Planeta

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Mercury in color - Prockter07 centered.jpg Venus-real color.jpg
Africa and Europe from a Million Miles Away.png Mars 23 aug 2003 hubble.jpg
Jupiter New Horizons.jpg Jewel of the Solar System.jpg
Uranus2.jpg Neptune Full.jpg
Osam planeta Sunčevog sistema
Merkur, Venera, Zemlja, i Mars
Jupiter i Saturn (gasoviti džinovi)
Uran i Neptun (ledeni džinovi)
Prikazane su po udaljenosti od Sunca i u prirodnoj boji; nisu u razmeri.

Planeta (od starogrčkog ἀστήρ πλανήτης (astēr planētēs), ili πλάνης ἀστήρ (plánēs astēr), što u prevodu znači „lutajuća zvezda”[1]) je nebesko telo koje se kreće eliptičnom putanjom oko zvezde. Za razliku od zvezda, planete nemaju vlastiti izvor energije, tj. u njihovoj unutrašnjosti ne dolazi do nuklearne fuzije. Budući da postoji mnoštvo tela koja kruže oko zvezda, planetama smatramo samo one značajnijih masa. Oko planeta kruže manja tela koja nazivamo mesecima, pratiocima ili prirodnim satelitima.

Do početka 1990-ih bilo je poznato 9 planeta, sve u našem Sunčevom sistemu. Krajem 20. veka razvijene su metode pronalaženja planeta oko drugih zvezda u bliskom galaktičkom susedstvu, na udaljenostima od nekoliko svetlosnih godina. Početkom 21. veka tehnologija je velikom brzinom napredovala i planete se uz pomoć svemirskih teleskopa pronalaze i na daleko većim udaljenostima. Do sada (novembar 2015) je potvrđeno 1978 vansolarnih planeta u 1258 zvezdanih sistema (od kojih 490 ima više od jedne planete), koje se veličinom kreću od onih malo većih od Meseca pa do gasovitih džinova dva puta većih od Jupitera.[2] Prema jednoj studiji iz 2012. godine procenjuje se da na svaku zvezdu u našoj galaksiji dolazi 1,6 planeta.[3]

Smatra se da planete nastaju iz protoplanetarnog diska, u procesu formiranja zvezdanog sistema. Gas i prašina koji kruže oko protozvezde zgušnjavaju se u rotirajući disk u kojem se stvaraju skupine čestica. Ove skupine povećavaju masu pod uticajem gravitacije, sudaraju se i formiraju veća tela — asteroide i planete.[4][5][6][7][8]

Naziv planeta dolazi od grčke reči planetes, što znači „lutalica“. Naziv je nastao u vreme kada su stari narodi opažali da neka tela menjaju svoj položaj na nebeskom svodu, i nazvali ih zvezdama lutalicama, ili planetama.

Unutrašnjost solarnog sistema[uredi]

Osim Zemlje (koju drevni ljudi nisu smatrali planetom), sve ostale poznate planete u Sunčevom sistemu su dobile naziv prema grčkim i rimskim mitskim božanstvima. Ipak, neki neevropski jezici, poput kineskog, koriste drugačije nazive. Sateliti su takođe dobili nazive prema božanstvima i likovima iz drevne mitologije ili prema Šekspirovim dramama. Asteroidi su dobivali nazive, prema nahođenju onih koji su ih otkrivali, po bilo kome ili bilo čemu (ali pod uslovom da se usaglasi sa komisijom Internacionalne Astronomske Unije za nomenklaturu). Čin imenovanja planeta i njihovih karakteristika je poznat kao planetarna nomenklatura.

Nova definicija planete Sunčevog sistema[uredi]

Sunčev sistem ima osam planeta, svrstanih u dve grupe:

Na 26. godišnjoj skupštini Međunarodne astronomske unije (engl. International Astronomical Union), održanoj 24. avgusta 2006. glasanjem o Rezoluciji 5A usvojena je nova definicija i kategorizacija planeta Sunčevog sistema.

