Psihoterapija

Mozak kao glavni organ živčanog sistema kojem je jedna od funkcija uticaj na psihički život čoveka

Psihoterapija se definiše kao lečenje govorom ili lečenje uz pomoć govora. Psihoterapija predstavlja proces koji se odvija između terapeuta i pacijenta ili grupe pacijenata, i sastoji se od niza verbalnih i neverbalnih tehnika koje imaju za cilj da dovedu do boljeg mentalnog funkcionisanja ili eliminacije simptoma mentalnih bolesti. Cilj psihoterapije je promena do koje se dolazi na postepen i strukturisan način. Psihoterapija je u srži terapija razgovorom, međutim, psihoterapeuti mogu koristiti celi dijapazon metoda, uključujući umetnost, muziku, inscenacije i pokret. Odnos s psihoterapeutom ključni je element svake psihoterapije. Terapeut s klijentom uspostavlja dobrovoljan odnos, podstaknut od strane klijenta i prihvaćen od terapeuta. Psihoterapeut nudi poverljivo i privatno okruženje u kojem se na siguran način mogu istraživati i prerađivati teška iskustva. Trenutna teorijska i empirijska istraživanja potvrđuju važnost psihoterapijskog odnosa kao ključnog faktora koji utiče na uspešnost psihoterapije.

Najstariji oblici psihoterapijskog delovanja mogu se primetiti u drevnim vidovima lečenja i uticanja na mentalno stanje kroz magijske rituale, a kasnije u rafinisanijim i sistematizovanim religijskim obredima. Savremena psihoterapija, koja predstavlja sistematski i organizovani način lečenja psihičkih oboljenja i poboljšanja mentalnog funkcionisanja ličnosti, započeli su u Francuskoj Šarko i Bernem, a u Austriji Brojer, kojem se kasnije pridružio i Zigmund Frojd, rodonačelnik psihoanalize.

Na savetovanju i psihoterapiji može se raditi na različitim problemima i ostvarivanju različitih ciljeva. Neki ljudi uz pomoć psihoterapeuta žele da bolje razumeju sebe, drugi razvijaju nove životne veštine ili unapređuju one kojima nisu zadovoljni, neki trebaju podršku za suočavanje s teškim i/ili izazovnim životnim situacijama. Pomoć psihoterapeuta može se tražiti i zbog specifičnih razloga, poput trauma iz ranog detinjstva, poremećaja prehrane, psihosomatskih stanja, samoubilačkih misli, posttraumatskog stresnog poremećaja, opsesivnog ponašanja ili fobičnih anksioznosti. U nekim drugim situacijama, klijenti traže pomoć zbog sveprisutnog osjećaja depresije ili anksioznosti, zbog poteškoća s koncentracijom, nezadovoljstva na poslu ili nemogućnosti stvaranja i održavanja zadovoljavajućih odnosa. Prema podacima Psihološkog savetovališta Univerzitetskog savetovališta u Rijeci najčešći razlozi traženja pomoći kod studenata su: teškoće u učenju (problemi s odgađanjem, koncentracijom i pamćenjem, neadekvatne navike i/ili strategije učenja,...), loša organizacija vremena, nezadovoljavajući odnosi s drugima, potištenost, osamljenost, tuga, teskoba, strah, nervoza, briga, panika, nisko samopoštovanje, osobna nesigurnost, nezadovoljstvo vlastitim izgledom i problemi s hranjenjem. Znakovi da je možda vreme da osoba potraži stručnu pomoć jesu: problem koji traje duže vremena, osoba ne funkcioniše na poželjan način, osoba ne uspeva da problem rešiti sama ili uz pomoć porodice, prijatelja i drugih bliskih osoba te korištenjem uobičajenih strategija rešavanja problema.

