Pit Mondrijan

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Pit Mondrijan

Pit Mondrijan, holandski slikar i teoretičar umetnosti
Pit Mondrijan, holandski slikar i teoretičar umetnosti

Informacije
Datum rođenja 7. mart 1872.
Mesto rođenja Flag of the Netherlands Amersfort, Holandija
Datum smrti 1. februar 1944.
Mesto smrti Sjedinjene Američke Države Njujork, SAD
Dela
Pravac/tradicija De Stijl
Uticaji od Teo van Dusburg, Pablo Pikaso, Žorž Brak, Bart van der Lek

Pit Kornelis Mondrijan (hol. Pieter Cornelis (Piet) Mondriaan; Amersfort, 7. mart 1872Njujork, 1. februar 1944) je bio holandski slikar i veliki teoretičar umetnosti. Uveliko je pridoneo umetničkoj grupi De Stijl koju je osnovao Teo van Dusburg. Razvio je novi oblik apstraktne umetnosti nazvan neoplasticizam.

Studirao je od 1892. na akademiji u Amsterdamu. Obuzet religioznim problemima, proučava teozofske spise i postaje član sekte. Iz ovoga razdoblja potiču platna prožeta mistikom, s motivima usamljenih kuća sa dubokim tonalitetima i neobičnim osvetljenjem. Početak rata 1914. zatekao ga je u Amsterdamu. Oko 1915. napušta ovaj motiv kao polaznu osnovu i površinu komponuje slobodno u preglednom i smirenom ritmu obojenih kvadratnih površina oivičenih rasterom crnih linija. Koloristička skala redukovana je na tri osnovne boje: žutu, plavu i crvenu. Godine 1917. jedan je od osnivača pokreta De Stijl i formuliše principe neoplasticizma.

U poslednjim godinama motivi njegovih slika redukovani su na minimum; konačno su njegova platna sadržavala nekoliko obojenih površina na beloj podlozi. U platnima nastalim u Americi nestaje karakteristična crna linija, čime je ublažen opšti utisak i postignut življi i vedriji ritam površine.

Predanost ideji i principialna doslednost čine Mondrijana najistaknutijim apologetom apstrakcije — njegovo slikarstvo, lišeno svake emocije i tragičnosti, u osnovi meditativnoga i metafizičkoga karaktera, simbol je nastojanja da se pojavnoj realnosti suprotstavi trajniji vid univerzalne realnosti. Svojim teoretskim stavovima i metodom Mondrijan je izvršio veoma velik uticaj na slikarstvo apstraktnoga izražavanja i doživeo je, da epigoni njegovog geometrizma automatski ponavljaju obojene kvadrate kao jednu od pomodnih likovnih spekulacija.

Holandija (1872—1912)[uredi]

Mondrijanova rodna kuća u Amersfortu koja je danas pretvorena u muzej.

Mondrijan je rođen 1872. u Amersfortu u kalvinističkoj porodici. Pit je bio najstarije diete u porodici koja je imala još 4 sina i jednu kćer. Mondrijan je svoju svest o slikarstvu dobio u porodici jer su mu i otac i ujak bili slikari. Njegov otac Pit Kornelis bio je upravitelj škole u Amersfortu pa je Mondrian bio okružen verom i očevim slikama. Porodica se 1880. preselila u Vintersvijk gdje je Pitov otac dobio posao. Tu je Pit trebao da postane profesor crtanja, i dobio je dve diplome koje su ga kvalifikovale kao profesora. Iako se činilo da će biti učitelj, Mondrijan se 1892. odlučio za slikarstvo i te se je iste godine preselio u Amsterdam kako bi se upisao na akademiju.

Mondrijan (drugi sleva) sa svoja 3 brata i sestrom, 1890.

Njegove prve slike bile su naturalističke i impresionističke, a teme su uglavnom bili pejzaži. Ove slike su prikazivale uglavnom vetrenjače, mlinove, reke, polja i crkve. U početku su one slikane u stilu holandskih impresionista Haške škole, a kasnije su slikane različitim tehnikama i metodama što obeležava traganje za ličnim stilom. Ove slike su u krajnjoj meri reprezentativne i prikazuju uticaj raznih umetničkih pokreta na Mondrijana, uključujući i pointilizam i fovizam.

Mondrijan je naslikao i neke postimpresionističke slike kao što su Mlin na suncu (1908) i Pet silueta stabala s mesecom (1907/1908). Te slike danas se čuvaju u muzeju u Hagu. Još jedna slika Poslepodne (1908) prikazuje pejzaž koji se gotovo u celini sastoji od crvene, žute i plave boje. Iako je slika u potpunosti figurativna, ona je prva slika u kojoj je Mondrijan naglašavao primarne boje.

Prve Mondrijanove slike koje imaju naznake apstrakcije su platna nastala od 1905. do 1908. godine koje prikazuju nejasna drveća i kuće čiji su odrazi u mirnoj vodi. Iako konačni rezultat dovodi do toga da gledalac više naglašava formu nego sadržaj, ova dela su još uvek figurativna i tek znanje o Mondrijanovom kasnijem radu vuče gledaoca da u ovim delima traži početak Mondrijanove apstrakcije.

