Poliomijelitis

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Poliomijelitis
Sinonimi Polio, infantilna paraliza
Polio lores134.jpg
Čovek sa manjom desnom nogom usled poliomijelitisa
Izgovor
Specijalnosti Neurologija, infektivna bolest
Simptomi Mišićna slabost dovodi do nesposobnosti kretanja[1]
Komplikacije Postpolio sindrom[2]
Vreme pojave Nekoliko sati do dana[1][3]
Uzroci Poliovirus se širi fekalno-oralnom rutom[1]
Dijagnostički metod Nalaženje virusa u izmetu ili antitela u krvi[1]
Prevencija Polio vakcina[3]
Lečenje Terapija[3]
Frekvencija 42 ljudi (2016)[3]

Poliomijelitis ili dečja paraliza, često skraćeno polio (lat. Poliomyelitis (epidemica anterior acuta), od grč. πολιομυελίτις u značenju „upala sive moždine“) je akutna infektivna bolest koju izaziva poliovirus. Veoma je zarazna i prenosi se oralno-fekalnim putem.

U 90-95% slučajeva zaraza ne izaziva nikakve simptome, dok u 3% slučajeva virus prodire u centralni nervni sistem. Tu izaziva aseptični meningitis, i u 0,1-0,5% slučajeva uništava motorne neurone i dovodi do slabosti mišića i paralize. Polovina onih koji dožive paralizu kroz mesec dana (maksimalno 6 do 8 meseci) doživi povraćaj funkcije, a četvrtina delimično povrati paralizovane funkcije. Mogući su smrtni slučajevi kada paraliza onemogući normalno disanje i gutanje. Neki od ovih pacijenata se mogu spasti aparatima za veštačko disanje, koji se primenjuju do oporavka funkcije ili doživotno.[1]

Tri osnovna tipa poliomijelitisa su: spinalni (79%), bulbarni (2%) i spinalno-bulbarni (19%). Spinalni polio izaziva slabost ili paralizu jednog ili dva uda, pri čemu čulni osećaj ostaje očuvan. Bulbarni polio utiče na disanje, govor i gutanje. Spinalno-bulbarni polio je kombinacija ove dve varijante. Poliomijelitis naročito napada decu u uzrastu 3 do 8 godina (otuda naziv „dečja paraliza“). Prognoza bolesti kod odraslih je dosta gora.[2] Poliomijelitis je hiljadama godina postojao kao endemska bolest i nije privlačio mnogo pažnje do 1880-ih kada su u Evropi, a zatim i Severnoj Americi, izbile epidemije.

Bolest se može sprečiti pomoću polio vakcine; međutim, više doza je potrebno da bi vakcina bila efektivna.[3] Centar za kontrolu i prevenciju bolesti iz SAD preporučuje obnavljanje polio vakcinacije za putnike i one koji žive u zemljama gde se bolest javlja.[4] Nakon što je osoba zaražena nema specifičnog tretmana.[3] Godine 2016. su zabeležene 42 osobe zaražene poliom, dok je 1988 bilo preko 350.000 slučajeva.[3][5] Godine 2014 se bolest širila jedino među ljudima u Afghanistanu, Nigeriji, i Pakistanu.[3] Godine 2015. Nigerija je zaustavila širenje divljeg poliovirusa, ali je došlo do ponovne pojave 2016. godine.[6][7]

Poliomijelitis je postojao hiljadama godina. Prikazi bolesti su prisutni u antičkoj umetnosti.[1] Bolest je prvi prepoznao kao zasebno obolenje Majkl Andervud 1789. godine[1] i virus koji je uzrokuje je prvi identifikovao 1908. Karl Landštajner.[8] Znatne epidemije su počele da se javljaju u kasnom 19. veku u Evropi i Sjedinjenim Državama.[1] U 20. veku ova bolest je postala jedna od najzabrinjavajućih dečijih bolesti u tim oblastima.[9] Prvu polio vakcinu je razvio tokom 1950-tih Džonas Solk.[10] Očekuje se da će napori na vakcinaciji i ranoj detekciji slučajeva dovesti do globalne eradikacije bolesti do 2018.[11]

Znaci i simptomi[uredi]