Po njoj:

  • Planeta je nebesko telo koje:
    • se nalazi u orbiti oko Sunca,
    • ima dovoljnu masu da sopstvenom gravitacijom nadvlada sile čvrstog tela tako da uspostavi hidrostatičku ravnotežu (gotovo okruglog) oblika,
    • i koje je očistilo okolinu svoje orbite,
    • nema sopstvenu svetlost i toplotu.[9][10]
  • Patuljasta planeta je nebesko telo koje:
    • se nalazi u orbiti oko Sunca,
    • ima dovoljnu masu da sopstvenom gravitacijom nadvlada sile čvrstog tela tako da uspostavi hidrostatičku ravnotežu (gotovo okruglog) oblika (s tim da će dalje odluke propisati precizniju granicu i svrstavati telo ili u ovu ili u neku drugu kategoriju),
    • nije očistilo okolinu svoje orbite,
    • i koje nije satelit.
  • Svi drugi objekti, osim satelita, koji kruže oko Sunca će se zajednički zvati mala tela Sunčevog sistema.

Planete u Sunčevom sistemu[uredi]

Solar planets.jpg
Za više informacija pogledajte: Planete Sunčevog sistema (tabela)

Osim Zemlje, sve planete u Sunčevom sistemu dobili su imena po rimskim bogovima.

Osam planeta našeg Sunčevog sistema su (redom po udaljenosti od Sunca):

Planeta Prečnik
ekvatora
Masa Velika
poluosa
Period
revolucije
Period
rotacije
Brzina
revolucije km/s
Gravitaciono
ubrzanje m/s2
2. Kosmička
brzina m/s
Gustina
kg/dm3
Merkur 0,382 0,06 0,38 0,241 58,6 47,36 3,70 4,25 5,43
Venera 0,949 0,82 0,72 0,615 243 35,02 8,87 10,36 5,24
Zemlja 1,00 1,00 1,00 1,00 1,00 29,78 9,81 11,18 5,51
Mars 0,53 0,11 1,52 1,88 1,03 24,13 3,71 5,03 3,93
Jupiter 11,2 318 5,20 11,86 0,414 13,05 23,12 59,5 1,32
Saturn 9,41 95,2 9,54 29,46 0,426 9,64 8,96 35,5 0,697
Uran 3,98 14,6 19,19 84,01 0,718 6,81 8,69 21,3 1,27
Neptun 3,81 17,2 30,06 164,79 0,671 2,68 11,15 23,5 1,64

Pojedine osobine i mere u gornjoj tablici su relativne u odnosu na planetu Zemlju, što znači da je: masa data u masama Zemlje, velika poluosa u astronomskim jedinicama, period revolucije u godinama, a period rotacije u danima.

Nakon dugih rasprava, koje traju od prvobitnog otkrića Plutona 1930. godine, konsenzusom astronoma i novom definicijom planete, Pluton se više ne smatra planetom. Pluton, naime, sada spada u patuljastu planetu, i uzima se za prototip potklase plutoida.

Drugi objekti[uredi]

Nedavno je otkriven objekt, 90377 Sedna, kako orbitira oko Sunca na udaljenosti od 13 Tm (13 milijardi kilometara), tri puta dalje u odnosu na Pluton. Sedna, koja je dobila naziv prema eskimskom božanstvu Sedni — „boginji mora“, je nebesko telo prečnika 1180-2360 km. Taj dijametar je još nepouzdan ali se veruje da čini 1/2 ili 3/4 Plutonovog. Neki novinski izvori su već proglasili Sednu kao desetu planetu, ali to nisu prihvatili svi astronomi. Druga moguća planeta je 90482 Ork, nebesko telo sa orbitom i masom približno jednakoj Plutonovoj. Drugi kandidati su 50000 Kvaoar i 20000 Varuna.

Nekoliko hipotetičkih planeta, poput Rlanete X koja se nalazi navodno iza Plutonove orbite) ili Vulkan za koju se misli da orbituja unutar Merkurove orbite, su postavljene u različita istorijska vremena, i bile su predmeto intenzivnih istraživanja koja nisu urodila plodom.