Psihoterapija nije korisna samo za pojedince koji se osećaju preplavljenima životnom situacijom, već i za sve pojedince željne ličnog rasta i razvoja, jačanja na putu do ostvarenja želja, otkrivanja vlastitih potencijala i življenja ispunjenijeg života. Naime, dobro psihičko zdravlje mnogo je više od neprisutnosti psihičkih bolesti i teškoća, a uključuje brojne pozitivne karakteristike, kao što su: osećaj zadovoljstva, želju za životom, smeh i zabavu, sposobnost suočavanja sa stresom i oporavljanja nakon teškoća, osećaj smisla i svrhe (kako u aktivnostima, tako i u odnosima s drugim ljudima), fleksibilnost u učenju novih stvari i prilagodbi na promene, ravnotežu posla i zabave, odmora i aktivnosti, visoko samopouzdanje, ... Što ne znači da emocionalno i psihički zdrave osobe ne proživljavaju teške trenutke ili ne osećaju emocionalne probleme. Promene, razočaranja, gubici, itd. sastavni su i normalni deo života svake osobe, a sa sobom neizbežno nose osjećaj tuge i teskobe, stres i napetost. Prednost je emocionalno zdravih ljudi što se i nakon teškoća, trauma i stresova ponovno oporave. Takve osobe imaju razvijene ili usvojene načine suočavanja sa zahtevnim situacijama i zadržavaju pozitivan pogled na situaciju. Ostaju fokusirane, fleksibilne i kreativne, kako u teškim vremenima, tako i u dobrim. Kada se dogode loše stvari brže se oporavljaju i nastavljaju dalje.

Neki od ciljeva psihoterapijskog susreta mogu biti bolje nošenje s problemima i emocionalnom nelagodom, podsticanje uvida i samoanalize kod klijenta te usvajanje novih veština. Psihoterapijski susreti mogu se odvijati jedan-na-jedan, uključivati partnera ili člana porodice i/ili se odvijati grupno.

Smith i Glas su 1977. godine izveli prvu veliku metaanalizu koja je kombinovala oko 400 studija. Nalazi su ukazivali na to da su psihoterapije bile učinkovite u najvećem broju slučaja.

Definicije

Termin [[wikt:psychotherapy|psihoterapija] potiče od starogrčke reči psyche (ψυχή što znači „dah; duh; duša”) i therapeia (θεραπεία „lečenje; medicinski tretman”). Oksfordski rečnik engleskog jezika definiše je kao „Lečenje poremećaja uma ili ličnosti psihološkim sredstvima...“, međutim, u ranijoj upotrebi označavao je lečenje bolesti hipnotičkim sugestijama. Psihoterapija se često naziva „terapija razgovorom“ ili „razgovorna terapija“, posebno u opštoj publici, iako se svi oblici psihoterapije ne oslanjaju na verbalnu komunikaciju. Deca ili odrasli koji se ne bave verbalnom komunikacijom (ili ne na uobičajen način) nisu isključeni iz psihoterapije.

Američko psihološko udruženje usvojilo je rezoluciju o efikasnosti psihoterapije 2012. godine na osnovu definicije koju je razvio američki psiholog Džon K. Norkros: „Psihoterapija je informisana i namerna primena kliničkih metoda i međuljudskih stavova izvedenih iz utvrđenih psiholoških principa u svrhu pomaganja ljudima da modifikuju svoje ponašanje, spoznaje, emocije i/ili druge lične karakteristike u pravcima koje učesnici smatraju poželjnim“. Uticajna izdanja dela psihijatra Džeroma Franka definisala su psihoterapiju kao isceljujući odnos korišćenjem društveno odobrenih metoda u nizu kontakata koji prvenstveno uključuju reči, radnje i rituale — koje je Frank smatrao oblicima ubeđivanja i retorike. Istorijski gledano, psihoterapija je ponekad značila „interpretativne“ (tj. frojdovske) metode, naime psihoanalizu, za razliku od drugih metoda za lečenje psihijatrijskih poremećaja kao što je modifikacija ponašanja.

Neke definicije savetovanja se preklapaju sa psihoterapijom (posebno u pristupima koji nisu usmereni na klijenta), ili se savetovanje može odnositi na smernice za svakodnevne probleme u određenim oblastima, obično kraćeg trajanja sa manje medicinskim ili „profesionalnim“ fokusom. Somatoterapija se odnosi na korišćenje fizičkih promena kao povreda i bolesti, a socioterapija na korišćenje društvenog okruženja osobe da bi se izvršila terapijska promena. Psihoterapija se može baviti duhovnošću kao značajnim delom nečijeg mentalnog/psihološkog života, a neki oblici su izvedeni iz duhovnih filozofija, ali se prakse zasnovane na tretiranju duhovnog kao zasebne dimenzije ne smatraju nužno tradicionalnim ili 'legitimnim' oblicima psihoterapije.

