Poljsko-ruski rat (1792)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za ostale poljsko-ruske sukobe pogledajte stranicu Poljsko-ruski ratovi.
Poljsko-ruski rat 1792.
Deo Poljsko-ruskih ratova

Poljsko-ruski rat 1792.
Vreme8. maj – 27. jul 1792. (2 meseca i 9 dana)
Mesto
Centar i istočni delovi Poljsko-litvanske zajednice
Ishod Ruska pobeda, Druga podela Poljske
Sukobljene strane
 Rusko carstvo
Targovička konfederacija		  Poljsko-litvanska zajednica
 Pruska
Komandanti i vođe
Rusko carstvo Mihail Krečetnikov
Rusko carstvo Mihail Kahovski
Rusko carstvo Vilhelm Derfelden
Rusko carstvo Mihail Kutuzov

Državna zajednica Poljske i Litvanije Kralj Stanislav II Avgust Ponjatovski
Državna zajednica Poljske i Litvanije Princ Jozef Ponjatovski
Državna zajednica Poljske i Litvanije Tadeuš Košćuško
Državna zajednica Poljske i Litvanije Mihal Vjelhorski

Kraljevina Pruska Vojvoda Luj of Virtemberg
Državna zajednica Poljske i Litvanije Jozef Judicki
Jačina
98 hiljada 70 hiljada
Žrtve i gubici
Oko 7 hiljada Oko 3 hiljade

Poljsko-ruski rat 1792. (takođe, Rat druge podele, i u poljskim izvorima Rat za odbranu ustava[a]), vođen je između Poljsko-litvanske zajednice na jednoj strani, i Targovske konfederacija (konzervativno plemstvo Komonvelta protiv novog Ustava od 3. maja 1791) i Rusko carstvo pod Katarinom Velikom, s druge strane.[1]

Rat se odvijao u dva teatra: severnom u Litvaniji i južnom u današnjoj Ukrajini. U oba slučaja, poljske snage su se povukle pred brojčano nadmoćnijim ruskim snagama, iako su pružile znatno veći otpor na jugu, zahvaljujući efektivnom vođstvu poljskih zapovednika princa Jozefa Ponjatovskog i Tadeuša Košćuška. Tokom tromesečne borbe vođeno je nekoliko bitaka, ali nijedna strana nije ostvarila odlučujuću pobedu.[2] Najveći uspeh poljskih snaga bio je poraz jedne od ruskih formacija u bici kod Zjelenca 18. juna; posle bitke ustanovljena je najviša vojna nagrada Poljske Virtuti Militari. Rat je okončan kada je poljski kralj Stanislav Avgust Ponjatovski odlučio da traži diplomatsko rešenje, zatražio prekid vatre sa Rusima i pridružio se Targovskoj konfederaciji, kako je zahtevala Ruska imperija.[3]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Propadanje Komonvelta[uredi | uredi izvor]

Početkom 18. veka, magnati Poljske i Litvanije su kontrolisali državu — tačnije, uspeli su da obezbede da se ne sprovedu nikakve reforme koje bi mogle da oslabe njihov privilegovani status („Zlatne slobode”).[4] Zloupotrebom pravila liberum veta koje je omogućilo bilo kom poslaniku da parališe postupke Sejma (parlamenta Komonvelta), poslanici podmićeni od strane magnata ili stranih sila ili oni koji su jednostavno zadovoljni verovanjem da žive u neviđenom „zlatnom dobu”, paralisali su vladu Komonvelta. više od jednog veka.[5][6]

Ideja o reformi Komonvelta dobila je na snazi od sredine 17. veka;[7] međutim, na nju su gledali sa sumnjom ne samo njeni magnati već i susedne zemlje, koje su bile zadovoljne propadanjem Komonvelta i gnušali se pomisli o ponovnoj i demokratskoj moći na njihovim granicama.[8] Pošto je armija Komonvelta smanjena na oko 16.000, njenim susedima je bilo lako da direktno intervenišu (Carska ruska armija je ukupno brojala 300.000 vojnika; Pruska vojska i Carska vojska Svetog rimskog carstva, po 200.000).[9]

Pokušaji reformi[uredi | uredi izvor]

Velika prilika za reformu ukazala se tokom „Velikog sejma” 1788—1792. Poljski susedi bili su zaokupljeni ratovima i nisu bili u stanju da se nasilno mešaju u poljske poslove. Rusko carstvo i nadvojvodstvo Austrije su bili angažovani u neprijateljstvima sa Otomanskim carstvom (Rusko-turski rat 1787—1792 i Austrijsko-turski rat 1787—1791); Rusi su se istovremeno borili i u rusko-švedskom ratu 1788—1790.[10][11][12][13] Novi savez između Poljsko-Litvanskog Komonvelta i Pruske je izgledao kao da obezbeđuje sigurnost od ruske intervencije, a 3. maja 1791. novi ustav je pročitan i usvojen uz ogromnu podršku naroda.[10][14][15][16]

