Raspad SFRJ

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Raspad SFRJ.

Raspad SFRJ (često i razbijanje SFRJ zbog uplitanja velikih sila [1]) obeležava niz ratnih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. do 2001. Ratovi se odlikuju žestokim etničkim sukobima između naroda bivše Jugoslavije, uglavnom između Srba sa jedne i Hrvata, Bošnjaka i/ili Albanaca sa druge, ali takođe i između Bošnjaka i Hrvata u Bosni i Hercegovini i Makedonaca i Albanaca u Makedoniji. Ovi sukobi su imali svoje političke, etničke, ekonomske i religijske korene.

Nakon rata u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nastalo je pet novih država: Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Savezna Republika Jugoslavija. Kasnije je nekadašnja srpska pokrajina Kosovo i Metohija postala međunarodni protektorat Ujedinjenih nacija nakon NATO bombardovanja Srbije. Savezna Republika Jugoslavija je 4. februara 2003. preuređena i preimenovana u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, a nakon referenduma 21. maja 2006. Crna Gora je postala nezavisna država i 3. juna 2006. proglasila zvanično nezavisnost.

Rezultat ratova u bivšoj Jugoslaviji je imalo za posledicu osiromašenje velikog dela Jugoslavije, masovne ekonomske poremećaje i stalnu nestabilnost na područjima gde se vodio rat. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji smatraju se najkravijim sukobima u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, koga su osnovale Ujedinjene nacije, optužio je mnoge učesnike rata za ratne zločine.

Jugoslavija od 1945-80.[uredi]

Breakup of Yugoslavia-TRY2.gif
Jugoslovenski ratovi
Rat u Sloveniji (1991)
Rat u Hrvatskoj (1991—1995)
Rat u Bosni i Hercegovini (1992—1995)
Rat na Kosovu i Metohiji (1998—1999)
Sukobi na jugu Srbije (2001)
Sukobi u Makedoniji (2001)

Od njenog formiranja na vlasti je bila Komunistička partija Jugoslavije (kasnije Savez komunista Jugoslavije) na čelu sa Josipom Brozom Titom, koji je 1953. godine izabran za prvog predsednika Jugoslavije. Tokom vladavine Tita, sprovođena je politika energičnog suzbijanja svake pojave nacionalizma kod Srba, Hrvata, Slovenaca, bosanskih Muslimana i Albanaca. Međutim, i pored toga, bile su vidljive pojave nacionalizma pogotovo u Hrvatskoj (afera Maspok 1971).

Paralelno sa tim, u vrhu državnog i partijskog rukovodstva, odvijale su se borbe između centralista - predvođenih Aleksandrom Rankovićem i federalista - predvođenih Edvardom Kardeljem. Ta politička borba je završena jula 1966. godine "Brionskim plenumom" CK SKJ kada je Rankovićeva struja konačno izgubila, a od kada počinje postupna federalizacija zemlje koja je ozvaničena donošenjem saveznog Ustava 1974. godine. Taj Ustav je dao široka ovlašćenja svim republikama, a posebno pokrajinama unutar SR Srbije - Vojvodini i Kosovu.

Srpsko državno rukovodstvo je bilo nezadovoljno ovakvim rešenjem, pa je kroz institucije sistema pokušavalo da to promeni. Tako je došlo do pojavljivanja Plave knjige, 1977. godine, u kojoj je srpsko rukovodstvo nabrojalo sve probleme koje ima u odnosu sa pokrajinama. Međutim, stanje se nije bitno promenilo.

Krajem 1970ih, Jugoslavija je (posle fantastičnog ekonomskog i privrednog procvata, vrlo visokog životnog standarda i perioda političke stabilnosti) polako počela da ulazi u ekonomsku krizu koja se vrlo brzo reflektovala i na politička dešavanja i koja se tokom sledeće decenije produbila.

