u zgradi Više ženske škole. Škola je preseljena u tzv. Zdelarovu školu na uglu Njegoševe i Knjeginje Zorke, tj. u zgradu u kojoj se sada nalazi Prirodnjački muzej[3]. Tu je ostala do 1938. godine.

U školskom izveštaju za 1929/30. godinu „Naredba učenicama” propisuje da „za upis u prvi razred Ženske gimnazije svaka učenica mora podneti svedočanstvo o svršenom četvrtom razredu osnovne škole, krštenicu kojom će se utvrditi da nije mlađa od 10 ni starija od 13 godina. Uz to se podnosi i prijava sa taksenom markom od 5 dinara. Siromašne učenice moraju podneti uverenje o siromaštvu inače se ne mogu upisati bez takse.” Poslednja odredba ovog prograla glasi: „Za vreme školskog odmora učenice su dužne paziti na svoje ponašanje van škole. Za svaku učinjenu štetu kazniće se po Disciplinskim pravilima, čim dođu u školu.”[2]

Zgrada pred Drugi svetski rat

Kamen temeljac moderne i velike zgrade gimnazije u Bitoljskoj ulici (danas Ilije Garašanina) postavio je 1936. ministar prosvete Kraljevine Jugoslavije Dobrivoje Stošović, a izgradnja je završena 1938. godine, kada se škola i svečano preselila. Na toj svečanosti su se našli i brojni znameniti Beograđani. Posle osveštanja temelja, spuštena je povelja koja glasi: „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin. Dana 25og, meseca oktobra, godine 1936. od rođenja Hristova, u prestonom gradu Beogradu, za vreme vladavine Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije Petra II, i Nj . V. Kraljice Marije, a pod upravom Nj. K. V. Kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, dr Ivana Perovića, za vreme Njegove Svetost Patrijarha Srpskog Varnave, Predsednika vlade dr Milana Stojadinovića, gospodin Dobrivoje Stošović, ministar prosvete, položi kamen temeljac ovoj zgradi Prve ženske gimnazije u Beogradu, namenjenoj da bude dom zdravog i svestranog. Neka bi Bog dao da ova škola dostojno pripremi naše učenice za uzvišeni poziv majke i građanke, radnog i korisnog člana naše narodne zajednice i celog društva.”[2]

Nova školska zgrada imala je prostrane učionice, posebne kabinete za muziku, crtanje, fiskulturu i hemiju, staklenu baštu, biblioteku, ambulantu, školsku kuhinju s trpezarijom i svečanu dvoranu s pozornicom.

Jedna od direktorki gimnazije tokom 1930-ih godina bila je Darinka Janošević, a među profesorima je bila i Desanka Maksimović (od 1925), koja je tu i penzionisana 1953. godine.

Drugi svetski rat[uredi]

Tokom Drugog svetskog rata zgradu gimnazije je koristio nemački generalštab, dok se škola nalazila u teskobnoj zgradi Državne realke u Uzun Mirkovoj 14, zajedno sa Drugom muškom gimnazijom čija je zgrada nastradala za vreme Aprilskog bombardovanja. Učenice su u proleće 1941. godine polagale maturu u Trećoj muškoj realnoj gimnaziji, a potom je škola prestala sa radom.

Posleratni period[uredi]

Na početku školske 1945/46. godine Prva ženska gimnazija delila je svoju zgradu sa Drugom muškom gimnazijom, što je, zajedno sa raznim večernjim školama i kursevima, stvaralo veliku gužvu i podrazumevalo rad u tri smene. Decembra 1945. Druga muška gimnazija se iselila, pa je nastava donekle normalizovana.

Nakon povratka, velika zgrada nije imala ni osnovnog nameštaja, pa su učenice u prvo vreme od svojih kuća donosile klupe i stolice, a roditelji učenica u pomagali obnovu gimnazije. Jedan od prvih džez koncerata u Beogradu održan je 1948. godine u velikoj sali gimnazije. Svirao je veliki džez orkestar Dušana Vidaka, a sala je bila prepuna.