Pošto su ratovi između Turske i Rusije i Švedske i Rusije okončani, carica Katarina je bila besna zbog usvajanja dokumenta, za koji je verovala da ugrožava ruski uticaj u Poljskoj.[12][13][17] Rusija je na Poljsku gledala kao na defakto protektorat.[18] „Iz Varšave je stigla najgora moguća vest: poljski kralj je postao skoro suveren”, reagovao je jedan od glavnih ruskih spoljnopolitičkih autora, Aleksandar Bezborodko, kada je saznao za novi ustav.[19] Kraljevina Pruska je takođe bila oštro protiv novog poljskog ustava, a poljske diplomate su dobile notu da je novi ustav toliko promenio poljsku državu da Pruska nije smatrala svoje obaveze obavezujućim.[20] Kao i Rusija, Pruska je bila zabrinuta da bi tek ojačana poljska država mogla da postane pretnja, a pruski ministar spoljnih poslova Fridrih Vilhelm fon Šulenburg-Kehnert je jasno i sa retkim iskrenošću rekao Poljacima da Pruska ne podržava ustav i odbija da pomogne Komonveltu u bilo kom obliku, čak i kao posrednik, jer Pruskoj nije bilo u interesu da vidi Komonvelt ojačan kako bi mogao da ugrozi Prusku u nekoj budućnosti.[20] Pruski državnik Evald fon Hercberg izrazio je strahove evropskih konzervativaca: „Poljaci su dali coup de grâce pruskoj monarhiji izglasavanjem ustava”, elaborirajući da će jak Komonvelt verovatno zahtevati povratak zemalja koje je Pruska stekla u Prvoj Particija.[19][21]

Ustav nije usvojen bez neslaganja ni u samom Komonveltu. Magnati koji su se od početka protivili nacrtu ustava, a to su Francišek Ksaveri Branicki, Stanislav Ščensni Potočki, Severin Ževuski, Šimon Marćin Kosakovski i Jozef Kosakovski, zamolili su caricu Katarinu da interveniše i povrati njihove privilegije, kao što su kardinalni zakoni koje garantuje Rusija ukinuti novim statutom.[16] U tu svrhu magnati su formirali Targovsku konfederaciju.[16] Proglas Konfederacije, pripremljen u Sankt Peterburgu januara 1792. godine, kritikovao je ustav zbog toga što je, po njihovim rečima, doprineo „zarazi demokratskih ideja” sledeći „kobne primere date u Parizu”.[22][23] U njemu se tvrdilo da je „Parlament… prekršio sve osnovne zakone, pomeo sve slobode plemstva i trećeg maja 1791. i pretvorio se u revoluciju i zaveru.”[24] Konfederati su objavili nameru da ovu revoluciju prevaziđu. „Ne možemo da učinimo ništa osim da se sa poverenjem obratimo carici Katarini, uglednoj i poštenoj carici, našem susednom prijatelju i savezniku”, koja „poštuje potrebu nacije za blagostanjem i uvek joj pruža ruku pomoći”, pisali su oni.[24] Konfederati su se pridružili carici Katarini i zatražili od nje vojnu intervenciju.[16] Dana 18. maja 1792. ruski ambasador u Poljskoj, Jakov Bulgakov, uručio je objavu rata poljskom ministru inostranih poslova Joahim Hreptovič.[25] Ruske vojske su istog dana ušle u Poljsku i Litvaniju, otpočevši rat.[16]

Suprotstavljene sile[uredi | uredi izvor]

Poljski vojnici 3. litvanskog pešadijskog puka 1792. godine

Ruska vojska je brojala skoro 98.000.[traži se izvor] Njom su komandovali glavni generali Mihail Krečetnikov i Mihail Kahovski.[25] Rusi su imali prednost i u borbenom iskustvu.[traži se izvor] Ruski plan je zahtevao da Kahovski napreduje kroz Ukrajinu, zauzimajući Kamjanjec-Podiljski, Helm i Lublin, i približava se poljskoj prestonici Varšavi sa juga.[26] Krečetnikov je trebao da napreduje preko Minska, Vilnjusa, Bresta i Bjalistoka i da se približi Varšavi sa severa, gde je trebalo da se poveže sa Kahovskim.[26] Budući da su Rusi imali dobru obaveštajnu mrežu u Poljskoj, i da su uglavnom bili svesni raspodele i snage poljske vojske; Poljaci su imali mnogo manje obaveštajnih podataka, primali su kontradiktorne i često pogrešne izveštaje, i nisu bili sigurni da li će rat uopšte početi do tačke kada su ruske trupe prešle granicu.[26][27]

