Pliocen

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Pliocenska epoha (Pleiocen u nekim starijim tekstovima) je period geološke hronologije od pre 5,3 miliona do pre 1,8 miliona godina. Pliocen je druga epoha neogenskog perioda kenozojske ere. Pliocen sledi miocensku epohu i prethodi pleistocenskoj epohi. Pliocen naziv je dao Sir Čarls Lyel. Ime dolazi od grčkih reči "πλεῖον"(više) i "καινός"(nov) i grubo se može prevesti kao "nastavak nedavnog" te se odnosi na faunu modernih morskih mekušaca. Kao i kod drugih geoloških perioda, geološke strate koje definišu početak i kraj su relativno dobro identificikovane, ali tačni datumi početka i kraja epohe nisu sigurni. Granice koje definišu početak pliocena nisu lako određene jednim velikim globalnim događajem nego nizom regionalnih granica između toplijeg miocena i relativnog hladnijeg pliocena. Gornju granicu je nekad trebalo da označava početak pleistocenske glacijacije, ali se danas smatra da je ona određena prekasno. Većina geologa smatra korisnijim širu podelu na paleogen i neogen. Astronomi sumnjaju kako je velika supernova eksplodirala u blizini Zemlje te izazvala veliki poremećaj u ozonskom omotaču te izumiranje nekih oblika okeanskog života.

Hiparion- jedna vrsta konja iz epohe plistocena

Pliocenske podpodele[uredi]

Pliocenski faunalni stadijumi od najmlađeg prema najstarijem su:

Gelasij (pre 2,588 – 1,806 miliona godina)
Piacenzij (pre 3,600 – 2,588 miliona godina)
Zanclej (pre 5,332 – 3,600 miliona godina)

Pliocenska klima[uredi]

Klima je postala hladnija, suvlja i određena godišnjim dobima, slično modernoj klimi. Antarktik je postala pokrivena ledom i trajnom glacijacijom na početku pliocena. Stvaranje arktičke polarne kape pre 3 miliona godina je označeno naglom promenom nivoa izotopa kiseonika i ledom oblikovanog kamenja na dnu Severnog Atlantika i Severnog Pacifika (Van Andel 1994, pp. 226). Glacijacija na srednjim geografskim širinama verovatno započela pre završetka epohe.

Pliocenska paleogeografija[uredi]

Kontinenti su se nastavili pomerati prema svojim današnjim pozicijama, pa se veruje da su period započeli udaljeni 250 km od svojih današnjnih lokacija da bi ga završili 70 km od današnjih lokacija. Južna Amerika se spojila sa Severnom Amerikom preko Panamske prevlake za vreme pliocena, tako dovevši do gotovo potpunog istrebljenja specifične torbarske faune Južne Amerike. Stvaranje prevlake imalo je važan efekt na globalnu temperaturu, jer su tople ekvatorijalne struje bile presečene te tako započeo ciklus hlađenja izolovanog Atlantika preko hladnih arktičkih i antarktičkih struja. Sudar Afrike s Evropom je stvorio Sredozemno more, odsekavši ostatke okeana Tetis. Smanjen nivo mora je stvorio kopneni most između Aljaske i Azije. Pliocenske morske stene su prilično dobro izložene u Mediteranu, Indiji i Kini. Drugde su izložene uglavnom na obalama mora.

Pliocenska flora[uredi]

Promena prema hladnijoj, suvljoj i sezonskoj klimi je imala značajan efekt na pliocensku vegetaciju, smanjujući prisustvo tropskih vrsta širom sveta. Listopadne šume su cvale, a zimzelene šume i tundra su pokrivale veliki deo severa, a trava se proširila na sve kontinente (osim Antarktika). Tropske šume su bile ograničene na mali pojas oko ekvatora, a uz suve savane, pustinje su se pojavile u Aziji i Africi.

Pliocenska fauna[uredi]

I morske i kontinentalne faune su bile u suštini moderne, iako su kontinentalne faune bile vidljivo primitivnije nego danas. Prvi prepoznatljivi hominini, australopitekusi, su se pojavili u pliocenu. Sudari kopneni masa su doveli do velikih migracija i mešanja prethodno izolovanih vrsta. Biljojedi su postali veći, isto kao i specijalizovani grabljivci.

