Predsednički izbori u Nemačkoj 1925. održani su 29. marta i 26. aprila.[1] To su bili prvi neposredni izbori za funkciju „predsednika Rajha“ (nem.Reichspräsident), koji je bio nemački šef države u periodu Vajmarske republike. Prvi predsednik Nemačke, Fridrih Ebert, umro je 28. februara 1925. Ebert je izabran indirektno, glasanjem u parlamentu. Vajmarski ustav je, međutim, zahtevao da njegovog naslednika izabere „celi nemački narod“. Drugi predsednik Nemačke postao je Paul fon Hindenburg, koji je pobedio u drugom krugu izbora.
Hindenburg je bio kandidat široke koalicije političke desnice. Mnogi koji su ga podržavali su se nadali da će on kada dođe na vlast uništiti vajmarsku demokratiju iznutra i vratiti državu u predvajmarski status kvo. Druga dva kandidata sa realnim šansama da budu izabrani bili su Oto Braun iz Socijaldemokratske partije i Vilhelm Marks iz Partije centra. S obzirom da su ove dve partije bile najposvećenije očuvanju vajmarskog sistema zajednički delujući u Vajmarskoj koaliciji, Braun se povukao iz drugog kruga i podržao Marksa, uprkos tome što je bio na drugom mestu po broju glasova u prvom krugu.
Izbori su bili važni zbog turbulentnog vremena u kome su održani kao i zbog toga što je prema Vajmarskom ustavu šef države imao značajnu moć. Hindenburg je ponovo izabran 1932, i nakon toga je igrao važnu ulogu u dolasku nacista na vlast. Međutim, mnogi od Hindenburgovih pristalica 1925. su kasnije bili razočarani. Iako se u narednim godinama postavljalo pitanje ustavnosti nekih od njegovih akcija, Hindenburg nikada nije otvoreno pokušao da ukine Vajmarski ustav.
Zakon je predviđao da ukoliko nijedan kandidat ne dobije apsolutnu većinu glasova (više od 50%) u prvom krugu predsedničkih izbora, održava se drugi krug glasanja u kojem pobeđuje kandidat koji osvoji relativnu većinu glasova. Stranka ili grupa je u drugom krugu mogla predložiti različitog kandidata u odnosu na prvi krug.
Nakon prvog kruga izbora Jares se povukao u korist Hindenburga, monarhiste i popularnog bivšeg generala. Iako Hindenburg nije imao interes za državnu funkciju, nevoljno je pristao da bude kandidat, navodno tek posle konsultacije sa svrgnutim nemačkim carem. Hindenburga su podržali Nemačka narodna partija, Nemačka nacionalna narodna partija i Bavarska narodna partija.
S druge strane, Socijaldemokratska partija i Partija centra su imale dogovor da predlože zajedničkog kandidata u drugom krugu. Partija centra je, međutim, odbila da podrži kandidata Socijaldemokratske partije Ota Brauna, tako da se on na kraju povukao u korist kandidata Partije centra Vilhelma Marksa. Marksa je podržala i Nemačka demokratska partija, i verovalo se da uz podršku umerene levice i centra ima šanse za pobedu. Međutim, učešće kandidata Komunističke partijeErnesta Telmana je donekle podelilo glasače levice, što je dalo prednost Hindenburgu koji je pobedio osvojivši 48,3% glasova.
^Nohlen, D & Stöver, P (2010). Elections in Europe: A data handbook. str. 762. ISBN978-3-8329-5609-7.CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
Cary, Noel D. (1990), „The Making of the Reich President, 1925: German Conservatism and the Nomination of Paul von Hindenburg”, Central European History, 23: 179—204, doi:10.1017/S0008938900021348.
Falter, Jürgen W. (1990), „The Two Hindenburg Elections of 1925 and 1932: A Total Reversal of Voter Coalitions”, Central European History, 23: 225—241, doi:10.1017/S0008938900021361.
Zeender, John K. (1963), „The German Catholics and the Presidential Election of 1925”, Journal of Modern History, 35 (4): 366—381, doi:10.1086/243819.
.jpg)
Izbori i referendumi u Nemačkoj