Ishodi poliovirusne infekcije
Ishod Proporcija slučajeve[1]
Bez simptoma 72%
Manja bolest 24%
Neparalitički aseptički
meningitis
1–5%
Paralitički poliomijelitis 0.1–0.5%
— Kičmeni polio 79% paralitičkih slučajeva
— Bulbokičmeni polio 19% paralitičkih slučajeva
— Bulbar polio 2% paralitičkih slučajeva

Termin „poliomijelitis” se koristi za bolest koju uzrokuje bilo koji od tri serotipa poliovirusa. Dva osnovna obrasca polio infekcije su opisana: manja bolest koja ne obuhvata centralni nervni sistem (CNS), koja se ponekad naziva abortivnim poliomijelitisom, i ozbiljna bolest koja obuhvata CNS, koja može da bude paralitička ili neparalitička.[12] Kod većine ljudi sa normalnim imunskim sistemom, poliovirusna infekcija je asimptomatska. U retkim slučajevima, infekcija proizvodi manje simptome; oni mogu da obuhvataju infekcije gornjeg respiratornog trakta (zapaljenje grla i groznicu), gastrointestinalne poremećaje (mučninu, povraćanje, bol u trbuhu, konstipaciju ili, retko, dijareju), i akutnu respiratornu infekciju.[1]

Virus ulazi u centralni nervni sistem u oko 1 procenat infekcija. Većina pacijenata sa CNS učešćem razvijaju neparalitički aseptični meningitis, sa simptomima glavobolje, bola u vratu, leđima, stomaku i ekstremitetima, groznice, povraćanja, letargije, i iritabilnosti.[13][14] Oko jednog do pet u 1000 slučajeva napreduje do paralitičke bolesti, u kojoj mišići postaju veoma slabi, mlintavi i slabo kontrolisani, i, konačno, kompletno paralizovani; to stanje je poznato kao akutna flakcidna paraliza.[15] U zavisnosti od mesta paralize, paralitički poliomijelitis se klasifikuje kao moždani, bulbarni, ili bulbokičmeni. Encefalitis, infekcija samog moždanog tkiva, se može javiti u retkim slučajevima, i obično je ograničen na dojenčad. On je karakterisan konfuzijom, promenama mentalnog statusa, glavoboljom, groznicom, i, ređe, epileptičkim napadima i spastičnom paralizom.[16]

Uzrok[uredi]

TEM mikrografija poliovirusa

Poliomijelitis uzrokuje infekcija članom roda Enterovirus poznatim kao poliovirus (PV). Ova grupa RNK virusa kolonizuje gastrointestinalni trakt[17] — specifično ždrelo i creva. Vreme inkubacije (do prvih znakova i simptoma) je u opsegu od tri do 35 dana, sa češćim opsegom od šest do 20 dana.[1] PV inficira i uzrokuje bolest samo kod ljudi.[18] Njegova struktura je veoma jednostavna. On se sastoji od jednog (+) kodirajućeg RNK genoma uokvirenog proteinskom ljuskom zvanom kapsid.[18] Pored zaštite virusnog genetičkog materijala, kapsidni proteini omogućavaju poliovirusu da uđe u pojedine tipove ćelija. Tri serotipa poliovirusa su bila identifikovana — poliovirus tip 1 (PV1), tip 2 (PV2), i tip 3 (PV3) — svaki od kojih sa donekle drugačijim kapsidnim proteinom.[19] Sva tri su ekstremno virulentna i proizvode iste simptome bolesti.[18] PV1 je forma koja se najčešće sreće, i ona je najbliže povezana sa paralizom.[20]

Osobe koje su izložene virusu, bilo putem infekcije ili imunizacijom sa polio vakcinom, razvijaju imunitet. Kod imunih indivudua, IgA antitela protiv poliovirusa su prisutna u krajnicima i gastrointestinalnom traktu, i imaju sposobnost blokiranja virusne replikacije; IgG i IgM antitela protiv PV mogu da spreče širenje virusa do motornih neurona centralnog nervnog sistema.[21] Infekcija ili vakcinacija sa jednim serotipom poliovirusa ne pruža imunitet protiv drugih serotipova, i pun imunitet zahteva izlaganje svim serotipovima.[21]

Retka bolest sa sličnom prezentacijom, nepoliovirusni poliomijelitis, može da bude rezultat infekcija sa nepoliovirusnim enterovirusima.[22]

