Prvi srpsko-turski rat

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Prvi srpsko turski rat
Deo Srpsko-turski ratovi (1876—1878)
Bitka za moravac.jpg
Bitka za Moravac 1876.
Vreme:30. jun 1876. — 28. februar 1877.
Mesto:Kneževina Srbija, Knjaževina Crna Gora, Raška oblast, južna Srbija, Kosovo i Metohija
Uzrok:Nevesinjska puška
Rezultat: Osmanska pobeda
Sukobljene strane
Kneževina Srbija  Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Milan Obrenović
Nićifor Dučić
Mihailo Ilić
Ilija Garašanin
Osmansko carstvo Mehmed Ali-paša
Osmansko carstvo Nazim-paša
Osmansko carstvo Zeki-paša
Jačina
100.000 139.000[traži se izvor]
Žrtve i gubici
2.000 3.000

Prvi srpsko-turski rat 1876—1877. (u narodu poznat i kao Javorski rat) se vodio između Osmanskog carstva i Kneževine Srbije nakon ustanka u Hercegovini koji je izbio 1875. Srpska vojska nije bila uspešna u okršaju sa Turskom tokom ovog rata. Posle prvih sukoba sa turskom vojskom pretrpela je poraze na Južnoj Moravi, kod Đunisa i Deligrada. Sa Crnom Gorom nije bila razvijena ratna strategija. Prvi srpsko-turski rat završen je mirom koji je potpisan u Carigradu 28. februara 1877. godine. Srbija je zadržala sve svoje teritorije koje je imala pre rata.

Pozadina[uredi]

Moć Osmanskog carstva je počela da opada nakon neuspešnog Velikog turskog rata i sve je više smatrano „bolesnikom na Bosforu“. Sa prestankom osvajačkih ratova u državnu blagajnu je prestao da se sliva novac, već su se iz nje morali finansirati odbrambeni ratovi. Sve učestaliji porazi i rasipništvo gurali su državu iz krize u krizu. Spahije se nizu odazivale u sultanove pozive za rad, a svoja imanja dobijena za vreme služenja vojske — spahiluke - su pretvarali u nasledna dobra — čitluke. Janičari su počeli da se žene i bave trgovinom, pa je u vojsci dolazilo do sukoba. Dugogodišnja kriza države otvorila je Istočno pitanje.

Reformski napori sultana Selima III i Mahmuda II nisu urodili plodom zbog gubitaka teritorija. Rusija je anektirala Krim i Gruziju i zagospodarila Crnim morem, Srbija je izborila svoju unutrašnju autonomiju kroz Prvi i Drugi srpski ustanak, Grčka je 1829. izborila nezavisnost, Francuska je 1830. zaposela Alžir, dok se Mehmed Alija 1840. izborio za veliku autonomiju Egipta. Crna Gora je dobila proširenje i teritorijalno razgraničenje sa Osmanskim carstvom.

Ujedinjenom Kraljevstvu i Francuskoj je odgovaralo opstanak slabog Osmanskog carstva, jer bi na taj način zaustavili Rusiju. Ove dve države su pružile pomoć Osmanskom carstvu protiv Rusije u Krimskom ratu 1856.

Ustanci u Bosni i Hercegovini[uredi]

Ustanci u Bosanskom i Rumelijskom ejaletu su izbijali zbog socijalnih i nacionalnih razloga. Omer-paša Latas je skršio otpor bosanskih begova. Ipak, njihovim primirenjem nije ukinut feudalizam, već je država počela da ubira namete koje su ranije uzimale spahije.

U Hercegovini je 1852. izbio ustanak Luke Vukalovića koji je uz prekide trajao do 1862. U Bosni je izbio ustanak 1857. na čelu sa Petrom Popovićem Pecijom, koji je ugušen sledeće godine. Nemiri su naterali Portu da 1859. donese Safersku naredbu za Bosanski pašaluk. Seljak je po njoj bio dužan da plaća trećinu, dok su begovi bili dužni da daju zemlju na obradu. Beg nije raspolagao seljakom i on je mogao napustiti feudalca. Ipak, ovakvim stanjem nisu bili zadovoljni ni feudalci ni seljaci.

Nacionalnu svest Srba u Turskoj budio je rad Ilije Garašanina. Skoro svi istaknuti prvaci su dolazili u Beograd, gde su dobijali pomoć i savete.

Nevesinjska puška[uredi]

Napad hajduka na turski karavan kod Nevesinja u leto 1875. je uzbunio celu Hercegovinu, a ustanak se potom proširio i na Bosnu.