Politička dešavanja posle 1980.[uredi]

Posle smrti Josipa Broza Tita, maja 1980. godine, Predsedništvo SFRJ, kao vrhovni organ rukovođenja, ni izbliza nije imalo Titov autoritet kako bi zemlju izvuklo iz krize. Osim ekonomskih problema, počinju da oživljavaju i republički nacionalizmi. Kosovski Albanci su počeli otvorenije iznositi stavove o prerastanju Kosova u sedmu jugoslovensku republiku. Marta i aprila 1981. godine, došlo je do nemira na Kosovu, koje su primenom sile, suzbile jugoslovenske vojne i policijske snage. Međutim, tenzija u toj južnoj srpskoj pokrajini je počela da raste i ređali su se incidenti između Albanaca i Srba. Paralelno sa tim, dolazi do daljeg produbljivanja privredne i ekonomske krize.

Posle 1961, 103.000 Srba i Crnogoraca napušta Kosovo, uglavnom zbog pritisaka albanskih vlasti i populacije[2]

Dolazak Miloševića[uredi]

Slobodan Milošević

Zbog velikog proterivanja Srba sa Kosova politička situacija u SFRJ se pogoršavala. Protesti koje su kosovski Srbi organizovali, postajali su sve češći. Srpsko državno rukovodstvo, koje je sredinom 1980ih predvodio Ivan Stambolić, nastojalo je da ukaže da je problem Kosova zapravo problem cele Jugoslavije. Zato je Srbija nastojala da postepeno dođe do ustavnih promena, koje bi srpskim pokrajinama (Vojvodina i Kosovo) smanjile visoki stepen autonomije koje su tada uživale. S druge strane, tenzije na Kosovu su se pojačavale (paralelno sa ekonomskim tenzijama unutar cele Jugoslavije), pa je i sam Stambolić u aprilu 1986. posetio Kosovo Polje gde je pokušao da smiri situaciju. Međutim, njegova poseta nije doprinela smirivanju situacije. Pobune Srba u narednom periodu su se nizale.

Na dan 24. aprila 1987. godine, predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Slobodan Milošević, zajedno sa pokrajinskim partijskim funkcionerom Azemom Vlasijem, posetio je Kosovo Polje, gde se sastao sa tamošnjim Srbima koji su se žalili na teror Albanaca. Prilikom te Miloševićeve posete, došlo je do sukoba naroda i milicije i Milošević javno staje na stranu kosovskih Srba, izgovorivši rečenicu „Niko ne sme da vas bije!“. Ovi događaji izazvali su razdor u srpskom državnom vrhu. Dalje, nakon ubistva vojnika JNA u Paraćinu 3. septembra 1987., koje je počinio Albanac Aziz Keljmendi, u srpskim medijima počela je kampanja protiv Albanaca i tvrdilo se da je ovo zločin uperen protiv Jugoslavije. Širom Srbije su kamenovane radnje u vlasništvu Albanaca. Na sednici Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, tadašnji lider beogradskih komunista, Dragiša Pavlović, je kritikovao nacionalističke pojave i osudio nacionalističku politiku koju je sprovodio CK SK Srbije.

Milošević se okrenuo protiv svog mentora i tadašnjeg predsednika Predsedništva SR Srbije Ivana Stambolića. 23. septembra 1987., održana je Osma sednica CK SK Srbije, na kojoj Milošević uklanja sa čelnih pozicija Pavlovića i druge Stambolićeve najbliže saradnike, a tri meseca kasnije i sam Stambolić razrešen je dužnosti. Otada počinje da se menja srpska politika prema Kosovu, Vojvodini, ali i prema drugim republikama. Otpočelo je doba organizovanih mitinga, koji su imali za cilj obaranje „neposlušnih“ nomenklatura u vlasti.

Najpre je, preko demonstracija u oktobru 1988. godine, smenjeno pokrajinsko rukovodstvo u SAP Vojvodini. Ubrzo potom, takođe vršenjem pritisaka pomoću demonstracija, smenjena je vlast u Crnoj Gori (11. januar 1989). A na Kosovu je 20. februara 1989. godine otpočeo štrajk rudara u rudniku Stari Trg, u okolini Prištine. Rudari su zahtevali obustavu najavljenih ustavnih i političkih promena, kao i najavljenu smenu pokrajinskih rukovodioca.