Stanislav August Ponjatovski, kralj Komonvelta, bio je glavnokomandujući poljskim snagama, ali je u praksi ovu funkciju delegirao svom nećaku, princu Jozefu Ponjatovskom.[25] Ponjatovski je u teoriji imao na raspolaganju krunsku vojsku od 48.000 i litvansku vojsku više od polovine te veličine da im se suprotstave.[28] U praksi, poljske snage, koje su se još uvek formirale nakon reformi Ustava od 3. maja (koji je precizirao veličinu vojske od 100.000), brojale su samo 37.000.[traži se izvor] Vojska je bila u jeku reorganizacije, a ključni dokumenti o broju jedinica i sastavu doneti su tek u aprilu; takođe je nedostajalo opreme i iskusnog osoblja.[25]

U jugoistočnom uglu zemlje — ukrajinskim zemljama — poljske snage su u početku bile odvojeno koncentrisane u tri regiona očekivanog fronta, pod Tadeušom Košćuškom, Mihal Vjelhorski i samim knezom Ponjatovskim.[28] Vojska poljske krune u Ukrajini, koju je predvodio knez Ponjatovski, a podržavao Košćuško, imala je oko 17.000,[traži se izvor] 21.000[28] ili 24.000[28] snage (Derdej pravi razliku između primarne snage od 17.000 i rezervne divizije kneza Mihala Lubomirskog, od 4.500[29]). Oni su se na ovom jugoistočnom ratištu suočili sa skoro četiri puta većom neprijateljskom vojskom pod komandom generala Mihaila Kahovskog, koji je imao oko 64.000 ljudi pod svojom komandom.[28] Snage Kahovskog bile su podeljene u četiri korpusa: 1., od 17.000 vojnika, pod komandom generala Mihaila Goleniščeva-Kutuzova, 2., pod komandom generala Ivana Dunjina, 3., pod generalom Vilhelmom Derfeldenom, i 4., pod komandom generala Andreja Levanidova.[29] Konfederati iz Targovice nisu predstavljali nikakvu pravu snagu; a njihovi pokušaji da prikupe narodnu podršku u Poljskoj nakon prelaska granice su neuspeli, sa samo nekoliko desetina koje im se u početku pridružilo; kasnije će taj broj rasti, ali ne značajno, a čak su i Rusi smatrali da nemaju nikakvu vojnu vrednost, što ih drži od fronta.[30]

U Litvaniji je litvanska vojska Komonvelta brojala oko 15.000, sa dodatnim odredom krune od oko 3.000.[31] Njima je komandovao vojvoda Luj od Virtemberga.[25] Virtemberg nije pravio planove za rat, a trupe nisu bile spremne za akciju do početka rata.[25] Ruska vojskana tom ratištu pod generalom Mihailom Krečetnjikovim imala je 33.700 ljudi[32] ili 38.000 vojnika.[31] Ruska armija je takođe bila podeljena u četiri korpusa: 1. pod vođstvom jednog od vođa Konfederacije Targovice, Šimona Marćina Kosakovskog od 7.300 vojnika, 2. pod komandom generala Borisa Melina, od 7.000 vojnika, 3. pod komandom generala Jurija Dolgorukova, 15.400 vojnika, i 4. pod vođstvom generala Ivana Fersena, 8,30.[31]

Dodatne poljske snage, oko 8.000 vojnika, trebalo je da se koncentrišu u Varšavi pod komandom kralja Ponjatovskog kao rezerva.[33]

Tadeuš Košćuško je predložio plan gde bi se cela poljska vojska koncentrisala i angažovala jednu od ruskih armija, kako bi se obezbedio brojčani paritet i brzom pobedom podigao moral uglavnom neiskusnih poljskih snaga; ovaj plan je međutim odbio knez Ponjatovski.[traži se izvor] (Međutim, samo nekoliko meseci ranije, oba komandanta su imala suprotnu ideju — Ponjatovski je želeo da se trupe koncentrišu, a Košćuško da se rasturi).[34] Ponjatovski je takođe planirao da izbegne ozbiljne angažmane u prvoj fazi rata, nadajući se da će dobiti očekivano prusko pojačanje od 30.000, što bi donelo paritet dvema stranama.[33]

Rat[uredi | uredi izvor]

Južno ratište[uredi | uredi izvor]

