Pozitivna psihologija

Pozitivna psihologija kao relativno mlada grana psihologije nastala je kao rezultat otpora na preteranu usmerenosti psihologije patološkim stanjima, kao što su mentalne bolesti, njihovo istraživanje i traženje načina izlečenja. Usmerenost tradicionalne psihologije na mentalne bolesti uslovila je da se naglasak stavljao na probleme, slabosti i teškoće pojedinca, pri čemu su psiholozi zanemarili optimizam, nadu i zadovoljstvo kao važne činioce za normalno funkcionisanje pojedinca.[1]

Negativno u našoj psihi bila je osnova za razvijanje pozitivnog − pozitivne psihologije, koja ne traži od osobe da poriče svoja iskustva, već suprotno, ona je poziva da ta iskustva prihvati. Štagod da neka osoba oseća, kako god da razmišlja i ma koliko god joj se činilo teško, to može biti početak njenog putovanja koje će ona završiti kao snažnija i ispunjenija osoba. Zato je zadatak pozitivne psihologije da svakom pojedincu obezbedi određen nivo teoretskog znanje i praktične alate koji će mu omogućiti i olakšati da krene ka putu sreće, nade i ispunjenosti brojnim aspektima lične i kolektivne dobrobiti.[2]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Martin Seligman pionir u oblasti pozitivne psihologije

Pozitivna psihologija, kao posebna oblast u psihologiji počela je da se razvija 1998. godine kad je Martin Seligman postao predsednik Američkog psihološkog društva. Nakon toga, 2000. godine Seligman i njegovi saradnici pokreću posebnu oblast u časopisu Američka psihologija, o pozitivnoj psihologiji. U uvodnom tekstu oni naglašavaju kako smo naučili mnogo o depresiji, rasizmu, nasilju, iracionalnosti i odrastanju u teškim uslovima, ali da istovremeno znamo vrlo malo o snagama karaktera, vrlinama i uslovima koji dovode do sreće i građanskog angažmana.[3]

Od tada, pozitivna psihologija dobija sve veći značaj. Iz ove oblasti objavljene su mnoge knjige i priručnici,a održavane seu i brojne konferencija na kojima su istraživači iz ovog područja govorili o temama vezanim uz pozitivnu psihologiju.

Dodatni uticaj na razvoj ove grane psihologije ostvaren je 2006. godine kada je objavljen i prvi broj časopisa Pozitivna psihologija.

Osnovna načela[uredi | uredi izvor]

Temeljni principi pozitivne psihologije zasnivaju se na verovanju da ljudi žele mnogo više nego da prestanu da pate i u tom smislu oni žele:

  • da vode život koji ih ispunjava brojnim sadržajima, za kojeje vredno živeti.
  • da razvijaju ono najbolje u sebi,
  • da intenziviraju doživljaje ljubavi, rada i igre.

Takvim osobama pozitivna psihologija otvorila je novi put — kroz tri cilja sopstvenog delovanja.[4]

Seligman, misleći na pozitivnu psihologiju, u svojim stavovima navodi...da bi se pozitivna psihologija trebalo u jednakoj meri baviti ljudskim snagama kao i slabostima, da bi trebalo da bude usmerena na razvoj tih snaga u istoj meri u kojoj je usmerena na popravljanje štete...i da bi poszitivna psihologija trebalo da bude orijentisana na ono što ljudski život čini ispunjenijim kao i da se bavi genijima te načinima za vaspitavanje ljudi koji su izrazito talentovani u nekom području.[5]

Upravo zbog toga, pozitivna psihologija se u svojim istraživanjima i u svome delovanju neprestano usmerava na subjektivna iskustava:

  • osećaje blagostanja i zadovoljstva iz prošlosti,
  • osećaja zanesenosti i sreće u sadašnjosti, do
  • nade i optimizma za budućnost.

Pozitivna psihologija naglašava pozitivne individualne osobine pojedinca i daje mu smernice kako da ih maksimalno razvije i iskoristi, kako bi njegov život kao i život njegove zajednice bio pozitivniji i ispunjeniji.

Važno je naglasiti i da pozitivna psihologija nije sama sebi cilj i da ona ne isključuje druge oblasti psihologije. Takođe nesme se smatrati da su drugi delovi psihologije negativni, i da ih treba zanemariti. Pozitivna psihologija ni u jednom slučaju ne negira postojanje neprijatnih, negativnih aspekata života niti smatra da sve treba gledati kroz „ružičaste naočare”. Njen cilj je da istraži drugu stranu naše duše:

  • da istraži načine kako ljudi doživljavaju zadovoljstvo,
  • kako pokazuju razumevanje prema drugima,
  • kako izgrađuju zdrave porodice i okolinu,
  • da obuhvatili ceo spektar ljudskih iskustava.

Zato pozitivnu psihologiju treba shvatiti kao disciplinu koja samo pokušava da uspostaviti ravnotežu onih pozitivnih i negativnih aspekata ljudskog funkcionisanja koji se neretko međusobno prepliću.[6]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Park N., Peterson C., Selimgan M. E. P. Strengths of character and well-being // Journal of social and clinical psychology. — Vol. 23. — pp. 603—619.
  2. ^ Itai Ivtzan, Tim Lomas, Kate Hefferon, Piers Worth, Second Wave Positive Psychology: Embracing the Dark Side of Life, Routledge; 2016 edition (November 12, 2015). str. 214.
  3. ^ Seligman, M.E.P., Csikszentmihalyi, M. (2000), Positive psychology: An introduction, American Psychologist, 55(1): 5—14.
  4. ^ Gable, S. L., Haidt, J. (2004), What (and why) is positive psychology? Review of General Psychology, 9: 103–110.
  5. ^ Peterson C., Seligman M. E. P. Character strengths and virtues: A handbook and classification. — Oxford University Press. 2004.
  6. ^ Rijavec, M., Miljković, D. (2006). Pozitivna psihologija: psihologija čije je vrijeme (ponovno) došlo. Društvena istraživanja. 4-5, 621—641

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Compton, William C. An Introduction to Positive Psychology. Wadsworth Publishing, (2005). str. 1-22. 
  • Peterson, Christopher; Seligman, Martin E. P. Character strengths and virtues: A handbook and classification. — Oxford University Press. 2004. 
  • Vázquez, Carmelo, Hervás, Gonzalo (ed.) (2008). Psicología Positiva Aplicada. Ed. Desclee de Brower.
  • Martin Seligman (2002). La auténtica felicidad. Ediciones B.
  • Mª Dolores Aviay, Carmelo Vázquez (1998). Optimismo inteligente. Psicología de las emociones positivas. Alianza editorial.
  • Daniel Kahneman, Diener, Ed, Schwarz, Norbert (2003). Well-Being: The Foundations of Hedonic Psychology. Russell Sage Foundation Publications.
  • Peterson, Christopher, Martin Seligman (2004). Character Strengths and Virtues: A Handbook and Classification. Oxford University Press.
  • Carmelo Vázquez (2006). La psicología positiva en perspectiva. Papeles del Psicólogo, vol. 27 (1)
  • Carmelo Vázquez, Gonzalo Hervás (ed.) (2009). La ciencia del bienestar: Fundamentos para una psicología positiva. Ed. Alianza.
  • Dafne Cataluña, Javier Fiz (2014). Psicología Positiva: Pautas para incrementar tu felicidad. Ediciones Dauro.
  • Antoni Adserá (2013)."Terapias de Psicología Positiva" Ed. 3temas

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Star of life.svgMolimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).