Mondrijan se po dolasku u Amsterdam upisao na Kraljevsku akademiju. Umetnička i literarna atmosfera u Holandiji menjala se jako brzo još dok je Mondrijan bio mladi student. Iako je Mondrijan nalazio mnoge uticaje na samoj akademiji, među važnijim uticajima bio je onaj simbolističkog pesnika Pola Verlainea i martinističkog pisca Josefina Merodaka Peladana. Njih dvoje su akademiju posetili 1892. i održali niz predavanja. Sam Peladan se zalagao za smrt realizma u umetnosti i uvodio je umetnost koju je on smatrao spiritualnom, simboličnom i estetičkom. U decembru 1892. u Amsterdam je došla izložba dela Vinsenta van Goga. Simbolisti su prihvatili van Goga iako je njihovo slikanje bilo potpuna antiteza Haškoj školi koja je uticala i na van Goga i na Mondrijana. No, simbolisti su takođe pokazivali sve veće interesovanje za mistične i nehrišćanske religije.

Mondrijan se 1908. počeo interesovati za teozofski pokret koji je na kraju 19. veka pokrenula Helena Petrovna Blavatski. Blavatska je verovala da je moguće ostvariti bolje znanje o prirodi nego ono koje nam daju empirijski načini, a većina Mondrijanovog kasnijeg rada težila je ka spiritualnom znanju. Mondrijan je u 1909. godine postao član Teozofskog društva Nizozemske.

Mondrijan je bio i dobar prijatelj sa slikarem Simonom Marisom sa kojim je 1901. godine putovao po Španiji i u Kornval, Engleska. Iako ta putovanja nisu proširila njegove slikarske horizonte, ona su razvila mržnju prema vlastitom provincijskom životu. Mondrijan je tokom ovog perioda putovao i po Holandiji. Godine 1903. putovao je u mesto Brabant sa svojim prijateljem Albertom van den Brielom gde se divio poljima i ruralnom životu. Tamo se ponovo vratio 1904. i ostao je godinu dana. Mondrijan je 1908. godine otputovao u Domburg gde je upoznao simbolistu Jana Toropa sa kojim je tada sarađivao. Mondrijan je ostalo vreme ovog perioda proveo u proučavanju i slikanju, a njegovo slikarstvo je 1910. godine doživelo potpunu ekspresiju njegovog interesa za mističnu kosmologiju teozofa.

Najpoznatija slika iz ovog perioda je Evolucija (1910/1911). Kao i mnogi tadašnji umetnici i Mondrijan je želeo Darvinovu teoriju zameniti konceptom duhovnog i intelektualnog razvoja. Slika je napravljena kao triptih, no nije prihvaćena od strane kritičara koji su je smatrali praznom i hladnom.

Mondrijanovo delo nakon 1911. godine uveliko je pod uticajem kubističke izložbe u Amsterdamu. Njegova potraga za pojednostavljivanjem vidi se u dvema verzijama slike Mrtva priroda s posudom za mirođje. Prva verzija[1] iz 1911. godine je kubistička, dok je druga[2] iz 1912. godine pojednostavljena. Mondrijan se 20. decembra 1911. godine odlučio preseliti u Pariz gdje je ostao sve do 1914. godine kada se ponovo vratio u Holandiju.

Pariz (1912—1914)[uredi]

Godine 1912. Mondrijan se seli u Pariz i izbacuje jedno 'a' iz svog imena tako postavši Mondrijan. Od tada je sva svoja dela potpisivao sa 'Mondrijan'. Pri dolasku, Mondrijan se uselio u atelje u ulici Rue du Depart 26 koja se nalazila u blizini željezničke stanice Monparnase. Atelje je Mondrijanu ostavio njegov prijatelj slikar Konrad Kikert, a Mondrijan je atelje delio sa još jednim slikarem, Lodvijkom Šelfhotom. U to vreme, Mondrijan je upoznao i slikara Kesa van Dongena, no svejedno se nije ograničio na proučavanje dela svojih nizozemskih sunarodnika. Pariz je u to vreme bio središte umetničke revolucije, a od svih pokreta najznačajniji je bio kubizam na koji se Mondrijan ugledao. Svoje prve kubističke slike (Evolucija i Sunce) Mondrijan je predao na izložbu na kojoj su bila dela slikara kao što su Pablo Pikaso i Žorž Brak, no središte izložbe ipak su bila dela Pola Sezana, kojih je bilo 28. Zanimljiva je činjenica da su Mondriajnove prve kubističke slike nastale upravo iz proučavanja Sezanovih dela.

Mondrijan je 1914. godine napravio temeljnu studiju kubizma. On je još iste te godine želeo postati slikar značajan kao Rembrant. Vratio se slikanju klasičnih pejzaža i uvideo je kako neki od njih odgovaraju njegovom novom stilu. Mondrijan je u Parizu proveo samo dve godine odlučivši ga napustiti u leto 1914. godine i vratio se u rodnu Holandiju.