Klasifikacija planeta[uredi]

Astronomi se razmimoilaze u mišljenju kad su u pitanju male planete, kakve su asteroidi, komete i trans-neptunski objekti i velike (prave) planete. Planete u Sunčevom sistemu podeljene su u kategorije prema sastavu.

  • Planete Zemljinog tipa ili stenovite: planete slične Zemlji, sastavljene uglavnom od stena: Merkur, Venera, Zemlja, Mars
  • Planete Jupiterovog tipa ili gasoviti džinovi: sastavljene najvećim delom od gasovitog materijala: Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Postoji i podgrupa gasovitih divova koje nazivamo uranskim planetama.
  • Ledene planete, koje predstavljaju treću kategoriju planeta, a koje uključuju nebeska tela slična Plutonu i koja su sastavljena od leda. Ovde bi se još mogla svrstati mnogobrojna neplanetarna nebeska tela koja predstavljaju ledene mesece vanjskih planeta Sunčevog sistema (npr. Triton).

Većim planetama u našem zvezdanom sistemu smatramo osam stenovitih i gasovitih planeta. Status Plutona dugo nije bio razrešen, neki su smatrali da je on planeta, dok je on po drugima samo najveći među objektima Kojperovog pojasa. Rešenje ovog problema donela je rezolucija Međunarodne astronomske unije i nova definicija planete, postignuta širokim konsenzusom i nakon višegodišnjeg rada.

Osam pomenutih stenovitih i gasovitih planeta su u suštini poznate kao velike planete. Ceres je inicijalno proglašen planetom nakon otkrića, ali je potom reklasifikovan kao asteroid kada je otkriveno još nekoliko sličnih objekata. Mnogobrojne otkrivene trans-neptunske objekte koji su vrlo slični Plutonu po orbiti, veličini i sastavu po mišljenjima mnogih treba redefinisati kao male planete. Na primer Majk Braun s Kalteka je dao definiciju planete: bilo koje nebesko telo u Sunčevom sistemu koje je masivnije od ukupne mase svih ostalih nebeskih tela u sličnoj orbiti. Prema ovoj definiciji ni Pluton ni Sedna se ne bi trebali ubrajati u planete.

Mnogi smatraju da su Zemlja i njen Mesec dvostruka (binarna) planeta iz sledećih razloga:

  • Mesec ima 1,5 puta veći prečnik od Plutona;
  • Sunčeva sila gravitacije na Mesecu je jača od Zemljine sile gravitacije na Mjesecu za oko 2,2 puta.

Poslednja činjenica nije jedinstvena u Sunčevom sistemu, ali je neobična za vrlo velike satelite. Ostali sateliti za koje je Sunčeva sila gravitacije aktuelno jača od primarne su:

  • Poslednji Jupiterov satelit (S/2003 J 2; s gravitacijom većom od primarne za faktor 1,5);
  • Poslednji Uranov satelit (S/2001 U 2; za faktor 1,2 );
  • Dva posljednja neptunova satelita (S/2002 N 4 i S/2003 N 1; za faktor 2,1 );
  • Pojedini sateliti asteroida poput S/2001 (22) 1 Linus s faktorom od 1,6 i S/1998 (45) 1 Mali princ s faktorom od 2,8; S/1993 243 (1) Daktil s faktorom od 1,3; i konačno, S/2001 (66391) 1 s vrlo velikim faktorom od 625).

Planete[uredi]

Merkur[uredi]

Merkur
Glavni članak: Merkur

Merkur je osma po veličini planeta. Od Sunca je udaljen 57 miliona kilometara te oko njega obiđe za 88 dana, puno brže nego Zemlja, a oko svoje ose za 55,7 dana. Temperature na površini se kreću od +430 °C po danu do -170 °C noću. Nema satelita. Merkur ima prilično veliko jezgro što može biti posledica udara nekog tela u Merkur koji mu je u sudaru „oduvao“ gornje slojeve površine.

