Раж
| Raž | |
|---|---|
| |
| |
| Secale cereale | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Divizija: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Potporodica: | |
| Pleme: | |
| Rod: | Secale |
| Sinonimi | |
|
Secale fragile M.Bieb. | |
Raž (lat. Secale cereale) je jednogodišnja, retko trajna biljka iz porodice trava (lat. Graminae). Često se kultiviše kao žitarica, a s obzirom da uspeva na severnim geografskim širinama u severnoj Evropi se od nje proizvodi hleb. Smatra se da poreklo vodi od korovske biljke Secale anatolicum, čije je kultivisanje počelo u jugozapadnoj Aziji. U istočnu Evropu stigla je tek u bronzanom dobu. Raž je član plemena žita (Triticeae) i bliko je srodna sa ječmom (rod Hordeum) i pšenicom (Triticum). Zrna raži se koriste za brašno, ražani hleb, ražano pivo, dvopek, neke vrste viskija, neke vodke, i kao krmno bilje. Raž se isto tako može jesti cela, bilo kao kuvana ražana zrna ili u valjanom obliku, slično valjanom ovsu.
Raž je žitarica i treba je razlikovati od biljke Lolium, koja se koristi za aprilake, pašnjake, i seno za stoku.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Raž je jedna od brojnih vrsta koje rastu u divljini u centralnoj i istočnoj Turskoj i susednim oblastima. Do domestikacije raži je došlo u malim razmerama na više Neolitskih mesta u Maloj Aziji, kao što su neolitički Kan Hasan III u blizini Čatal Hojuka,[1] ali je inače odsutna u arheološkim zapisima sve do bronzanog doba centralne Evrope, c. 1800–1500 p. n. e.[2] Moguće je da je raž preneta na zapad iz Male Azije kao manja primesa u pšenici (možda kao rezultat Vavilovske mimikrije), i da je kasnije kultivirana kao zasebna kultura.[3] Mada postoje arheološki dokazi za pristvo ove žitarice u rimskim kontekstima duž Rajne, Dunava, i u Irskoj i Britaniji,[4] Plinije Stariji je imao odbojan stav prema raži, pišući da je to „veoma loša hrana i da se jedino koristi za sprečavanje gladovanja“[5], kao i da se krupnik meša s njom „kako bi ublažio njen gorak ukus, pa da je čak i tada veoma neugodna za želudac“.[6]
Od srednjeg veka ljudi su kultivirali raž širom centralne i istočne Evrope. Ona služi kao glavna hlebna žitarica u većini područja istočno od francusko-nemačke granice i severno od Mađarske. U južnoj Evropi, ona je marginalno kultivirana.
Tvrdnje o mnogo ranijem uzgoju raži, na epipaleolitskoj lokaciji Tel Abu Harejra u Eifratskog dolini severne Sirije[7] su kontroverzna. Kritičari ukazuju na nedoslednosti u radiougljeničnom datiranju, i identifikacijama koje su isključivo bazirane zrnu, umseto na plevi.[8]
Agronomija[uredi | uredi izvor]
Zimska raž je bilo koja vrsta raži koja se seje u jesen da bi se obezbedio zemljišni pokrivač tokom zime. Ona raste tokom toplijih dana zime kad sunčeva svetlost privremeno zagreje biljku iznad temperature smrzavanja, čak i dok je pod snežnim pokrivačem. Zimska raž se može koristiti za sprečavanje rasta korova otpornih na hladnoću,[9] i može se žeti kao bonusna kultura ili se može zaorati u proleće da bi se obezbedilo više organskih materija za predstojeći letnji usev. Ona se ponekad koristi u zimskim baštama i često je korišteni pomoćni usev.
