Пругаста фока

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Prugasta foka[1]
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Carnivora
Kladus: Pinnipedia
Porodica: Phocidae
Rod: Histriophoca
Gill, 1873
Vrsta:
H. fasciata
Binomno ime
Histriophoca fasciata
(Zimmermann, 1783)
Rasprostranjenost prugaste foke (plavo – leti, ružičasto – maksimalna)

Prugasta foka (Histriophoca fasciata) je perajar srednje veličine iz porodice pravih foka (Phocidae).

Vrsta sezonski vezana za led, nalazi se u arktičkim i subarktičkim regionima severnog Tihog okeana, pre svega u Beringovom i Ohotskom moru. Odlikuje ga upečatljiva boja, sa dve široke bele trake i dva bela kruga na tamnosmeđem ili crnom krznu.

To je jedina živa vrsta iz roda Histriophoca, [1] iako je moguća fosilna vrsta H. alekseevi, opisana iz miocena u Moldaviji. [3]


Opis[uredi | uredi izvor]

Mladunče prugaste foke na ledu.

Odrasle foke prepoznatljive su po crnoj koži koja nosi četiri bele oznake: traku oko vrata, jednu oko repa i kružnu oznaku na svakoj strani tela,[4] koja obuhvata prednje peraje. Kontrast je posebno jak kod mužjaka, dok je kod ženki razlika u boji između svetlih i tamnih delova često manje primetna. Novorođenče prugaste foke rađa se sa belim natalnim krznom. Nakon linjanja natalnog krzna, boja im se menja u plavo sivu na leđima i srebrnastu ispod. Tokom tri godine, delovi krzna postaju tamniji, a drugi svetliji nakon svakog linjanja, a tek u dobi od četiri godine pojavljuje se prugasta šara.[5]

Prugasta foka ima kratku njušku sa širokim, dubokim unutrašnjim nozdrvama i velikim, zaobljenim, napred postavljenim očnim dupljama. [6] Kao i druge prave foke, ima proširene slušne mehure i nema sagitalni greben.[6] Prugasta foka ima zakrivljene, široko razmaknute zube i manje očnjake od ostalih vrsta pravih foka.[6]

Prugasta foka ima veliku vazdušnu vrećicu na naduvavanje koja je povezana sa dušnikom i proteže se sa desne strane preko rebara. Veća je kod mužjaka nego kod ženki, a smatra se da se koristi za proizvodnju podvodnih zvukova, možda za privlačenje partnera. Za razliku od drugih perajara, prugasta foka nema režnjeve u plućima koja dele pluća na manja pregrade. [7] Prugasta foka može narasti oko 1,6 m i težiti do 95 kg kod oba pola.

Glavni grabljivci prugaste foke su velike bele ajkule i kitovi ubice. [8]

Seksualni dimorfizam[uredi | uredi izvor]

Muški prugasti tuljani su obično veći od ženskih. Ovo je posebno prepoznatljivo po njihovoj morfologiji lobanje jer su otvori za muške nozdrve mnogo veći od otvora za ženske nozdrve.[6] Veći mužjaci verovatno imaju veće šanse za razmnožavanje s više ženki. Imaju više snage i pobeđuju u borbu sa drugim mužjacima oko ženki.[9]

Stanište[uredi | uredi izvor]

Prugasta foka živi u arktičkim delovima Tihog okeana. Zimi i u proleće izvlači se na led da bi se parila, olinjala i porodila. Za to vreme, ona se nalazi na ledenom frontu u Beringovom i Ohotskom moru. [10] Tokom leta i jeseni trakasta foka živi u otvorenoj vodi, mada se neki pomeraju ka severu dok se led povlači sa toplijim temperaturama. Malo se zna o njenim navikama za to vreme, jer je tako daleko od kopna i ljudskog posmatranja. Pegava foka gotovo nikada ne izlazi na kopno.

Do sada su postojala tri priznata slučaja u kojima su prugaste foke pronađene daleko na jugu, u Skvamišu, Britanska Kolumbija, Long Biču, Vašington, i još dalje na jugu, u Moro Beju, Kalifornija. Ništa nije nagoveštavalo da je bolest bila uzrok pojave tuljana, jer su izgledale zdravo.[11][12]

Ponašanje[uredi | uredi izvor]

Prugaste foke retko se vide van leda i snega. Njihova metoda kretanja po ledu je neobična i visoko specijalizovana. Dok brzo uvijaju svoje telo zmijolikim pokretima, hvataju se za led kandžama i koriste naizmenične poteze repnih peraja da se povuku preko ledene površine. Primećeno je da se ovaj oblik kretanja smatra neefikasnim na drugim površinama, najverovatnije zbog povećanog trenja između životinjskog krzna i podloge. [5]

Dok su napolju na ledu, prugaste foke su primetno ravnodušne prema svojoj okolini. Ljudi u čamcima bili su u stanju da se izbliza približe tim fokama pre nego što su ih uznemirili. Primećene su majke koje ostavljaju štence duže vreme. Ovo bi sugerisalo da retko doživljavaju napade od kopnenih predatora kao što su medvedi ili ljudi, u odnosu na druge tuljave. Kada se ovi tuljani zarobe u mrežama, zna se da oponašaju smrt. [5]

Prugasta foka.