Venera[uredi]

Venera
Glavni članak: Venera

Venera je planeta čija je atmosfera sastavljena od 96% ugljen-dioksida što je posledica velikog efekta staklenika. Venera ima dva druga naziva, Večernjača i zvezda Danica. Prečnik planete je 12.100 km, po čemu je veoma slična Zemlji. Od Sunca je udaljena 108,2 miliona kilometara, a oko njega obiđe za 224,7 dana. Venera je najtoplija planeta s 480 °C. Iako je udaljenija od Sunca nego Merkur, ona zbog velikog efekta staklenika ima višu temperaturu. Preko 85% površine je prekriveno vulkanima, a površinom joj teče lava. Ona, kao ni Merkur, nema satelita.

Veneru je posetilo 26 letilica: Venera 1, Mariner 2, Zond 1, Venera 2-8, Mariner 10, Venera-9, Venera-10, Pionir Venera 1, 2, Venera 11-16, Vega 1, 2, Galileo i Magelan.

Zemlja[uredi]

Zemlja
Glavni članak: Zemlja

Zemlja je jedina planeta na kojoj postoji život, a atmosfera bogata kiseonikom omogućuje stvaranje života. Od Sunca je udaljena 149,6 miliona kilometara. Prosečna temeperatura je +14 °C, a prečnik je 12.756 km. Jedna godina traje 365,26 dana. Zemlja ima jedan prirodni satelit koji se zove Mesec. Star je oko 4430 miliona godina. Njegov prečnik je 3476 km, i na noćnom nebu je najsvetliji objekat. Mare Orientale, najveći krater na Mesecu, ima prečnik od 965 km i ne vidi se sa Zemlje. Mesec se godišnje od Zemlje udalji 5 cm, a jedan okret oko ose usklađen je s vremenom potrebnim da se okrene oko Zemlje.

Mars[uredi]

Mars
Glavni članak: Mars

Mars je planeta koja je upola manja od Zemlje. Njen prečnik je 6800 km. Dan je gotovo iste dužine, ali za obilazak oko Sunca je potrebno 686 dana. Mars je od Sunca udaljen 227,9 miliona kilometara, a prosečna temperatura na površini je -50 °C. Mars ima dva satelita, Fobos i Deimos, dva asteroida koja su se previše približila Marsu te ih je on zarobio svojom gravitacijom. Oba su nepravilnog oblika. Vallis Marineris je neobičan krater koji se proteže skoro na nešto više od polovine Marsa. Na Marsu su radili roveri Spirit i Oportjuniti koji su svoju misiju završili, nakon više od 1,5 godine istraživanja.

Vansolarne planete[uredi]

Glavni članak: Vansolarne planete

Gotovo sve do danas otkrivene vansolarne planete imaju mase jednake ili veće od masa gasovitih džinova u Sunčevom sistemu. Takve planete je lakše otkriti, jer zbog njihove mase, odnosno gravitacionog privlačenja, ostvaruju merljive učinke na kretanje svojih matičnih zvezda. Iako se pretpostavlja da bi te planete fizički mogle biti slične gasovitim džinovima Sunčevog sistema, još nema konačnog odgovora. Neke od takvih planeta, otkrivenih u poslednje vreme, imaju vrlo eliptične orbite koje ih dovode ekstremno blizu matične zvezde. Zbog toga je na njih mnogo veći uticaj zvezdanog vetra i zračenja, nego na gasovite džinove u Sunčevom sistemu, čime se postavlja pitanje da li su istog tipa. Jedna od vansolarnih planeta je i HD 188753 Ab, koja se nalazi u sazvežđu Labud.

Većina otkrivenih ekstrasolarnih planeta (planeta van Sunčevog sistema, u drugim sličnim zvezdanim sistemima) ima masu koja je ili jednaka ili veća od Jupiterove. Izuzetak čine dve planete otkrivene u orbiti jedne već napola ugašene zvezde, ostatka supernove zvanog pulsar s veličinom koja se može porediti s veličinom terestrijalnih planeta, te planeta koja orbitira oko zvezde Mi Žrtvenika s masom koja je za oko 14 puta veća od Zemljine.

