Psihička zavisnost izazvana psihoaktivnim supstancama

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Psihoaktivnom supstancom izazvana psihička zavisnost
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostpsihijatrija
MKB-10F11.2
MKB-9-CM304.0
MeSHD009293

Psihička zavisnost izazvana psihoaktivnim supstancama je oblik zavisnosti u kojoj preovlađuju psihičke smetnje.[1] Svaka aktivna upotreba ili zloupotreba psihoaktivnih supstanci može dovesti do stvaranja psihičke i fizičke zavisnosti. Ono što karakteriše zrelu, duševno zdravu osobu je kapacitet za ljubav i kapacitet za rad, a to je kod zloupotrebe psihoaktivnom supstanci zbog psihička zavisnost u velikoj meri poremećeno.

Definicije[uredi | uredi izvor]

Psihoaktivna supstanca — produkti biljnog, životinjskog i mineralnog porekla koja nakon unosa u organizam (zloupotrebe), ostavlja za sobom brojne fizičke posledice po centralni nervni sistem, utiče na promene temperamenta, karaktera, navika, potreba, odnosno do oštećenja ličnosti u psihičkom i svakom drugom smislu. Svetska zdravstvena organizacija definiše psihoaktivnu supstancu (drogu) na sledeći način: „Droga je svaka supstanca, koja, unesena u organizam, može da modifikuje jednu ili više funkcija.[2]

Zavisnost — stanje periodične ili kontinuirane intoksikacije prouzrokovane ponovljenim uzimanjem prirodnih ili sintetičkih supstanci

Psihička zavisnost — psihološko stanje koje se ispoljava kao neodoljiva želja za drogom, navika, da se droga uzme, u početku zbog osećanja zadovoljstva, rasterećenja ili otklanjanja osećanja nelagodnosti, a kasnije usled stvorene zavisnosti, koju prate veoma neprijatni simptomi.[3]

Telesna ili fiziološka zavisnost stanje adaptacije organizma na supstancu, posebno proces neuroadaptacije. Supstanca je “upletena” u transmisijske i receptorske sisteme mozga. Smanjivanje doze ili pokušaj prekida unošenja dovodi do neprijatnih stanja i apstinencijalnih tegoba što je znak uspostavljene fiziološke zavisnosti.[4]

Bolesti zavisnosti — je patološko stanje zavisnost od psihoaktivnih supstanci (PAS), kao što su etil alkohol (alkoholizam), droge (narkomanija) i cigarete (nikotinizam).

Narkoman — označava se isključivo ona osoba koja se smatra zavisnom samo od opijata ili stimulansa.[5]

Politoksikomanija ili poliadikcija — štetna upotreba više psihoaktivnih supstanci istovremeno.[6]

Tolerancija — promena reagovanja organizma na unetu supstancu; znak je uspostavljene zavisnosti i adaptacije organizma; potrebno je povećanje doze da bi se doživeli isti efekti koje je ranije obezbeđivala manja količina supstance (kod alkoholizma postoji pad tolerancije, kod heroinske zavisnosti i zavisnosti od stimulansa on se ne javlja).[7]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Još iz perioda drevnih civilizacija ljudi su koristili prirodne psihoaktivne supstance (drogu) koju se nalazili u iz svojoj okolini. Najčešće je to bilo u magijskim i religioznimobredima. Korišćenje droga izvan tog konteksta bila je retka pojava.

U drugoj polovini 20. veka došlo je do ekspanzije pojave zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, kao i dramatičanog porast osoba koje su zavisnici od različitih droga, bilo prirodnog ili sintetičkog porekla i to naročito među mladima.

U 21. veku u praksi se sve više koriste sintetičke psihoaktivne supstance (droge) čije je dejstvo jače, a time i opasnije od prirodnih droga.

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Američki godišnji izveštaj o smrtnim slučajevima od svih opioidnih lekova. U ovaj broj uključeni su opioidni analgetici, zajedno sa heroinom i nedozvoljenim sintetičkim opioidima.

Na globalnom nivou prema godišnjem izveštaju kancelarije UN za drogu i kriminal (UNODC) tokom 2010. godine, preko 200 miliona ljudi koristilo je drogu u svetu. Od toga:

  • 162 miliona koristilo je kanabinoide (marihuanu i hašiš),
  • 35 miliona stimulanse (najčešće amfetamin, metamfetamin i ekstazi),
  • 16 miliona opijatske droge (opijum, morfijum, heroin) i
  • 13 miliona kokain.