Ruski dobrovoljci u Srpsko-turskom ratu (Moravski front)[uredi]

Mihail Černjajev u ilustrovanom kalendaru „Orao“ (1877).

U leto 1876. godine general Mihail Černjajev dolazi u Srbiju sa nekoliko hiljada dobrovoljaca, gde dobija srpsko državljanstvo i postaje glavnokomandujući srpske vojske na Moravskom frontu. Pošto je Aleksinac bio važno čvorište na putu turske vojske, u okolini je i bilo jače utvrđenje srpske vojske. Najznačajnija pobeda, bitka na Šumatovcu, koju je predvodio general Černjajev sa srpskom vojskom (pored ruskih bilo je i italijanskih i bugarskih dobrovoljaca), bila je teška ali srpske pozicije su odlučno odbranjene. Gubici srpske vojske su bili oko 9000 ljudi (35 ruskih oficira) a turski od 15000 do 20000 ljudi.

Tih dana u bitkama oko Aleksinca iskazana je velika požrtvovanost srpskih vojnika koji su odbili nebrojene napade turske vojske, gde su se isticali i pukovnik Komarov, pukovnik Protić, majori Popović i Glišić koji su kasnije i unapređeni. U bici kod Adrovca je poginuo i pukovnik Rajevski (prototip Vronskog u Tolstojevom romanu Ana Karenjina).

Kralj Milan Obrenović je uz čestitku i veliku zahvalnost za dobijenu bitku, glavnokomandujućem Moravsko-timočke vojske, generalu Černjajevu, dodelio najviši stepen Takovskog krsta (koji je tada ustanovljen).

  • Kompozicija Slovenski marš je inspirisana događajima iz Srpsko-turskog rata, 1876. godine, kada se veliki broj ruskih dobrovoljaca borio na strani Srba. Slovenski marš ili Srpsko-ruski marš u Be-molu, op. 31. je muzička kompozicija ruskog kompozitora Petra Čajkovskog.

U ovim bitkama je učestvovao i brigadni general Henri Mekajver koji je takođe dobio Takovski krst.

Rat[uredi]

Neposredno pred početak operacije, u vreme koncentracije i razvoja vojske, na zahtev srpske vlade izmenjen je koncept ratnog i operacijskog plana. Umesto da se preduzme odlučna ofanziva sa većinom snaga na Moravskom vojištu, odlučeno je da se preduzmu napadna dejstva na svim vojištima pa je, radi toga, naređeno pregrupisavanje trupa koje su već bile u pokretu prema ranije usvojenom planu koncentracije. Takav zaokret u primeni već usvojenog ratnog plana svedoči ne samo o nedopustivom mešanju političara kao nestručnih lica u vođenju ratnih operacija, već i o neodmerenim političkim ambicijama vlade, s obzirom na ograničene mogućnosti vojske i zemlje, u kojima se, istina, ogledala opšta težnja čitavog srpskog naroda da se oslobodi Bosna, Stara Srbija i Raška oblast, kao i uticaj shvatanja o velikom strategijskom značaju Raške oblasti i Starog vlaha gde se nalazila turska vojska koja je Rašku oblast držala kao tampon zonu između Srbije i Crne Gore. Dakle, ideja o oslobođenju Raške oblasti, koje bi omogućilo odsecanje Bosne od Istanbula i istočnih oblasti turskog carstva i omogućilo spajanje Srbije i Crne Gore, toliko je bila snažna u Srbiji da su tom cilju bili podređeni gotovo svi drugi ciljevi rata. Ta ideja bila je prisutna u mislima svih Srba.

Na istorijskom Deligradu 30. juna knez Milan je pred vojskom u svečanoj objavi rata Turskoj pročitao vojnicima: '"Na nas je iz veoma dugačke proklamacije najviše podejstvovao onaj stav gde se objavljuje da Srbija stupa u rat u savezu sa bratskom nam Crnom Gorom. Dakle, od Kosova razdvojeni, evo nas opet da se pod jednom srpskom zastavom borimo za slobodu i ujedinjenje svega srpskog naroda na Balkanskom poluostrvu. Neka je sa srećom da Bog da!"'