Prve ruske snage prešle su granicu u Ukrajini u noći 18./19. maja 1792. godine.[35] Rusi na tom ratištu naišli bi na znatno veći otpor nego što su očekivali, jer su tamo bili smešteni vrhovni komandanti Komonvelta, knez Ponjatovski i Košćuško.[traži se izvor] Košćuško se pridružio knezu Ponjatovskom kod Janova 29. maja.[traži se izvor] Procenjeno je da je krunska vojska preslaba da se suprotstavi četiri kolone neprijateljskih armija koje su napredovale u Zapadnu Ukrajinu i započela je borbeno povlačenje na zapadnu stranu reke Južni Bug, prema Lubaru i Polonu, a Košćuško je komandovao pozadinom.[36][37] Ponjatovski, suočen sa značajnom brojčanom inferiornošću svojih snaga, i obećanjem pojačanja od strane kralja Stanislava II, odlučio je da napusti Ukrajinu i preseli se u Voliniju, gde je Polon trebalo da bude utvrđen kao glavna odbrambena tačka i gde je Lubomirski dobio zadatak da prikuplja zalihe.[38]

Posle bitke kod Zjelenca, Vojćeh Kosak

Jedinica Vjelhorskog je 14. juna poražena u bici kod Boruškovca.[39] Dana 17. juna Ponjatovski je konačno primio očekivano pojačanje, oko 2.000 vojnika predvođenih Mihalom Lubomirskim.[40] Sledećeg dana Poljaci, predvođeni knezom Ponjatovskim, porazili su jednu od ruskih formacija generala Iraklija Morkova u bici kod Zjelenca 18. juna.[37][41] Pobedu je proslavio kralj Ponjatovski, koji je poslao nove medalje Virtuti Militari za vođe kampanje i vojnike, kao „prve od Jan III Sobjeskog”.[42]

Ruske snage su, međutim, nastavile napredovati. Poljska vojska, pod komandom Jozefa Ponjatovskog, povukla se u dobrom redu, popuštajući moćnijem neprijatelju prema potrebi da bi izbegla uništenje.[43] Početkom jula, kod Dubna, kneza Ponjatovskog i Košćuška izdao je Mihail Lubomirski, koji je zajedno sa kraljem Ponjatovskim dobio zadatak da snabdeva trupe; umesto toga Lubomirski se pridružio ruskoj strani i ili je sakrio zalihe za poljsku vojsku, ili ih je direktno predao Rusima.[38][41] Lubomirski je, međutim, bio moćan magnat i kralju je trebalo do kraja maja da ga zvanično razreši komande.[44] U roku od mesec dana od ruske invazije, Poljaci su se uglavnom povukli iz Ukrajine.[37] Dana 7. jula Košćuškove snage su vodile odloženu bitku sa Rusima kod Vladimira Volinskog (Bitka kod Vladimira).[36] U međuvremenu, vojska Ponjatovskog se povukla do reke Bug, gde su Košćuškove jedinice 18. jula vodile bitku kod Dubjenke, koja je bila nerešena.[43] Sa oko 5.300 vojnika Košćuško je pobedio napad 25.000 Rusa pod generalom Mihailom Kačovskim.[45] Košćuško je tada morao da se povuče iz Dubjenke, pošto su Rusi počeli da opkoljavaju njegove položaje prelazeći obližnju austrijsku granicu.[45] Iako su Poljaci morali da se povuku sa linije reke Bug, do sada nisu bili poraženi, a očekivala se odlučujuća bitka ili bitke na povoljnijim lokacijama bliže Varšavi.[43][46]

Severno ratište[uredi | uredi izvor]

U Velikoj Kneževini Litvaniji, Rusi su prešli granicu Komonvelta četiri dana kasnije nego na jugu, 22. maja.[47] Poljski saveznik, Kraljevina Pruska, raskinula je savez sa Poljskom, a pruski komandant litvanske vojske, vojvoda Virtemberg, je izdao Komonvelt odbijajući da se bori protiv Rusa.[2][48] Nikada nije stigao do fronta, glumio je bolest u Volčinu i izdavao kontradiktorna naređenja svojim trupama.[48]

Tako je vojska Litvanije učinila malo da se suprotstavi Rusima koji su napredovali i nastavila se povlačiti pre njihovog napredovanja.[2][48] Minsk je napušten, posle izvesnih okršaja, 31. maja.[48] Tek nakon promene komandanta 4. juna, armija, sada pod generalom Jozefom Judickim, pokušala je da se bori protiv Rusa.[2][48] Rusi su, međutim, pobedili Judičkog u bici kod Mira 11. juna i nastavili da napreduju kroz Veliko vojvodstvo.[2] Vojska Komonvelta se povlačila prema Grodnu.[49] Dana 14. juna Rusi su zauzeli Vilno, posle samo malog okršaja sa lokalnim garnizonom; 19. juna nesposobno branio Njasviž; i 20. juna Kaunas, ovoga puta bez ikakvog protivljenja.[50] Judickog, osramoćenog, 23. juna zamenio je Mihal Zabjelo.[2] Ipak, od Mira, na severnom teatru nije došlo do odlučujućih sukoba, pošto se poljska vojska povukla u relativnom redu prema Varšavi, posle manjeg poraza kod Zelve,[51] i na kraju zauzela odbrambene položaje duž reke Bug kod Bresta.[2][52] Rusi su zauzeli Grodno 5. jula[51] i Bjalistok 17. jula[52], 23. jula Rusi su zauzeli Brest, porazivši lokalni garnizon, ali su 24. poraženi kod Kšemjen-Vjesa; ova poslednja bitka je bila prva značajna pobeda Komonvelta na severnom frontu.[53]