Transmisija[uredi]

Poliomijelitis je voema infektivan putem fekalno-oralne (intestinalni izvor) i oralno-oralne (orofaringalni izvor) rute.[21] U endemskim oblastima, divlji poliovirusi mogu da inficiraju virtualno celokupnu ljudsku populaciju.[23] On je sezonski u umerenim klimatskim predelima, pri čemu se vrhunac transmisije javlja u leto i jesen.[21] Ove sezonske razlike su daleko manje izražene u tropskim oblastima.[23] Vreme između prvog izlaganja i prvih simptoma, poznato kao inkubacioni period, je obično 6 do 20 dana, sa maksimalnim opsegom od 3 do 35 dana.[24] Virusne čestice se izlučuju u fekalijama tokom nekoliko nedelja nakon inicijalne infekcije.[24] Bolest se prevashodno prenosi putem fekalno-oralne rute, unosom kontaminirane hrane i vode. On se povremeno prenosi putem oralno-oralne rute,[20] modom koji je posebno vidljiv u oblastima sa dobrom sanitacijom i higijenom.[21] Polio je najinfektivniji između 7 i 10 dana pre i nakon pojave simptoma, mada je transmisija moguća dokle god virus ostaje u pljuvačci i fekalijama.[20]

Faktori koji povećavaju rizik od polio infekcije ili utiču na jačinu bolesti su imunodeficijencija,[25] neuhranjenost,[26] fizička aktivnost neposredno nakon početka paralize,[27] povreda skeletnih mišića usled injekcije vakcina ili terapeutskih agenasa,[28] i trudnoća.[29] Mada virus može da prođe kroz materično-fetusnu barijeru tokom trudnoće, izgleda da na fetus ne utiče bilo materinska infekcija niti polio vakcinacija.[30] Majčina antitela isto tako mogu da prođu kroz posteljicu, te pružaju pasivni imunitet koji štiti odojče od polio infekcije tokom prvih nekoliko meseci života.[31]

Kao predostrožnost protiv infekcije, javni bazeni za plivanje su obično zatvoreni u pogođenim oblastima tokom epidemija poliomijelitisa.

Vakcinacija[uredi]

Oralna vakcinacija protiv dečje paralize

Za zaštitu od poliomijelitisa danas postoje efikasne vakcine. Prvu vakcinu je 1952. razvio Džonas Salk, a ovo otriće je javno objavljeno 1955. Albert Sabin je tvorac oralne polio vakcine koja je u upotrebi od 1962. Obe ove vakcine su u upotrebi danas.

Primenom masovne vakcinacije, slučajevi poliomijelitisa su u razvijenom svetu dramatično redukovani. Svetska zdravstvena organizacija i UNICEF su 1988. započeli kampanju iskorenjivanja ove bolesti. Godine 1988. u svetu je registrovano 350.000 slučajeva dečje paralize, što je svedeno na 1.310 slučajeva 2007. Američki kontinent je proglašen kontinentom bez ove bolesti 1994. Godine 2000, potvrđeno je da je polio iskorenjen u Kini, Australiji i 36 pacifičkih zemalja. U Evropi se to dogodilo 2002. Od 2006, slučajevi poliomijelitisa su zabeleženi u 4 zemlje: Nigeriji, Indiji, Pakistanu i Avganistanu.

Godine 2011. pojavilo se 10 novih slučajeva poliomijelitisa u kineskoj provinciji Sinkjang.[32] Svi oni su uvezeni iz Pakistana. U toku je velika akcija vakcinacije sa ciljem suzbijanja ove zaraze.[33]

Istraživanje[uredi]