Milošević je od jugoslovenskog rukovodstava zatražio uvođenje vanrednog stanja. Ispred Savezne skupštine su se okupili kosovski Srbi. Vodeći slovenački političar Milan Kučan je 27. februara napustio sastanak i iste večeri na skupu u Cankarjevom domu je izjavio da se u Starom Trgu „brani avnojevska Jugoslavija“. Ova izjava je u Srbiji naišla na negativnu reakciju i isto to veče, grupa studenata beogradskog Univerziteta, krenula je prema saveznom parlamentu, a uskoro se toj koloni priključio veći broj građana. Sledećeg dana, 28. februara, radnici su dobili slobodan dan i oko 300.000 ljudi[3], po proceni TV Beograd, protestovalo ispred Savezne skupštine u Beogradu. Govornici su se smenjivali, ali niko nije mogao da umiri masu, koja je zahtevala da joj se obrati predsednik Predsedništva SR Srbije. Slobodan Milošević je to i učinio. Na skandiranje mase koja je zahtevala hapšenje kosovskog funkcionera Azema Vlasija, Milošević je odgovorio da će ispuniti to obećanje.

Vrlo brzo nakon Vlasijevog hapšenja i smene te postavljanja potpuno nove pokrajinske, kosovske, vlasti, Predsedništvo SFRJ uvelo je vanredno stanje na Kosovu, 3. marta. Akcijom snaga srpske policije u rudnike ugušena je pobuna albanskih rudara.

28. marta 1989, Skupština Srbije ukida visoki stepen autonomije do tada SAP Vojvodini i SAP Kosovu, i vraća ih u državno-pravni okvir SR Srbije.

Stanje 1989.[uredi]

1989. godine stvoreni su uslovi za raspad SFRJ. Kraj blokovske podele i rušenje Berlinskog zida krajem 1989. godine istovremeno je i početak demokratizacije zemalja istočne Evrope, ali i početak nove spoljne politike SAD i Zapada prema istočnoj Evropi i prema SFRJ. Krah istočnog političkog sistema nije, međutim, predstavljao i kraj istog političkog sistema u SFRJ. Novonastale svetske političke prilike su iz osnova izmenile odnos snaga u svetskoj politici i odnos snaga unutar SFRJ i istovremeno dovele u pitanje opstanak komunističkog političkog sistema SFRJ. Američki i zapadni političari su zahtevali promenu političkog sistema SFRJ i prelazak na demokratiju. Nestanak istočnog političkog sistema i zahtevi za promene i u SFRJ doveli su, iznenada, u pitanje i opstanak SFRJ kao celine. Pitanje reforme političkog i ekonomskog sistema SFRJ, koje je pokrenuo Edvard Kardelj tokom 70ih, i spoljna politika su dva faktora koja su najviše uticala na raspad.

Od 1989. godine naglo se pogoršavaju odnosi između Srbije i ostalih jugoslovenskih republika, naročito sa SR Slovenijom. Nakon održanog mitinga povodom proslave 600 godina od Kosovske bitke, u junu te 1989, počinju međusobne optužbe Beograda i Ljubljane. Prvo je u septembru Slovenija proglasila amandmane na svoj Ustav, proglašavajući prioritet republičkog zakonodavstva nad saveznim, a potom je 1. decembra slovenačka policija zabranila održavanje mitinga grupi Srba u centru Ljubljane koji su se protivili ovakvim promenama. Hrvatsko rukovodstvo je pomoglo slovenačkom tako što je zabranilo prolazak kroz svoju teritoriju Srbima sa Kosova i Metohije koji su želeli da prisustvuju mitingu. Rukovodstvo SR Srbije na to je odgovorilo uvođenjem ekonomskih sankcija protiv SR Slovenije.

Pitanje političkog sistema SFRJ posle 1989. godine postalo je predmet posebnog interesovanja SAD i Zapada. Spoljna politika Amerike i Zapada prema SFRJ postavljala je pitanje političkog sistema SFRJ kao važnije od jedinstva i očuvanja SFRJ kao države.

