Program Vojadžer

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Montažni prikaz planeta i nekih meseca koje su dve svemirske letelice Vojadžer posetile i proučavale, zajedno sa umetničkim delima samih letelica. Može se videti duga antena koja se pruža iz letelice i nosača magnetometra. Prikazane planete uključuju Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Samo Jupiter i Saturn su posetile druge svemirske letelice osim Vojadžera 2.

Vojadžer je naziv za porodicu letelica za istraživanje Sunčevog sistema koja se sastoji od dve letelice Vojadžera 1 i Vojadžera 2.[1] Lansirane su 1977. godine da bi se iskoristilo povoljno planetarno poravnjanje kasnih 70-ih. Iako su zvanično dizajnirane da proučavaju samo Jupiter i Saturn, dve sonde su bile u stanju da nastave njihovu misiju u spoljašnji Sunčev sistem. One su trenutno na kursu da eventualno izađu iz Sunčevog sistema. Ove sonde su napravljene u Laboratoriji za mlazni pogon i finansirane su od strane NASA.[2] Obe misije su sakupile veliku količinu podataka o gasovitim džinovima solarnog sistema, o kojima se ranije malo znalo.

Putanja koja omogućava letelicama Vojadžer da posete spoljašnje planete i da postignu brzinu za izlazak iz našeg solarnog sistema.

Prema podacima iz 2022. godine, Vojadžeri su i dalje u funkciji iza spoljne granice heliosfere u međuzvezdanom prostoru. Oni prikupljaju i prenose korisne podatke na Zemlju.

Vojadžer je uradio stvari koje niko nije predvideo, pronašao scene koje niko nije očekivao i obećao da će nadživeti svoje pronalazače. Poput velike slike ili trajne institucije, on je stekao sopstveno postojanje, sudbinu van domašaja njegovih rukovaoca.

— Stephen J. Pyne[2]

Prema podacima iz 2022, Vojadžer 1 se kretao brzinom od 61,185 km/h (38,019 mph), ili 17 km/s, u odnosu na Sunce, i bio je udaljen 23.252.000.000 km (1,4448×1010 mi) od Sunca[3] dostižući udaljenost od 155,8 AU (23,3 billion km; 14,5 billion mi) od Zemlje od 10. februara 2022. godine.[4] Dana 25. avgusta 2012, podaci sa Vojadžera 1 su pokazali da je ušao u međuzvezdani prostor.[5]

Prema podacima iz 2022, Vojadžer 2 se kretao brzinom od 55,335 km/h (34,384 mph), ili 15 km/s, u odnosu na Sunce, i bio je 19.350.000.000 km (1,202×1010 mi) od Sunca[6] dostižući udaljenost od 130,1 AU (19,5 billion km; 12,1 billion mi) od Zemlje dana 10. februara 2022. godine.[4] Dana 5. novembra 2019, podaci sa Vojadžera 2 su ukazivali da je i on ušao u međuzvezdani prostor. On 5 November 2019, data from Voyager 2 indicated that it also had entered interstellar space.[7][8] Naučnici su 4. novembra 2019. izvestili da je 5. novembra 2018. sonda Vojadžer 2 zvanično stigla do međuzvezdanog medijuma (ISM), oblasti svemira van uticaja sunčevog vetra, kao i Vojadžer 1 2012. godine.[9][10]

Iako su Vojadžeri prevazišli uticaj solarnog vetra, još uvek imaju dug put do izlaska iz Sunčevog sistema. NASA ukazuje da „ako definišemo naš solarni sistem kao Sunce i sve što prvenstveno kruži oko Sunca, Vojadžer 1 će ostati unutar granica Sunčevog sistema sve dok ne izađe iz Ortovog oblaka za narednih 14.000 do 28.000 godina.“[11]

U avgustu 2018. NASA je potvrdila, na osnovu rezultata svemirske letelice Novi horizonti, postojanje „vodoničkog zida“ na spoljnim ivicama Sunčevog sistema koji je prvi put otkriven 1992. od strane dve svemirske letelice Vojadžer.[12][13]

Letelica Vojadžer je napravljena u Laboratoriji za mlazni pogon u Južnoj Kaliforniji i finansirana od strane Nacionalne uprave za aeronautiku i svemir (NASA), koja je takođe finansirala njihova lansiranja sa Kejp Kanaverala na Floridi, njihovo praćenje i sve ostalo u vezi sa sondama.

