Pravni akt

Pravni akt predstavlja skup pravnih normi koji se nalazi u odgovarajućoj formi, i koji uređuje neku pravnu situaciju između pravnih subjekata. Pravni akt se koristi kao sredstvo stvaranja i primene prava.

Pravni akt se sastoji iz dva elementa:

• odluka volje (psihički akt) i
• izjava volje (spoljni akt)

Pojam pravni akt se odnosi na pisane jezičke oblike i tekstove koji u sebi sadrže pravne norme (normativni pravni akt), ali se takođe odnosi i na ljudske radnje koje imaju pravna dejstva (pravne radnje).

Sadržina i forma pravnog akta

Pravni akt se sastoji iz dva dela: glavnog i sporednog.

1. Glavni deo podrazumeva izjavu volje koja stvara nova prava ili menja i ukida prethodna prava, odnosno koja dovodi do pravne posledice i tako menja pravni poredak. Po glavnom delu pravnog akta se pravni akti dalje dele na:
   1. Akti kojima se stvaraju pravne norme
   2. Akti kojima se stvaraju uslovi za primenu pravne norme
2. Sporedni deo označava o kojoj vrsti pravnog akta je reč, koji subjekt ga je doneo, mesto i vreme donošenja, u kom cilju, itd.

Pod formom pravnog akta se podrazumeva skup materijalnih sredstava (činilaca) i postupaka (načina) kojima se on u stvari izražava.

Nadležnost za donošenje i izmenu pravnog akta podrazumeva ovlašćenje i obavezu pravnih subjekata da donose i menjaju pravne akte. Postoje dve vrste subjekata koji imaju ova ovlašćenja:

• Državni organi
• Nedržavni subjekti

Pri donošenju pravnog akta mora se ispoštovati određeni postupak. Takav postupak sadrži konkretne radnje koje tvorac akta mora da izvrši kako bi se dobio pravni akt. Postupak može biti jednostavan ili složen, kratak ili dugotrajan, skraćen ili redovan, i sl.

Odnosom sadržine i forme pravnog akta bavi se pravna nauka, koja je doprinela nastajanju pravne discipline, nomotehnike.

Nomotehnika se bavi izučavanjem pravilnosti i daje uputstva za pravilno uobličavanje pravnih akata.

Podela

Pravni akti mogu se podeliti na one kojima se stvara potpuna pravna norma i na one kojima se stvara jedan od elemenata pravne norme. Od posebnog značaja je podela pravnih akata na:

1. Opšte pravne akte
2. Pojedinačne pravne akte

Opšti pravni akti

Opšti pravni akt sadrži opštu pravnu normu iz koje proizilaze pojedinačni pravni akti, odnosno pojedinačne pravne norme. Tu spadaju Ustav (najviši pravni akt jedne zemlje), zakoni i podzakonski akti.

Pojedinačni pravni akti

Glavni članak: Pojedinačni pravni akt

Pojedinačni pravni akt sadrži pojedinačnu pravnu normu. To su uglavnom pisani tekstovi ili usmeni iskazi koji u sebi sadrže individualne pravne norme. Mogu biti potpuni i nepotpuni.

Važenje pravnih akata

Važenje pravnih akata se odvija u tzv. „sferama važenja“, odnosno u određenim vremenskim i prostornim okvirima. Kada se govori o vremenskom važenju postoje dva bitna momenta: kada akt počinje da važi i kada prestaje da važi.

Zakonitost pravnih akata

Načelom zakonitosti ili legaliteta se iskazuje hijerarhija između viših i nižih pravnih akata u pravnom sistemu, tj. međusobni odnos između tih akata.

Načelo zakonitosti je osnovni princip pravnog sistema koji zahteva da svi pravni akti budu u skladu sa višim pravnim aktom koji reguliše iste odnose.

Ovo načelo ima dva aspekta:

1. Formalna zakonitost
2. Materijalna zakonitost

Postoji još jedna podela na:

1. Objektivnu zakonitost
2. Subjektivnu zakonitost

Objektivnu zakonitost utvrđuje nadležni organ kroz propisani postupak, dok se kod subjektivne zakonitosti govori o vlastitom uverenju građana o zakonitosti pravnog akta.

Formalna zakonitost

Formalna zakonitost predstavlja zahtev da se forma ispoštuje. Postoje tri zahteva koja se moraju ispuniti da bi se ostvarila formalna zakonitost a odnose se na:

• nadležnost
• postupak i
• oblik.

Materijalna zakonitost

Materijalna zakonitost je zahtev da sadržaj nižih pravnih akata bude usklađen sa sadržajem viših pravnih akata koji se odnose na iste društvene odnose.

Galerija

• 
  Naslovna strana Ustava Kneževine Srbije iz 1835. godine
• 
  Prva strana Ustava Kneževine Srbije iz 1835. godine

Literatura

• Opšte učenje o pravu, prof. dr Gordana Vukadinović, Novi Sad, 2003.

Spoljašnje veze

• Ustav Republike Srbije