Prema proceni Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu u 2013. godini, u Srbiji je živelo 170.000 korisnika opijata, a prosečno lečeni zavisnik imao je 31 godinu. Od ovog broja u ovoj uspnovi lečeno je samo 14.000 zavisnika U registru Zavoda za javno zdravlje iste godine se vodilo 7.900 zavisnika što znači da je na 1.000 stanovnika bilo 5 narkomana.

Etiologija[uredi | uredi izvor]

U današnjem svetu kod ljudi se sve više javljaju psihičke smetnje u vidu različitih reakcija kod kojih preovlađuju promene u doživljavanju i ponašanju. Kako bi se postiglo izvesno rasterećenje psihičkih tegoba, u početku, psihoaktivne supstance se uzimaju radi stvaranja određenog efekta — prijatnog doživljaja, ili sa jedne strane, supstance se uzimaju kako bi se iskrivila realnost (falsifikovala realnost), a sa druge strane kako bi se izbegla nelagodnost ili tegoba.

Nakon tog iskustva osoba nastavlja sa uzimanjem supstanci sve do tog momenta kada je stvaranje bilo kakvog prijatnog doživljaja kod nje nemoguć bez upotrebe psihoaktivne supstance. Tako psihička zavisnost postaje stanje koje se odlikuje željom, potrebom, navikom ili kompulzijom da se psihoaktivna supstanca uzme kako bi se rasteretila napetost i izazvalo osećanje prijatnosti.

Bez obzira o kojoj supstanci je reč, psihoaktivna zavisnost se može odrediti kao vezanost osobe za neku psihoaktivnu supstancu, koja se ispoljava kao neodoljiva strast za njenim konzumiranjem.[8]

U te supstance spada i najraširenija legalna droga kao što je alkohol.[9]

Etiološki faktori[uredi | uredi izvor]

Etološki faktori odgovorni za nastanak zavisnosti, u načelu se mogu podeliti u tri grupe, prikazane u tabeli:[10]

Etiološki faktor Vrste
Biološki

1. Genetski faktori

2. Biohemijski faktori

3. Metabolički faktori

Psihološki

1. Psihodinamske teorije

2. Teorije učenja

3. Kognitivno-bihevioralne teorije

4. Sistemski pristup

Sociološki i kulturološki

1. Faktori ličnosti

2. Faktori sredine

3. Psihološka i farmakološka dejstva supstance

4. Struktura porodice

5. Uticaji društva kako globalno tako i na nivou dugutrajne izloženosti i dostupnosti adiktivnih supstanci u lokalnoj zajednici

Patofiziologija[uredi | uredi izvor]

Kada se psihoaktivna supstanca (droga) unese u telo putem krvi ona nađe svoj put do mozga i tu ispoljavaju svoje psihoaktivno dejstvo, menja stanje svesti, a nakon kraće ili duže upotrebe izaziva psihičku i/ili fizičku zavisnost, ili prema terapijskim priručnicima:

Ono što ih čini tako „poželjnim” i „čarobnim” je činjenica da one menjaju ono što osećamo i mislimo u periodu njihovog delovanja - npr. izazivaju osećaj lebdenja ili vrtoglavice (koji neke u početku strašno plaši), zatim, menjaju nivo emocionalnog doživljaja ili raspoloženja bilo ka „plusu” (dižu) ili ka „minusu” (spuštaju), ponekad smanjuju osećanje telesnog bola (anesteziraju ili otupljuju), ili pojačavaju opažanje okoline (do haluciniranja)”.[11]

Dejstvo PAS na CNS[uredi | uredi izvor]

Psihoaktivne supstance[uredi | uredi izvor]

Savremena podele psihoaktivnih supstanci zasniva se na dejstvu droga na centralni nervni sistem, pa se tako razlikuju:

Depresori centralnog nervnog sistema (CNS)[uredi | uredi izvor]

Pospanost izazvana zloupotrebom supstanci

Depresorima CNS se nazivaju psihoaktivne supstance koje izazivaju psihičku i fizičku zavisnost. Njihovo dejstvo izaziva: pospanost, tromost, opštu usporenost govora i motorike, uske zenice, toplotu u stomaku, smetnje pažnje i pamćenja, euforiju, relaksaciju mišića, smanjenje unutrašnje napetosti, dezinhibiciju. Njihovi efekti mogu biti usled aktivacije mi-opioidnih receptora, što je slučaj sa morfinom, heroinom i sintetičkim opijatima, dok druga grupa depresora poput alkohola, barbiturata i benzodijazepina to čine delovanjem na receptore za gama aminobutarnu kiselinu (GABA). U ovu grupu spadaju:

  • opijati i polusintetski opijati (opijum, morfin, kodein, heroin)
  • opioidi (sintetski opijati-buprenorfin, metadon, fentanil)
  • barbiturati (amobarbital, fenobarbital)
  • benzodiazepini (dijazepam, lorazepam, bromazepam)
  • drugi hipnosedativi (alkohol, gamahidroksibutirat - GHB)

Depresori u nižim dozama smanjuju aktivnost CNS-a (sedacija, umirenje, pospanost...), dok u višim dozama deluju kao hipnotici. U velikim dozama depresori imaju efekte – anestezije sve do pojave kome.

Najzastupljenija zloupotreba ovih supstanci označava se kao alkoholizam, heroinska zavisnost i tabletomanija. Česta je i zloupotreba trodona (tramadola), leka iz grupe opijata.

Stimulansi centralnog nervnog sistema[uredi | uredi izvor]

Promene na zenicama nakon unosa psihoaktivne supstance

Droge koje privremeno ubrzavaju psihičko funkcionisanje nose naziv stimulansi centralnog nervnog sistema. Njihovi efekti su pre svega posledica aktivacije dopaminskih D2 receptora, ali to ne čine direktnim delovanjem na njih, već inhibitornim uticajem na proteine za povratni transport monoamina i kateholamina iz sinapse u ćeliju (amfetamini i katinoni), ali i aktivacijom sinaptičkih terminala koji monoamine i kateholamine oslobađaju i ispumpavaju nazad u sinapse (kokain). Time se količina ovih neurotransmitera značajno povećava, jer mehanizam inhibicije transportera sprečava njihovo uklanjanje iz sinapse, a aktivacija sinaptičkih terminala povećava njihov unos u sinapse. Kako u monoamine i kateholamine spadaju serotonin, dopamin i norepinefrin, efekti stimulanasa su najčešće mešavina psiholoških efekata ova tri ključna neurotransmitera koji kontrolišu raspoloženje, budnost, volju, koncentraciju i stvaranje navika, ali i fizioloških efekata, budući da ta tri neurotransmitera istovremeno upravljaju i tonusom krvnih sudova, brzinom rada srca, digestivnog trakta i mnogim drugim aktivnostima organizma. U ovu grupu spadaju:

  • kokain (kokainska baza i crack)
  • amfetamin, metamfetamin
  • entaktogeni (MDA, MDMA, MDE..)
  • prekursori amfetamina i srodni stimulansi (kofein, efedrin)
  • katinoni (metkatinon, mefedron, alfa-PVP)
  • nikotin.

Dejstvo stimulansa je da: popravljaju raspoloženje, povećavaju energiju, budnost, ubrzavaju reflekse, smanjuju apetit, povećavaju radno angažovanje, stvaraju doživljaj snage, moći... Zatim povećavaju aktivnost vegetativnog nernog sistema: širenje zenica, tahikardija, porast krvnog pritiska... U kliničkoj slici prisutni su: ubrzan rad srca, povećanje krvnog pritiska, pojačano lučenje pljuvačke, euforija, uzbuđenje, pričljivost, nesanica, logoroičnost... Kod većih doza prisutni su: psihomotorni nemir, konfuzno i delirantno stanje sa halucinacijama, tahikardija, suvoća u ustima, disanje ubrzano, povraćanje, prolivi, grčevi, vazomotorni kolaps. Kod dugotrajne upotrebe prisutna je: razdražljivost, nesanica, promenljivo raspoloženje, gubitak apetita, mršavljenje, tremor, nesanica.

Psihodelične droge[uredi | uredi izvor]

U svojim studijama o iskustvu sa psilocibinom, istraživači koriste tihu muziku i udobnu sobu kako bi osigurali udobno okruženje, a iskusni vodiči nadgledaju i umiruju dobrovoljce.