Nematod Ditylenchus dipsaci, listojedi, voćne mušice, Chlorops pumilionis, žitarični gundelj, Mayetiola destructor, i Apamea sordens su među insektima koji mogu znatno da utiču na prinos raži.[10]
Statistika proizvodnje i potrošnje[uredi | uredi izvor]
| Deset najvećih proizvođača raži[12] | 2016 (metričkih tona) |
2012 (metričkih tona) |
|---|---|---|
 Nemačka |
3.173.800 | 3.893.000 |
 Rusija |
2.541.239 | 2.131.519 |
 Poljska |
2.199.578 | 2.888.137 |
 Belorusija |
650.934 | 1.082.405 |
 Danska |
577.200 | 384.400 |
 Kina |
525.279 | 678.000 |
 Ukrajina |
391.560 | 676.800 |
 Kanada |
382.000 | 336.600 |
 SAD |
341.670 | |
 Španija |
316.236 | 296.700 |
 Turska |
370.000 | |
| Ukupno u svetu | 12.944.096 | 14.615.719 |
| Minerali | ||
|---|---|---|
| Ca | 33 mg | |
| Fe | 2,67 mg | |
| Mn | 121 mg | |
| P | 374 mg | |
| K | 264 mg | |
| Na | 6 mg | |
| Zn | 3,73 mg | |
| Cu | 0,450 mg | |
| Mg | 2,680 mg | |
| Se | 0,035 mg | |
Raž se uzgaja prvenstveno u istočnoj, centralnoj i severnoj Evropi. Glavni pojas raži se proteže od severne Nemačke kroz Poljsku, Ukrajinu, Belorusiju, Litvaniju i Latviju do centralne i severne Rusije. Raž se isto tako uzgaja u Severnoj Americi (Kanadi i Sjedinjenim Državama), u Južnoj Americi (Argentina, Brazil i Čile), u Okeaniji (Australija i Novi Zeland), u Turskoj, u Kazahstanu i u severnoj Kini.
Nivoi proizvodnje raži su pali u većini proizvodnih zemalja od 2012. godine. Na primer, produkcija raži u Rusiji je pala sa 13,9 miliona metričkih tona (t) 1992. godine na 2,1 t 2012. godine. Korespondirajući prinosi u drugim zemljama su sledeći: Poljska – pad sa 5,9 t u 1992 do 2,9 t 2005; Nemačka – 3,3 t na 3.9 Mt; Belorusija – 3,1 t na 1,1 t; Kina – 1,7 t na 0,7 t.[12] Najveći deo raži se konzumira lokalno ili u susednim zemljama, pre nego da se izvozi širom sveta.
Svetska trgovina raži je niska u poređenju sa drugim žitaricama kao što je žito. Totalni izvoz raži za 2016 je bio $186M[13] u poređenju sa $30,1B za žito.[14]
Poljska konzumira naviše raži po osobi sa 32,4 kg/stanovniku (2009). Nordijske i baltičke zemlje isto tako imaju visoku potrošnju. Nivo u EU je generalno oko 5,6 kg/stanovniku. Celokupan svet konzumira samo 0,9 kg/stanovniku.[15]
Bolesti[uredi | uredi izvor]
Raž je visoko podložna ergot gljivicama.[16][17] Kad ljudi ili životinje konzumiraju ergotom inficiranu raž dolazi do ozbiljnog medicinskog stanja zvanog ergotizam. Ergotizam može da uzrokuje fizičku i mentalnu štetu, uključujući konvulzije, pobačaje, nekroze prstiju, halucinacije i smrt. Istorijski, vlažne severne zemlje koje su zavisile od raži kao glavne kulture bile su poprište periodičnih epidemija ovog stanja. U prošlosti je bilo „pojava ergotizma sa periodima tokom kojih je bilo mnogo incidenata progonjenih žena optuženih da su veštice. Naglasak se obično stavlja na suđenja vešticama iz Sejlema u Masačusetsu 1692. godine, gde je došlo do naglog porasta broja optuženih, mada su se brojni raniji primeri isto tako javili u Evropi.”[18]
Fizičke karakteristike[uredi | uredi izvor]
Fizička svojstva raži imaju uticaja na osobine finalnih prehrambenih proizvoda, kao što je veličina zrna, površina semena, i poroznost. Veličina površine semena je u direktnoj korelaciji sa vremenom sušenja i prenosom toplote.[19] Manje seme ima povećan toplotni trasfer, što dovodi do kraćeg vremena sušenja. Seme sa nižom poroznošću isto tako ima nižu tendenciju gubljenja vode tokom procesa sušenja.[19]
Kultivacija[uredi | uredi izvor]
Raž dobro uspeva u mnogo siromašnijim zemljištima nego ona koja su neophodna za većinu žitaričnih useva. Stoga je to je naročito vredan usev u područjima gde zemljište ima peska ili treseta. Biljke raži bolje podnose hladnoću od drugih žitarica. Raž može da preživi snežni pokrivač koji zimska pšenica ne može da podnese. Većina poljoprivrednika uzgaja zimsku raž, koja se seje i počinje da raste u jesen. U proleće se biljke razvijaju i proizvode usev.[18]
Jesenja raž brzo raste. Do letnje ravnodnevnice, one dostižu svoju maksimalnu visinu od oko 120 cm (4 ft), dok proletnja pšenica u to vreme tek što proklija. Energičan rast potiskuje čak i najštetnije korovske konkurente, te se raž može uzgajati bez primene herbicida.