Američka NASA razvija program za konstrukciiju veštačkog satelita zvanog Zemaljski tragač za planetama koji bi bio u stanju da otkriva planete s masama uporedivim s masama terestrijalnih planeta. Učestalost pojave ovakvih planeta čini jednu od promenljivih u Drejkovoj jednačini, koja procenjuje broj vanzemaljskih, inteligentnih i komunikativnih civilizacija u našoj Galaksiji.

Interstelarne planete se kreću u interstelarnom prostoru. One vezane gravitacionim silama ni s jednim solarnim sistemom. Do sada ni jedna interstelarna planeta nije otkrivena, a njihovo postojanje se smatra verodostojnom hipotezom zasnovanom na kompjuterskim simulacijama porekla i evolucije planetarnih sistema koji često uključuju formaciju i naknadno izbacivanje nebeskih tela značajne mase.

Postoji minimum oscilovanja koja današnja tehnologija može da otkrije. Moguće je otkriti ekstrasolarne planete koje su dovoljno velike i blizu zvezde da njihove oscilacije mogu biti primetljivi. Kad se naprave napredniji teleskopi postaće moguće da otkriju današnje hipotetičke manje i udaljenije planete.

Formiranje[uredi]

Glavni članak: Nebularna teorija
Umetnička impresija protoplanetarnog diska

Ne zna se sa sigurnošću kako nastaju planete. Prevalentna teorija je da su one formirane tokom kolapsa nebula sa tankim diskom gasa i prašine. Protozvezda se formira u jezgu, i ona biva okružena rotirajućim protoplanetarnim diskom. Putem akrecije (procesa zadržavajućih kolizija) čestice prašine diska postojano akumuliraju masu i formiraju sve veća tela. Lokalne koncentracije mase poznate kao planetezimali se formiraju, i time se ubrzava proces akrecije privlačenjem dodatnog materijala dejstvom gravitacionog privlačenja. Te koncentracije postaju još gušće dok ne implodiraju usled dejstva gravitacije i time formiraju protoplanete.[4] Nakon što planeta dostigne dijameter koji je veći od Meseca, ona počne da akumulira proširenu atomsferu, čime se znatno ubrzava proces sakupljanja planetezimala dejstvom atmosferskog povlačenja.[5]

Asteroidna kolizija — formiranje planeta (umetnički koncept).

Kad protozvezda dovoljno naraste da se upali i da formira zvezdu, preostali disk biva uklonjen idući od unutrašnjosti dejstvom fotoevaporacije, solarnog vetra, Pojnting–Robertsonovog povlačenja i drugih efekata.[6][7] Nakon toga još uvek može da bude mnogo protoplaneta u orbiti oko zvijezde ili koje kruže jedne oko drugih, ali s vremenom će se mnoge sudariti, čime se bilo formiraju veće planete, ili se oslobađa materijal koji druge veće protoplanete ili planete apsorbuju.[8] Objekti koji su postali dovoljno masivni će preuzeti najveći deo materije u njihovoj orbitalnoj okolini i postaće planete. Protoplanete koje izbegnu kolizije mogu da postanu prirodni sateliti planeta putem procesa gravitacionog hvatanja, ili će ostati u pojasevima drugih objekata da bi postale bilo patuljaste planete ili mala tela.

Energetski impakti malih planetezimala (kao i radioaktivni raspad) zagrevaju rastuću planetu, uzrokujući da se ona bar delimično otopi. Unutrašnjost planete počinje da se razlikuje po masi, razvijajući gušću srž.[11] Male terestrijalne planete gube najveći deo njihovih atmosfera zbog akrecije, mada izgubljeni gasovi mogu da budu zamenjeni naknadnim sudarima sa kometama.[12] (Male planete gube svu atmosferu koju su zadobile.)

