Пријатељи (memoari)

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Prijatelji.

Prijatelji
Nastanak i sadržaj
Autor	Dobrica Ćosić
Zemlja	Srbija i Crna Gora
Jezik	srpski jezik
Žanr / vrsta dela	memoari
Izdavanje
Datum	2005.

„Prijatelji“ su memoari srpskog pisca Dobrice Ćosića objavljeni 2005. U njima je u vidu svojevrsnih portreta opisao svoje najbliže prijatelje koji su mu tokom decenija kulturnog i političkog rada bili podrška, pomoć i stimulacija. Drugo izdanje memoara koje je izdao Službeni glasnik štampani su pod naslovom „Prijatelji moga veka“.

Knjiga je podeljena po poglavljima, u kojima Ćosić opisuje prijateljstva koja su na neki način uticala na njegov život. Kroz opise svojih prijateljstava, on stvara sliku o društvenom, kulturnom i političkom stanju u Srbiji, kao i o svojim aktivnostima počev od Narodonooslobodilačke borbe, preko borbe protiv titozma, do raspada Jugoslavije i svojih napora vezanih za srpsko nacionalno pitanje.

"Prijatelji su mi u oslobodilačkom ratu i okupacijskoj ilegali spasli život; prijatelji su me u miru ubedili da mogu da se posvetim književnom radu; prijatelji su mi bili podsticaj i podrška da se u titoizmu borim za istinu, slobodu i dostojanstvo; prijatelji su me činili moćnim za sve neizvesnosti u koje sam stupao. Ako, pored porodice, u mom životu postoji nešto što bez dvoumljenja smatram srećom, to su moji prijatelji." - Dobrica Ćosić

Dragoslav Jovanović Španac

Dragoslav Jovanović Španac je bio jedan od prvih i najistaknutijih predratnih komunista u zapadnom Pomoravlju. Dobrica Ćosić ga je upoznao krajem 1941. godine, kada mu je, kao mladom partizanu, Dragoslav Jovanović bio nadređeni. Ćosićevi prvi utisci o njemu su bili pomešani, jer je Španac tvrdio da se rat neće, kako su tada komunisti propagirali, brzo završiti.

Kasnije, tokom rata, a pogotovo posle rata Jovanović i Ćosić su oformili čvrsto prijateljstvo. Godine 1949, u vreme rezolucije Informbiroa, Jovanović je uhapšen. Tom prilikom Ćosić je uspeo da izdejstvuje prijem kod generala-armije Ivana Gošnjaka kako bi zatražio puštanje Jovanovića. Kako su Gošnjak i Jovanović bili prijatelji i saborci iz Španskog rata i logora u Francuskoj, Gošnjak je izdejstvovao njegovo puštanje, kao i u unapređivanje u čin majora i dodelu stana Jovanoviću.

Dragoslav je prestao da se bavi politikom, ali su on i Dobrica ostali prijatelji do njegove smrti. Dragoslav je po sopstvenoj želji sahranjen u Stragarima, pored majke Borike.

Gospođa Krista Đorđević

Kristu Đorđević Ćosić naziva „jedinom jugoslovenskom partizankom koja je bila Gospođa“. Rođena je 1892. godine u Zagrebu, a otac joj je bio poznati srpski političar i bankar Svetislav Šumanović, stric čuvenog slikara Save Šumanovića. Po završetku Prvog svetskog rata udala se za Srbina iz Hrvatske Đuricu Đorđevića, profesora Medicinskog fakulteta, koji se 1918. godine doselio u Beograd. Krista i Đurica su aktivno učestvovali u kulturnom žibotu Beograda između dva svetska rata, pomažući mnoge umetnike, kao što je vajar Sreten Stojanović, a Krista je sa tom praksom nastavila i posle Đuričine smrti 1936. Aktivno je sudelovala u izgradnji umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu.