Sisari[uredi]

U Severnoj Americi su se glodari, veliki mastodonti i gomfoteriji te oposumi nastavili razvijati, dok su kopitari počeli nestajati, što uključuje populacije deva, jelena i konja. Nosorozi, tapiri i kalikoteriji su izumrli. Mesožderi iz porodice lasica su se razgranali, a psi i medvedi su prosperisali. Kopneni ljenjivci, veliki gliptodonti i pasanci su došli na sever sa stvaranjem Panamske prevlake. U Evroaziji su se glodari dobro razvijali, dok je smanjena distribucija primata. Slonovi, gomfoteriji i stegodonti su bili prilično uspešni u Aziji, a damani su migrirali na sever iz Afrike. Razgranatost konja se smanjila, dok su se tapiri i nosorozi dobro razvijali. goveda i antilope su bile uspešne, kao i neke vrste deva koje su bile migrirale u Aziju iz Severne Amerike. Hijene i rane sabljozube mačke su se pojavile, pridruživši se drugim grabljivcima kao što su psi, medvedi i lasice.. Afrikom su dominirali kopitari, a primati su nastavili sa svojom evolucijom, s australopitekusima (jednim od prvih hominida) koji su se pojavili u kasnom pliocenu. Glodari su bili uspešni, a povećale su se populacije slonova. Krave i antilope su se nastavile granati te zauzimati položaj svinja među vrstama. Pojavile su se i rane žirafe, a deve su se doselile iz Severne Amerike preko Azije. Pojavili su se konji i moderni nosorozi. Medvedi, psi i lasice (iz Severne Amerike) su se pridružili mačkama, hijenama kao afrički grabljivci, terajući hijene da se adaptiraju u ulogu specijalizovanih lešinara. U Južnu Ameriku su se vrste iz Severne Amerike prvi put doselile nakon krede, sa severnoameričkim glodarima i primatima koji su se mešali s južnim oblicima. Litopterni i notoungulati, južnoamerički domoroci, dobro su se razvijali. Mali grabljivci - kune i koati su migrirali sa severa. Gliptodonti, kopneni lenjivci i armadiljo su dobro napredovali. Torbari su nastavili da budu dominantni australijski sisari, s biljojedima kao vombati i kenguri, te velikim diprotodontima. Torbari-grabljivci su nastavili da love u pliocenu, uključujući dasyuride, pasolike thylacine i mačkolike Thylacoleo. Stigli su prvi glodari, dok su šišmiši dobro napredovali, isto kao i okeanski kitovi. Moderni čudnovati kljunar, iz reda kljunara se takođe pojavio.

Pliocenski okeani[uredi]

Okeani su ostali relativno topli tokom pliocena, iako su nastavili da se hlade. Arktička ledena kapa se formirala te je počela da suši klimu i jača hladne plitke struje u Severnom Atlantiku. Duboke hladne struje su tekle od Antarktika. Stvaranje Panamske prevlake pre 3,5 miliona godina je prekinulo poslednje ostatke nekadašnje cirkum-ekvatorijalne struje koja je tekla od krede do ranog kenozoika. To je verovatno doprinelo globalnom hlađenju okeana. Pliocenski okeani su imali dosta morskih krava, tuljana i morskih lavova.

Supernove[uredi]

Godine 2002. astronomi su otkrili da su pre otprilike 2 miliona godina, pred kraj pliocenske epohe, grupa sjajnih O i B zvezda zvanih Skorpijus-Centaurus OB asocijacija prošli oko 150 svetlosnih godina blizu Zemlje te da se jedna ili više supernova verovatno dogodila u toj grupi u to vreme. Tako velika eksplozija mogla je oštetiti Zemljin ozonski omotač i izazvati izumiranje dela okeanskog života (treba uzeti u obzir da bi supernova te veličine u to vreme mogla izazvati apsolutnu magnitudu kao i cela galaksija od 200 milijardi zvezda).(Comins, Kaufmann pp. 359)

Literatura[uredi]

  • Van Andel, Tjeerd H., New Views on an Old Planet: a History of Global Change (2nd edition, 1994)
  • Comins, Niel F.; William J. Kaufmann III (2005). Discovering the Universe (7. izd.). New York, NY: Susan Finnemore Brennan. ISBN 978-0-7167-7584-3. 

Spoljašnje veze[uredi]