Završetak rata[uredi | uredi izvor]

Dok su knez Ponjatovski i Košćuško smatrali da je ishod rata još uvek otvoren, i planirali su da iskoriste kombinovane poljsko-litvanske snage da poraze još uvek odvojene ruske snage,[54] kralj Ponjatovski, uz saglasnost Čuvara zakona (kabinet ministara) odlučio da zatraži prekid vatre.[55][56] Carica Katarina je zahtevala da se kralj Ponjatovski pridruži proruskoj aristokratskoj frakciji, Trgovičkoj konfederaciji; sa podelom u kabinetu, on je popustio njenom zahtevu oko 22-23. jula, što je praktično primoralo kneza Ponjatovskog da prekine vojni otpor.[56][57] Poslednji vojni sukob u ratu vođen je 26. jula kod Markušova u pokrajini Lublin, gde je odbijen neprijateljski napad poljske konjice koju je predvodio Ponjatovski.[57]

U vreme kada je kralj Ponjatovski odlučio da traži mir, poljska vojska je još uvek bila u dobrom borbenom stanju, jer nije pretrpela nikakav veći poraz niti nedostatak zaliha. Kralj Stanislav Ponjatovski je smatrao da je zbog ruske brojčane nadmoći poraz ipak neizbežan, i da se više može dobiti pregovorima sa Rusima, sa kojima se nadao da bi se mogao sklopiti novi savez. Iako bi kasniji događaji dokazali da je pogrešio, pitanje da li se to moglo predvideti i sprečiti stalnim vojnim otporom, bilo je predmet mnogih debata među istoričarima.[16][56][58][59]

Poljska vojska je bila u velikoj meri nezadovoljna prekidom vatre; Košćuško, knez Jozef Ponjatovski i mnogi drugi kritikovali bi kraljevu odluku i mnogi, uključujući Košćuška, podneli bi ostavke na komisiju u narednim nedeljama.[60] Princ Ponjatovski je čak razmišljao da se pobuni protiv naređenja svog strica, pa je čak izdao naređenja da se kralj, ako je potrebno, silom dovede u vojni logor, kao što je pretpostavila radikalnija frakcija. Na kraju je odlučio da ne nastavi borbu protiv volje svog strica, a naređenje je ukinuto u poslednjem trenutku pre odlaska grupe zadužene za hvatanje kralja.[57]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Većina poljskih istoričara se slaže da je poljska kapitulacija bila greška i sa vojne i sa političke tačke gledišta.[61] U oblasti vojske, Poljaci su imali razumne šanse da brane liniju reke Visle i iscrpe ruske invazione snage.[61][62] Sa političkog aspekta, pokazivanje volje za borbu moglo je da ubedi sile koje su podele vlasti da je njihov plan preskup.[61]

Nade kralja Ponjatovskog da će kapitulacija omogućiti iznalaženje prihvatljivog diplomatskog rešenja ubrzo su propale. Sa novim poslanicima podmićenim ili zastrašenim od strane ruskih trupa, nova sednica parlamenta, poznata kao Grodnonski sejm, održana je u jesen 1793. godine.[16][63] Dana 23. novembra 1793. završila je svoja razmatranja pod prinudom, poništavajući ustav i pristupajući Drugoj podeli.[64][65] Rusija je zauzela 250.000 km² teritorije Komonvelta, dok je Pruska uzela 58.000 km².[63] Ovaj događaj je smanjio stanovništvo Poljske na trećinu onoga što je bilo pre prve podele. Ruske trupe su držale krnju državu i njena nezavisnost je bila snažno ograničena.[16][23][63]

Ovaj ishod je bio iznenađenje za većinu konfederacija iz Targovice, koji su samo želeli da obnove status quo ante bellum (magnat Komonvelta koji favorizuje zlatne slobode) i očekivali su da će rušenje ustava od 3. maja postići taj cilj.[66] Poslednji pokušaj da se obnovi reformisani Komonvelt došao je sa Košćuškovim ustankom 1794. Ustanak nije uspeo i rezultirao je Trećom podelom 1795. godine, u kojoj je zemlja izgubila sve svoje preostale teritorije, a Poljsko-litvanska Komonvelt je prestala da postoji.[62][63][67]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Na poljskom: wojna w obronie Konstytucji 3 maja