Holandija (1914—1919)[uredi]

Teo van Dusburg oko 1915. godine

Za razliku do kubista, Mondrijan je još uvek hteo uskladiti svoje slikanje sa svojim duševnim traganjima, te je 1913. godine počeo spajati slikanje sa svojim teozofskim studijama što je obeležilo konačno odstranjivanje od reprezentativne umetnosti. Zašto se Mondrijan 1914. godine, i to na vrhuncu političke krize, vratio u Holandiju nije posve poznato. Verovatno se vratio kako bi posetio svog bolesnog oca. Kako je započeo Prvi svjetski rat, Mondrijan je bio prisiljen da ostane u Holandiji još 5 godina. Tokom tog perioda njegova umetnička delatnost znatno je pala.

Mondrijan se tada prvi put počeo zanimati za društvo, te je prvi put kupio smoking i naslikao se ispred jedne apstraktne slike. Mondrijan se tada počeo kretati po visokim krugovima, i polako je pridobijao kritičare, koji ipak nisu toliko pričali o njegovom delu koliko o njegovom životu.

Uskoro se preselio u mesto Laren, koje je bilo umetnička kolonija još od 19. veka. U početku je boravio kod svog prijatelja Jakoba van Domselera, no često bi sam iznajmio atelje. Tokom tog perioda, slao je svoja dela na mnoge izložbe i sve je više privlačio kritičare. Godine 1916. izdao je pamflet Novi pokret u umetnosti kojim je želio privući slikare koji su imali sličan cilj kao on. Među poznatijim slikarima bio je Bert van der Lek, koji se u Laren doselio u aprilu 1916. godine, čije su slike bile slične Mondrijanovim jer je i on iz svojih slikao izbacivao modeliranje i perspektivu. Lekovo korištenje primarnih boja uveliko je uticalo na Mondrijana.

U to vreme, Mondrijan je upoznao filozofa i sveštenika Šoenmekersa koji je razvio teozofski pravac znan kao Hristozofija. Ta teorija ujedinjuje mistične i matematičke elemente u jedno, što je Mondrijanu bilo od direktne koristi.

Mondrijanove slike iz 1917. godine mogu se interpretirati sa teozofske strane, no sam Mondrijan je, pod uticajem kubizma, shvatio da slike postoje kao nezavisni objekti. Od tada njegove slike sve više koriste geometriju i povećavaju utiecaj individualca u korištenju boje.

Prvi manifest neoplasticizma, 1918.

Teo van Dusburg je baš u to vreme organizovao grupu umetnika sa upravo tim ciljevima. Mondrijan i Dusburg su se upoznali i uskoro postali narezdvojni. Dusburg je počeo slikati u Mondrijanovom stilu, a Mondrijan je svraćao kod Dusburga po savete za raspravu o avangardnom slikarstvu koju je pripremao. Tako su Dusburg i Mondrijan osnovali grupu koja je poznata kao De Stijl (Stil). Ta grupa je od 1917. godine izdavala i istoimeni časopis u kojem je Mondrijan pisao mnoge eseje u kojima je definisao taj slikarski pokret, poznat kao neoplasticizam. Među glavnim idejama pokreta bila je ta da se priroda i intelekt, ili ženski i muški princip, negativno i pozitivno, statično i dinamično, vodoravno i okomito mora dovesti u ravnotežu. Tu ideju je, prema Mondrijanovim zamislima, izneo sam Teo van Dusburg.

Mondrijan 1916. godine slika samo jednu sliku — Kompoziciju. Sliku je sam zamišljao kao crkveno pročelje, no na na toj apstraktnoj kompoziciji to je nemoguće videti. Godine 1917. nastaju bele slike sa kvadratima u raznim bojama i crnim linijama koje plutaju na toj beloj pozadini (Kompozicija u boji A, Kompozicija br. 3, s obojenim površinama 3). Iste te godine Mondrijan odustaje od povezivanja svojih uobičajenih motiva (more, drveća, crkve) sa novom slikarskom formom. Tokom njegovih poslednjih godina u Holandiji, nastaje jedna kompozicija sa jakim bojama (Kompozicija s rešetkom 8: Kompozicija u obliku šahovskog polja u tamnim bojama), te romboidne kompozicije po uzoru na Tea van Dusbriha.

Mondrijan je 1917. i 1918. godina izdao delo Nova plastika u umetnosti (De Nieuwe Beelding in de Schilderkunst). To je bio njegov prvi ulazak u teoriju umetnosti. No, najbolji opis tog pokreta se nalazi u pismu koje je 1914. godine napisao H. P. Bremeru:

Vikicitati

„Ja konstruišem linije i kombinacije boja na ravnoj površini kako bih iskazao opštu lepotu sa najvećom svešću. Priroda (ili ona koju ja vidim) me inspiriše, stavlja me, kao i svakog slikara, u emocionalno stanje u kojem jedan poriv dođe da nešto napravi, ali ja želim doći što je bliže moguće istini i svemu apstraktnom iz toga, dok ne dostignem osnovu (još uvek samo spoljašnju!) stvari…

Verujem da je moguće da, preko horizontalnih i vertikalnih linija konstruisanih svesno, ali bez kalkulacije, vođenih velikom intuicijom i dovedenih do harmonije i ritma, ova osnovna forma lepote, dodavanjem drugih linija i zavoja ako je potrebno, može postati umetnost, jaka kao što je i istinita.
({{{2}}})

Pariz (1919—1938)[uredi]

U leto 1919. godine Mondrijan se vraća u Pariz. Njegov atelje je bio zatvoren tokom njegovog boravka u Holandiji te su njegove slike bile jako dobro očuvane. Prvo se uselio u Ul. Depere 5, no ubrzo se vratio u broj 26 gde je ostao do 1936. godine. Grupa De Stijl je već bila u poziciji da se proslavi u svetu. Van Dusbrih i Mondrijan su ju proslavili kroz slikarstvo, a belgijski skulptor Džordž Vantondžerlo je tražio neoplasticističku formulu u skulpturi. Jedno od Mondrijanovih prvih dela iz tzv. „druge pariske faze“ je delo slično drami ili raspravi između tri lica.