Srpski i crnogorski političari nisu smatrali da je potrebna promena političkog sistema. Milošević je još uvek „tražio“ način da unapredi socijalistički politički sistem i izjavljivao: „Mi ćemo ući u tu Evropu, ali naravno kao ravnopravni članovi i naravno, to se samo po sebi podrazumeva, na naš jugoslovenski i socijalistički način[4]. Prema ovome srpska vlast je za budućnost predviđala Jugoslaviju kao federalnu državu kao do tada na čelu sa Savezom komunista Jugoslavije.

Mira Marković, žena predsednika Predsedništva SR Srbije, izjavila je „Da li ćemo živeti u socijalističkom ili u nekom drugom društvu nećemo odlučivati o tome kroz diskusiju i glasanjem. Jugoslavija (SFRJ) do socijalizma nije ni došla diskusijom, pa ga kroz diskusiju neće ni izgubiti[5] predstavljala je sliku o političkoj klimi koja je bila dominantna u srpskoj vlasti.

Slovenci su se zalagali za Jugoslaviju kao državu konfederalnog tipa, sa mogućnošću da svaka republika ima pravo samoopredeljenja da li će ostati u Jugoslaviji ili ne.

Nestanak SKJ i rast nacionalizma[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti 14. kongres SKJ i Političke partije nastale raspadom SKJ
Franjo Tuđman

Da bi se pitanje viđenja budućnosti Jugoslavije rešilo, srpski rukovodioci su zahtevali održavanje 14. vanrednog kongresa SKJ. On je održan od 20. januara do 22. januara 1990. godine u Beogradu. U to vreme Jugoslavija je još bila jednopartijska država. Srpski političari na vlasti su 1989. godine odbijali svaki razgovor o promenama socijalističkog političkog sistema. Na kongresu su svi srpski predlozi prihvatani ubedljivom većinom, dok su slovenački predlozi o reorganizaciji jugoslovenske partije i političkog sistema SFRJ glasanjem odbijen. Srpsko rukovodstvo je ubrzo odbilo slovenački predlog za stvaranje asimetrične federacije. Kasnije je odbijen i zajednički predlog delegacije SK Hrvatske i SK Slovenije o stvaranju konfederacije. Posle dva dana verbalnog rata, slovenačka delegacija napustila je kongres. Hrvatska delegacija nije htela da se kongres nastavi bez prisustva slovenčakih delegata, pa je i ona napustila kongres. Nakon ovoga dolazi do raspada SKJ, što je bio uvod u raspad socijalističke Jugoslavije.

Godine 1990. u svim jugoslovenskim republikama održani su višestranački izbori. Komunističke partije su izgubile vlast u četiri republike (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija), osim u Srbiji gde je pobedila Socijalistička partija Srbije (nastala ujedinjenjem Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije) i Crnoj Gori u kojoj je pobedila Demokratska partija socijalista (reformisani Savez komunista Crne Gore) Momira Bulatovića i Mila Đukanovića.

Novu političku sliku na prostorima Jugoslavije uglavnom su kreirali ljudi koji su se i tokom ranijeg perioda bavili politikom, ali su tada većinom zastupali druge poglede:

Nova hrvatska vlast počela je sa izbacivanjem Srba iz svih državnih organa. Srbija je osudila takve događaje. Tada je nastala ozbiljna nacionalna kriza u SFRJ. Nakon pobede HDZ na izborima 1990. godine, Hrvatska je otvorila vrata za povratak ljudi koji su sprovodili ustašku politiku tokom Drugog svetskog rata. U Zagreb su se vratili neki od bivših ministara Ante Pavelića, poput Vinka Nikolića, i mnogobrojni visoki službenici ustaškog režima, među kojima i Ivo Rojnica, komandant Dubrovnika u Drugom svetskom ratu.[6][7] Srpski narod u Hrvatskoj 1990. osetio se ugroženim zbog ponovne pojave ustaških simbola, koji su bili simbol straha i genocida počinjenog prema srpskom i drugim narodima u Drugom svetskom ratu, te povratka ljudi u državu koji su sprovodili takvu politiku i moguće restauracije države u kojoj bi bio ugrožen njihov opstanak.