Raž je uobičajeni, neželjeni napadač zimskih pšeničnih polja. Ako joj se dozvoli da raste i sazri, ona može da uzrokuje znatno redukovane cene požnjele pšenice.[20]
Varijabilnost okoline[uredi | uredi izvor]
Kao što je ranije napomenuto, Secale cereale može da opstane u mnoštvu klima i okruženja. Istraživanja su utvrdila određene proteine koji su odgovorni za antifrizna svojstva, što su proteini koji pomažu organizmu da opstane u okruženjima ispod tačke smrzavanja. Ova sposobnost vrste se javlja na drugačiji način od antifriznih svojstava nekih riba i insekata koji su takođe otporni na zamrzavanje. Specifično, listovi zimskog S. cereale proizvode razne polipeptide koji poseduju antifriznu sposobnost, koji su različiti od antifriznih polipeptida proizvedenih u ribama i insektima.[21] Osim ove sposobnosti opstanka pod visoko stresnim okolnostima, poznato je da S. cereale poboljšava profil zemljišta u nežnim podlogama u kojima živi; međutim, postoje dokazi koji ukazuju na to da njena biomasa povećava emisije gasova staklene bašte. Specifično, metan se oslobađa tokom njene kultivacije. Štaviše, ovo istraživanje takođe sugeriše da se biomasa ove biljke menja u različitim fazama rasta, tako da se može smanjiti odabirom određene faze rasta u kojoj se žanje. Produkcija metana vrste S. cereale je povećana tokom prematuracione faze razvića. S druge strane, tokom stupnja cvetanja biljke metan je najmanje značajnom nivou. Ova informacija je korisna zato što je fenofaza cvetanja isto tako najpovoljnije vreme u pogledu povećane nutricione vrednosti biljke. Na taj način, nepoželjni efekti vrste S. cereale na okolinu se mogu smanjiti.[22] S. cereale se može koristiti u različitim okruženjima.
Raznolikost[uredi | uredi izvor]
Uporedo sa odnosima vrste Secale cereale i njenim impaktom na okolinu, ona je isto tako vredna vrsta zbog njene ekspanzivne raznovrsnosti i upotrebe. U severnoj Portugaliji, četrnaest različitih popolacija S. cereale je analizirano radi sticanja boljeg razumevanja njihovih razlika. Otkriveno je da su skladišni proteini veoma različiti i da isto tako poseduju puno sveukupne genetičke varijacije, što je korisna informacija jer se ukrštanje može koristiti da se proizvede najefikasniji kultivar S. cereale, ili raži.[23] Međutim, korisne karakteristike S. cereale se isto tako mogu koristiti za poboljšanje pojedinih karakteristika drugih korisnih biljki, kao što je pšenica. Sposobnosti oprašivanja pšenice bile su znatno poboljšane kada je bilo unakrsnog oprašivanja sa S. cereale. Dodatak ražanog hromozoma 4R je doveo do povećane veličine pšeničnog prašnika zajedno sa povećanjem broja prisutnih zrna polena.[24] Pored poboljšane pšenice, optimalne karakteristike S. cereale se isto tako mogu kombinovati sa još jednom višegodišnjom raži, specifično S. montanum Guss, da bi se proizvela vrsta S. cereanum, koja ima korisne karakteristike obe. Hibridna raž (S. cereanum) može da uspeva u svim okruženjima, čak i na nepovoljnom zemljištu i štiti neka zemljišta od erozije. Osim toga, biljna mešavina poboljšava krmno bilje i zna se da sadrži svarljiva vlakna i proteine.[25] Informacije o raznovsnosti, genomu[26] i sposobnost vrste S. cereanum da se ukršta sa drugim vrstama su korisne za naučnike koji rade na razvoju raznih biljnih vrsta koje će moći da hrane čovečanstvo u budućnosti, bez ostaljanja negativnog uticaja na okolinu.