1941. godine da ne bi bila uhapšena od strane specijalne policije, Gospođa (kako su je svi, pa i Tito i Ivo Lola Ribar, zvali) se sklonila u selo Stragare, u kuću Dule i Svetislava-Tile Jovanovića (koga su 1944. zaklali četnici). Tu je i upoznala Dobricu Ćosića, koji je u to vreme bio partizan. Posle rata, Ćosić i njegova supruga Božica su živeli sa Gospođom u Beogradu, ali kako je Ćosićeva kćerka Ana (rođena 1954) rasla, to je ugrožavalo Gospođin mir i komfor, pa su 1957. morali sa tugom da se rastanu. Od Gospođinih političkih prijatelja, posle rata najodaniji joj je ostao Petar Stambolić, koji je do njene smrti 1981. brinuo o njoj. U Ćosićevom sećanju ona je ostala „u ratu ilegalska i partizanska saradnica, u miru pomajka, a svagda Gospođa“.

Antonije Isaković, životni drug

Antonija Isakovića je Ćosić upoznao avgusta 1941. posredstvom narodnog heroja Miodraga Čajetinca, tada studenta i sekretara sreskog komiteta SKOJ-a, budućeg komandira Rasinskog partizanskog odreda (poginuo januara 1943). Antonije je uživao veliki ugled među lokalnim skojevcima zbog buržoarskog i bogataškog porekla, jer je kao sin trsteničkog advokata i unuk najvećeg račanskog bogataša odbacio lagodan život, a čak je i isteran iz gimnazije zbog komunističkog delovanja.

Iako je Ćosić automatski imao želju da druži sa Luletom (kako su Isakovića svi zvali), želja mu se nije ostvarila, put ih je odveo u različite partizanske odrede i sledeći put će se sresti tek oktobra 1944. godine u tek oslobođenom Beogradu. 22. oktobra u „Manježu“ održan je prvi omladinski miting na kome su govorili Antonije Isaković, član Polit odela trinaeste proleterske divizije i Dobrica Ćosić, član Sekretarijata ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije. Njih dvojica su noć posle mitinga proveli prepričavajući jedan drugome ratne godine od njihovog poslednjeg susreta. Kako Ćosić kaže „te noći utemeljili su prijateljstvo do groba“. Svoje prijateljstvo uskoro će pretvoriti i u kumstvo: 14. septembra 1947. na venčanju Dobrice sa suprugom Božicom, pored vajara Sretena Stojanovića, drugi Ćosićev „svedok“ bio je Lule. Na svadbi Antonija Isakovića kumovi su bili Oskar Davičo i Dobrica Ćosić, pa se time njihovo kumstvo udvostručilo.

Ćosić i Isaković su tokom svoga šezedesetogodišnjeg prijateljstva imali uspona i padova. Ćosić Luleta naziva piscem „nepokolebljivog patriotizma i demokratskog, humanističkog nacionalizma“. 1966. Isaković se zajedno sa Ćosićem na sednici CK SK Srbije suprotstavio optužbama kojima je politički likvidiran Aleksandar Ranković. Prilikom afere oko Memoranduma SANU, Ćosić je bio jedan od akademika koje se suprotstavio hajci na Isakovića i ostale pisce nacrta Memoranduma. Ćosić i Isaković imali oprečna mišljenja 1992. i 1993. u vreme kada je Ćosić bio predsednik Jugoslavije. Dobrica o tome kaže : "Mi više nismo u svemu bili politički istomišljenici kao nekad; i dalje smo ostali neraskidivo pevezani starim, odanim prijateljstvom i uzajamnom bratskom brigom". Antonije Lule Isaković umro je 13. januara 2002. godine.

Mića Popović i prijatelji

Ovo poglavlje romana je najduže, jer u njemu Ćosić opisuje i najviše prijatelja i prijateljstava. Dobrica Ćosić je prvi kontakt sa Mićom Popovićem imao januara 1945. godine, kada mu je kao uredniku „Mladog Borca“ stiglo Popovićevo pismo u kome on traži da se rasporedi u borbenu jedinicu kako bi osetio žar borbe i dobio motive za slike. Ćosić je bio impresioniran tom hrabrošću, jer je u to doba otvoren krvavi Sremski front. Molba mu je uslišena i on je poslat na Front, gde je kod Gračanice i ranjen. Mića Popović je prvi put čuo o Ćosiću od svoje devojke, skojevke, koju je Dobrica „komunistički kritikovao, jer voli jednog dekadenta“. Ubrzo su se i upoznali. U to doba Mića Popović (ili kako su ga prijatelji tada zvali „Fama Famić") je napisao novelu „Sveti Antun“, koju je oduševljeni Borislav Mihajlović Mihiz nazvao „našom najboljom ratnom prozom“. Pročitavši je, Mihizovo mišljenje je potvrdila i Isidora Sekulić.