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Prehrana prugastih foka sastoji se gotovo isključivo od pelagičnih stvorenja (otvorenog mora): ribe poput haringi, jegulja, arktičkog bakalara i glavonožaca, poput lignji i hobotnica; mladi tuljani jedu i rakove. Prugasta foka zaroni do dubine do 200 m u potrazi za hranom; samotna je i ne formira stada.

Prugaste foke smeštene u Beringovom moru konzumiraju poljok, iver i arktički bakalar. [13] Odrasle foke imaju relativno slabe i glatke očnjake jer njihova hrana ne zahteva snažno razdiranje. [14]

Reprodukcija[uredi | uredi izvor]

Prugaste foke imaju poliginozni sistem parenja u kojem se mužjaci pare sa više ženki. Prugaste foke se pare i rađaju na pakovanjima leda, morskom ledu koji nije povezan sa kopnom. Mužjaci koriste vokalizacije za odbranu područja uzgoja ili da privuku partnere. [15] Mužjaci postaju seksualno zreli u dobi od tri do šest godina, a ženke postaju seksualno zrele između dve i pet godina. [16] Parenje se javlja jednom godišnje i obično se odvija krajem maja do juna, što odgovara gubitku morskog leda u proleće.[16]

Nakon parenja, embrion se ne implantira direktno nakon oplodnje, već ima odloženu implantaciju otprilike dva do četiri meseca.[16] Odložena implantacija omogućava ženki da rodi kada je obim morskog leda najveći.[17] Trudnice imaju gestaciju otprilike deset do jedanaest meseci,[17] i rode jedno štene. Ženke doje svoje štene na pakovanju leda tokom otprilike četiri do šest nedelja.[17] Ženke u mleku obezbeđuju da njihovo štene dobije veliku količinu proteina i masti, što omogućava mladunčetu da brzo raste.[15] Dok doji, ženka ne uzima hranu, već se mora oslanjati na zalihe masti u njenom telu.[15][17] Nakon prestanka dojenja, ženka će naučiti mladunče kako da se roni i sakuplja hranu.[15][17]

Mladi tuljani rađaju se belim lanugom (krzneni ogrtač) koji se odbacuje (linja) oko mesec dana nakon rođenja. Ovi mladunci ne ulaze u vodu sve dok njihova bela dlaka potpuno ne otpadne, jer njihov sloj sala i zaštita od hladnih temperatura okeana ostaje nerazvijen do linjanja. Mladi prugasti tuljani bili su lovljeni zbog mekog i gustog krzna, zbog čega je populacija opadala.[18]

Zaštita[uredi | uredi izvor]

Mladunci prugastih foka izgledaju kao mlade grenlandske foke, a poput ovih, lovili su ih zbog krzna. Budući da ne formiraju stada, prugaste foke bilo je teže uhvatiti nego grenlandske foke. Otkako je Sovjetski Savez 1969. godine ograničio lov na prugaste foke, njihova populacija se oporavila. Trenutna populacija je oko 250.000.

Prugasta foka na ledu.

U martu 2008. godine, američka vlada je pristala da prouči populaciju prugastih foka na Aljasci i razmatrala je dodavanje na listu ugroženih vrsta. Međutim, u decembru 2008, američka vlada je odlučila da morski led koji je kritičan za opstanak tuljana neće biti ugrožen globalnim zagrevanjem, i odbila je da popisuje vrste.[19][5] Umesto toga, postala je vrsta pod rizikom (Species of Concern) američke Nacionalne službe za morsko ribarstvo (National Marine Fisheries Service). Državna uprava američke vlade za okeane i atmosferu (National Oceanic and Atmospheric Administration) i Nacionalna služba za morsko ribarstvo, imaju zabrinutosti u vezi sa statusom i pretnjama nekim vrstama, za koje nema dovoljno dostupnih podataka da bi se one mogle staviti u američki Zakon o ugroženim vrstama (Endangered Species Act).