Pišući o svečanoj objavi rata Turskoj, koju je knez Milan pročitao pred vojskom na istorijskom Deligradu, 30. juna, Sava Grujić je zapisao: "Na nas je iz veoma dugačke proklamacije najviše podej-stvovao onaj stav gde se objavljuje da Srbija stupa u rat u savezu sa bratskom nam Crnom Gorom. Dakle, od Kosova razdvojeni, evo nas opet da se pod jednom srpskom zastavom borimo za slobodu i ujedinjenje svega srpskog naroda na Balkanskom poluostrvu. neka je sa srećom da Bog da!"

Knez Milan Obrenović u uniformi srpske vojske

Nažalost, izvršena izmena u ratnom i operacijskom planu poremetila je čitav ratni koncept srpskog Generalštaba. To je bio glavni uzrok neuspelih napada srpske vojske na niškom, drinskom i ibarskom pravcu.

Arhimandrit Nićifor Dučić, komandant dobrovoljaca na javorskom frontu

U obimnoj literaturi o Srpsko-turskim ratovima 18761878. godine podrobno su rekonstruisane operacije na svim vojištima, posebno borbe na Javorskom frontu. Već i ta činjenica svedoči koliki je značaj pridavan oslobođenju Raške oblasti, koliki je njen strategijski značaj. Posle izvršenih izmena u planu koncentracije, na Ibarskom vojištu Srbi su koncentrisali 24.000 boraca za oslobođenje Raške oblasti pod nazivom „Ibarska vojska“ i pod komandom generala Franje Zaha.

Ibarska vojska bila je podeljena u tri kolone:

Vukajlo Božović

Glavna kolona određena je za operacije pod neposrednom komandom generala Zaha na pravcu Javor - Sjenica;

Na tom vojištu Turci su imali jedan i po put jače snage (oko 33.000 ljudi) i to:

Koncentraciju turskih snaga na Ibarskom vojištu, koje je i za Turke u tom ratu bilo sporedno vojište, pokazuje da su Turci pridavali ogroman značaj odbrani „bosanske uade“. Budući da su Turci imali uređene položaje za odbranu i nadmoćniju snagu od Srba na tom vojištu, srpske trupe nisu imale realne šanse da postignu ozbiljniji operativni uspeh. Tako se i dogodilo. Jedino je arhimadrid Dučić sa svojim dobrovoljcima imao lep uspeh prodorom od Uvca prema Kokinom Brodu i Novoj Varoši koje je oslobodio. Dučić je prvi srpski komandant koji je presekao turski „bosanski put“ preko Raške oblasti. Ali osim tog divnog podviga za ponos i pesmu, uspeh Dučićevih dobrovoljaca nije se dublje odrazio na tok ratnih događaja u Raškoj oblasti.

Glavna kolona pod komandom generala Zaha, koja je napadala preko Sjeničkog polja, poražena je već prvog dana, jer se uputila preko otvorenog Sjeničkog polja, u sred dana pravo na utvrđene turske položaje na Kalipolju bez potrebne artiljerijske zaštite i čvrsto organizovanog sadej-stva angažovanih jedinica. Zah je u trenutku kada se srpska pešadija pokolebala, ušao u streljački stroj da je osokoli. Pod njim su Turci, čak, puščanim metkom ubili konja. On je i dalje hrabrio vojnike. Ali, sve je bilo uzalud. Napad preko Sjeničkog polja je propao. Jova Ristić je s razlogom svalio krivicu na Franju Zaha za neuspeh napada Ibarske vojske na sjedničkom pravcu, ali je preterao kada je za njega rekao da mu je „stran vojnički zanat“, mada mu je bilo poznato, kao vodećem ministru u ratnoj vladi Srbije, da je Franjo Zah osnovao Vojnu akademiju (Artiljerijsku školu), da je bio prvi načelnik Generalštaba i predsednik Ratnog saveta i da je sa tih položaja dao veliki doprinos izgradnji i pripremi oficirskog kora i srpske vojske za rat.

Razgraničeno vojište[uredi]

Kolona koja je upućena preko Raške na Novi Pazar, odstupila je pre nego što je ušla u borbu. Jedna manja kolona, koju je uz Ibar predvodio kapetan Mihailo Ilić, postigla je izvestan uspeh, ali se i ona ubrzo povukla na polazni položaj zbog povlačenja glavne kolone sa novopazarskog pravca, jer je ostala usamljena u dubini neprijateljskog rasporeda. Na neuspeh Ibarske vojske u celini uticalo je i to što je izostalo sadejstvo između srpske i crnogorske vojske u toku operacija u Raškoj oblasti, budući da je crnogorski knjaz Nikola uputio glavninu svoje vojske u Hercegovinu da proširi svoje granice u Hercegovini i prema srednjem Jadranu, pošto je ugovorom o savezu sa Srbijom obezbedio znatne teritorijalne dobitke u toj oblasti.