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Davies, Norman (1982). God's playground : a history of Poland. New York: Columbia University Press. str. 535. ISBN 0-231-04326-0. OCLC 7652832. 
  2. ^ a b v g d đ e Łojek, Jerzy (1986). Geneza i obalenie Konstytucji 3 Maja : polityka zagraniczna Rzeczypospolitej 1787—1792 (Wyd. 1 izd.). Lublin: Wydawn. Lubelskie. str. 304—306. ISBN 83-222-0313-6. OCLC 14212082. 
  3. ^ Skowronek, Jerzy (1986). Książę Józef Poniatowski (Wyd. 2 izd.). Wrocław: Zakład Narodowy im. Ossolińskich. str. 58, 60. ISBN 83-04-02321-0. OCLC 17621554. 
  4. ^ Davies, Norman (2005). God's playground : a history of Poland : in two volumes (Revised izd.). New York. str. 274. ISBN 0-231-12816-9. OCLC 57754186. 
  5. ^ Carsten, F. L. (1961). The ascendancy of France, 1648—88. Cambridge: University Press. str. 561—562. ISBN 0-521-04544-4. OCLC 1870223. 
  6. ^ Jędruch, Jacek (1998). Constitutions, elections, and legislatures of Poland, 1493—1993 : a guide to their history. Jacek Jędruch (Rev. ed., 1998 izd.). New York: EJJ Books. str. 156. ISBN 0-7818-0637-2. OCLC 38380295. 
  7. ^ Historia Polski. Jerzy Wyrozumski, Józef Andrzej Gierowski, Józef Buszko (Wyd. 4 izd.). Warszawa: Państwowe Wydawn. Naukowe. 1982. str. 60—63. ISBN 83-01-03732-6. OCLC 9823626. 
  8. ^ LeDonne, John P. (1997). The Russian empire and the world, 1700—1917 : the geopolitics of expansion and containment. New York: Oxford University Press. str. 41—42. ISBN 0-19-510926-0. OCLC 34046319. 
  9. ^ Bauer, Krzysztof (1991). Uchwalenie i obrona Konstytucji 3 Maja (Wyd. 1 izd.). Warszawa: Wydawnictwa Szkolne i Pedagogiczne. str. 9. ISBN 83-02-04615-9. OCLC 30735630. 
  10. ^ a b Sanford, George (2002). Democratic government in Poland : constitutional politics since 1989. New York: Palgrave. str. 11—12. ISBN 0-333-77475-2. OCLC 51053729. 
  11. ^ Jędruch, Jacek (1998). Constitutions, elections, and legislatures of Poland, 1493—1993 : a guide to their history. Jacek Jędruch (Rev. ed., 1998 izd.). New York: EJJ Books. str. 176. ISBN 0-7818-0637-2. OCLC 38380295. 
  12. ^ a b Bideleux, Robert (1998). A history of Eastern Europe : crisis and change. Ian Jeffries. London: Routledge. str. 160. ISBN 0-415-16111-8. OCLC 36582157. 
  13. ^ a b Lukowski, Jerzy (2010). Disorderly liberty : the political culture of the Polish-Lithuanian Commonwealth in the eighteenth century. London: Continuum. str. 226. ISBN 978-1-4411-4580-2. OCLC 667290842. 
  14. ^ Wandycz, Piotr Stefan (2001). The price of freedom : a history of East Central Europe from the Middle Ages to the present (2nd izd.). London: Routledge. str. 128. ISBN 0-585-45359-4. OCLC 52751306. 
  15. ^ Jędruch, Jacek (1998). Constitutions, elections, and legislatures of Poland, 1493—1993 : a guide to their history. Jacek Jędruch (Rev. ed., 1998 izd.). New York: EJJ Books. str. 172—173. ISBN 0-7818-0637-2. OCLC 38380295. 
  16. ^ a b v g d đ e ž Jędruch, Jacek (1998). Constitutions, elections, and legislatures of Poland, 1493—1993 : a guide to their history. Jacek Jędruch (Rev. ed., 1998 izd.). New York: EJJ Books. str. 184—185. ISBN 0-7818-0637-2. OCLC 38380295. 
  17. ^ Schroeder, Paul W. (1994). The transformation of European politics, 1763—1848. Oxford: Clarendon Press. str. 84. ISBN 978-0-19-159106-8. OCLC 44962150. 
  18. ^ Lukowski, Jerzy (2001). A concise history of Poland. W. H. Zawadzki. Cambridge [England]: Cambridge University Press. str. 84. ISBN 0-521-55109-9. OCLC 45446102. 
  19. ^ a b Bauer, Krzysztof (1991). Uchwalenie i obrona Konstytucji 3 Maja (Wyd. 1 izd.). Warszawa: Wydawnictwa Szkolne i Pedagogiczne. str. 16. ISBN 83-02-04615-9. OCLC 30735630. 
  20. ^ a b Łojek, Jerzy (1986). Geneza i obalenie Konstytucji 3 Maja : polityka zagraniczna Rzeczypospolitej 1787—1792 (Wyd. 1 izd.). Lublin: Wydawn. Lubelskie. str. 325—326. ISBN 83-222-0313-6. OCLC 14212082. 
  21. ^ „McGuire, Rt Hon. Dame Anne (Catherine), (born 26 May 1949), PC 2008”, Who's Who, Oxford University Press, 2007-12-01, doi:10.1093/ww/9780199540884.013.u25727, Pristupljeno 2022-05-21 