Tada, krajem četrdesetih godina 20. veka je jedna grupa prijatelja počela da se okuplja u Siminoj Ulici 9. Između ostalih tu su bili: Dobrica Ćosić, Mihiz ("Biografiju o drugima“ vidi kao „zavetnu knjigu njihovog naraštaja"), Mića Popović, Dejan Medaković, Mirko Borota, Vojislav J. Đurić, Živorad Stojković, Pavle Ivić, Mihailo Đurić, Bata Mihajlović, Stojan Subotin, Mileta Andrejević, Petar Omčikus... Oni su noćima raspravljali u društveno-političkoj situaciji, ali pre svega o umetnosti kojom su svi bili zaokupljeni. Svakog četvrtka poslepodne primala ih je Isidora Sekulić u svojoj kući na Topčiderskom brdu i "besedila im o duhu, jeziku, umetnosti". Mića Popović umro je 22. decembra 1996. godine.

Sa sigurnošću se može reći da su druženja u Siminoj 9. na Ćosićev književni rad ostavila upečatljiv i neizbrisiv trag. Ostatak ovog poglavlja se bavi svakim od „siminovaca“ ponaosob.

Oskar Davičo, veliki pesnik u vremenu velike obmane

1939. godine mladi Skojevac Dobrica Ćosić je u Bukovu kod Negotina učio Srednju poljoprivrednu školu. U to doba je prvi put čuo Davičove revolucionarne stihove, kojima se toliko oduševio da je želeo da mu se, ukoliko pogine oni napišu na spomeniku. Tek posle rata u Beogradu 1945. godine saznao je da je te stihove pisao Oskar Davičo. Tada je prvi put pročitao i odmah napamet naučio Davičovu pesmu „Srbija“, koju Ćosić smatra „najboljom patriotskom pesmom na srpskom jeziku“. U jesen 1948. godine Ćosić i Davičo su prvi put razgovarali u Agitpropu CK KP Srbije (čiji je član Dobrica bio), gde ga je Dobrica pozvao da ga mobiliše u agitacionu borbu protiv Rezolucije Informbiroa. Posle tog prvog razgovora oni su odmah postali drugari: sve što bi napisali ili planirali da napišu prvo su čitali jedan drugome. Oskar je prvi pročitao Ćosićev prvi roman „Daleko je sunce“ i ubedio ga u njegovu književnu vrednost; Ćosić Daviča naziva „književnim učiteljem“. Obojica su bili članovi redakcije časopisa „Nova misao“, pokrenutog 1953. pod ideološkim rukovodstvom Milovana Đilasa.

Prijateljstvo Oskara Daviča i Dobrice Ćosića potrajalo je do Brionskog plenuma 1. jula 1966. godine i Titovog javnog obračuna sa Aleksandrom Rankovićem. Davičo je bio član CK SK Jugoslavije, i to na Ćosićev predlog Rankoviću, pošto je Dobrica to mesto odbio 1964, jer je tada bio već ozbiljno pokoleban titoista. Antonije Isaković, Oskar Davičo i Dobrica Ćosić bilu su istomišnjenici u „slučaju Ranković“ i odlučili su da se suprotstave Rankovićevom smenjivanju. Oskar na CK SK Jugoslavije na Brionima, Antonije i Dobrica na CK SK Srbije, čiji su članovi bili. Ćosić i Isaković su se držali dogovora, Davičo nije: ćutao je. Od tog događaja nadalje, Ćosić i Davičo su se na ulici pozdravljali samo sa „Zdravo!" - „Zdravo!", zatim „samo jedva primetnim klimanjem glave“, a potom, ni tako.