Upotrebe[uredi | uredi izvor]
| Nutrirtijent | Merna jedinica | Količina |
|---|---|---|
| Energetska vrednost | kcal/J | 355/1400 |
| Masti | g | 2,5 |
| Ugljeni hidrati | g | 69,76 |
| Vlakna | g | 14,60 |
| Belančevine | g | 14,76 |
| Со | g | 0,01 |
| Vitamin A | μg | 11,00 |
| Vitamin D | μg | 0,00 |
| Vitamin E | mg | 1,28 |
| Vitamin K | μg | 5,90 |
| Vitamin C | mg | 0,00 |
| Vitamin B-6 | mg | 0,29 |
| Vitamin B-12 | μg | 0,00 |
| Tiamin | mg | 0,32 |
| Riboflavin | mg | 0,25 |
| Niacin | mg | 4,27 |
| Pantotenska kiselina | mg | 1,46 |
| Kalijum | mg | 264,00 |
| Kalcijum | mg | 33,00 |
| Fosfor | mg | 374,00 |
| Magnezijum | mg | 121,00 |
| Gvožće | mg | 2,67 |
| Cink | mg | 3,73 |
| Bakar | mg | 0 45 |
| Mangan | mg | 2,68 |
| Selen | μg | 35,30 |
Ražena zrna se melju u brašno. Ražano brašno ima visok sadržaj glijadina, i nizak sadržaj glutenina. Ono stoga ima niži glutenski sadržaj od pšeničnog grašna. Ono isto tako sadrži visok udeo rastvornih vlakana. Alkilresorcinoli su fenolni lipidi prisutni u visokom procentu u mekinjama (npr. perikarpu, semenu i aleuronskim slojevima) pšenice i raži (0,1–0,3% suve težine).[27] Ražani hleb, uključujući pumpernikel, se pravi koristeći ražano brašno i predstavlja hranu koja se uglavnom jede u severnoj i istočnoj Evropi.[28][29] Raž se isto tako koristi za pravljenje krakera.
Ražana zrna se koriste za pravljenje alkoholnih pića, kao što je ražani viski i ražano pivo. Druge upotrebe ražanih zrna obuhvataju kvas i biljni lek poznati kao ražani ekstrakt. Ražana slama se koristi za polaganje životinjama, kao pokrovni usev i zeleno đubrivo za poboljšanje zemljišta, i za izradu zanatskih rukotvorina kao što su kukuruzne lutke.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Hillman, Gordon (1978). „On the Origins of Domestic rye: Secale Cereale: The Finds from Aceramic Can Hasan III in Turkey”. Anatolian Studies. 28: 157—174. JSTOR 3642748. doi:10.2307/3642748.
- ^ Zohary, Hopf & Weiss 2012, str. 62 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFZoharyHopfWeiss2012 (help)
- ^ McElroy, J. Scott (2014). „Vavilovian Mimicry: Nikolai Vavilov and His Little-Known Impact on Weed Science”. Weed Science. Cambridge University Press (CUP). 62 (02): 207—216. doi:10.1614/ws-d-13-00122.1. Pristupljeno 22. 2. 2017.
- ^ Gyulai, Ferenc (2014). „Archaeobotanical overview of rye (Secale Cereale L.) in the Carpathian-basin I. from the beginning until the Roman age”. Journal of Agricultural and Environmental Science. 1 (2): 25—35. Pristupljeno 14. 7. 2016.
- ^ Evans, L. T.; Peacock, W. J. (1981). Wheat Science: Today and Tomorrow. Cambridge University Press. str. 11. ISBN 978-0-521-23793-2 — preko Google Books.
- ^ Pliny the Elder (1855) [c. 77–79]. The Natural History. Prevod: Bostock, John; Riley, H. T. London: Taylor and Francis. Book 18, Ch. 40. Pristupljeno 12. 7. 2016 — preko Perseus Digital Library, Trufts University.