Što se tiče njegovih likovnih dela, atmosfera poslijeratnog Pariza omogućila je umetnicima apsolutnu slobodu, što je samom Mondrijanu koristilo kako bi prihvatio apstrakciju do kraja života. Mondrijan je tokom 1919. i 1920. godine počeo slikati „rešetkaste“ slike te je počeo razvijati stil zbog kojeg je poznat u svetu. U ranim delima ovog perioda, linije koje odvajaju pravougaone oblike na slikama su dosta tanke i sive su boje, a ne crne kao u kasnijim delima. Ta linije postaju bleđe što idu prema rubu slike za razliku od linija u kasnijim delima koje su jednostavno prekinute. Pravougaone forme, kojih je puno više i manje su nego u kasnijim delima, su uglavnom u primarnim bojama, crnoj ili sivoj, a vrlo malo njih je bele boje za razliku od kasnijih dela gde postepeno opada broj obojenihpovršina, a raste broj belih.

Kontrakompozicija IV, 1924, još je jedan primer sličnosti van Dusbrihovih kasnijih dela i Mondriajnovih „rešetkastih“ dela. Kao i kod Kontrakompozicije XII linije kod Mondrijanovih kasnijih neoplasticističkih dela bile su tanje i isprekidane, a bilo je više polja na kojima su prevladavale tri boje (plava, žuta i crvena), te bela što je Mondrijan više stario.]]

Mondrijan je svojim povratkom u Pariz i prelaskom na neoplasticizam postigao svoj tadašnji cilj: prestigao je Braka i Pikasa i postao najapstraktniji slikar tog doba. No, nakon tog uspeha usledio je period depresije. Mondrijan je 1920. godine želeo, po uzoru na van Goga, napustiti Pariz i otići na jug Francuske. Tada je van Dusbrihu rekao da svoju karijeru želi završiti oproštajnom izložbom, a onda otići u vinograde južne Francuske.

Mondrijan je ipak odlučio ostati u Parizu. Njegovi prijatelji su mu osiguravali skromne prihode, a Salomon Slijper je nalazio kupce za njegove slike s cvećem koje je tada uveliko slikao. Pokraj ulaza u svoj atelje stavio je umetni cvet čije je lišće obojio u belo. Kada su ga pitali šta cvet simbolizuje, on je rekao da cvet predstavlja nepostojeću ženu u njegovom životu koji je u potpunosti bio posvećen umetnosti. Godine 1921. bio je na koncertu italijanskog futurističkog kompozitora i slikara Luiđija Rusola. Za to vreme, Teo van Dusbrih je reklamirao De Stijl po Nemačkoj gde je upoznao dadaista Hansa Rihtera. Nakon tog susreta pisao je mnoge pamflete sa dadaistima kao što su Hans Arp, Tristan Tzara, Kurt Šviters i drugim.

Revolucionarna i geometrijska estetika neoplasticizma mogla se vrlo kao shvatiti i kao antiumetnost upravo zbog svog odbijanja bilo kakvih slikarskih i estetskih formi iz prošlosti. Sam Mondrijan rado izvodio vizuelno labavljenje rešetke kako bi stvarao utisak prividne dinamičnosti svojih slika. Njegove slike iz 1921. godine sadržavale su linije koje nisu sezale do kraja platna nego su se prekidale na određenoj udaljenosti od platna, no što se njegov rad sve više razvijao linije su počele dosezati do ruba platna. Takođe je počeo koristiti sve manje i manje boja, preferirajući belu.

Njegov rad je 1922. godine dobio svoj konačni oblik. Mondrijanu je tada teozofiju smatrao prilično neadekvatnom. Verovao je da je otkrio osnovni simbol ekvivalentnosti, no nije otkrio pravi doživljaj tog simbola. U svojim delima Mondrijan je sve manje pominjao ostale članove De Stijla te se centrirao sve više na svoj vlastiti rad. Čak i kada je u Parizu 1923. godine održana izložba De Stijla, Mondrijan je odbio to komentirsati ikako drugačije nego teoretski. De Stijl je u to vrieme sarađivao i sa mnogim dadaistima koje je van Dusbrih upoznao u Nemačkoj.

Mondrijan je ostao nezavisan u određenoj meri, no mnogi umetnici su i dalje sarađivali s njim i posećivali njegov atelje. Godine 1924, Van Dusbrih je uveliko pogodio Mondrijana tako što je svojim slikama dodao kose linije i uveo elementarizam. Iako je rezultat takvih slika bio poprilična dinamičnost, on je uveliko potresao Mondrijanovo uverenje u distinktne kvalitete horizontalnih i vertikalnih linija. Mondrijana je još više pogodilo kada je van Dusbrih na svoje slike dodao smeđu boju i kada je počeo izlivati boju izvan granica „rešetke“.