Sve što je Ćosić napisao posle "Bajke", koju je čitao u rukopisu i smatrao „genijalnom knjigom“, a Ćosić ju je posvetio iako su se bili razišli pre no je knjiga objavljena, Davičo je smatrao „slabom literaturom, sa neprijateljskom antikomunističkom tendencijom“. Ubrzo je Ćosić skinuo posvetu Daviču sa sledećeg izdanja „Bajke“, čemu su se Dobričine supruga Božica i kćerka Ana (čiji je Oskar bio kum, pa joj je dao i ime svoje junakinje u romanu „Pesma") protivile.

Oskar Davičo je umro 30. septembra 1989. godine. Kažu da mu je jedna od predsmrtnih želja bila da razgovara sa Ćosićem, kome je žao što za to nije znao. A u novom izdanju „Bajke“ Ćosićeva kćerka Ana je vratila posvetu Oskaru Daviču.

Tanasije Mladenović, drug do kraja

Dobrica Ćosić i pesnik Tanasije Mladenović, koji je u to doba bio načelnik propagandnog odeljenja Glavnog štaba NOV i PO Srbije, prvi put su se sreli u avgustu 1944. na planini Radanu, iznad Puste reke, a bolje se upoznali i zbližili 1947. odlazeći zajedno u lov.

Udaljili su se kada je zasnovan modernistički pokret i kada su se srpski pisci podelili na „realiste“ i „moderniste": Ćosić je bio „modernista“, a Mladenović „realista“. U ideološkim sporenjima njih dvojica su se na partijskim sastancima i žestoko sukobljavali.

Njihovo ponovno zbližavanje Ćosić ovako vidi: "Ako je tada, u idološkom društvu i vremenu, a obojica smo bili idološki ljudi, ta književna svađa bila dovoljna da se nekoliko godina ne družimo i mimoilazimo, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih ista ona sila koja nas je udaljila, Partija i njena ideologija, napadima na „nacionalizam“ i „antisocijalističke tendencije“ Književnih novina, koje je Tasa uređivao, kao i napadom na moja „nacionalistička“ zastranjenja na 14. plenumu CK SK Srbije maja 1968, dakle, taj naš isti neprijatelj - Tito i njegova partokratska oligarhija, brzo i lako će nas zbližiti u iskreno, trajno, životno prijateljstvo."

Tanasije Tasa Mladenović umro je 12. januara 2003.

Miodrag Protić, težnja za savršenstvom

"Miodrag je jedini moj prijatelj koji me nikada nije povredio i koga, verujem, ni ja u svom žurnom životu nisam stigao da povredim. U pola veka našeg druženja, nikad se nismo ni sporečkali, a kamoli posvađali ili izneverili, što se često događalo u mojim prijateljstvima, zbog čega su se neka i nesrećno okončavala."

Ćosić se u ovom poglavlju manje bavi svojim odnosom sa Protićem, koga smatra za jednog od svojih najbližih prijatelja, a više Protićevim likovnim i književnim radom, iz koga posebno izdvaja knjigu "Nojeva barka", kojoj se Ćosić iskreno divi(koja je u vreme izlaska knjige „Prijatelji“ bila dvodomna, a sada je već trilogija, pošto je 2009. godine izašao njen treći tom).

Milan-Mima Dedinac, savesna odanost

"Ne znam da li su Milana u Mimu iz milošte prekstili roditelji ili drugovi, ali znam da ga dok je bio živ niko nije nazvao Milanom. Telesno slabašan i nežan, a uspravan i kočoperan, sređen u duhu i strog, glasom je nadoknađivao visinu, a ozbiljnošću snagu kad se naljuti i protestuje protiv nečega."

Mima Dedinac je Ćosiću značajno pomogao u pisanju njegova dva romana: "Deobe" i "Bajka". Toliko je cenio tekst „Bajke“ da je zatražio da izvrši redakturu i prvu lekturu tog rukopisa. Kao nadrealist bio je oduševljen tom knjigom, ali nije dočekao njen neuspeh, jer je u jesen 1966. godine umro, posle dugog bolovanja.