Sa otkrivanjem i posmatranjem planetarnih sistema oko drugih zvezda, postaje moguće da se razradi, preinači ili čak zamijeni ovo gledište. Nivo metalnosti — jedan astronomski termin kojim se opisuje obilje hemijskih elemenata sa atomskim brojem većim od 2 (helijuma) — se smatra da određuje verovatnoću da zvezda ima planete.[13] Stoga se smatra da je za zvezdu populacije I bogate metalom verovatnije da ima znatniji planetarni sistem od zvezde populacije II sa malo metala.

Ostaci supernove izbacuju materijal od koga se formiraju planete.

Planetarni attributi[uredi]

Tip Name Ekvatorijalni
dijameter[a]
Masa[a] Velika poluosa (AU) Orbitalni period
(godina)[a]
Inklinacija
prema ekvator Sunca
(°)
Ekscentricitet
orbite
Period rotacije
(dana)
Potvrđeni
Prirodni sateliti[b]
Nagib ose Prstenovi Atmosfera
Terestrijalna Merkur 0.382 0.06 0.39 0.24 3.38 0.206 58.64 0 0.04° ne minimalna
Venera 0.949 0.82 0.72 0.62 3.86 0.007 −243.02 0 177.36° ne CO2, N2
Zemlja[v] 1.00 1.00 1.00 1.00 7.25 0.017 1.00 1 23.44° ne N2, O2, Ar
Mars 0.532 0.11 1.52 1.88 5.65 0.093 1.03 2 25.19° ne CO2, N2, Ar
Džin Gas Jupiter 11.209 317.8 5.20 11.86 6.09 0.048 0.41 67 3.13° da H2, He
Saturn 9.449 95.2 9.54 29.46 5.51 0.054 0.43 62 26.73° da H2, He
Led Uran 4.007 14.6 19.22 84.01 6.48 0.047 −0.72 27 97.77° da H2, He, CH4
Neptun 3.883 17.2 30.06 164.8 6.43 0.009 0.67 14 28.32° da H2, He, CH4

Vidi još[uredi]

Napomene[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 Mereno relativno na Zemlju.
  2. Jupiter ima najveći broj potvrđenih satelita (67) u Solarnom sistemu.[14]
  3. Pogledajte članak Zemlja za apsolutne vrednosti.

Reference[uredi]

