Progresivistička pedagogija

Početkom 19. veka u SAD ozbiljnije se nametnuo pedagoški pravac pod nazivom progresivistička pedagogija. Progresivisti su sledbenici Džona Djuja. I to ono njihovo krilo koje je individualnu komponentu u Djujevoj pragmatističkoj pedagogiji razvio skoro do ekstrema. Ovaj pedagoški pravac je svojevrsna američka varijanta individualne pedagogije.

Reforma osnovne škole

Naime, krajem 19. i početkom 20. veka u SAD sprovodi se reforma osnovne škole, koja poprima posebno obeležje u bostonskom predgrađu Kvinsi. Prema sugestijama Čarlsa Frensisa Adamsa i Frensisa Vejlenda Parkera, u osnovnim školama je više slobode nego do tada, nastavni predmeti nisu strogo odvojeni, a nastavni plan odlikuje neformalna nastava sa fleksibilnim rasporedom časova. Taj Kvinsi-plan bio je preteča progresivnom vaspitanju, koji će postati vladajući reformski pravac u SAD početkom 20. veka.

Prema ovoj koncepciji, u razvoju deteta treba insistirati na samostalnosti, a u učenju na prijatnoj atmosferi i drugarskim odnosima učitelja i učenika, što je uslov da se kod dece javi veća aktivnost, inicijativa i interesovanje.

U školama po Kvinsi-planu izučavali su se sledeći sadržaji: dramatizacija, crtanje, modelovanje, pletenje, dok se čitanju i pisanju pažnja poklanjala tek od desete godine, što znači da se više radilo na razvoju fantazija nego na usvajanju znanja.

Progresivističko pedagoško društvo

Pristalice ovog pedagoškog pravca prisvojili su sebi naziv progresivisti. God. 1919. osnovali su Progresivističko pedagoško društvo (The Progressive Education Association). Nekoliko godina kasnije, oni su u okviru tog Društva, usvojili dokument principi progresivnog vaspitanja (1924. godine), posebno se pozivajući na knjigu Dž. Djuja Demokratija i vaspitanje (objavljena 1916. godine).

Progresivno vaspitanje

Osnovni principi progresivnog vaspitanja usvojeni 1924. godine odnose se na sledeće: dete mora da se potpuno slobodno i prirodno razvija; dečja interesovanja treba staviti u centar vaspitne delatnosti; učitelj treba da upućuje dete na rešavanje konkretnih problema iz života za koje učenici pokažu interesovanje, a ne pomoću usvajanja gotovih sadržaja; sticanje znanja treba da je rezultat aktivnosti deteta; radoznalost, interesovanje i motivisanost učenika su osnovni vaspitni principi; s obzirom na to da treba uvažavati slobodan razvoj ličnosti, neophodni su slobodniji oblici rada u nastavi, rad u školi mora da se temelji na saradnji, a ne na takmičenju; učenje čitanja i pisanja treba odložiti do devete ili desete godine; nastavnikova uloga nije da prenosi gotova znanja, već da učenike upućuje u rešavanje problemskih situacija i zadataka.

Prema pokretu progresivističke pedagogije, polazna osnova rada u školi je svakodnevni život, gde je učenicima dopušteno da rade u samostalno formiranim grupama, bez planiranja i strogo postavljenog cilja. Kako se nova škola zasniva na slobodnom razvoju deteta, to je bilo neophodno menjati nastavne planove i programe i prilagoditi ih grupnom radu, kao i stvarati mogućnosti da učenici učestvuju u izboru nastavnih sadržaja.

Kritike progresivističkih ideja

Idejama koje su zastupali progresivisti su izazivali burne reakcije i kritike. U protivstavu prema progresivistima, kao njihovi oštri kritičari, pojavili su se u SAD esencijalisti i perenijalisti, a posebno drugo krilo Djujevih sledbenika -rekonstruktivnosti. Progresivisti su smatrali da oni, na pravi način, ostvaruju Djujevu viziju vaspitanja-nove škole. U tome su bili toliko radikalni i revnosni da se od njih, od nekih njihovih ekstremnih pedagoških (individualističkih) stavova ogradio i sam Dž. Djuji (delo Iskustvo i vaspitanje 1938. godine). Zbog svega toga progresivisti su odlučili da (1944. godine) napuste ime progresivisti. Otada se njihovo društvo naziva Američka vaspitna-pedagoška zajednica. I ovo Društvo je izgradilo Smernice za poboljšanje vaspitanja u SAD. U tim Smernicama izražena je nova težnja – da se vaspitanjem popravi i društvo. Time su progresivisti evoluirali od pedocentrista ka zastupanju društvene komponente u vaspitanju.

Posle 1944. godine, kao što smo rekli, progresivisti, sada pod novim nazivom organizacije, zalažu se za demokratizaciju vaspitanja (svima obezbediti jednako pravo na školovanje, belcima i crncima), za utvrđivanje programa koji bi omogućili mladima da lakše pređu iz škole u život (između 17. i 23. godine), za uvođenje i društvenih aktivnosti u škole, za izrazitiju ulogu škole u poboljšavanju društva i sl.

Glavni predstavnici

Glavni predstavnici progresivističke pedagogije bili su: V. Kilpatrik, Dž. Čajlds, Dž. Kaunts, B. Bojd, H. Rag, V. Tejer i dr.

Progresivisti, pod novim imenom, deluju u toku i posle Drugog svetskog rata. Pod udarcima kritika ubrzo se ceo pokret ugasio.

Literatura

• Potkonjak, Nikola M. (2003). Ni vek deteta ni vek pedagogije.