Psihodelici menjaju uobičajene obrasce mentalnog funkcionisanja. Njihovi efekti su pre svega posledica delovanja na serotoninske 5ht-2a receptore. U ovu grupu spadaju:

  • prirodne susptance: meskalin, psilocibin...
  • LSD (dietilamid lizergične kiseline)
  • DMT (dimetil triptamin)
  • Psihodelični fenetilamini (2-CB, DOM, 25-NbOMe)

Ova klasa droga izazivaja snažne izmene u percepciji, vizuelne halucinacije, fenomene depersonalizacije i derealizacije, emocionalne promene, poremećaj svesti, konfuziju (slično psihozi). Prirodni halucinogeni uglavnom potiču iz Centralne i Južne Amerike. Doživljaj pri uzimanju, tzv. „trip“ može biti „bad trip“ i njega karakterišu neprijatne halucinacije, strah, anksioznost, agresija, paranoja, sumračno stanje.[12]

Disocijativi

Disocijativni anestetici su supstance koje u manjim dozama izazivaju osećaj odvojenosti od tela i depersonalizaciju. Njihovo dejstvo je posledica antagonističkog delovanja na glutamatne NMDA receptore. Karakteristične su auditorne halucinacije i poremećena percepcija prostora i tela u prostoru, te se osobe pod uticajem disocijativa mogu kretati nespretno, gubiti ravnotežu ili loše koordinisati pokrete ruku i obarati stvari. U većim dozama dovode do disocijativne kome (tzv. ketaminski "K-hole") u kojoj može doći do depresije disanja. U ovu grupu spadaju:

  • PCP (fenciklidin)
  • Ketamin
  • Prirodni disocijativi: Ibogain i Salvija divinorum

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Psihička zavisnost i društvo[uredi | uredi izvor]

Deo opreme koju koriste psihički zavisnici od supstance

Ukoliko su u pitanju blagi poremećaji psihičkih sposobnosti, izazvani psihoaktivnom supstancom, shvatanje pravnog posla i njegovih posledica može biti očuvano, dok kod teže izmenjenosti, ove sposobnosti su i sa saznajnog i sa voljno-motivacionog aspekta bitno narušene ili isključene. U tom slučaju osobu koja je zavisnik od psihoaktivne supstance, sa znacima fizičke i psihičke zavisnosti treba potpuno ili delimično lišiti poslovne sposobnosti, jer psihičke izmene do kojih bolest dovodi, ove bolesnike čini u vreme bolesti umanjeno sposobnim ili nesposobnim da se adekvatno i samostalno brinu o sebi, svojim pravima i interesima, a i svojim postupcima mogu naneti štetu sebi i bliskom okruženju.[13]

Naravno, to ne znači da se radi o trajnom statusu tih osoba, jer ukoliko je bolest izlečena, uspostavljena apstinencija u dužem periodu, i nema nekih trajnih psihijatrijskih oštećenja, poslovna sposobnost se može delimično ili potpuno vratiti u društvo.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bukelić J., Droga u školskoj klupi, Velarta, Beograd, 1995, str. 15
  2. ^ Bukelić J., Droga u školskoj klupi, Velarta, Beograd, 1995, str. 5.
  3. ^ Marjanović D., Milićević Ž., Droga, alkohol, kocka – neprijatelji života, priručnik za prevenciju bolesti zavisnosti u osnovnim školama, Zavod za udžbenike, Beograd, 2013, str. 42.
  4. ^ World Health Organization. Neuroscience of psychoactive substance use and dependence. Geneva: 2004
  5. ^ Vujaklija M., Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1992, str. 578.
  6. ^ Vidanović I., Kolar D., Mentalna higijena, Autorsko izdanje, Beograd-Sremčica, 2003, str. 136.
  7. ^ Ramah A. Psihoaktivne supstance. Beograd: Interprint; 2001.
  8. ^ Vidanović I., Rečnik socijalnog rada, Autorsko izdanje, Beograd, 2006, str. 429
  9. ^ Kaličanin P., Psihijatrija - Dijagnostičko-terapijski priručnik za lekare opšte medicine,Tehnis, Beograd, 1997, str. 57.
  10. ^ Kovačević M. Zavisnosti od supstanci - etiologija. Engrami 2002; 24(3-4): 143-55
  11. ^ Nastasić P., Ne dozvoli da te droga izbaci iz igre, Edukativni priručnik, Privredni pregled, DOO, Beograd, 2004, str. 13
  12. ^ Dragišić-Labaš S, Milić M. Bolesti zavisnosti kao bolesti društva, porodice i pojedinca. Sociologija 2007; 49(1): 31-43.
  13. ^ Krstić, B. (1996). Sudska psihijatrija. Niš: SKC

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Žilijeta Krivokapić, Katastrofe i upotreba psihoaktivnih supstanci U: scindeks-clanci.ceon.rs UDK 159.942.5 ; 613.83

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Психичка_зависност_изазвана_психоактивним_супстанцама&oldid=27694531”