- ^ Hillman, Gordon; Hedges, Robert; Moore, Andrew; Colledge, Susan; Pettitt, Paul (2001). „New evidence of Lateglacial cereal cultivation at Abu Hureyra on the Euphrates” (PDF). The Holocene. 11 (4): 383—393. doi:10.1191/095968301678302823. Pristupljeno 12. 7. 2016.
- ^ Colledge, Sue; Conolly, James (2010). „Reassessing the evidence for the cultivation of wild crops during the Younger Dryas at Tell Abu Hureyra, Syria”. Environmental Archaeology. 15 (2): 124—138. doi:10.1179/146141010X12640787648504.
- ^ Burgos, Talbert & Kuk 2006, str. 110
- ^ Matz 1991, str. 181–182
- ^ Harvard Atlas of Economic Complexity
- ^ a b „Major Food and Agricultural Commodities and Producers: Countries by Commodity”. FAO.org. Food and Agriculture Organization of the United Nations. 2005. Pristupljeno 8. 1. 2015.
- ^ „OEC - Countries that export Rye (2016)”. Arhivirano iz originala 23. 03. 2022. g. Pristupljeno 29. 03. 2018.
- ^ „OEC - Countries that export Wheat except durum wheat, and meslin (2016)”. Arhivirano iz originala 23. 03. 2022. g. Pristupljeno 29. 03. 2018.
- ^ „Statistics and Usage - www.ryeandhealth.org”. Arhivirano iz originala 15. 06. 2018. g. Pristupljeno 29. 03. 2018.
- ^ ergot Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. mart 2016), online medical dictionary
- ^ ergot, Dorland's Medical Dictionary
- ^ a b Wong, George J. (1998). „Ergot of Rye: History”. Botany 135 Syllabus. University of Hawai‘i at Mānoa, Botany Department. Pristupljeno 12. 7. 2016.
- ^ a b Jouki, Mohammad; Emam-Djomeh, Zahra; and Khazaei, Naimeh (2012) "Physical Properties of Whole Rye Seed (Secale cereal)," International Journal of Food Engineering: Vol. 8: Iss. 4, Article 7.
- ^ Lyon, Drew J.; Klein, Robert N (maj 2007) [2002]. „Rye Control in Winter Wheat” (Revised izd.). Institute of Agriculture and Natural Resources, University of Nebraska, Lincoln Extension. Arhivirano iz originala 13. 4. 2014. g. Pristupljeno 12. 7. 2016.
- ^ Hon, W. C.; Griffith, M.; Chong, P.; Yang, D. S.-C. (1. 3. 1994). „Extraction and Isolation of Antifreeze Proteins from Winter Rye (Secale cereale L.) Leaves”. Plant Physiology. 104 (3): 971—980. ISSN 1532-2548. PMC 160695
. PMID 12232141. doi:10.1104/pp.104.3.971.
- ^ Kim, Sang Yoon; Park, Chi Kyu; Gwon, Hyo Suk; Khan, Muhammad Israr; Kim, Pil Joo (15. 12. 2015). „Optimizing the harvesting stage of rye as a green manure to maximize nutrient production and to minimize methane production in mono-rice paddies”. Science of the Total Environment. 537: 441—446. PMID 26282776. doi:10.1016/j.scitotenv.2015.07.061.
- ^ Ribeiro, Miguel; Seabra, Luís; Ramos, António; Santos, Sofia; Pinto-Carnide, Olinda; Carvalho, Carlos; Igrejas, Gilberto (1. 4. 2012). „Polymorphism of the storage proteins in Portuguese rye (Secale cereale L.) populations”. Hereditas. 149 (2): 72—84. ISSN 1601-5223. PMID 22568702. doi:10.1111/j.1601-5223.2012.02239.x.
- ^ Nguyen, Vy; Fleury, Delphine; Timmins, Andy; Laga, Hamid; Hayden, Matthew; Mather, Diane; Okada, Takashi (26. 2. 2015). „Addition of rye chromosome 4R to wheat increases anther length and pollen grain number”. Theoretical and Applied Genetics. 128 (5): 953—964. ISSN 0040-5752. PMID 25716820. doi:10.1007/s00122-015-2482-4.
