Pirineji

Koordinate: 42° 34′ 00″ S; 1° 56′ 00″ I / 42.5666° S; 1.9333° I / 42.5666; 1.9333
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Pirineji
Centralni Pirineji
Geografske karakteristike
Ndm. visina3.404 m
Vrh masivaAneto
Koordinate42° 34′ 00″ S; 1° 56′ 00″ I / 42.5666° S; 1.9333° I / 42.5666; 1.9333
42° 34′ 00″ S; 1° 56′ 00″ I / 42.5666° S; 1.9333° I / 42.5666; 1.9333
Dimenzije
Dužina491 km
Geografija
Pirineji na karti Francuske
Pirineji
Pirineji
Države Francuska  Andora  Španija
Topografska mapaPyrenees topographic map-en.svg

Pirineji (franc. Pyrénées, šp. Pirineos, oksit. Pirenèus, Pirenèas, kat. Pirineus, arag. Perinés, bask. Pirinioak) su planinski venac na jugozapadu Evrope koji čini prirodnu granicu između Francuske i Španije. Oni odvajaju Pirinejsko poluostrvo od Francuske, a prostiru se oko 430 km od Baskijskog zaliva na Atlantskom okeanu do rta Kap d Kre na Sredozemnom moru. Pirineji dostižu maksimalnu visinu od 3.404 m (11.168 ft) na vrhu Aneto.[1]

Većim delom glavni greben čini francusko-špansku granicu, sa kneževinom Andorom između njih. Najveći izuzetak od ovog pravila je dolina Val d'Aran, koja pripada Španiji iako leži na severnoj strani grebena. Istorijski gledano, kruna Aragona i Kraljevina Navara prostirale su se sa obe strane ovog planinskog lanca.[2][3] Druga manja orografska odstupanja uključuju vodopad Serdanj i špansku enklavu – grad Ljivija.

Geografija[uredi | uredi izvor]

Pirineji su deo sledećih francuskih departmana, od istoka na zapad: Istočni Pirineji, Od, Arjež, Gornja Garona, Visoki Pirineji i Atlantski Pirineji.

Pirineji su takođe deo sledećih španskih provincija: Đirona, Barselona, Ljeida, Ueska, Saragosa, Navara i Guipúzcoa.

Konačno, Pirineji su deo nezavisne kneževine Andore.

Pirineji su podeljeni na tri dela: centralni, atlantski ili zapadni i istočni.

Centralni Pirineji se pružaju na istok od Port d Kanfranka do Val d'Arana, i u njima su najveći vrhovi:

Na atlantskim Pirinejima strane se postepeno uzdižu od istoka na zapad. Na istočnim Pirinejima, s izuzetkom jednog prekida na krajnjem istoku Pyrénées Ariégeoises, srednja nadmorska visina je ujednačena dok iznenada ne opadne u delu lanca poznatog kao Albères.

Geologija[uredi | uredi izvor]

Pirineji su stariji od Alpa: prvi sedimenti su stvoreni u obalskom basenu za vreme Paleozoika i Mezozoika. U periodu starije Krede nastao je Baskijski zaliv, koji je gurnuo Španiju prema Francuskoj i stvorio velike slojeve potisnutog sedimenta. Intenzivan pritisak i udizanje zemljine kore prvo su se desili u istočnom delu i postepeno se proširio na čitav lanac, da bi kulminirali u epohi Eocena.

Istočni deo Pirineja se sastoji mahom od granitnih i gnajsnih stena, dok na zapadu granitni vrhovi imaju krečnjačke slojeve. Masivni i oštri vrhovi grebena su od granita, koji je posebno otporan na eroziju, kao i na glacijalne promene.

Predeo[uredi | uredi izvor]

Satelitski snimak Pirineja (NASA)

Upadljive odlike pirinejskog pejzaža su:

  • odsustvo veliki jezera, kakvima su ispunjene doline Alpa,
  • retki i visoki planinski prevoji,
  • veliki broj planinskih bujica koje se zovu gaves, koje često stvaraju visoke vodopade, koje nadmašuju jedino oni u Skandinaviji,
  • česta pojava kada gornji deo dolina dobija oblik polukružnih strmih grebena, zvanih cirk.

Najveći vodopad je Gavarnije (462 m), na ulazu Gave de Pau; Cirque de Gavarnie, u istoj dolini, je verovatno najpoznatiji primer kružne formacije. Nema niskih prevoja; između dve strane grebena, kuda prolaze najvažniji putevi i železničke pruge između Francuske i Španije, postoji samo jedan Col de la Perche, između doline reke Têt i doline reke Segre, i drugi Col de Somport ili Port de Canfranc, na starom Rimskom putu od Saragose do Oloron-Sainte-Marie.