  1. Planet Etymology”. dictionary.com. Pristupljeno 29. 6. 2015. 
  2. Schneider, Jean (16. 1. 2013). „Interactive Extra-solar Planets Catalog”. The Extrasolar Planets Encyclopaedia. Pristupljeno 15. 1. 2013. 
  3. Cassan, Arnaud; D. Kubas; J.-P. Beaulieu; M. Dominik; et al. (12. 1. 2012). „One or more bound planets per Milky Way star from microlensing observations”. Nature. 481 (7380): 167—169. Bibcode:2012Natur.481..167C. PMID 22237108. arXiv:1202.0903Slobodan pristup. doi:10.1038/nature10684. Pristupljeno 11. 1. 2012. 
  4. 4,0 4,1 Wetherill, G. W. (1980). „Formation of the Terrestrial Planets”. Annual Review of Astronomy and Astrophysics. 18 (1): 77—113. Bibcode:1980ARA&A..18...77W. doi:10.1146/annurev.aa.18.090180.000453. 
  5. 5,0 5,1 Inaba, S.; Ikoma, M. (2003). „Enhanced Collisional Growth of a Protoplanet that has an Atmosphere”. Astronomy and Astrophysics. 410 (2): 711—723. Bibcode:2003A&A...410..711I. doi:10.1051/0004-6361:20031248. 
  6. 6,0 6,1 Dutkevitch, Diane (1995). „The Evolution of Dust in the Terrestrial Planet Region of Circumstellar Disks Around Young Stars”. PhD thesis, University of Massachusetts Amherst. Bibcode:1995PhDT..........D. Arhivirano iz originala na datum 25. 11. 2007. Pristupljeno 23. 8. 2008. 
  7. 7,0 7,1 Matsuyama, I.; Johnstone, D.; Murray, N. (2005). „Halting Planet Migration by Photoevaporation from the Central Source”. The Astrophysical Journal. 585 (2): L143—L146. Bibcode:2003astro.ph..2042M. arXiv:astro-ph/0302042Slobodan pristup. doi:10.1086/374406. 
  8. 8,0 8,1 Kenyon, Scott J.; Bromley, Benjamin C. (2006). „Terrestrial Planet Formation. I. The Transition from Oligarchic Growth to Chaotic Growth”. Astronomical Journal. 131 (3): 1837. Bibcode:2006AJ....131.1837K. arXiv:astro-ph/0503568Slobodan pristup. doi:10.1086/499807. Generalni sažetakKenyon, Scott J. Personal web page. 
  9. „IAU 2006 General Assembly: Result of the IAU Resolution votes”. International Astronomical Union. 2006. Pristupljeno 30. 12. 2009. 
  10. „Working Group on Extrasolar Planets (WGESP) of the International Astronomical Union”. IAU. 2001. Pristupljeno 23. 8. 2008. 
  11. Ida, Shigeru; Nakagawa, Yoshitsugu; Nakazawa, Kiyoshi (1987). „The Earth's core formation due to the Rayleigh-Taylor instability”. Icarus. 69 (2): 239. Bibcode:1987Icar...69..239I. doi:10.1016/0019-1035(87)90103-5. 
  12. Kasting, James F. (1993). „Earth's early atmosphere”. Science. 259 (5097): 920—6. Bibcode:1993Sci...259..920K. PMID 11536547. doi:10.1126/science.11536547. 
  13. Aguilar, David; Pulliam, Christine (6. 1. 2004). „Lifeless Suns Dominated The Early Universe” (Saopštenje). Harvard-Smithsonian Center for Astrophysics. Pristupljeno 23. 10. 2011. 
  14. Sheppard, Scott S. (4. 1. 2013). „The Jupiter Satellite Page (Now Also The Giant Planet Satellite and Moon Page)”. Carnegie Institution for Science. Pristupljeno 12. 4. 2013. 

Literatura[uredi]

  • Jan Osterkamp: „Transpluto will in den exklusiven Sonnensystem-Planetenklub.”. Die Zeit (Online). 1. 8. 2005. Arhivirano iz originala na datum 28. 2. 2007. Pristupljeno 17. 10. 2013. 
  • Peter Janle: Das Bild des Planetensystems im Wandel der Zeit. Teil 1. Vom Altertum bis zur Mitte des 19. Jahrhunderts. In: Sterne und Weltraum. 45, 2006, 1, S. 34–44. ISSN 0039-1263
  • Peter Janle: Das Bild des Planetensystems im Wandel der Zeit. Teil 2. Vom 19. Jahrhundert bis heute. In: Sterne und Weltraum. 45, 2006, 4, S. 22–33. ISSN 0039-1263
  • Gibor Basri, Michael E. Brown: Planetesimals to Brown Dwarfs: What is a Planet? in: Annual Review of Earth and Planetary Sciences, vol. 34. стр. 193–216 (05/2006)
  • Thorsten Dambeck: Planeten, geformt aus Gas und Staub, in GEO kompakt Nr. 6, März 2006, Seite 28-34, ISSN 1614-6913
  • Katharina Lodders, Bruce Fegley: The planetary scientist's companion. Oxford Univ. Press. New York, NY . 1998. ISBN 0-19-511694-1..
  • W.T. Sullivan, J.A. Baross: Planets and life — the emerging science of astrobiology.Cambridge Univ. Press. Cambridge . 2007. ISBN 978-0-521-53102-3.
  • Rudolf Dvorak: Extrasolar planets — formation, detection and dynamics. WILEY-VCH, Weinheim . 2008. ISBN 978-3-527-40671-5.
  • Claudio Vita-Finzi: Planetary geology — an introduction.Terra, Harpenden 2005,ISBN 1-903544-20-3
  • Günter D. Roth: Planeten beobachten. Spektrum, Akad. Verl., Berlin . 2002. ISBN 3-8274-1337-0.

Spoljašnje veze[uredi]