  22. ^ Lord, Robert Howard (1915-12-31). The Second Partition of Poland. str. 275. ISBN 978-0-674-33660-5. doi:10.4159/harvard.9780674337077. 
  23. ^ a b Late enlightenment : emergence of the modern 'national idea'. Balázs Trencsényi, Michal Kopeček, Inc ebrary. Budapest: Central European University Press. 2006. str. 282—284. ISBN 963-7326-52-9. OCLC 909111006. 
  24. ^ a b Late enlightenment : emergence of the modern 'national idea'. Balázs Trencsényi, Michal Kopeček, Inc ebrary. Budapest: Central European University Press. 2006. str. 284—285. ISBN 963-7326-52-9. OCLC 909111006. 
  25. ^ a b v g d đ Nadzieja, Jadwiga (1988). Od jakobina do księcia namiestnika. Śląsk (Wyd. 1 izd.). Katowice. str. 38—39. ISBN 83-216-0682-2. OCLC 20618465. 
  26. ^ a b v Derdej 2008, str. 35–36 harvnb greška: više ciljeva (20×): CITEREFDerdej2008 (help)
  27. ^ Derdej 2008, str. 52 harvnb greška: više ciljeva (20×): CITEREFDerdej2008 (help)
  28. ^ a b v g d Skowronek, Jerzy (1986). Książę Józef Poniatowski (Wyd. 2 izd.). Wrocław: Zakład Narodowy im. Ossolińskich. str. 50—51. ISBN 83-04-02321-0. OCLC 17621554. 
  29. ^ a b Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 51. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  30. ^ Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 55—57. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  31. ^ a b v Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 97. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  32. ^ Łojek, Jerzy (1986). Geneza i obalenie Konstytucji 3 Maja : polityka zagraniczna Rzeczypospolitej 1787—1792 (Wyd. 1 izd.). Lublin: Wydawn. Lubelskie. str. 299. ISBN 83-222-0313-6. OCLC 14212082. 
  33. ^ a b Łojek, Jerzy (1986). Geneza i obalenie Konstytucji 3 Maja : polityka zagraniczna Rzeczypospolitej 1787—1792 (Wyd. 1 izd.). Lublin: Wydawn. Lubelskie. str. 302. ISBN 83-222-0313-6. OCLC 14212082. 
  34. ^ Storozynski, Alex (2011). Kościuszko : książe chłopów. Jarosław Mikos (Wyd. 1 izd.). Warszawa: Wydawn. W.A.B. str. 222. ISBN 978-83-7414-930-3. OCLC 739713649. 
  35. ^ Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 50. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  36. ^ a b Krajniak, Radosław (2014-06-06). „Tadeusz Marszał, Szadkowski słownik biograficzny. Średniowiecze i renesans, Wydawnictwo Uniwersytetu Łódzkiego, Łódź 2012, ss. 188”. Klio. Czasopismo Poświęcone Dziejom Polski i Powszechnym. 28 (1): 433. ISSN 1643-8191. doi:10.12775/klio.2014.011. 
  37. ^ a b v Storozynski, Alex (2011). Kościuszko : książe chłopów. Jarosław Mikos (Wyd. 1 izd.). Warszawa: Wydawn. W.A.B. str. 224. ISBN 978-83-7414-930-3. OCLC 739713649. 
  38. ^ a b Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 58. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  39. ^ Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 63—65. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  40. ^ Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 67. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  41. ^ a b Storozynski, Alex (2011). Kościuszko : książe chłopów. Jarosław Mikos (Wyd. 1 izd.). Warszawa: Wydawn. W.A.B. str. 225. ISBN 978-83-7414-930-3. OCLC 739713649. 
  42. ^ Skowronek, Jerzy (1986). Książę Józef Poniatowski (Wyd. 2 izd.). Wrocław: Zakład Narodowy im. Ossolińskich. str. 56—57. ISBN 83-04-02321-0. OCLC 17621554. 
  43. ^ a b v Skowronek, Jerzy (1986). Książę Józef Poniatowski (Wyd. 2 izd.). Wrocław: Zakład Narodowy im. Ossolińskich. str. 67. ISBN 83-04-02321-0. OCLC 17621554. 
  44. ^ Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 79—83. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  45. ^ a b Storozynski, Alex (2011). Kościuszko : książe chłopów. Jarosław Mikos (Wyd. 1 izd.). Warszawa: Wydawn. W.A.B. str. 228—229. ISBN 978-83-7414-930-3. OCLC 739713649. 