Posebno zanimljiva atrakcija je La Brèche de Roland, otvor u grebenu, koji je po tradiciji stvorio Roland.

Jezero Artouste

Prirodna bogatstva[uredi | uredi izvor]

U Pririnejima rude metala nisu od većeg značaja, iako postoje rudnici gvozdene rude u Vie de Sos u Ariège i u podnožju Canigoua u istočnim Pirinejima. Rezerve uglja koje se mogu eksploatisati nalaze se uglavnom na španskoj strani, ali na francuskoj strani postoje brojna nalazišta lignita. Otvoreni rudnik u Trimunu (Ariège) je jedan od najvećih nalazišta talka u Evropi.

Mineralna vrela su obilna i značajna, a naročito su poznati topli izvori, kojih na Alpima ima vrlo malo. Topli izvori, od kojih treba pomenuti Bagnères-de-Luchon i Eaux-Chaudes imaju dosta sumpora i uglavnom se nalaze visoko, u granitnim stenama. Niži izvori, kao što su Bagnères-de-Bigorre, Rennes-les-Bains and Campagne, imaju više selena i nisu mnogo topli.

Klima[uredi | uredi izvor]

Vrh Pirineja leti.

Količina padavina, kiše i snega, je mnogo veća u zapadnim nego u istočnim Pirinejima, što se različito odražava na klimu.

Prvo, istočni Pirineji nemaju glečere, jer je količina snega koja padne nedovoljna za njihov razvoj. Glečeri su ograničeni na severne padine centralnih Pirineja i ne klize naniže u doline, kao u Alpima, ali imaju veliku dužinu na planinskom grebenu. Oni čine, u stvari, uzanu zonu blizu vrhova najviših planina.

Ovde, kao i u drugim visokim planinskim lancima centralne Evrope, ima dokaza o mnogo većem prostiranju glečera za vreme Ledenog doba. Slučaj glečera u dolini Argelbs u departmanu Hautes-Pyrénées je najbolji primer. Linija snega varira u različitim delovima Pirineja između 2700-2800 m. nadmorske visine.

Flora i fauna[uredi | uredi izvor]

Planinska bujica leti.

Još značajniji efekat većih padavina na zapadnom delu lanca ima na vegetaciju. Niži delovi planine na krajnjem zapadu su dobro pošumljeni, ali količina šuma opada prema istoku, pa su istočni Pirineji prilično divlji i goli. Postoji promena i u sastavu flore od zapada prema istoku. Na zapadu je flora, bar na severu, slična onoj u centralnoj Evropi, dok je na istoku mediteranska, iako je razlika u geografskoj širini samo 1°. Pirineji su relativno bogati endemskim vrstama, kao i Alpi, a kao najznačajniji primerci endemizma su jedinstvena evropska vrsta Dioscorea (vrsta puzavice), Dioscorea pyrenaica, koja se može naći samo u visokim predelima centralnih Pirineja, i monotipska vrsta Xatardia, koja raste samo na visokom prevoju između Val d'Eynes i Katalonije. Rod koji je najbogatije predstavljen u Pirinejima su kamenikes, od kojih su nekoliko vrsta endemske.

U fauni Pirineji takođe imaju neke izvanredne primerke endemizma. Pirinejska vodena krtica (Galemys pyrenaicus) može se naći samo u nekim potocima na severnim padinama planine, jedini drugi član ovog roda nalazi se u rekama Kavkaza u južnoj Rusiji. Pirinejski (Euproctus pyrenaicus), endemski rođak salamandera, takođe živi u potocima i jezerima na velikim visinama. Među ostalim osobenostima pirinejske faune su slepi insekti u pećinama Ariège, najvažniji rodovi su Anophthalmus i Adelops. Pirinejski ibis je misteriozno nestao u januaru 2000; domaći pirinejski mrki medved je gotovo istrebljen u 1990-im, ali je ponovo naseljen 1996, kada su tri medveda dovedena iz Slovenije. Uspešno su odgajani pa se veruje da danas ima 15 mrkih medveda u centralnom regionu oko Fosa i četiri domaća medveda u dolini Aspe.

Sportovi[uredi | uredi izvor]

Pic de Bugatet u prirodnom rezervatu 'Néouvielle'

Obe strane Pirineja su popularne destinacije za zimske sportove, kao što je alpsko skijanje i planinarenje. Poznatiji centri su Formigal, Pantikosa, Bakeira-Beret.

U leto i jesen na Pirinejima se održavaju dve velike biciklističke trke, Tur d Frans koji se vozi svake godine u julu i Vuelta a Espanja koja se vozi u septembru. Etape koje se voze kroz Pirineje često su odlučujući momenti u obe trke, koji privlače stotine hiljada gledalaca.