Pit Mondrijan i Petro (Neli) van Dusbrih u Mondrijanovom ateljeu, 1923. godine

Težnja za korištenje sve veće količine bele boje, koja je opisana pre, najistaknutija je u Mondrijanovim slikama poznatim kao lozenge slike. Mondrijan je te slike počeo redovno da slika tokom 1920-ih. Lozenge slike su rađene na platnu u obliku romba. Najistaknutiji primeri lozenge slika su Kompozicija sa crnom i plavom i Kompozicija u crnoj i beloj (Slika I) iz 1926. godine. Prva navedena je jedna od Mondrijanovih najminimalističnijih slika. Sastoji se od dve crne linije koje se presecaju i stvaraju mali trougao crne boje. Druga slika se sastoji od četiri crne linije od kojih se samo dve presecaju i stvaraju mali beli trougao. Linije na slikama su isprekidane na rubovima platna i tako ostavljaju utisak da su platna delovi većeg umetničkog dela.

Nakon već pomenutih nesuglasica, razlaz Tea van Dusbriha i Pita Mondrijana bio je neizbežan. Postoje dve verzije o razlogu rastanka. Prva je ta prema kojoj su se dva umetnika razišla zbog dijagonalnih linija koje je van Dusbrih počeo koristiti, no za tu teoriju ne postoje nikakvi dokumenti. Druga, verovatnija, govori da su se slikari razišli zbog fundamentalne razlike u njihovoj percepciji prostora i forme.

Od 1926. pa do 1930. godine Mondrijanove slike još su sadržavale određenu količinu obojenih površina, no od 1930. godine pa do kraja života sve je manje obojenih površina, a više belih, a što je bio stariji, u njegovom slikarstvu dominirala je linija, dok je forma skoro u potpunosti izbačena. Mondrijanu najzanimljiviji deo oko linija bile su dvostruke linije koje su Mondrijanovim slikama davale dodatnu dinamičnost koju je vrlo rado istraživao.

Najznačajnija Mondrijanova dela iz perioda od 1926. do 1930:

  • Kompozicija sa žutom, narandžastom i plavom (1927)
  • Kompozicija s crvenom, crnom, plavom i žutom (1928)
Kompozicija sa crvenom, crnom, plavom i žutom (1928)
  • Kompozicija u kvadratu (1929)
  • Kompozicija (1929)
  • Kompozicija sa žutom (1930)

Mondrijan je 1932. godine napunio 60 godina. Kao priznanje za umetnički domet, po novinama su izlazili članci pohvale, a u amsterdamskom Stedelijk Muzeju je održana prigodna izložba. Mnogi su smatrali da je dosegao stvaralački vrhunac i već su se navikli na njegove kompozicije, a njegove nove bele slike su odavale utisak da su dosegnule granice slikarstva.

Godine 1933. Mondrijan u svoje slike uvodi dvostruku liniju koju zadržava sve do kraja života. Prema jednoj anegdoti on je sreo slikaricu po imenu Marlov Mos pa je od nje preuzeo dvostruku liniju. Iako istinitost te anegdote nije potvrđena, u tim dvostrukim linijama ne vidi se umetnikov originalni potpis. Uvođenjem dvostruke linije Mondrijan je smanjio broj obojenih polja a uveliko povećao broj belih tako da su dela iz perioda od 1930. pa do 1938. godine sadržavala maksimalno dve i to male obojene površine. Mondrijan oko 1937. godine u svoje slike, tačnije linije, počinje uvoditi i po jednu obojenu liniju, ali u toj meri da ona ili preseca ili prolazi kroz njegove crne linije. Mondrijan tek kasnije uvodi obojene linije i postepeno sasvim izbacuje crnu boju iz svojih slika.

Najznačajnije slike iz perioda od 1930. do 1938:

  • Kompozicija II s crnim linijama (1930)
  • Kompozicija sa žutom (1930)
  • Fokstrot A (1930)
  • Romboidna kompozicija s dve linije (1931)
  • Kompozicija s plavom i žutom (1931)
  • Kompozicija C sa crvenom i sivom (1932)
  • Romboidna kompozicija s četiri žute linije (1933)
  • Kompozicija br. I/Kompozicija C (19341936)
  • Kompozicija sivo-crvena (1935)
  • Ritam crnih linija (19351942)
  • Kompozicija u beloj, crvenoj i plavoj (1936)
  • Kompozicija (B) u plavoj, žutoj i beloj (1936)
  • Kompozicija - bela, crvena i žuta A (1936)
  • Kompozicija - bela i crvena: B (1936)
  • Kompozicija sa belom, crnom i crvenom (1936)
  • Kompozicija II s plavom (19361942)
  • Kompozicija sa crvenom, žutom i plavom (1937.)
  • Kompozicija sa linijama i bojom: III (1937)
  • Kompozicija sa žutom, plavom i crvenom (1937—1942)|Kompozicija sa žutom, plavom i crvenom (19371942)
  • Kompozicija br. 1, sa sivom i crvenom/Kompozicija s crvenom (19381939)
  • Place de la Concorde (19381943)

London i Njujork (1938—1944)[uredi]

Andre Breton, osnivač nadrealizma i jedan od Mondrijanovih njujorških prijatelja.