Proglašenje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske[uredi]

Na referendumu o nezavisnosti Slovenije, koji je održan 23. decembra 1990, velika većina građana se opredelila za nezavisnost. 88,5% svih glasača (94,8% posto izašlih) je glasalo za nezavisnost, koja je proglašena 25. juna 1991.

U januaru 1991. KOS je prikazao video snimak tajnog sastanka koji se desio tokom 1990. između ministra odbrane Hrvatske Martina Špegelja, i još dve osobe, na kom je Špegelj izjavio da su oni u ratu sa JNA i dao im instrukcije oko krijumčarenja oružja i kako da se postupa sa oficirima JNA razmeštenim po hrvatskim gradovima. JNA je kasnije žečela da optuži Špegelja za izdaju i ilegalni uvoz oružja, uglavnom iz Mađarske. Otkriće krijumčarenja oružja u Hrvatsku u kombinaciji sa krizom u Kninu, izbor vlada koje su težile nezavisnosti u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji i Sloveniji, i rezultat slovenačkog referenduma su ubedili mnoge da je Jugoslavija pred raspadom.

U Pakracu se 1. marta 1991. dogodio sukob, pa je JNA razmeštena na mestu sukoba. U Beogradu su se 9. marta 1991. desile demonstracije protiv Slobodana Miloševića, koje su rasterane uz pomoć JNA. Vrh JNA je 12. marta održao sednicu sa Predsedništvom kako bi ga ubedilo da proglasi vanredno stanje što bi dozvolilo JNA da preuzme kontrolu u državi. Ministar odbrane Veljko Kadijević je izjavio da postoji zavera da se razbije država, izjavivši:

Vikicitati „Na djelu je perfidan i do kraja razrađen koncept razbijanja Jugoslavije. Da se izazivanje građanskog rata stvore uslovi za spoljanu intervenciju i definitivnu uspostavu marionetskih režima na tlu Jugoslavije.“
({{{2}}})

Ova izjava je značilo da su novoizabrane vlade secionističkih republika viđene od Srba kao marionete Zapada. Hrvatski delegat Stipe Mesić je besno odgovorio na predlog o uvođenju vanrednog stanja, optuživiši Jovića i Kadijevića da pokušavaju da iskoriste armiju da stvore Veliku Srbiju i izjavio „To je rat“. Jović i Kadijević su onda zatražili od delegata svake republike da glasaju da li da dozvole uvođenje vanrednog stanja i upozorio ih je da će se Jugoslavija verovatno raspasti ako se ne uvede vanredno stanje.

Referendum o nezavisnosti Hrvatske je održan 2. maja 1991. na kom je 93,24% glasalo za nezavinost. Drugi krug referenduma je održan 19. maja 1991. o strukturi jugoslovenske federacije. Referendumsko pitanje nije jasno govorilo da li je u korist ili protiv secesije. Referendum je pitao glasače da li su za to da „Hrvatska moće da uđe u savez suverenih držav sa ostalih republikama (u skaldu sa predlozima republika Hrvatske i Slovenije za rešavanje državne krize u SFRJ)?“. Na referendum je izašao 83,56% glasača, pošto su Srbi u Hrvatskoj uglavnom bojkotovali referendum. Od toga, 94,17%f (78,69% oukupnog biračkog tela) je glasalo u za predlog, dok je 1,2% bilo protiv. Konačno, nezavisnost Hrvatske je proglašena 25. juna 1991.