Ukidanje ženskih i muških gimnazija i reforma obrazovanja[uredi]

Godine 1953. promenjeni su prosvetni propisi i ukinuto razdvajanje prema polovima, pa su Prva ženska i Druga muška gimnazija razmenili deo učenika po slobodnom izboru đaka i roditelja. Tako su dobijene dve mešovite gimnazije, a Prva ženska gimnazija je promenila ime i postala Peta beogradska gimnazija.

Druga beogradska gimnazija (bivša Druga muška gimnazija) ponovo dolazi u zgradu Pete beogradske gimnazije kao podstanar u periodu 1961—1964, pošto joj je zgrada u Makedonskoj ulici srušena. Stoga je dograđen jedan sprat.

Godine 1977, usled reforme srednjeg obrazovanja, škola je izgubila profil gimnazije i nosila ime Obrazovno-vaspitna organizacija „Dr Dušica Stefanović“.[4] Pod tim imenom je radila sve do 1991. godine kada joj je vraćen profil gimnazije i stari naziv.

Učeničke sekcije[uredi]

Sport[uredi]

U gimnaziji je poklanjana velika pažnja sportu, pre svega na inicijativu dvojice višedecenijskih profesora fizičkog – prvo Duška Stefanovića, a zatim profesora Čakarevića (obojica pokojni). I danas, đaci Pete gimnazije postižu zavidne rezultate u rukometnim takmičenjima.

U školi je do sada organizovano više humanitarnih akcija, od kojih je poznatija fudbalska utakmica u kojoj su, između ostalih, učestovavali i Nikola Đurkičko, Vlade Divac i Nebojša Glogovac[5].

Škola ima dobre uslove za sport: poseduje dve fiskulturne sale, od kojih jedna regularna sportska sala, a druga za gimnastička sala. Sala za gimnastiku je nekoliko puta nedeljno otvorena za svu omladinu, bez obzira na to da li su učenici ove škole.

Gimnazija je imala i svoj slet, koji je održavala svake godine pred kraj školske godine na stadionu Tašmajdan.

Muške sekcije[6]

  • stoni tenis
  • odbojka
  • rukomet
  • košarka
  • plivanje
  • gimnastika

Ženske sekcije[6]

  • odbojka
  • rukomet
  • košarka
  • plivanje
  • gimnastika

Dramska sekcija[uredi]

Dramska sekcija Pete beogradske gimnazije je njen najpoznatiji brend. Više od 150 domaćih eminentnih dramskih umetnika je pohađalo ovu školu. Temelj dramske sekcije je postavila još Desanka Maksimović radeći ozbiljne komade između dva svetska rata. Nakon što je postala mešovita škola, u dramsku sekciju gimnazije se uključio i naš poznati glumac Nikola Simić koji ju je učvrstio[7]. Sekcija svake godine sprema izvedbe za Novogodišnji i Svetosavski program kao i za svečanosti poput Desankinog dana. Veliki broj predstava nastaje i pod okriljem profesora stranih jezika[8].

Teatar pet je osnovan 2002. godine čiji su članovi bili i učenici drugih škola. U Savez amatera Srbije je registrovan 2003. godine. Tokom prvih 12 sezona, Teatar pet je izveo 12 premijera i osvojio preko 35 nagrada na festivalima širom Srbije i regiona. Dve najpoznatije predstave su „Gospođa Ministarka”, „Buba u uhu” (odigrana preko 180 puta) i „Paklena pomorandža” koja je 2011. godine osvojila čak 17 nagrada na 5 festivala[9]. Trenutni predvodnik dramske sekcije je profesor srpskog jezika Rastko Jevtović koji je ujedno i književnik, glumac, novinar i muzičar, a upravnik Teatra pet je ujedno i školski domar koji je i ranije imao iskustva sa radom u pozorištu, Zoran Rakić[7].

Direktori škole[uredi]

Neki od direktora gimnazije su: Ljubica Topisirović (oko 1960), Zdravko Pecelj (oko 1970. godine), Milan Lazić, Vojislav Mihailović (1974-1978), Lenka Pešić (1978-1982 i 1985-1991), Radojka Bojić (1982-1985), Verica Rakonjac (oko 1990), Bogoljub Lazarević (2000-2001) i Savić Minić (2002-).

Neki đaci[uredi]

Reference[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]