Razlike između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta

Psiholog, psihoterapeut i psihijatar međusobno su različite profesije. Psiholog' je osoba koja je završila dodiplomske ili preddiplomske i diplomske studije psihologije, koja ima položen psihološki stručni ispit i koja je član je državne psihološke komore. Psihologija je društvena nauka čiji su predmet proučavanja psihičkih procesa i ponašanja ljudi te tako psiholozima pruža široko razumevanje ljudskog ponašanja. Primena psihologije je raznovrsna, te se stoga psiholozi mogu sresti u školama, bolnicama, asocijacija, privatnim praksama, poslovnim organizacijama, vojsci, socijalnim službama i raznim drugim radnim kontekstima.

Za razliku od psihologa, psihijatar je osoba koja je diplomirala medicinu na Medicinskom fakultetu, a zatim specijalizovala psihijatriju. Najčešće radi u bolnicama, privatnoj praksi ili zavodima za javno zdravstvo. Psihijatar stiče kompetencije o informacijama o telu i telesnim procesima u čoveku, te poseduje detaljnija znanja o anatomiji i funkcijama mozga. Kroz svoje obrazovanje uči o simptomima i znacima psihičkih poremećaja i bolesti, načinu njihovog dijagnoziranja, te o fiziologiji, farmakologiji i delovanju lekova. Uočljiva razlika između psihijatra i psihologa je ta što samo psihijatri mogu propisivati lekove i dijagnozirati poremećaje, jer za to poseduju potrebno medicinsko znanje. Tako su psihijatri više usredotočeni na lečenje biomedicinskih procesa, dok psiholozi mogu pružati podršku u kontekstu klijentovih emocija, motivacije, pitanja identiteta, međuljudskih odnosa, smisla i slično. Za razliku od psihijatra, samo psiholog sme primenjivati i interpretirati psihološke testove, budući da psiholozi poseduju potrebno znanje iz područja psihometrije, konstrukcije i interpretacije testova. Rezultati psiholoških testiranja psihijatru olakšavaju donošenje tačnije dijagnoze, a samim time osiguravaju i bolju pomoć klijentu.

Psihoterapeut je osoba koja obavlja psihoterapijsku delatnost. Psihoterapeut može biti osoba koja ima završen preddiplomske i diplomske univerzitetske studije ili integrisane preddiplomske i diplomske univerzitetske studije u području medicine, psihologije, socijalnog rada i obrazovne rehabilitacije, socijalne pedagogije i logopedije; koja ima završen stručni deo obrazovanja iz psihoterapije u trajanju od najmanje četiri godine u nekom od psihoterapijskih pravaca; koja zavedena je u imenik državne komore psihoterapeuta, te koja ima odobrenje za samostalan rad. Psihoterapeuti mogu imati svoju privatnu praksu, raditi u udruženjima, bolnicama i drugim ustanovama koje nude usluge psihološke podrške.

Psihoterapijski pravci

Psihoterapija pokriva široki spektar pravaca i metoda. Psihoterapijski pravci označavaju specifičan skup teorijskih znanja, veština i tehnika koji se temelje na različitim načinima gledanja čoveka i odrednica čovekovog ponašanja. Svaki je pravac utemeljen na utvrđenim teorijama, metodologijama i istraživanjima, ukorenjenima u filozofiji ličnosti i ljudskog stanja. Neki su pristupi orijentisani na tretiranje i razrešavanje simptoma te osvrtanje na ponašanje i spoznaju. Kod drugih je pristupa cilj da dođe do promene u ličnosti i emocionalnom razvoju osobe.

Psihoterapijski pravci mogu se podeliti u četiri glavne kategorije:

• Dubinske psihoterapije (psihoanaliza, analitička psihoterapija, psihodinamska psihoterapija)
• Psihodinamski pravci
• Humanistički/fenomenološki pravci (na osobu usmerena terapija, gestalt terapija, egzistencijalistička terapija)
• Bihevioralno-kognitivne terapije
• Sistemski pristupi

Vidi još

• geštalt psihoterapija
• psihoanaliza
• kognitivnobihejvioralna terapija
• analitička psihoterapija
• bioenergetika
• transakciona analiza
• psihodramska psihoterapija
• UNM psihoterapijske metode
• O. L. I. Integrativna Psihodinamska Psihoterapija