Poliovirus antiviralna inicijativa je započela 2007. godine sa ciljem razvoja antivirusnih lekova za polio. Nekoliko potencijalnih kandidata je inicirano, ali ni jedan nije napredovao izvan faze II kliničkih ispitivanja.[34][35]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 Hamborsky J, Kroger A, Wolfe C, ur. (2015), „Poliomyelitis”, Epidemiology and Prevention of Vaccine-Preventable Diseases (The Pink Book) (13th izd.), Washington DC: Public Health Foundation, (chap. 18), Arhivirano iz originala na datum 30. 12. 2016 
  2. 2,0 2,1 „Post-Polio Syndrome Fact Sheet”. NIH. 16. 04. 2014. Pristupljeno 4. 11. 2014. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 „Poliomyelitis Fact sheet N°114”. who.int. oktobar 2014. Arhivirano iz originala na datum 18. 04. 2017. Pristupljeno 3. 11. 2014. 
  4. „Guidance to US Clinicians Regarding New WHO Polio Vaccination Requirements for Travel by Residents of and Long-term Visitors to Countries with Active Polio Transmission”. CDC. 2. 06. 2014. Arhivirano iz originala na datum 4. 06. 2014. Pristupljeno 4. 06. 2014. 
  5. „Polio This Week”. Global Polio Eradication Initiative. Arhivirano iz originala na datum 25. 01. 2017. 
  6. „WHO Removes Nigeria from Polio-Endemic List”. www.who.int. Arhivirano iz originala na datum 27. 09. 2015. Pristupljeno 28. 09. 2015. 
  7. „Government of Nigeria reports 2 wild polio cases, first since July 2014”. WHO. 11. 08. 2016. Arhivirano iz originala na datum 15. 08. 2016. Pristupljeno 15. 08. 2016. 
  8. Daniel, Thomas M.; Robbins, Frederick C., ur. (1999). Polio (1st izd.). Rochester, N.Y.: University of Rochester Press. str. 11. ISBN 9781580460668. Arhivirano iz originala na datum 17. 06. 2016. 
  9. Wheeler, Derek S.; Wong, Hector R.; Shanley, Thomas P., ur. (2009). Science and practice of pediatric critical care medicine. London: Springer. str. 10—11. ISBN 9781848009219. Arhivirano iz originala na datum 17. 06. 2016. 
  10. R, Aylward (2006). „Eradicating polio: today's challenges and tomorrow's legacy”. Annals of Tropical Medicine and Parasitology. 100 (5–6): 401—13. PMID 16899145. doi:10.1179/136485906X97354. 
  11. „Global leaders support new six-year plan to deliver a polio-free world by 2018”. who.int. 2013. Arhivirano iz originala na datum 18. 10. 2014. Pristupljeno 4. 11. 2014. 
  12. Falconer M, Bollenbach E (2000). „Late functional loss in nonparalytic polio”. American Journal of Physical Medicine & Rehabilitation. 79 (1): 19—23. PMID 10678598. doi:10.1097/00002060-200001000-00006. 
  13. Chamberlin SL, Narins B, ur. (2005). The Gale Encyclopedia of Neurological Disorders. Detroit: Thomson Gale. str. 1859—70. ISBN 978-0-7876-9150-9. 
  14. C, Leboeuf (1992). The late effects of Polio: Information For Health Care Providers. (PDF). Commonwealth Department of Community Services and Health. ISBN 978-1-875412-05-1. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 25. 06. 2008. Pristupljeno 23. 08. 2008. 
  15. Frauenthal HW, Manning JV (1914). Manual of infantile paralysis, with modern methods of treatment. Philadelphia Davis. str. 79—101. OCLC 2078290. 
  16. Wood, Lawrence D. H.; Hall, Jesse B.; Schmidt, Gregory D. (2005). Principles of Critical Care (3rd izd.). McGraw-Hill Professional. str. 870. ISBN 978-0-07-141640-5. 
  17. JI, Cohen (2004). „Chapter 175: Enteroviruses and Reoviruses”. Ur.: Kasper DL; Braunwald E; Fauci AS; et al. Harrison's Principles of Internal Medicine (16th изд.). McGraw-Hill Professional. стр. 1144. ISBN 978-0-07-140235-4. 
  18. 18,0 18,1 18,2 Ryan KJ, Ray CG, ур. (2004). „Enteroviruses”. Sherris Medical Microbiology (4th изд.). McGraw Hill. стр. 535—7. ISBN 978-0-8385-8529-0. 
  19. Katz, Samuel L.; Gershon, Anne A.; Krugman, Saul; Hotez, Peter J. (2004). Krugman's infectious diseases of children. St. Louis: Mosby. стр. 81—97. ISBN 978-0-323-01756-5. 