Ratovi[uredi]

Milan Kučan se obraća Slovencima 25. juna 1991. u Ljubljani

Rat u Sloveniji[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Rat u Sloveniji

25. juna 1991. godine, formalno je počeo raspad Jugoslavije. Tog dana, slovenački i hrvatski parlamenti doneli su odluku o proglašenju nezavisnosti. Međutim, dva dana kasnije, jedinice Jugoslovenske narodne armije krenule su na Sloveniju u nameri da ponište tu odluku. Nastao je rat između pripadnika JNA i slovenačkih teritorijalaca, koje je predvodio Janez Janša. Rat je trajao desetak dana. Naime, početkom jula, Predsedništvo SFRJ donosi odluku o povlačenju pripadnika armije iz Slovenije. Deo armije se povukao u Hrvatsku. Prilikom opsada vojnih baza JNA u Sloveniji, dolazi do krvavih napada slovenačkih teritorijalaca na tada još uvek regularne vojske u tim bazama. Ishod ovakih napada je bio veći broj poginulih vojnika, koji su bili na osluživanju redovnog vojnog roka a koji su imali od 18-23 godine.

Cquote2.png
U svojoj žurbi da se odvoje od Jugoslavije, jednostavno nisu obraćali pažnju na 22 miliona Jugoslovena koji nisu bili Slovenci. Oni snose značajnu odgovornost za krvoproliće koje je nastupilo posle njihovog odvajanja.
Cquote1.png
 
— Voren Cimerman u knjizi Poreklo jedne katastrofe [8]

Rat u Hrvatskoj[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Rat u Hrvatskoj

Početkom 1991. godine, počinju sukobi Srba i Hrvata u Hrvatskoj. Predsedništvo SFRJ, kao vodeći rukovodeći organ u državi, a na čijem čelu je bio Borisav Jović (predstavnik Srbije) nastojalo je da uspostavi kontrolu i spreči mogući rat.

Tokom proleća te godine, međutim, rat se sve više razbuktavao. Nastali su žestoki okršaji u Borovu selu 2. maja 1991, kod Vukovara. U Hrvatskoj se tokom avgusta i septembra 1991. godine, razbuktao rat između hrvatskih Srba i JNA protiv novoformirane hrvatske vojske. Najpre samoproglašena Hrvatska oduzela je Srbima u Hrvatskoj Ustavom zagarantovan status državotvornog naroda. Srbi u Hrvatskoj samoorganizovali su se kako bi zaštitili svoja legitimna prava i živote. To je dovelo do formiranja Republike Srpske Krajine 1991. godine, kao političkog izraza volje Srba da ostanu na svome, u svojoj matičnoj državi Jugoslaviji.

Najteža stradanja dogodila su se u Vukovaru, gde su borbe trajale sve do novembra. Tada su srpske paravojne jedinice i pripadnici JNA slomili hrvatski otpor i ušli u ovaj grad.

15. januara 1992. Hrvatska dobija međunarodno priznanje.

U januaru 1992. godine potpisan je dogovor između predsednika Hrvatske Franje Tuđmana i predsednika Srbije Slobodana Miloševića za prekid vatre između Hrvatske armije i Srba u Hrvatskoj, koje je podržavala Jugoslovenska narodna armija. Sukob se odvijao u Krajini na istoku Hrvatske u kojoj su većinu populacije činili Srbi. Prekid vatre je dao Hrvatskoj armiji vremena da se bolje pripremi za sledeću bitku.

1. maja 1995. godine počela je operacija „Bljesak“, kojom su hrvatske snage napale Srbe u Zapadnoj Slavoniji, koja je bila pod zaštitom snaga UN. Ubili su oko 300 ljudi, a proterali preko 15.000 Srba sa područja Zapadne Slavonije u roku od 3 dana.

4. avgusta 1995. godine počela je operacija hrvatskih vojnih snaga „Oluja“, tokom koje su Tuđmanove snage zauzele Knin - prestonicu RSK i izazvale beg više od trista hiljada Srba koji su potražili utočište u Srbiji.

Rat u Bosni i Hercegovini[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Rat u Bosni i Hercegovini
Alija Izetbegović
Radovan Karadžić

Skupština SR BiH je preglasavanjem srpskih predstavnika, reagujući na događaje u SFRJ, 15. oktobra 1991. godine donela „Akt o reafirmaciji suverenosti Republike Bosne i Hercegovine“. Tim činom odlučeno je da se povuku predstavnici SR BiH iz rada organa SFRJ dok se ne postigne dogovor između svih republika koje sačinjavaju Jugoslaviju. Na to su pristali predstavnici SDA i HDZ, dok su predstavnici SDS odbili djelovati po donesenom aktu. Ovaj akt je doprineo stvaranju međunacionalne napetosti u SR BiH i bio uvod u predstojeće ratne sukobe.[traži se izvor od 10. 2013.]