Pošto je srpska ofanziva na Ibarskom frontu propala, jer nije dobro ni vođena, Turci su prešli u protivnapad s ciljem da se preko Javora i dolinom Moravice, probiju prema Čačku, u dolinu Zapadne Morave, i ugroze pozadinu glavnih srpskih snaga na Moravskom vojištu.

Srpske snage na Ibarskom frontu su se, blagodareći hrabrosti i veštini komandanata kakvi su bili major Mihailo Ilić, potpukovnici Petar Borisavljević i Jevrem Vukosavljević, pribrale i u višemesečnim borbama suzbile sve turske napade i pokušaje prodora u dolinu Zapadne Morave, tako da su održale liniju fronta u zoni graničnih planina. Tako je, dakle, Ibarska vojska odbranila granicu na Javorskom frontu i zaštitila pozadinu vojske na glavnom vojištu, te tako ispunila onaj zadatak koji je odgovarao njenoj snazi i adekvatnom zadatku u tom ratu protiv Turske.

Neuspeh Ibarske vojske donekle stoji i u vezi sa izostankom sadejstva Crnogorske vojske. Naime, pre zaključenja ugovora o savezu između Srbije i Crne Gore, knjaz Nikola je, za ulazak Crne Gore u rat, tražio i dobio 40.000 od 70.000 dukata, koliko je Srbija imala gotovine. Prema Ugovoru o savezu između dve srpske kneževine, koji je 16. juna zaključen u Mlecima, podrazumevalo se i operativno sadejstvo dve bratske vojske. Međutim, na zahtev knjaza Nikole Petrovića, naznačena je linija razgraničenja između vojišta srpske i crnogorske vojske u starovlaškoj oblasti. Pošto je ugovorom osigurao deo teritorije u novopazarskom Sandžaku, knez Nikola je okrenuo svoju vojsku da zauzme Hercegovinu i južni deo Dalmacije. Tako je, zbog posebnih političkih kalkulacija i ambicija, ugrožen uspeh u ratu obeju kneževina ne samo na Ibarskom vojištu nego i u čitavom ratu.

Tada je propuštena prilika da se presecanjem turskog „bosanskog puta“ oslobodi Raška oblast ili bar Stari vlah pre nego su se Austrougarska i Rusija sporazumele o ishodu Srpsko-turskog rata. Naime, srpska ofanziva na Ibarskom vojištu počela je i neuspešno se završila 7. jula, a sastanak austrougarskog cara Franca Jozefa i ruskog imperatora Aleksandra II i njihovih ministara Andrašija i Gočakova održan je u Rajštatskom dvorcu u Češkoj 8. jula. Oni su se tada dogovorili da se ograniče rezultati Srpsko-turskog rata, pošto je Austrougarska odbila ruski memorandum 1875. godine da se srpskom narodu u Bosni i Hercegovini da autonomija. Rusija je bila primorana, budući da nije mogla da prisili suparnicu na pozitivan odnos prema njenom predlogu i pridobije druge garantne sile (koalicione partnere iz Krimskog rata) da je podrže, da ide na kompromis sa Austrougarskom. Do tada je Rusija u Istočnom pitanju težila da ide zajedno sa Austrougarskom. Ali kada je ova iskazala posebne interese, Rusija je u datim okolnostima shvatila da privremeno mora ići na ustupke i da u rešavanju Istočnog pitanja i oslobođenja slovenskih naroda turske vlasti neće moći da ide sa Bečom na Istanbul, kako je do tada mislila, već da će morati krenuti obrnutim putem: preko Istanbula na Beč, tj. prvo se obračunati sa Turskom pa sa Austrougarskom da bi ostvarila svoje strategijske ciljeve u trenutku raspada turske imperije. U Beču su dobro uočili težnju Rusije da reši Istočno pitanje prema svojim interesima, ali i njenu trenutnu nemoć za samostalnu akciju, kao i sopstvenu nezgodu da se oštro suprotstavi Rusima, pa su se u takvim okolnostima dva cara dogovorila u Rajhštatu da se ograniče rezultati Srpsko-turskog rata tako da ne budu previše okrnjeni interesi ni jednog od partnera.

O Rajhštatskom sporazumu dva cara sačuvane su dve zabeleške: grofa Andrašija i kneza Gorčakova. U zabeleškama obojice ministara stoji da su se carevi dogovorili da se „u sadašnjem trenutku“ obe strane pridržavaju „principa nemešanja“, zatim da se ne dopusti ni pobeda ni poraz zaraćenih strana.