Zapis o Meši Selimoviću

"Kada sam upoznao Mešu, skrivao sam želju da postanem pisac, a nisam znao da istu želju, ali sa više prava, ima i on, tada funkcioner u Državnoj komisiji za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njegovih saradnika. Pojavom i ponašanjem nije ličio na partizane iz Bosne, iako je dubokim, mutnim i zapevnim glasom otkrivao svoju zavičajnost. Visok, vitak, lep u elegantnoj partizanskoj uniformi, gospodstvenog držanja, što je bilo svojstvo koje je odlikovalo retko koga od nas u partizanskoj uniformi".

Na kongresu Saveza književnika Jugoslavije u Titogradu Meša Selimović je, ispred modernista, bio kandidat za predsednika Saveza, što je Ćosić podržavao, ali su realisti, koje je predvodio Mihailo Lalić, njegov izbor onemogućili. Tada se zasnovalo prijateljstvo Meše i Dobrice, a osnaživalo se svakim Mešinim dolaskom u Beograd. Jedne zime su, zajedno sa Miloradom Ekmečićem, zimovali u Dubrovniku i tada su se profesionalno i porodično veoma zbližili. Iz tog perioda, Ćosiću je ostalo žaljenje što mu, kada mu je Selimović poslao rukopis romana Derviš i smrt da ga pročita pre objavljivanja, nije izrekao oduševljenje koje je osetio. On jeste pohvalio rukopis, ali sada smatra da to nije učinio dovoljno za roman koji smatra "remek-delom".

Dok je Ćosić bio predsednik Srpske književne zadruge, Selimović je bio član glavnog odbora. Selimović je branio Ćosića od napada vrha SK Srbije, a ostao je zabeležena njegova hrabra odbrana Zadruge na sastanku partijskog aktiva, kome su prisustvovali partijski funkcioneri Latinka Perović, Milan Milutinović i drugi.

Kada ga je 1971. zadesio prvi moždani udar, Ćosić je seo na voz i posetio ga u Sarajevu. Tada ga je Selimović zamolio da mu potraži stan u Beogradu, što je Ćosić i uradio. Pre nego što mu je Branko Pešić, gradonačelnik Beograda, dodelio stan, Selimović je, sa suprugom, bio gost Dobrice Ćosića u Beogradu. Kada se preselio u Beograd, Ćosić je ga je upoznao sa svojim prijateljima, koji su bili opoziciono raspoloženi: "Živeli smo kao jedna porodica, sastajući se skoro svake večeri kod nas ili kod nekog od naših prijatelja".

Ubrzo posle drugog moždanog udara, 1976. godine, Selimović postaje vezan za krevet, i od tada pa do njegove smrti Ćosić ga, sa zajedničkim prijateljima, svakodnevno obilazi i pokušava da ga oraspoloži.

U svom testamentarnom pismu SANU iz 1976. Selimović piše: "Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad... Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borislava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem.". A u svom testamentu 1977. je, između ostalog, zapisao: "Sreća je moja, ogromna, zaista, što sam naišao na nekoliko odličnih prijatelja koji me vole i cijene, i spremni su da mnogo učine za mene i moju djecu. To su Dobrica Ćosić i Žika Stojković, prije svega, i ja im se bezmjerno zahvaljujem na divnom osjećanju koje pruža sigurno prijateljstvo..."

Meša Selimović umro je 11. jula 1982. godine.

Petar Džadžić, kritičar socijalističkog realizma

Petar Džadžić i Dobrica Ćosić, budući akademici SANU, upoznali su se 1953. na književnoj večeri u Klubu studenata književnosti. Tu noć njih dvojica su proveli u šetnji i razgovoru, a Ćosić je već sutradan objavio svojim prijateljima da je pronašao pisca. Najveći deo zapisa o prijateljstvu sa Petrom Džadžićem je zapravo tekst koji je Ćosić izgovorio na promociji Džadžićevih sabranih dela 1989. godine. Džadžić za Ćosića, osim emotivnog, jer su bili prijatelji, ima i profesionalan značaj: naime, pomogao mu je čitajući rukopise i izričući kritike njegovih dela: Grešnika, Otpadnika i Vernika, o čemu Dobrica piše: "Ako je Mihiz čitajući rukopise mojih romana u prijateljskoj ljubavi bio sklon da mi previdi i oprosti mane, Petar Džadžić mi u prijateljskoj odanosti nije opraštao mane; svesno i pedantno ih je zapisivao dok je čitao rukopise Grešnika, Otpadnika i Vernika i potom mi je oštro i precizno, bez domišljanja i ublažavanja negativnog doživljaja, saopštavao svoje ocene."