Literatura

• Bartlett, Steven J. (1987). When You Don't Know Where to Turn: A Self-diagnosing Guide to Counseling and Therapy. Contemporary Books. ISBN 9780809248292. 
• American Psychiatric Association (2013). Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (5th izd.). Arlington, VA: American Psychiatric Publishing. ISBN 978-0-89042-554-1. OCLC 830807378. 
• Frances, Allen; First, Michael B. (1999). Your Mental Health: A Layman's Guide to the Psychiatrist's Bible. New York: Scribner. ISBN 978-0-684-83720-8. OCLC 605729701. 
• Hafner, H. (januar 2002). „Psychiatrie als Beruf” [Psychiatry as a profession]. Der Nervenarzt (na jeziku: nemački). 73 (1): 33—40. PMID 11975061. doi:10.1007/s115-002-8144-1. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Stout, Chris E. (1993). From the Other Side of the Couch: Candid Conversations with Psychiatrists and Psychologists. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-27765-8. OCLC 27897880. 
• Bloch, Sidney (2006). Introduction to the Psychotherapies (4th izd.). Oxford University Press. ISBN 0198520921. 
• Carter, Robert T., ur. (2005). Handbook of Racial-Cultural Psychology and Counseling. OCLC 54905669.  Two volumes.
• Corey, Gerald (2015). Theory and Practice of Counseling and Psychotherapy (10th izd.). Cengage Learning. ISBN 9781305263727. 
• Cozolino, Louis (2017). The Neuroscience of Psychotherapy: Healing the Social Brain (3rd izd.). National Geographic Books. ISBN 9780393712643. 
• DeBord, Kurt A.; Fischer, Ann R.; Bieschke, Kathleen J.; Perez, Ruperto M., ur. (2017). Handbook of Sexual Orientation and Gender Diversity in Counseling and Psychotherapy. American Psychological Association. ISBN 9781433823060. 
• Foschi, Renato; Innamorati, Marco (2023). A Critical History of Psychotherapy. Routledge, Taylor & Francis. ISBN 9781032364025.  Two volumes.
• Hofmann, Stefan G., ur. (2017). International Perspectives on Psychotherapy. Springer. ISBN 9783319561936. 
• Jongsma, Arthur E.; Peterson, L. Mark; Bruce, Timothy J. (2021). The Complete Adult Psychotherapy Treatment Planner (6th izd.). John Wiley & Sons. ISBN 978-1118067864. 
• McAuliffe, Garrett J., ur. (2021). Culturally Alert Counseling: A Comprehensive Introduction (3rd izd.). SAGE Publications. ISBN 9781483378213. 
• Prochaska, James O.; Norcross, John C. (2018). Systems of Psychotherapy: A Transtheoretical Analysis (9th izd.). Oxford University Press. ISBN 9780190880415. 
• Rastogi, Mudita; Wieling, Elizabeth, ur. (2005). Voices of Color: First-Person Accounts of Ethnic Minority Therapists. ISBN 0761928901. 
• Slavney, Phillip R. (2005). Psychotherapy: An Introduction for Psychiatry Residents and Other Mental Health Trainees. JHU Press. ISBN 0801880963. 
• Wampold, Bruce E. (2019). The Basics of Psychotherapy: An Introduction to Theory and Practice (2nd izd.). American Psychological Association. ISBN 9781433830198. 

Spoljašnje veze

• Geštalt asocijacija za psihoterapiju i savetovanje
• Savez društava psihoterapeuta Srbije Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (14. januar 2014)
• Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije
• Društvo psihologa Srbije-Sekcija za psihoterapiju, savetovanje i koučing psihologiju Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (16. januar 2014)
• Beogradsko psihoanalitičko društvo Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (16. maj 2014)
• SATA Srpska asocijacija za Transakcionu analizu Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (12. januar 2014)
• Udruženje telesnih psihoterapeuta Srbije Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (12. januar 2014)
• O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (9. avgust 2018)
• Društvo psihologa Srbije-Sekcija za O. L. I. Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (16. januar 2014)
• Portal posvećen psihoterapiji i drugim metodama psihološke pomoći'
• Psihološko savetovalište Komunikacije Beograd
• Centar za psihoterapiju i psihologiju

Klasifikacija	D ICD-10: Z50.4 MeSH: D011613
Spoljašnji resursi	Scholia: Q183257