  46. ^ Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 95. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  47. ^ Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 98. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  48. ^ a b v g d Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 98—103. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  49. ^ Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 108. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  50. ^ Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 108—110. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  51. ^ a b Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 115—116. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  52. ^ a b Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 117. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  53. ^ Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 118—119. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  54. ^ Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 130. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  55. ^ Storozynski, Alex (2011). Kościuszko : książe chłopów. Jarosław Mikos (Wyd. 1 izd.). Warszawa: Wydawn. W.A.B. str. 231. ISBN 978-83-7414-930-3. OCLC 739713649. 
  56. ^ a b v Coleman, Marion Moore; Umiejętności, Polska Akademia (1948). „Polski słownik biograficzny”. Books Abroad. 22 (2): 628. ISSN 0006-7431. JSTOR 40087526. doi:10.2307/40087526. 
  57. ^ a b v Skowronek, Jerzy (1986). Książę Józef Poniatowski (Wyd. 2 izd.). Wrocław: Zakład Narodowy im. Ossolińskich. str. 60—62. ISBN 83-04-02321-0. OCLC 17621554. 
  58. ^ Łojek, Jerzy (1986). Geneza i obalenie Konstytucji 3 Maja : polityka zagraniczna Rzeczypospolitej 1787—1792 (Wyd. 1 izd.). Lublin: Wydawn. Lubelskie. str. 293—296, 306—307, 318, 418. ISBN 83-222-0313-6. OCLC 14212082. 
  59. ^ Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 130—131, 144—145. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  60. ^ Storozynski, Alex (2011). Kościuszko : książe chłopów. Jarosław Mikos (Wyd. 1 izd.). Warszawa: Wydawn. W.A.B. str. 232—233. ISBN 978-83-7414-930-3. OCLC 739713649. 
  61. ^ a b v Łojek, Jerzy (1986). Geneza i obalenie Konstytucji 3 Maja : polityka zagraniczna Rzeczypospolitej 1787—1792 (Wyd. 1 izd.). Lublin: Wydawn. Lubelskie. str. 402. ISBN 83-222-0313-6. OCLC 14212082. 
  62. ^ a b Derdej, Piotr (2008). Zieleńce – Mir – Dubienka 1792 (Wyd. 2 izd.). Warszawa: Bellona. str. 160. ISBN 978-83-11-11039-7. OCLC 316465584. 
  63. ^ a b v g Jędruch, Jacek (1998). Constitutions, elections, and legislatures of Poland, 1493—1993 : a guide to their history. Jacek Jędruch (Rev. ed., 1998 izd.). New York: EJJ Books. str. 186—187. ISBN 0-7818-0637-2. OCLC 38380295. 
  64. ^ Davies, Norman (2005). God's playground : a history of Poland : in two volumes (Revised izd.). New York. str. 254. ISBN 0-231-12816-9. OCLC 57754186. 
  65. ^ Pickus, David (2001). Dying with an enlightening fall: Poland in the eyes of German intellectuals, 1764—1800. Lanham, Md.: Lexington Books. str. 118. ISBN 0-7391-0153-6. OCLC 44045778. 
  66. ^ Stone, Daniel (2001). The Polish-Lithuanian state, 1386—1795. Seattle. str. 282—285. ISBN 978-0-295-80362-3. OCLC 918855593. 
  67. ^ Jędruch, Jacek (1998). Constitutions, elections, and legislatures of Poland, 1493—1993 : a guide to their history. Jacek Jędruch (Rev. ed., 1998 izd.). New York: EJJ Books. str. 188—189. ISBN 0-7818-0637-2. OCLC 38380295. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Adam Wolański, Wojna polsko-rosyjska 1792 r, Wydawnictwo Volumen, Warszawa. 1996. ISBN 83-85218-48-3.
  • Andrzej Grabski et al., Zarys dziejów wojskowości polskiej do roku 1864. Wydawnictwo Ministerstwa Obrony Narodowej. Warszawa 1966.
  • Antoni Juszczyński, Marian Krwawicz, Wypisy źródłowe do historii polskiej sztuki wojennej. Polska sztuka wojenna w latach 1764—1793. Zeszyt dziewiąty. Wydawnictwo Ministerstwa Obrony Narodowej. Warszawa 1957.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пољско-руски_рат_(1792)&oldid=27678127”