Petar Džadžić je umro 1996. godine.

Zoran Gavrilović, moj kumašin

Književni kritičar Zoran Gavrilović i Dobrica Ćosić upoznali su se u Klubu književnika pedesetih godina dvadesetog veka. Gavrilović je u književnosti bio realista, a Ćosić modernista, što je Dobricu čudilo, pošto je znao za Gavrilovićevo „buržoasko“ poreklo i građanski ugled njegove porodice - njegov deda Bogdan bio je predsednik SANU, a ujak Tadija Sondermajer slavni srpski pilot i kraljev ađutant. Sam Zoran Gavrilović je tokom rata imao veze sa četničkim Glavnim štabom, pa je Ćosiću pričao o svom susretu i večerom sa Dražom Mihailovićem na Ravnoj Gori u leto 1944. Pred kraj rata, Gavrilović je na Sremskom frontu bio komandant artiljeriskog diviziona u NOVJ.

Kada je izašla Ćosićeva knjiga "Bajka", Gavrilović je bio jedan od retkih kritičara koji je o njoj imao visoko mišljenje, objavivši u Politici kritički prikaz te knjige, izričući joj visoke pohvale. Otprilike u to doba njih dvojica postaju bliski prijatelji. Kasnije, kada je Ćosić pisao Vreme smrti, Gavrilović mu je značajno pomogao svojim kritikama rukopisa tog romana. Sve što Gavrilović i Dobričina supruga Božica ne bi oceni kao vredno, Ćosić bi pisao ponovo.

Zoran Gavrilović umro je 1990. godine.

Lazar Trifunović

Profesor moderne umetnosti i pisac Lazar Trifunović i Dobrica Ćosić su bili prijatelji čitav niz godina, a blisko su sarađivali na borbi protiv Titovog režima, krajem šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, a 1980. zajedno su učestvovali u pokretanju opozicionog časopisa Javnost.

Lazar Trifunović umro je 1983, u pedeset četvrtoj godini. Nagrada Lazar Trifunović nazvana je po njemu.

Nebojša Mitrić-tiha odanost

Umesto naknadnog zapisa o ovom svom prijatelju, Ćosić je u knjigu uvrstio besedu koju je 1991. godine održao u Studenici o vajaru Nebojši Mitriću. Mitrić je bio jedan od najistaknutijih srpskih posleratnih vajara, a između ostalog on je izvajao krstove koji se nalaze na kupoli Hrama Svetog Save u Beogradu i kupoli manastira Studenica, pa Ćosić u skladu sa tim završava svoju besedu: "U Studenici smo, na čijoj je kupoli Nebojšin krst. Krst je njegova reč, njegov oblik, njegova sudbina. Krst je njegov testament. Krstom će nas sve nadtrajati, vinuvši se u nebo sa svojom istinom i tajnom".

Nebojša Mitrić izvršio je samoubistvo 1989. godine.

Ljubomir Tadić, veran drug

Tadić i Ćosić su počeli da se druže početkom šezdesetih godina dvadesetog veka. Tadić je bio jedan od osam profesora koji su izbačeni sa beogradskog univerziteta zbog svog opozicionog delovanja komunističkom režimu, i upravo to je ga je, zajedno sa ostalim profesorima, zbližilo sa Dobricom, koji je i sam bio jedan od vodećih srpskih disidenata, o čemu Ćosić piše: "Nije bilo opozicionog čina koji mi nismo inicirali ili u kome nismo bili učesnici, sve do kraha Titove Jugoslavije". Ćosić čak Tadića u vidi ispred sebe kao lidera tadašnjih disidenata i dodaje: "Da sam poslušao Vilija Branta i osnovao Socijaldemokratsku partiju, ne bih ja bio njen predsednik; predsednik Socijaldemokratske partije bio bi Ljuba Tadić, a ja samo njegov saradnik. Ali, na nesreću srpske opozicije, nas dvojica nismo osnovali Socijaldemokratsku stranku, niti je Ljuba hteo da se bori da bude vođa Demokratske stranke". Akademik Ljubomir Tadić se često pominje i u Ćosićevima dnevničkim "Piščevim zapisima".

