Radmila Bakočević

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Radmila Bakočević
Radmila Bakočević
Lični podaci
Datum rođenja(1933-01-05)5. januar 1933. (91 god.)
Mesto rođenjaGuča, Kraljevina Jugoslavija
Muzički rad
ŽanrOpera

Radmila Bakočević (rođ. Vasović; Viča, kod Guče, 5. januar 1933) srpski je operski sopran.[1][2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođena je u Guči 5. januara 1933. godine. Otac Đorđe Vasović bio je upravnik rasadnika, a majka Darinka domaćica. Školovala se u Guči i Čačku a učiteljsku školu završila u Užicu.[3] Počela je da peva uz majku. Docnije je kao dete, sa stricem Milutinom, koji je lepo svirao prim, pevala na porodičnim i seoskim slavljima. Pošto je njen talent za pesmu rano otkriven, život ju je usmerio na tu stranu, pa je uprkos očevom protivljenju, umesto učiteljskog poziva u Tutinu produžila školovanje u srednjoj muzičkoj školi u Beogradu. Muzičku akademiju u Beogradu[4] završila je 1956. godine u klasi profesora Nikole Cvejića, gde je potom i magistrirala. Solo pevanje je usavršila u milanskoj Skali.[3]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Imala je značajnu međunarodnu karijeru koja je počela 1955. godine i koja se završila sa njenim penzionisanjem sa scene 2004. godine.[5] Tokom svoje karijere pevala je u gotovo svim važnim operskim kućama širom sveta, uključujući izvođenja širom Evrope,[6] Severne Amerike i Južne Amerike. Učvrstila je dugogodišnje partnerstvo tokom svoje karijere sa dve operske kuće, a to su: Narodno pozorište u Beogradu i Bečka državna opera.[5]

Bakočevićeva je pevala širok repertoar koji je obuhvatao dela od 17. preko 20. veka. Posebno je dobro prikazivala Pučinijeve i Verdijeve heroine, a veoma su poštovane i njene uloge u operama Riharda Štrausa i Riharda Vagnera.[5] Takođe je pevala i u brojnim operama od ruskih i čeških kompozitora kao što su Nikolaj Rimski-Korsakov, Smetana, i Čajkovski. Zanimljivo, pevala je samo dve uloge na francuskom, Žulijetu u Žak Ofenbahovoj Les Contes d'Hoffmann i Margaritu u Šarl Gunoovom Faustu. Imala je dosta prilagodljiv glasa pa je mogla da peva dela kompozitora kao što su Vinčenco Belini i Gaetano Doniceti.[5]

Nakon penzionisanja sa scene, Radmila Bakočević je radila kao profesor pevanja na nekoliko univerziteta. Trenutno je član Muzičke akademije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu gde je i radila kao rektor od 1998. do 2000. godine.[5][7][8]

Bila je supruga političara Aleksandra Bakočevića, sa kojim ima kćerku Margaretu.[3]

Sada je u statusu Profesora Emeritusa Univerziteta u Kragujevcu i počasni je Doktor nauka Univerziteta u Sarajevu.

Za sobom ima čitavu plejadu operskih solista i istaknutih pedagoga koji prenose školu Savremenog belkanta:

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Za umetnička ostvarenja dobila je više domaćih i inostranih priznanja:[1]

  • Oktobarsku nagradu grada Beograda (1960),
  • Sedmojulsku nagradu (1970),
  • Nagradu AVNOJ-a (1979),
  • Nagradu UMUS-a (1987),
  • Vukovu nagradu (1991) i
  • Italijansku nagradu Targo d oro za kreaciju Norme V. Belinija u (1976/77)
  • Nagrada Braća Karić (2000.)
  • Muzika klasika (2016)[9]
  • Zlatna medalja za zasluge, povodom Dana državnosti Republike Srbije (2017)

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Radmila Bakočević”. Kablarnet (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-15. 
  2. ^ „Classical Notes”. Billboard. 1968-03-23. 
  3. ^ a b v „Operska diva Radmila Bakočević”. Zvuci Srbije (na jeziku: srpski). 2020-10-10. Pristupljeno 2022-01-15. 
  4. ^ superweb; Nikitovic, Vladimir (2023-10-02). „Radmila Bakočević u svom Čačku: Kada se zavesa spusti, bila sam domaćica, majka, supruga i danas baka, to su moje najbolje uloge” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-11-05. 
  5. ^ a b v g d „Radmila Bakočević”. Fakultet Muzičke umetnosti (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-01-15. 
  6. ^ „News of Norway”. 1965. str. 27. 
  7. ^ Central and south-eastern Europe 2004. Regional surveys of the world (4. ed izd.). London: Europa Publ. 2003. ISBN 978-1-85743-186-5. 
  8. ^ Milosavljević, Olivera; Radić, Radmila; Savić, Obrad (2001). Serbian elite. Helsinki files (2nd ed izd.). Beograd: Helsinki Committee for Human Rights in Serbia. ISBN 978-86-7208-034-6. 
  9. ^ Radmila Bakočević: Muzika me je vodila (B92, 2. februar 2017)

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Joković, Slobodan (1999). Radmila Bakočević: primadona assoluta (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Verzalpres. str. 443 strana. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Радмила_Бакочевић&oldid=27537283”