Prokrastinacija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Prokrastinacija (lat. procrastinatus) je oblik ljudskog ponašanja za koji je karakteristično odlaganje akcija, obaveza i zadataka za kasnije, svesno znajući da to ima negativne posledice. Prokrastinacija je oblik ponašanja kojeg odlikuju odlaganje i odugovlačenje obaveza, i to bez opravdanog razloga. Termin prokrastinacija potiče od latinske reči procrastinatio gde pro označava pred, ispred i napred, a crastinatio označava nešto što pripada sutrašnjem danu. Ona podrazumeva filozofiju „što možeš danas, ostavi za sutra“, praćenu iracionalnom idejom da će odložene obaveze sutradan biti manje neprijatne. U psihologiji se često pominje kao mehanizam pomoću kojeg se ljudi nose sa anksioznošću povezanom sa otpočinjanjem ili završavanjem posla.

Može biti posledica neusvojenih radnih navika ili psiholoških problema koji su doveli do toga da se radne navike ne usvoje. Prokrastinacija je ne samo posledica psiholoških problema već stvara i nove probleme: osećaj anksioznnosti, krivice i beznađa.

Prokrastinacija može dovesti do stresa, osećaja krivice, gubitka lične produktivnosti, stvaranja krize i pojave negodovanja drugih zbog neispunjavanja odgovornosti i obaveza. Dok je prokrastinacija u određenoj meri sasvim uobičajena, ona postaje problem ako ugrožava normalno funkcionisanje individue.

Hronična prokrastinacija može biti znak psihičkog ili fiziološkog poremećaja. Ona može dovesti i do kliničke depresije.[1]

Različite definicije prokrastinacije[uredi | uredi izvor]

Prvu istorijsku analizu ovog trermina napisao je Milgram. Milgram tvrdi da termin prokrastinacija pripada modernim društvima, koja imaju visoko razvijenu tehnologiju i gde su vremenski raspored i poštovanje vremenskih rokova od ključnog značaja. Iz vremena industrijske revolucije potiče poznata izreka Filipa Stanhopa : “Bez dokonosti, lenjosti i odlaganja; nikad ne ostavljaj za sutra ono što možeš danas da uradiš”(Ferari, Džonson, Mekkoven, 1995).[2]

Vilijam Knaus u knjizi "End procrastination now" definiše prokrastinaciju kao ponašanje koje označava odlaganje akcije ili neke radnje. Vilijam Knaus takođe navodi svoju definiciju prokrastinacije. Po ovom autoru prokrastinacija je automatska navika odlaganja važne aktivnosti koja je predviđena da se uradi za neki određeni vremenski rok, za neki drugi trenutak ili vreme (Knaus, 2010).[3] Ovo stanje, koje je uobičajeno za svakog čoveka, uključuje negativnu percepciju o anticipiranoj aktivnosti, anticipirana aktivnost se odlaže i umesto nje se radi nešto manje važno, i uvek je praćena razmišljanjem: „Uradiću ovo kasnije, kada budem bio spreman“.  Prema Vilijamu Knausu ovo nije samo jednostavan čin odlaganja neke aktivnosti, već je proces koji se sastoji od evaluacije i percepcije same aktivnosti koja treba da se obavi, ima emocionalnu komponentu koja se ogleda u osećanju momentalnog olakšanja i bihejvioralni aspekt koji se sastoji od pristupanja nekoj manje važnoj aktivnosti. U kontekstu emocionalnog aspekta prokrastinacije korisno je navesti i definiciju Ticea i Baumajstera koju autori definišu kao samoporažavajući neadaptivni obrazac ponašanja koji je označen kratkotrajnom ličnom dobrobiti, ali i značajnim dugoročnim gubicima (Jurić, 2004).[4] Vindi Drajden smatra da je uzrok prokrastinacije strah od neuspeha, strah od kritike i anksioznost povodom nelagodnosti vezane za zadatak ili aktivnost i pasivna agresija (Knaus,2010).[3]

Posledice prokrastinacije[uredi | uredi izvor]

Prokrastinacija je proces koji ima posledice. Moguće posledice koje pojedincu može uzrokovati sklonost ka odlaganju obaveza vidljiva je na brojne načine u školama, fakultetu i na poslu. Unutrašnje posledice obuhvataju samo-iritaciju, žaljenje, očajavanje i samo-okrivljavanje, dok spoljne posledice mogu značajno oslabiti akademski i radni napredak, uzrokovati izgubljene prilike ili narušiti međuljudske odnose.[4]

Vrste prokrastinacije[uredi | uredi izvor]

Prema Vilijamu Knausu postoje tri univerzalna opravdanja koja ljudi koriste kada žele da odlože neku aktivnost. Prvi je mañana (na španskom sutra) na srpskom poznatije kao “sutra ću”. Drugi je "contingency mañana" (uslovna “sutra ću” zamka). Umesto da se osoba bavi primarnim problemom bavi se nekim drugim problemom koji je ipak povezan sa primarnim (npr. “Počeću sa dijetom sutra, ali prvo moram da se obavestim i informišem o tome detaljno”). Treće opravdanje je nazvao kvaka 22, situacija je nerešiva, zato je bezizlazna i besmisleno je upuštati se uopšte u tu aktivnost. Svako od ovih opravdanja ima zajedničko svojstvo, a to je odluka da se aktivnost ili odloži ili da se i ne započinje jer je nemoguće. Ovakva opravdanja donose samo trenutno olakšanje (Knaus, 1983).[5] Isti autor smatra da se prokrastinacija može podeliti na četiri tipa ili vrste:

  1. Prokrastinacija održavanja (odlažu se svakodnevne obaveze i aktivnosti poput plaćanja računa)
  2. Prokrastinacija razvoja (odlaganje bavljenja sadržajima koji su vezani za lični razvoj i usavršavanje)
  3. Hronična prokrastinacija
  4. Povremena prokrastinacija

Psihologija, neurologija i prokrastinacija[uredi | uredi izvor]

U određenoj meri je normalno odlagati i može se smatrati korisnim načinom biranja prioritetnih zadataka, zbog niže tendencije odlaganja na zaista važnim zadacima (za većinu ljudi).  Sa druge strane, previše prokrastinacije može postati problem i ometa normalno funkcionisanje. Kad se to dogodi, otkriveno je da odlaganje prouzrokuje zdravstvene probleme, stres, anksioznost, osećaj krivice i krizu, kao i gubitak lične produktivnosti i društveno neodobravanje zbog neispunjavanja odgovornosti ili obaveza.[6] Zajedno ova osećanja mogu promovisati dalje odlaganje i kod nekih pojedinaca odugovlačenje postaje hronično. Osobe koje su sklone odlaganju obaveza ne traže podršku, zbog samog odlaganja, ali i socijalne stigme i uverenja da je averzija prema izvršenju zadataka izazvana lenjošću, nedostatkom snage volje ili slabom ambicijom. U nekim slučajevima sklonost ka odlaganju može biti znak nekog osnovnog psihološkog poremećaja, ali ne nužno.

Istraživanja fizioloških korena prokrastinacije bavila su se ulogom prefrontalnog korteksa, područja mozga koja je odgovorno za izvršne moždane funkcije kao što su kontrola impulsa, pažnja i planiranje. To je u skladu sa idejom da je odlaganje snažno povezano sa takvim funkcijama ili nedostatkom istih. Prefrontalni korteks takođe deluje kao filter, smanjujući distraktivne podražaje iz drugih regija mozga. Oštećenja ili slaba aktivacija u ovoj oblasti mogu umanjiti nečiju sposobnost da spreče diverzije, što rezultira lošijom organizacijom, gubitkom pažnje i povećanjem odlaganja. To je slično ulozi prefrontalnog režnja u ADHD-u, gde je on obično nedovoljno aktiviran. [7]

Godine 2014. u američkoj studiji koja je istraživala odlaganje i impulsivnost kod identičnih parova blizanaca, obe osobine su pronađene kao "umereno nasleđene". Dve osobine nisu bile razdvojive na genetskom nivou (r-genetski = 1,0), što znači da nisu pronađeni jedinstveni genetski uticaji ni jedne osobine. Autori su potvrdili tri konstrukta razvijena iz evolucione hipoteze da je odlaganje nastalo kao nusproizvod impulsivnosti: „(a) Prokrastinacija je nasledna, (b) dve osobine dele značajnu genetsku varijaciju, i (c) sposobnost upravljanja ciljevima je važna komponenta ove zajedničke varijacije. "[8]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Prokrastinacija, radionica protiv odlaganja obaveza | Pozitivna psihologija i life coaching[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 27. 11. 2013. g. Pristupljeno 09. 04. 2014.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  2. ^ Milgram, Norman A.; Sroloff, Barry; Rosenbaum, Michael (jun 1988). „The procrastination of everyday life”. Journal of Research in Personality (na jeziku: engleski). 22 (2): 197—212. doi:10.1016/0092-6566(88)90015-3. 
  3. ^ a b Knaus, William (2010). End procrastination now. McGraw-Hill Companies. 
  4. ^ a b Vasić, Aleksandar (2016-04-06). „RELACIJE SAMOEFIKASNOSTI I AKADEMSKE MOTIVACIJE U ADOLESCENCIJI”. "RADOVI" ČASOPIS ZA HUMANISTIČKE I DRUŠTVENE NAUKE. 1 (22). ISSN 2303-5595. doi:10.7251/rad1622014v. 
  5. ^ Knaus, Wiliam (1983). How to conquer your frustrations. Englewood Cliffs, Prentice Hall. 
  6. ^ Tice, Dianne M; Baumeister, Roy F. (novembar 1997). „Longitudinal Study of Procrastination, Performance, Stress, and Health: The Costs and Benefits of Dawdling”. Psychological Science. 8 (6): 454—458. ISSN 0956-7976. doi:10.1111/j.1467-9280.1997.tb00460.x. 
  7. ^ Strub, R. L. (1989-09-01). „Frontal Lobe Syndrome in a Patient With Bilateral Globus Pallidus Lesions”. Archives of Neurology. 46 (9): 1024—1027. ISSN 0003-9942. doi:10.1001/archneur.1989.00520450096027. 
  8. ^ Gustavson, Daniel E.; Miyake, Akira; Hewitt, John K.; Friedman, Naomi P. (2014-04-04). „Genetic Relations Among Procrastination, Impulsivity, and Goal-Management Ability”. Psychological Science. 25 (6): 1178—1188. ISSN 0956-7976. doi:10.1177/0956797614526260. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прокрастинација&oldid=26983430”