Ljubomir Tadić umro je u noći 30/31. decembra 2013. godine.

Mihailo Marković, filozof u politici

Akademici Ćosić i Marković su imali po mnogo čemu sličan životni put: rođeni su u razmaku nešto više od godinu dana, obojica su bili predratni komunisti, kasnije i partizani, obojica su posle rata mogli da vode lagodan život, jer su bili prihaćeni u samom vrhu komunističkog režima kao intelektualci, ali obojica su se toga odrekli da bi se borili protiv režima koji je izneverio sva njihova očekivanja. To ih i je i povezalo šezdesetih godina 20. veka, od kada datira njihovo prijateljstvo. Bitna neslaganja u političkim stavovima njih dvojice su se ispoljila devedesetih godina, kada je Mihailo Marković bio osnivač SPS-a, a Ćosić njegov protivnik, ali njihovo prijateljstvo je opstalo. Ćosić u svom opisu ovog prijateljstva pokušava da odvoji lik Markovića političara i ideologa od Markovića filozofa, za koga Ćosić tvrdi da je najdarovitiji u svojoj generaciji: "Mihailo Marković nije u politici postigao ono što je postigao u filozofiji i nauci. Nisam ni ja postigao u politici ono što sam, verovatno postigao u književnosti. Ali, koji je filozof, od Platona do Mihaila Markovića, bio uspešan u politici? Na sreću filozofije, filozofi su bili neuspešni političari. To su bili i pesnici. Ovu misao ne treba nastavljati".

Mihailo Marković umro je 7. februara 2010. godine u Beogradu.

Jovan Rašković-čovek koji je sebe sledio i samo na sebe ličio

Akademika Raškovića Dobrica je prvi put video 1965. u Herceg Novom, na simpozijumu „Nauka i društvo“, a prijatelji su postali „odjednom, u prvom razgovoru jednog popodneva u sobi hotela Moskva 1977. godine“. Od tada su bili bliski prijatelji: "Prijateljevali smo porodično i kolektivno. Desetak godina smo Božica i ja po dvadesetak dana letovali u njegovoj kući u Primoštenu sa Tasom i Olgom Mladenović, Matijom i Verom Bećković. Svi moji prijatelji bili su i Jovini prijatelji i svi njegovi prijatelji su bili Tasini, Matijini i Momini (Kapor) prijatelji: toliku je duševnu snagu i moćnu pamet i privlačnost imao Jovan Rašković. Svako ko je razgovarao s tim čovekom zaželeo je i da bude prijatelj sa njim. Nekom magijskom snagom je privlačio ljude i zadobijao njihovo poverenje." Tu kuću su kasnije ustaše minirale.

U trećoj knjizi Piščevih zapisa objavljen je deo izveštaja Službe državne bezbednosti Hrvatske o telefonskim i kućnim razgovorima između Raškovića i Ćosića koje je hrvatska policija slala Službi državne bezbednosti Jugoslavije i Srbije: "Ti izveštaji verno prikazuju Raškovićeva i moja politička shvatanja o „jugoslovenskoj krizi“, bliskost pa i istovetnost pogleda na sudbinu srpskog naroda i Jugoslavije". Sarađivali su i na osnivanju Srpske demokratske stranke. Ćosić je pomagao Raškoviću u pisanju programa stranke i razradi političke strategije i taktike.