U leto 2009. godine Centar za biološku raznolikost podneo je zahtev za promenu odluke. 10. jula 2013, nakon ponovnog pregleda statusa ove vrste, Nacionalna služba za morsko ribarstvo utvrdila je da uvrštavanje u ESA nije opravdano.[20]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Wozencraft, W.C. (2005). „Order Carnivora”. Ur.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd izd.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  2. ^ Lowry, L. (2016). „Histriophoca fasciata”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 12. 5. 2020.  . doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T41670A45230946.en.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  3. ^ Berta, A. & Churchill, M. (2012). „Pinniped Taxonomy: evidence for species and subspecies”. Mammal Review. 42 (3): 207—234. doi:10.1111/j.1365-2907.2011.00193.x. 
  4. ^ Saundry, Peter (2010). Ribbon seal. Encyclopedia of Earth. C.Michael Hogan (Topic Editor). Cutler J. Cleveland, ed. National Council for Science and the Environment, Washington DC
  5. ^ a b v g Boveng, P.L. et al. (2008). Status Review of the Ribbon Seal (Histriophoca fasciata). Seattle, WA: U.S. Dept. of Commerce, National Oceanic and Atmospheric Administration, National Marine Fisheries Service, Alaska Fisheries Science Center.
  6. ^ a b v g Burns, John J.; Fay, Francis H. (6. 5. 2010). „Comparative morphology of the skull of the Ribbon seal, Histriophoca fasciata, with remarks on systematics of Phocidae”. Journal of Zoology. 161 (3): 363—394. ISSN 0952-8369. doi:10.1111/j.1469-7998.1970.tb04519.x. 
  7. ^ „Histriophoca fasciata (ribbon seal)”. Animal Diversity Web. Pristupljeno 6. 6. 2018. 
  8. ^ Burns, John J. (1970). „Remarks on the Distribution and Natural History of Pagophilic Pinnipeds in the Bering and Chukchi Seas”. Journal of Mammalogy. 51 (3): 445—454. JSTOR 1378386. doi:10.2307/1378386. 
  9. ^ Shine, Richard (decembar 1989). „Ecological Causes for the Evolution of Sexual Dimorphism: A Review of the Evidence”. The Quarterly Review of Biology. 64 (4): 419—461. ISSN 0033-5770. doi:10.1086/416458. 
  10. ^ SCS: Ribbon Seal (Phoca fasciata). pinnipeds.org
  11. ^ Rare sea creature appears on Seattle woman's dock. LiveScience via Yahoo News (January 21, 2012)
  12. ^ „Rare Arctic ribbon seal observed near Surfside”. Chinook Observer. 18. 8. 2016. 
  13. ^ Frost, Kathryn J.; Lowry, Lloyd F. (septembar 1980). „Feeding of ribbon seals (Phoca fasciata) in the Bering Sea in spring”. Canadian Journal of Zoology. 58 (9): 1601—1607. ISSN 0008-4301. doi:10.1139/z80-219. 
  14. ^ SCHEFFER, VICTOR B. (20. 8. 2009). „DENTITION OF THE RIBBON SEAL”. Proceedings of the Zoological Society of London. 135 (4): 579—585. ISSN 0370-2774. doi:10.1111/j.1469-7998.1960.tb05867.x. 
  15. ^ a b v g Macdonald, D (2006). The Princeton Encyclopedia of Mammals. 1. Princeton, NJ: Princeton University Press. str. 520—544. 
  16. ^ a b v Atkinson, S. (1997). „Reproductive biology of seals” (PDF). Reviews of Reproduction. 2 (3): 175—194. ISSN 1359-6004. PMID 9414481. doi:10.1530/ror.0.0020175. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 12. 2017. g. Pristupljeno 8. 5. 2020. 
  17. ^ a b v g d Fedoseev, G (2002). Encyclopedia of Marine Mammals. Vol. 1 (1 izd.). San Diego, CA: Academic Press. str. 1027—1033. 
  18. ^ Burns, John J. (1970). „Remarks on the Distribution and Natural History of Pagophilic Pinnipeds in the Bering and Chukchi Seas”. Journal of Mammalogy. 51 (3): 445—454. JSTOR 1378386. doi:10.2307/1378386. 
  19. ^ Govt: Ribbon seals not endangered. Associated Press. 23 December 2008
  20. ^ NMFS (10. 7. 2013). „Endangered and Threatened Wildlife; Determination on Whether To List the Ribbon Seal as a Threatened or Endangered Species” (PDF). Federal Register. 78: 41371—41384. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Prugasta foka na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Prugasta foka.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пругаста_фока&oldid=26983980”