Dogovor careva[uredi]

U slučaju uspeha Turske dogovoreno je da će se obe države založiti da se „vaspostavi status kvo“ u Srbiji, a u Bosni i Hercegovini da se sprovedu administrativne reforme. U slučaju, pak, srpske pobede i raspada Turske, u šta je malo ko verovao, obe strane su se obavezale da „neće pomoći obrazovanje velike slovenske države“ na Balkanu. Što se tiče ostalih tačaka sporazuma koje se odnose na ograničenje rezultata i posledica eventualne srpske pobede, njihove interpretacije znatno se razlikuju: prema zabelešci Gorčakova, Austrougarska je pod pritiskom Rusije pristala na uvećanje Srbije i Crne Gore tako što je Srbija trebalo da dobije „izvesne delove Stare Srbije i Bosne", a Crna Gora celu Hercegovinu i luku na Jadranskom moru. Ova tačka u Andrašijevoj zabelešci u odnosu na Srbiju interpretirana je na sličan način, dok je za Crnu Goru navedeno da je bilo predviđeno da dobije samo jedan deo Hercegovine bez pominjanja luke na Jadranu. Dalje, u Andrašijevoj zabelešci stoji: „Ostali deo Bosne i Hercegovine anektiraće Austrougarska", dok u zabelešci Gorčakova stoji da je Austrougarskoj priznato pravo da anektira samo „tursku Hrvatsku i neke delove Bosne, koji se graniče s njom, prema planu koji će biti naknadno utvrđen“. U ruskoj zabelešci nema ni pomena o saglasnosti da Austrougarska anektira Hercegovinu. Za slučaj potpunog raspada Turske, u ruskoj zabelešci navedeno je da Rumunija i Bugarska postanu nezavisne kneževine, a u Andrašijevoj zabelešci da postanu autonomne pokrajine Turske i da takvu autonomiju dobije i Albanija, dok se u Ruskoj zabelešci Albanija uopšte ne pominje, itd.

U slučaju srpske pobede i raspada Turske, u šta je malo ko verovao, Austrougarska i Rusija su se obavezale da „neće pomoći obrazovanje velike slovenske države“ na Balkanu

Rajhštatski sporazum[uredi]

Rajhštatski sporazum najrečitije svedoči o međunarodnom položaju dveju država čiji su se suvereni sastali u Češkoj na početku Srpsko-turskog rata. Austrougarska, imajući Nemačku iza sebe, mogla je da prisili Rusiju na krupne ustupke, dok je Rusija, da bi izbegla sukob sa novom koalicijom s kakvom se tukla u Krimskom ratu, morala da popušta ne samo na štetu Južnih Slovena, već i na uštrb svojih bitnih interesa. Ipak, taj sporazum omogućavao je Srbiji i Crnoj Gori, uz malo više ratne sreće, da prošire svoje granice. Ali je, isto tako, spasavao Srbiju i Crnu Goru od eventualnog poraza u ratu protiv Turske za slučaj neuspeha njihovih vojski na bojnom polju. Naime, taj sporazum omogućio je Rusiji da posle prodora Turaka na Moravskom vojištu i pada Đunisa, kada je ratna sreća potpuno prešla na tursku stranu, interveniše u korist Srbije. Na ultimativan zahtev ruskog cara Aleksandra II Porti, primirje je sklopljeno 1. novembra 1876. godine. Turska je morala da prekine ratne operacije i zaključi primirje. Crna Gora je bila uključena u primirje, ali su pregovori o miru vođeni posebno. Tako je Srbija potpisala mir 28. februara 1877. godine sa Turskom na bazi "status quo ante bellum". Pregovori sa Crnom Gorom su nastavljeni do 24. aprila 1877. godine, kada je Rusija objavila rat Turskoj, a dva dana kasnije isto je učinila i Crna Gora.[1]

Statistika Srpsko-crnogorsko-turskog rata[uredi]

Strana Populacija 1876 g. Snage Mrtvi Ranjeni Umrlo od gladi i bolesti
Kneževina Srbija 1 600.000 100.000 877 2 999 1534
Knjaževina Crna Gora 115 000 28 000
Ukupno 1 715 000 128 000 5877
Osmansko carstvo 41.000.000 139 000 1 000 2000
Ukupno 42 715 000 267 000 6877

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Ćirković 2004, str. 232.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]