Ovim rečima Ćosić avgusta 2001. završava svoj zapis o Jovanu Raškoviću: "Jovan Rašković nije umro od bolesti, iako je imao teške operacije i bio krhkog zdravlja. On je presvisnuo od patnje zbog srpskog stradanja i građanskog rata u Hrvatskoj. On je umro od infarkta u svojoj kući, u Skadarliji: u stvari, on je izrešetan rafalima u Šibeniku, Kninu Krajini.... Jovan Rašković, lekar, srpski vođa i tribun, poginuo je u hrvatsko-srpskom ratu 1. avgusta 1992. godine.

Privodim život kraju i život mene privodi kraju. Pomrli su mi skoro svi vliski i značajni prijatelji. Božica i ja najčešće zažalimo za prijateljstvom Jovana Raškovića. Ta praznina boli. Ne želim da me mine taj bol."

Momo Kapor pisac i slikar

Kapor i Ćosić su se upoznali šezdesetih godina u Klubu književnika i kroz godine poznanstva izgradili prijateljstvo, istovremeno sarađujući i na bitnim opozicionim akcijama u vreme komunističke diktature. Ćosić se u ovom zapisu pretežno bavi Kaporom kao ličnošću, ali i kao piscem.

"Nema danas srpskog pisca koji je kod publike toliko omiljen koliko je omiljen Momo Kapor. U mom naraštaju jedino su Branka Ćopića i Desanku Maksimović ljudi toliko voleli. Od kelnera do generala, od taksista do naučnika, od domaćica do balerina, od đaka do profesora, svi čitaju Momu Kapora. Dok je postojala Jugoslavija uz Srbe i Bosance, podjednako su ga čitali i Hrvati i Makedonci. Tiraži njegovih knjiga iznosili su i nekoliko stotina hiljada primeraka... Darom da sve što vidi i čije pretvori u priču, da obično učini poetičnim duhom i maštom, prkosom i hrabrošću, Momo Kapor je vidao žive rane svojih savremenika na kraju 20. veka, za sve najkraćeg, za Srbe najdužeg veka."

Momo Kapor umro je 3. marta 2010. godine u Beogradu.

Nenad Neša Mihajlović, vinogradar-intelektualac

Neša Mihajlović je vinogradar iz sela Mijajlovca, u blizini Trstenika. On je vinogradar koji ima biblioteku od pet hiljada knjiga. Osim što su zemljaci, Nešu i Dobricu povezuje i želja za znanjem i ljubav prema književnosti: "Neša Mihajlović ne impresionira nastupom: on je bolji rezač, prskač i podrumar no pripovedač. On voli da sluša, a ne da priča i prikazuje znanje. I kad on nečemu priča, oskudno priča, ali dokazuje da više razume nego što ume da kaže. Neša je u činu, delu, odnosu, a ne u rečima. On je habitusom zemljodelac: čovek njive i vinograda, loze i kukuruza, voćke i stoke. On nije konzervativan ni u čemu, ali nije ni pomodar, čemu su skloni moji Drenovci i Medveđani. Automobilom se služi da završi posao, da doveze hemikalije za prskanje vinograda, da odveze vino, da stigne na Profesorovo predavanje, na simpozijum u Trstenik i Kruševac, na književno veče u Vrnjačkoj Banji i bilo kom zapadnomoravskom gradu".

Svoj zapis o Nenad Mihajloviću Ćosić završava rečima: "To mi je prijatelj kojim se ponosim i koji mi održava plamičak vere da treba pisati knjige sve dok postoji litalac kakav je Nenad - Neša Mihajlović".

Pjer Mari Galoa, prijatelj srpskog naroda

Pjer Mari Galoa (Pierre Marie Gallois) je francuski general i ugledni intelektualac, koji je devedesetih godina bio jedan od retkih istaknutih ličnosti koja je bila blagonaklona prema Srbima i srpskom pitanju. U vreme kada su gotovo svi evropski intelektualci stali na stranu srpskih neprijatelja, Galoa je bio i ostao prijatelj srpskog naroda, braneći ga pred svojim sunarodnicima. On je i Ćosićev lični prijatelj, pa ga je Dobrica sa ćerkom Anom 1998. posetio u Parizu.

Pjer Mari Galoa umro je 26. avgusta 2010. godine u Parizu.