- ^ Sipos, Tamás; Halász, Erika (25. 4. 2007). „The role of perennial rye (Secale cereale × S. montanum) in sustainable agriculture”. Cereal Research Communications. 35 (2): 1073—1075. ISSN 0133-3720. doi:10.1556/CRC.35.2007.2.227.
- ^ Bauer, Eva; Schmutzer, Thomas; Barilar, Ivan; Mascher, Martin; Gundlach, Heidrun; Martis, Mihaela M.; Twardziok, Sven O.; Hackauf, Bernd; Gordillo, Andres (1. 3. 2017). „Towards a whole-genome sequence for rye (Secale cereale L.)”. The Plant Journal (na jeziku: engleski). 89 (5): 853—869. ISSN 1365-313X. doi:10.1111/tpj.13436.
- ^ Suzuki, Yoshikatsu; Esumi, Yasuaki; Yamaguchi, Isamu (1999). „Structures of 5-alkylresorcinol-related analogues in rye”. Phytochemistry. 52 (2): 281—289. doi:10.1016/S0031-9422(99)00196-X.
- ^ "Grains: Rye" (in Dutch) bakkerijmuseum.nl
- ^ Prättälä, Ritva; Helasoja, Ville; Mykkänen, Hannu (2000). „The consumption of rye bread and white bread as dimensions of health lifestyles in Finland”. Public Health Nutrition. 4 (3): 813—819. PMID 11415489. doi:10.1079/PHN2000120. Pristupljeno 15. 7. 2016.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Matz, Samuel A. (1991). Chemistry and Technology of Cereals as Food and Feed. New York: Van Nostrand Reinhold/AVI. str. 181—182. ISBN 978-0-442-30830-8. Pristupljeno 14. 7. 2016.
- Burgos, Nilda R.; Talbert, Ronald E.; Kuk, Yong In (2006). „Grass-legume mixed cover crops for weed management”. Ur.: Sing, Harinder P.; Batish, Daisy Rani; Kohli, Ravinder Kumar. Handbook of Sustainable Weed Management. New York: Haworth Press, Inc. str. 110. ISBN 978-1-56022-957-5.
- Pliny the Elder (1855) [c. 77–79]. The Natural History. Prevod: Bostock, John; Riley, H. T. London: Taylor and Francis. Book 18, Ch. 40. Pristupljeno 12. 7. 2016 — preko Perseus Digital Library, Trufts University.
- Evans, L. T.; Peacock, W. J. (1981). Wheat Science: Today and Tomorrow. Cambridge University Press. str. 11. ISBN 978-0-521-23793-2 — preko Google Books.
- Zohary, Daniel; Hopf, Maria; Weiss, Ehud (2012). Domestication of Plants in the Old World: The Origin and Spread of Domesticated Plants in Southwest Asia, Europe, and the Mediterranean Basin. Oxford: Oxford University Press. str. 62. ISBN 978-0-19-954906-1 — preko Google Books.
- Zohary, Daniel; Hopf, Maria; Weiss, Ehud (2012). Domestication of Plants in the Old World: The Origin and Spread of Domesticated Plants in Southwest Asia, Europe, and the Mediterranean Basin. Oxford: Oxford University Press. str. 62. ISBN 978-0-19-954906-1 — preko Google Books.
- Schlegel, Rolf (2006). „Rye (Secale cereale L.): A Younger Crop Plant with Bright Future”. Ur.: Sing, R. J.; Jauhar, P. Genetic Resources, Chromosome Engineering, and Crop Improvement. Vol. II – Cereals. Boca Raton, Florida: CRC Press. str. 365—394. ISBN 978-0-8493-1430-8. Schlegel provides a 2011 updated version online.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Schlegel, Rolf; Korzun, V. (2016). „Genes, Markers, and Linkage Data of Rye (Secale cereale L.)”. 08.16. Arhivirano iz originala 13. 04. 2014. g. Pristupljeno 12. 7. 2016.
- Schlegel, Rolf (2016). „Current List of Wheats with Rye and Alien Introgression”. Rye-Gene-Map.de. 05.16. Arhivirano iz originala 27. 05. 2016. g. Pristupljeno 12. 7. 2016.
- „Growing Rye”. Arhivirano iz originala 13. 2. 2009. g. Pristupljeno 12. 7. 2016 — preko University of North Texas Library, Government Documents Department.
