Pravo na obrazovanje
Pravo na obrazovanje je jedno od ljudskih prava koji se odnosi na decu kao i na odrasle. Prihvaćen je zahvaljujući konvenicijama koje su zemlje Evrope i šire potpisale. Danas je skoro 75 miliona dece širom sveta svakodnevno sprečeno da idu u školu. Od 2015. godine, 164 države su su potpisale ovu konvenciju.
Pravo na obrazovanje takođe uključuje odgovornost za pružanje osnovnog obrazovanja za pojedince koji nisu završili osnovno obrazovanje. Pored ovih odredbi o pristupu obrazovanju, pravo na obrazovanje obuhvata i obaveze učenika da izbegavaju diskriminaciju na svim nivoima obrazovnog sistema, da uspostave minimalne standarde obrazovanja i poboljšaju kvalitet obrazovanja.
Pojava prava[uredi | uredi izvor]
Pravo na edukaciju se pojavljuje u sledećim deklaracijama:
- Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. (član 26),
- Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. (članci 2, 13 i 14 ),
- Međunarodna konvencija o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije (čl. 1, 2 i 5 ),
- Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (član 1 i 10 ),
- Konvencija o pravima deteta (čl. 2, 9, 28 i 29 ),
- Evropska konvencija o ljudskim pravima (član 2 prvog dodatnog protokola)
- Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom (član 24) .
Prisutan je i u Evropskoj socijalnoj povelji Saveta Evrope i evropskoj sudskoj praksi koja stipuliše:
„Obrazovanje mora biti usmjereno ka punom razvoju ljudske ličnosti i jačanju poštivanja ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ono mora unaprjeđivati razumijevanje, toleranciju i prijateljstvo među svim narodima, rasnim ili vjerskim grupama, i podržavaće djelovanje Ujedinjenih nacija u održanju mira.”[1]
Okvir za akciju u Dakaru[uredi | uredi izvor]
Dakarski okvir za akciju, usvojen na Svetskom obrazovnom forumu u Dakaru (april 2000.godine), „potvrđuje cilj obrazovanja za sve“, održanoj u Jomtienu ( Tajland ) 1990. godine. Ovaj okvir insistira pristup svima osnovnoj školi, kao i na pravu žena da imaju obrazovanje. Takođe sadrži obećanje zemalja donatora i organizacija da „nijedna zemlja koja se ozbiljno obavezala na osnovno obrazovanje neće biti frustrirana nedostatkom resursa“[2].
Prema Milenijumskoj deklaraciji koju je generalna skupština usvojila 2015. godine, deca širom sveta, dečaci i devojčice, moći će da završe kompletan ciklus osnovnog obrazovanja i imati pristup svim nivoima obrazovanja.
Dva Milenijumska razvojna cilja su posebno relevantna :
- cilj 2 : "Osigurati osnovno obrazovanje za sve"
- cilj 3 : „Promovisati rodnu ravnopravnost i osnažiti žene“
Prava na obrazovanje[uredi | uredi izvor]
Izveštač o pravu na obrazovanje naveo je četiri karakteristike obrazovanja:
- deprecijacija: obaveza države da uspostavi obrazovni sistem koji ima dovoljan broj škola da se pobrine za iskorjenjivanje svih osnova diskriminacije zabranjenih međunarodnim konvencijama i mogućnost da roditelji biraju obrazovanje koje će se dati njihovoj deci;
- pristupačnost: uklanjanje svih prepreka za pristup obrazovanju za svu decu školskog uzrasta bez diskriminacije i po razumnim troškovima;
- prihvatljivost: minimalni standardi kvaliteta, sigurnosti i zdravlje životne sredine uz poštovanje ljudskih prava, slobode obrazovanja i sadržaja i metoda nastave;
- prilagodljivost: usklađivanje prava prema starosnoj dobi, vanškolsko obrazovanje za one koji nemaju pristup obrazovnim ustanovama (deca i mladi lišeni slobode, izbeglice i raseljena lica); prilagođavanje obrazovanja radi promocije ostvarivanja svih osnovnih prava .
Član 26. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima[uredi | uredi izvor]
Svako ima pravo na obrazovanje. Obrazovanje treba da bude besplatno bar u osnovnim i nižim skolama. Osnovno obrazovanje je obavezno. Tehničko i stručno obrazovanje treba da bude svima podjednako dostupno na osnovu njihove sposobnosti.[3]
U Srbiji[uredi | uredi izvor]
U Srbiji pravo na edukaciju je obeleženo i usvojeno zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i priključuje se stavu Saveta Evrope potpisivajući konveniju o pravu edukacije 11. septembra 2001. godine.