Cena originalnog programa bila je 865 miliona dolara, dok je kasnije dodata Međuzvezdana misija Vojadžer koštala dodatnih 30 miliona dolara.[14]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Trajektorije i očekivane lokacije letelica Pionir i Vojadžer u aprilu 2007.
Trajektorije koje su omogućile svemirskom brodu Vojadžer da poseti spoljne planete i ostvari brzinu da se odvoji od Sunčevog sistema
Prikaz heliocentrične brzine Vojadžera 2 u odnosu na njegovu udaljenost od Sunca, koji ilustruje upotrebu pomoći gravitacije za ubrzanje svemirske letelice od strane Jupitera, Saturna i Urana. Da bi posmatrao Triton, Vojadžer 2 je prošao preko severnog pola Neptuna, što je rezultiralo ubrzanjem van ravni ekliptike i smanjilo njegovu brzinu udaljavanja od Sunca.[15]

Dve svemirske sonde Vojadžer prvobitno su zamišljene kao deo programa Mariner, te su tako prvobitno nazvane Mariner 11 i Mariner 12. Zatim su premeštene u poseban program pod nazivom „Mariner Jupiter-Saturn“, kasnije preimenovan u program Vojadžer, jer je smatralo da je dizajn dve svemirske sonde dovoljno napredovao od dizajna porodice Mariner da bi zaslužio zasebno ime.[16]

Interaktivni 3D model svemirske letelice Vojadžer.

Program Vojadžer je bio sličan Planetarnoj velikoj turi planiranom tokom kasnih 1960-ih i ranih 70-ih. Namera Velike ture je bila da se iskoristi poravnanje spoljašnjih planeta koje je otkrio Gari Flandro, vazduhoplovni inženjer u Laboratoriji za mlazni pogon. Ovo poravnanje, koje se dešava jednom u 175 godina,[17] bi se dogodilo kasnih 1970-ih i omogućilo bi korišćenje gravitacione asistencije za istraživanje Jupitera, Saturna, Urana, Neptuna i Plutona. Planetarna velika tura je trebalo da pošalje nekoliko parova sondi da lete pored svih spoljašnjih planeta (uključujući Pluton, koji se tada još smatrao planetom) duž različitih putanja, uključujući Jupiter-Saturn-Pluton i Jupiter-Uran-Neptun. Ograničeno finansiranje okončalo je program Velike ture, ali su elementi ugrađeni u program Vojadžer, koji je ispunio mnoge ciljeve Velikog obilaska, osim posete Plutonu.