Godine 1938. u Evropi je vladala politička kriza. Kako je Evropa očekivala rat, Mondrijan je bio sve nervozniji, no ipak nije želeo da napusti Pariz. Ipak, nakon nagovora prijatelja, Mondrijan je 1938. godine sa Vinifredom Nikolsonom otišao na voz, pa nakon voza brodom u London. U Londonu ga je dočekao skulptor Naum Gabo, a zajedno sa Nikolsonovima, mu je pronašao atelje u u Hampsteadu. Mondrjan je u Londonu ostao dve godine i naslikao je mali broj celih slika, a započeo je njih nekoliko koje je završio u Njujorku. Među dovršenim slikama treba izdvojiti Kompoziciju s crvenom (1939) koja opet verno prikazuje Mondrijanov stil dvostrukih linija koji je sličniji drugom pariskom periodu nego njegovom kasnijem periodu. Mondrijan je u Londonu završio i neke slike koje je započeo u Parizu (Kompozicija br. 1, sa sivom i crvenom/Kompozicija s crvenom). Među slike koje je započeo u Londonu, a završio u Njujorku treba spomenuti dela Kompozicija, London (19401942), Kompozicija u crnoj, beloj i crvenoj (Slika br. 9) (19391942) i Trafalgar Square (19391943). U ovim slikama Mondrijan je, osim crnih, uveo i mali broj kratkih linija u boji (uglavnom plave i crvene), a ujedno je i ponovo povećao broj obojenih površina (iako je bela još uvijek dominirala), ali su one bile puno manje u površini nego one iz njegovog ranijeg perioda. Te linije u bojama, kombinovane s crnim, slikama su davale dodatni utisak svetlucavosti i blistavosti. Drugi svetski rat započeo je 1939. godine, a Mondrijan je u Engleskoj boravio sve do bitke za Britaniju (1940) kada se odselio u Njujork jer je jedna bomba pogodila kuću u kojoj je stanovao. Nakon odluke da napusti Englesku, slikar Hari Holcman mu je savetovao da ode u Njujork. I Mondrijan je krenuo u Ameriku. Njegova platna su ubrzo stigla. U početku je boravio kod Holcmana, a onda se uselio u atelje u Istočnoj 89. ulici gde je nastavio slikati.

Mondrijan se u Njujorku susreo sa Pegi Gugenhajm, a upoznao se i sa Maksom Ernstom, Andreom Bretonom i Marselom Dišanom. Ubrzo se učlanio i u Američko udruženje apstraktnih umetnika, s kojom ga je upoznao upravo Ernst. Mondrijanovi pravi zadatak u Njujorku bio je dovršavanje započetih dela. Tim delima dodao je, po uzoru na prošla vremena, nekoliko polja u primarnim bojama. Njujork je na Mondrijana izvršio takav uticaj da su poslednje tri godine njegova života bile najzanimljivije.

Mondrijan je na svoja dela po prvi put dodao celovite linije u boju. Prvo delo u kojem je to primenio je slika Njujork/bugi vugi (1941—1942) Na sliku je, osim crnih, dodao dve celovite crvene linije i nekoliko manjih i kraćih linija u plavoj i žutoj boji. Značajno za ovu sliku je njen naslov. Naslov „Njujork“je najčešći kod njegovih kasnijih slika, i naziv Bugi vugije takođe korišten. Mondrijan je u početku dodavao samo nekoliko obojenih linija, ali je to je bio samo prvi korak.

Već u slikama Njujork siti 1 (19411942) i Njujork siti 2 (oko 1942) Mondrijan crne linije u potpunosti zamenjuje bojama. Na slikama nema više crnih linija nego linija u primarnim bojama (crvena, žuta i plava) koje slikama daju novu svetlinu i dinamičnost. Kod slika više nema obojenih površina nego se između obojenih linija nalaze bele površine koje se zbog velike količine obojenih površina i njihove jačine vizealno gube i umanjuju (zavisno od veličine površine). Kod slike Njujork siti 2 postoji još malo broj crnih linija, no slika je ostala nedovršena zbog Mondrijanove smrti. Na toj slici Mondrijan takođe koristi novu tehniku koju je otkrio. Kako bi prikazao svoje linije u boji koristio je samolepljive trake u boji. Trake bi pomicao sve dok ne bi postigao željeni ritam na beloj podlozi. Mondrijan je 1942. godine naslikao delo Njujork siti 3 (koje je rađeno istom tehnikom samolepljivih traka u boji kao i Njujork siti 2) koje se od Njujork siti 1 i 2 razlikuje po tome što osim žutih, plavih i crvenih boja ima i 3 crne, 4 bele i jednu sivu liniju, a bela polja na slici su mnogo veća i manje brojna nego na dvema pomenutim slikama.