  20. 20,0 20,1 20,2 Ohri, Linda K.; Marquess, Jonathan G. (1999). „Polio: Will We Soon Vanquish an Old Enemy?”. Drug Benefit Trends. 11 (6): 41—54. Архивирано из оригинала на датум 4. 02. 2004. Приступљено 23. 08. 2008.  (Available free on Medscape; registration required.)
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 Kew O, Sutter R, de Gourville E, Dowdle W, Pallansch M (2005). „Vaccine-derived polioviruses and the endgame strategy for global polio eradication”. Annual Review of Microbiology. 59: 587—635. PMID 16153180. doi:10.1146/annurev.micro.58.030603.123625. 
  22. Gorson KC, Ropper AH (септембар 2001). „Nonpoliovirus poliomyelitis simulating Guillain–Barré syndrome”. Archives of Neurology. 58 (9): 1460—4. PMID 11559319. doi:10.1001/archneur.58.9.1460. Архивирано из оригинала на датум 19. 04. 2013. 
  23. 23,0 23,1 Parker SP, ур. (1998). McGraw-Hill Concise Encyclopedia of Science & Technology. New York: McGraw-Hill. стр. 67. ISBN 978-0-07-052659-4. 
  24. 24,0 24,1 V, Racaniello (2006). „One hundred years of poliovirus pathogenesis”. Virology. 344 (1): 9—16. PMID 16364730. doi:10.1016/j.virol.2005.09.015. 
  25. Davis L, Bodian D, Price D, Butler I, Vickers J (1977). „Chronic progressive poliomyelitis secondary to vaccination of an immunodeficient child”. New England Journal of Medicine. 297 (5): 241—5. PMID 195206. doi:10.1056/NEJM197708042970503. 
  26. R, Chandra (14. 06. 1975). „Reduced secretory antibody response to live attenuated measles and poliovirus vaccines in malnourished children”. British Medical Journal. 2 (5971): 583—5. PMC 1673535Слободан приступ. PMID 1131622. doi:10.1136/bmj.2.5971.583. 
  27. D, Horstmann (1950). „Acute poliomyelitis relation of physical activity at the time of onset to the course of the disease”. Journal of the American Medical Association. 142 (4): 236—41. PMID 15400610. doi:10.1001/jama.1950.02910220016004. 
  28. Gromeier M, Wimmer E (1998). „Mechanism of Injury-Provoked Poliomyelitis”. Journal of Virology. 72 (6): 5056—60. PMC 110068Слободан приступ. PMID 9573275. 
  29. C, Evans (1960). „Factors influencing the occurrence of illness during naturally acquired poliomyelitis virus infections” (PDF). Bacteriology Reviews. 24 (4): 341—52. PMC 441061Слободан приступ. PMID 13697553. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 21. 06. 2007. 
  30. Joint Committee on Vaccination and Immunisation, Salisbury A, Ramsay M, Noakes K, ур. (2006). Chapter 26:Poliomyelitis. in: Immunisation Against Infectious Disease, 2006 (PDF). Edinburgh: Stationery Office. стр. 313—29. ISBN 978-0-11-322528-6. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 26. 03. 2009. 
  31. Sauerbrei A, Groh A, Bischoff A, Prager J, Wutzler P (2002). „Antibodies against vaccine-preventable diseases in pregnant women and their offspring in the eastern part of Germany”. Medical Microbiology and Immunology. 190 (4): 167—72. PMID 12005329. doi:10.1007/s00430-001-0100-3. 
  32. Polio strain spreads to China from Pakistan, Приступљено 23. 4. 2013.
  33. Polio outbreak: Where now for global eradication drive?, Приступљено 23. 4. 2013.
  34. Thibaut, HJ; De Palma, AM; Neyts, J (15. 01. 2012). „Combating enterovirus replication: state-of-the-art on antiviral research.”. Biochemical Pharmacology. 83 (2): 185—92. PMID 21889497. 
  35. McKinlay, MA; Collett, MS; Hincks, JR; Oberste, MS; Pallansch, MA; Okayasu, H; Sutter, RW; Modlin, JF; Dowdle, WR (1. 11. 2014). „Progress in the development of poliovirus antiviral agents and their essential role in reducing risks that threaten eradication.”. Journal of Infectious Diseases. 210 Su: 1. PMID 25316866. 

Литература[uredi]

Спољашње везе[uredi]

Класификација
Спољашњи ресурси
Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).