Vojadžer 2 je bio prvi lansirani objekat. Njegova putanja je dizajnirana da omogući prelet Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna. Vojadžer 1 je lansiran nakon Vojadžera 2, ali duž kraće i brže putanje koja je dizajnirana da obezbedi optimalan prelet Saturnovog meseca Titana,[18] za koji se znalo da je prilično velik i da poseduje gustu atmosferu. Ovaj susret je izbacio Vojadžer 1 iz ravni ekliptike, okončavajući njegovu planetarnu naučnu misiju.[19] Da Vojadžer 1 nije bio u stanju da izvrši prelet Titana, putanja Vojadžera 2 je mogla da bude izmenjena da bi istražio Titan, izbegavajući svaku posetu Uranu i Neptunu.[20] Vojadžer 1 nije lansiran na putanju koja bi mu omogućila da nastavi do Urana i Neptuna, ali je mogao da nastavi od Saturna do Plutona bez istraživanja Titana.[21]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 70. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ a b „The Fantastic Voyage of Voyager”. The Attic. Pristupljeno 3. 3. 2020. 
  3. ^ „Voyager Mission Status”. JPL. Pristupljeno 10. 2. 2022. 
  4. ^ a b „Voyager - Mission Status”. Jet Propulsion Laboratory. National Aeronautics and Space Administration. Pristupljeno 24. 4. 2021. 
  5. ^ Jpl.Nasa.Gov. „Voyager Enters Interstellar Space - NASA Jet Propulsion Laboratory”. Jpl.nasa.gov. Pristupljeno 14. 9. 2013. 
  6. ^ „In Depth - Voyager 2”. JPL. Pristupljeno 10. 2. 2022. 
  7. ^ Brown, Dwayne; Fox, Karen; Cofield, Calia; Potter, Sean (10. 12. 2018). „Release 18-115 - NASA's Voyager 2 Probe Enters Interstellar Space”. NASA. Pristupljeno 10. 12. 2018. 
  8. ^ Cofield, Calia; Cook, Jia-Rui; Fox, Karen (5. 10. 2018). „NASA Voyager 2 Could Be Nearing Interstellar Space”. NASA. Pristupljeno 6. 10. 2018. 
  9. ^ University of Iowa (4. 11. 2019). „Voyager 2 reaches interstellar space - Iowa-led instrument detects plasma density jump, confirming spacecraft has entered the realm of the stars”. EurekAlert!. Pristupljeno 4. 11. 2019. 
  10. ^ Chang, Kenneth (4. 11. 2019). „Voyager 2's Discoveries From Interstellar Space - In its journey beyond the boundary of the solar wind's bubble, the probe observed some notable differences from its twin, Voyager 1.”. The New York Times. Pristupljeno 5. 11. 2019. 
  11. ^ „Solar System Exploration”. JPL-NASA. Pristupljeno 19. 2. 2021. 
  12. ^ Gladstone, G. Randall; et al. (7. 8. 2018). „The Lyman‐α Sky Background as Observed by New Horizons”. Geophysical Research Letters. 45 (16): 8022—8028. Bibcode:2018GeoRL..45.8022G. S2CID 119395450. arXiv:1808.00400 Slobodan pristup. doi:10.1029/2018GL078808. 
  13. ^ Letzter, Rafi (9. 8. 2018). „NASA Spotted a Vast, Glowing 'Hydrogen Wall' at the Edge of Our Solar System”. Live Science. Pristupljeno 10. 8. 2018. 
  14. ^ „Voyager - Fact Sheet”. voyager.jpl.nasa.gov. 
  15. ^ Doody, Dave (15. 9. 2004). „Basics of Space Flight Section I. The Environment of Space”. .jpl.nasa.gov. 
  16. ^ Chapter 11 "Voyager: The Grand Tour of Big Science" (sec. 268.), by Andrew,J. Butrica, found in From Engineering Science To Big Science ISBN 978-0-16-049640-0 edited by Pamela E. Mack, NASA, 1998
  17. ^ „Planetary Voyage”. USA.gov. 30. 10. 2013. Arhivirano iz originala 27. 11. 2013. g. Pristupljeno 15. 10. 2013. 
  18. ^ David W. Swift (1. 1. 1997). Voyager Tales: Personal Views of the Grand Tour. AIAA. str. 69. ISBN 978-1-56347-252-7. 
  19. ^ „Voyager FAQ”. Jet Propulsion Laboratory. Arhivirano iz originala 21. 7. 2011. g. Pristupljeno 1. 1. 2015. 
  20. ^ Bell, Jim (24. 2. 2015). The Interstellar Age: Inside the Forty-Year Voyager Mission. Penguin Publishing Group. str. 94. ISBN 978-0-698-18615-6. 
  21. ^ Stern, Alan (23. 6. 2014). „The PI's Perspective: What If Voyager Had Explored Pluto?”. New Horizons: NASA's Mission to Pluto and the Kuiper Belt. Pristupljeno 29. 8. 2020. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Програм_Војаџер&oldid=27555146”