Nakon 1942. godine Mondrijan u svoje slike uvodi novo revolucionarno obeležje. Kako je bio velik obožavatelj muzike i džeza, želeo je preko svojih slika prikazati ujedinjenje muzičkog ritma i slikarstva. Želeo je oplemeniti slikarstvo ritmom pulsirajućeg obojenog svetla. Prva slika iz tog perioda je Brodvej bugi vugi (1942—1943) čiji je naslov oznaka za konceptualnu neposrednost Mondrijanovog novog stila slikanja i ritma bugi vugija. Ova slika je ujedno i poslednja Mondrijanova slika koja je dovršena. Ova slika je izrazito kompleksna, no ne gubi jasnoću. Slika se sastoji od niza žutih linija koje su stalno isprekidane crvenim, plavim i sivim kvadratićima i pravougaonicima. Među linijama nalaze se bele površine i pravougaoni oblici koji sadrže više boja (siva u crvenoj, žuta u crvenoj u plavom pravougaoniku...). Još jedna važna karakteristika ove slike su jake boje koje su korištene, a odaju utisak da gledaoca da se radi o neonskom natpisu. Ova slika i sam ovaj stil predstavlja Mondrijanove najdinamičnije slike. Količina i raspored boja na slikama daju utisak stalnog pokreta oblika na slikama i time samo poboljšavaju utisak slike.

Mondrijan je bio najveći stručnjak za američku apstraktnu umetnost od svih evropskih slikara koji su u to vrijeme živeli u SAD. Upravo on se smatra odgovoran za otkriće Džeksona Poloka, pionira apstraktnog ekspresionizma. Prema jednoj priči, Pegi Gugenheim, Mondrijanova trgovkinja umetninama, bila je zbunjena Polokovim načinom slikanja. No Mondrijan joj je rekao kako je to jedna od najuzbudljivijih slika koje je video u životu. Taj način slikanja, poznat kao apstraktni ekspresionizam, lišavanje forme smatra idealom.

Posljednja Mondrijanova slika je Viktori bugi vugi (1942—1944). Ta slika je nedovršena zbog slikareve smrti i napravljena je na romboidnom platnu. Slika se drži Mondrijanovog stila prikazivanja muzike na platnu i tako je rađena u istom stilu kao i Brodvej bugi vugi. Ova slika, iako rađena istim stilom, puno je komplikovanija i kompleksnija nego njezina prethodnica. Oblici su puno nepravilniji, a slika sadrži puno više kvadratića i pravougaonika koji prekidaju osnovne linije slike. Neke linije na slici čak su i napravljene nizanjem kvadratića raznih boja. Oblici koju popunjavaju praznine između linija još su brojniji, komplikovaniji i gušće raspoređeni. Ova slika je sigurno Mondrijanova najdinamičnija slika upravo zbog navedenog korištenja boja u malim razmacima i u većim količinama. Svi ti oblici na slici su rastavljeni do tačke gde se linije i površine jedva razlikuju jedna od druge što ostavlja utisak treperavih efekata. Naslov dela verovatno je odabran u iščekivanju kraja Drugog svetskog rata. Delo je osmišljeno kao spoj velikog istorijsko-političkog trenutka i Mondrijanove vlastite pobede nad tradicionalnim evropskim slikarstvom. Ovo delo je ostalo nedovršeno zbog Mondrijanove smrti 1944. godine.

Zidna dela[uredi]

Mondrijan u svom pariskom ateljeu, 1923.

Kada je četrdesetsedmogodišnji Mondrijan napustio umetnički konzervativnu Nizozemsku i otišao u Pariz po drugi i posljednji put 1919. godine, odlučio je svoj atelje pretvoriti u mesto za slike koje će predstavljati neoplasticizam, pokret o kojem je pisao već dve godine. Kako bi sakrio strukturalne greške svog ateljea Mondrijan je po ateljeu izlepio velike plakate, koji su bili ili u jednoj boji ili u neutralnoj boji. Zid su naglašavali i male hartijice u boji spojene u jedinstvenu kompoziciju. Tada je započeo intenzivni period slikanja. Onda je ponovo uređivao atelje, razmještajući isečke, povećavajući im broj, menjajući dinamičnost boju i prostor, stvarajući nove tenzije i ravnotežu. On je već odavno napravio raspored prema kojem je jedan period uređivao i radio prostor za nove slike, a u drugom slikao. Ti periodi su se prema tom rasporedu periodično izmenjivali. Tog rasporeda držao se do kraja života, čak i tokom rata kada se selio iz Pariza u London i iz Londona u SAD.

Mondrijan se 1943. godine, kada je imao 71 godinu, preselio u svoj posljednji atelje, u Njujorku. Po dolasku odmah je započeo sa izvođenjem rasporeda i organizovanjem okoline koja je bila najpogodnija za njegov skromni život i najstimulativnija za njegovo umetničko stvaranje. Visoke zidove bojio je istom belom bojom kojom je obojio stolice i stolove, kutije koje je izradio i dizajnirao od odbačenih kutija gde su se držale narandže i jabuke. Vrh stolice obojio je sa istom crvenom bojom kojom je obojio kartonske korice radiofonografa na kojem je puštao svoje omiljene interpretacije. Posetioci njegovog poslednjeg atelja retko su videli više od jednog ili dva platna, ali, na njihovo divljenje, u ateljeu je bilo osam velikih kompozicija sastavljenih od hartijica koje su njegovom ateljeu, paradoksalno a istovremeno, davali utisak statičnosti i dinamičnosti. To je, kako sam Mondrijan kaže, bilo najbolje mesto u kojem je stanovao. Tragično je da on tu boravi samo nekoliko meseci uoči smrti, te 1944. godine.