Gradsi centri[uredi | uredi izvor]

Vrhovi[uredi | uredi izvor]

Najviši vrh na Pirinejima je Aneto (3.404 m), koji se nalazi na španskoj strani.

Zapadni deo Pirineja u Francuskoj

Najviši vrhovi[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Barnolas, A. y Pujalte, V. (2004). «La Cordillera Pirenaica». Vera Torres, J. A. (ed.), ed. Geología de España. Sociedad Geológica de España e Instituto Geológico y Minero de España. pp. 231-343. ISBN 84-7840-546-1.
  2. ^ Preamble of the "Charter of the Catalan Language" Arhivirano 2009-03-25 na sajtu Wayback Machine
  3. ^ Collins Road Atlas of Europe. London: Harper Collins. 1995. str. 28—29. ISBN 0-00-448148-8. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Belloc, Hilaire (1909). The Pyrenees. Methuen & Co., London. 
  • Edelmayer, Friedrich (2012). The Pyrenees Region (na jeziku: nemački i engleski). Institute of European History. 
  • Paegelow, Claus (2008). Pyrenäen Bibliografie. Andorra, spanische & französische Pyrenäen, Pyrenees Bibliography. Andorra, Spain & French Pyrenees (na jeziku: nemački i engleski). Verlag Claus Paegelow. ISBN 978-3-00-023936-6. 
  • Milne, Tony (2015). 10 Manuels and a Manolete (na jeziku: engleski). Handmaid Books, Herblay. ASIN 1507691408. 
  • Alvarado M (1980): Introducción a la Geología general de España. Boletin Geológico y Minero. T(XCI-I):1–65.
  • Auboin J, Debelmas J, & Latreille M (1980): Géologie des chaînes alpines issues de la Téthys. Mémoire de BRGM. N° 115. ISBN 2-7159-5019-5.
  • Chantraine J, Autran A, Cavelier C, et al. (1996): Carte géologique de la France au millionième. Éditions BRGM. Service Géologique National. ISBN 2-7159-2128-4.
  • Choukroune P, Mattauer M, & Rios M (1980): Estructura de los Pirineos. Boletin Geológico y Minero. T(XCI-I):213–248.
  • Debourle A & Deloffre R (1976): Pyrénées Occidentales – Béarn, Pays Basque. Guides géologiques régionaux. Masson. ISBN 2-225-44132-4.
  • Hall CA (): France: Spain: Pyrenees. In: Encyclopedia of European and Asian Geology, by EM Moores & RW Fairbridge.
  • Jaffrezo M (1997): Pyrénées Orientales – Corbières. Guides géologiques régionaux. Masson. ISBN 2-225-47290-4.
  • Mirouse R (1980): Introducción a la geología del pirineo. Boletin Geológico y Minero. T. XCI-I:91–106.
  • Mirouse R (1995): Pyrénées – Géologie. Contribution in Encyclopædia Universalis. ISBN 2-85229-290-4.
  • Vergés J (1999): Estudi geològic del vessant sud del Pirineu oriental i central. Evolució cinemàtica en 3D. Servei Geològic, Monografia Tècnica, no. 7, 192pp. (in Catalan with summary in English): https://www.dropbox.com/s/8blotx2at0qwaxr/Verges_1993.pdf
  • Eric Dinerstein, David Olson, et al. (2017). An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm, BioScience, Volume 67, Issue 6, June 2017, Pages 534–545; Supplemental material 2 table S1b. [1]
  • Trinidad Pérez, Javier Naves, José Fernando Vázquez, Alberto Fernández-Gil, Juan Seijas, Jesús Albornoz, Eloy Revilla, Miguel Delibes, and Ana Domínguez "Estimating the population size of the endangered Cantabrian brown bear through genetic sampling," Wildlife Biology 20(5), 300-309, (1 October 2014). https://doi.org/10.2981/wlb.00069
  • Zedrosser, Andreas, et al. “Status and Management of the Brown Bear in Europe.” Ursus, vol. 12, 2001, pp. 9–20. JSTOR, www.jstor.org/stable/3873224. Accessed 11 July 2020
  • Imbler, Sabrina (2019). "In the Pyrenees Mountains, It’s Bears vs. Sheep vs. Humans". Atlas Obscura, 3 September 2019. Accessed 11 July 2020. [2]
  • Agence France-Presse (2020). "Ibex population thrives in French Pyrenees a century after being wiped out". The Guardian, 3 September 2020. Accessed 4 September 2020. [3]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Pirineji na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пиринеји&oldid=27550705”