Nakon smrti, Hari Holcman i Fric Glarner su otvorili Mondrijanov atelje na 6 nedelja i sve pažljivo dokumentovali, a nakon zatvaranja, Holcman je sve kompozicije sa zidova počeo izlagati kao umetnička dela koja su od tada poznata kao Zidna dela. Od tada ta su dela bila na izložbama u mnogim gradovima i muzejima širom sveta.

Smrt[uredi]

Na početku 1944. godine Mondrijan je dobio prehladu koja se razvila u pneumoniju. Kada ga je fotograf Fric Glarner jednom prilikom posetio u njegovom ateljeu, našao je Mondrijana slabog i bolesnog. Ubrzo je prebačen u bolnicu Murai Hil, no Pit Mondrijan je preminuo 1. februara 1944. u Njujorku od posljedica pneumonije u 72. godini života. Pokopan je na groblju Kipres Hils u Bruklinu, Njujorku. Njegov zahtev za dobijanje američkog državljanstva bio je još uvek na čekanju.

Shvativši važnost Mondrijanovog dela, Hari Holcman je otvorio Mondrijanov njujorški atelje za javnost. Tokom tih 6 nedelja dok je bio otvoren, Fric Glarner je njegovo delo zabeležio fotografijama i filmom. Ovaj jednostavan čin bio je znak poštovanja prema Mondrijanu i njegovom uticaju na američku umetnost. Godine 1945. usledila je retrospektivna izložba u Muzeju moderne umetnosti u čast Mondrijana. Prva likovna monografija nastala je 9 godina kasnije, a napisao ju je Mondrijanov prijatelj Mihel Seuphor.

Izabrana dela[uredi]

  • Mlin na suncu: „Mlin Winkel“ (1908) [3]
  • Crveno drvo (1908) [4]
  • Hrizantema (1908) [5]
  • Mlin kraj vode (1908)
  • Pejzaž (1909)
  • Crveno drvo (1909—1910)
  • Crveni amarilis s plavom pozadinom (1910)
  • Evolucija (1910—1911)
  • Crveni mlin (1910—1911) [6]
  • Sivo drvo (1911)
  • Horizontalno drvo (1911)
  • Mrtva priroda s posudom za mirođije 1 (kubizam) (1911) [7]
  • Mrtva priroda s posudom za mirođije 2 (pojednostavnjeno) (1912) [8]
  • Jabuka u cvatu (1912)
  • Kompozicija sa drvećem 2 (1912—1913)
  • Pejzaž s drvećem (1912)
  • Ovalna kompozicija: Slika III (1914)
  • Kompozicija br. VI (Mondrian) (1914)
  • Kompozicija br. 3, s obojenim površinama 3 (1917)
  • Autoportret (1918)
  • Kompozicija sa rešetkom 3: Romboidna kompozicija (1918)
  • Kompozicija sa rešetkom 5: Romboidna kompozicija s bojama (1919)
  • Kompozicija sa rešetkom 8: Kompozicija u obliku šahovskog polja u tamnim bojama (1919)
  • Kompozicija B (1920)
  • Kompozicija A (1920) [9]
  • Slika I, u crnoj, crvenoj, žutoj, plavoj i svietloplavoj (1921)
  • Slika 3, u narandžasto-crvenoj, žutoj, crnoj, plavoj i sivoj (1921)
  • Kompozicija s velikom crvenom površinom, žutom, crnom, sivom i plavom (1921)
  • Slika 2, sa žutom, crnom, plavom, crvenom i sivom (1922)
  • Kompozicija s crvenom, crnom plavom i žutom (1928)
  • Kompozicija II s crnim linijama (1930)
  • Romboidna kompozicija s dve linije (1931)
  • Romboidna kompozicija s četiri žute linije (1933)
  • Kompozicija br. I/Kompozicija C (1934—1936)
  • Kompozicija sivo-crvena (1935)
  • Kompozicija (B) u plavoj, žutoj i beloj (1936)
  • Kompozicija - bela, crvena i žuta (1936)
  • Kompozicija sa linijama i bojom: III (1937)
  • Kompozicija sa žutom, plavom i crvenom (1937—1942)
  • Kompozicija br. 8 (1939—1942)
  • Kompozicija br. 9 sa žutom i crvenom (1939—1942)
  • Kompozicija br. 10 (1939—1942)

Reference[uredi]

  1. ^ Collection Online
  2. ^ Collection Online
  3. ^ „Спољашња веза.“ Приступљено 2. 1. 2012.. 
  4. ^ „Спољашња веза“. Artchive.com Приступљено 2. 1. 2012.. 
  5. ^ „Спољашња веза.“. Art.com. 29. 3. 2011. Приступљено 2. 1. 2012.. 
  6. ^ „Спољашња веза“. Soho-art.com Приступљено 2. 1. 2012.. 
  7. ^ „Muzej Guggenheim.“. Guggenheimcollection.org Приступљено 2. 1. 2012.. 
  8. ^ „Muzej Guggenheim.“. Guggenheimcollection.org Приступљено 2. 1. 2012.. 
  9. ^ „Спољашња веза“. Artchive.com Приступљено 2. 1. 2012.. 

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Pit Mondrijan