Zgrada parmalemnta BiH u plamenu

Rat u Bosni i Hercegovini je trajao od 1. marta 1992. do 14. decembra 1995. i najveći je vojni sukob na prostoru Evrope od Drugog svetskog rata. Rat je uzrokovan zbog porasta nacionalizma te kompleksnom kombinacijom političke, društvene i sigurnosne krize koja je usledila nakon završetka Hladnog rata i raspada SFRJ.

Završen je zvaničnim potpisivanjem Dejtonskog sporazuma.

Sukobi u Makedoniji[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Sukobi u Makedoniji 2001.

Sukob u Makedoniji 2001. godine je bio oružani konflikt koji je izbio kada je albanska paravojna grupa Oslobodilačka nacionalna armija napala snage bezbednosti Republike Makedonije početkom 2001. godine. Sukobi su završili ohridskim sporazumom kada su dogovoreni prekid vatre i razoružanje gerilaca koga su obavile snage NATO-a.

Sukobi u područjima naseljenim Albancima[uredi]

Sukobi na Kosovu i Metohiji, Makedoniji i na jugu Srbije su se odlikovali etničkim i političkom tenzijama između srpske i makedonske vlade i albanske nacionalne manjine koja je tražila autonomiju, što je bilo slučaj u Makedoniji, ili nezavisnost u slučaju Kosova i Metohije.

Sukobi na Kosovu i Metohiji su se pretvorili u pravi rat u proleće 1999. dok su se sukobi u na jugu Srbije i u Makedoniji (2001—2002) odlikovali manjim oružanim sukobima između organa bezbednosti i pobunjenih albanskih gerilaca.

Kosovski rat obeležilo je učešće NATO pakta i to bombardovanjem ciljeva u Srbiji. Kraj rata nastupio je nakon potpisivanja mirovnog sporazuma u Kumanovu a kojim je područje Kosova i Metohije stavljeno pod kontrolu Ujedinjenih nacija.

Uticaj međunarodne zajednice[uredi]

Kao glavne faktore, koji su doprineli raspadu, neki autori navode zahteve MMF-a za plaćanjem kredita tokom osamdesetih godina kao i interesne politike Austrije i Vatikana, a kasnije Nemačke, Mađarske i Italije prema severozapadnim republikama u cilju njihovog otcepljenja.[9]

Po mišljenju Jelene Guskove Vatikan je igrao važnu ulogu u raspadu SFRJ. Odluku o konačnom razbijanju SFRJ, kaže ona, Vatikan je pokrenuo memorandumom državama KEBS-a, 26. novembra 1991. godine[10], a onda je navodno lobirao za međunarodno priznanje Slovenije i Hrvatske i bio jedna od prvih država koje su ih priznale 13. januara 1992. godine. [11] Prema stanovištu drugih autora[12] Vatikan je to činio sa ciljem da se olakša prozelitizam katoličke crkve na Istok.

Postoje mišljenja da priznavanje Slovenije i Hrvatske od strane Vatikana nije imalo nikakve legalne, političke ili moralne motive već samo činjenicu da su ovo bile katoličke republike unutar SFRJ i da je pojam hrvatske nezavisnosti bio povezan sa istorijskim ratnim režimom u kome su nekatolici bili ugnjetavani.[13]

Tokom sukoba UN uvele su embargo na uvoz oružja na prostoru SFRJ. Međutim, države poput Čilea[14], Argentine[15], Francuske,[16] Mađarske, Nemačke izvozile su oružje Hrvatskoj.

Iran, Turska i još neke zemlje naoružavale su snage bosanskih muslimana u BiH, što međunarodna zajednica nije sprečavala.[17]

Vojne intervencije[uredi]

Vojne intervencije NATO-a su izvršene protiv Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i SRJ. Određeni autori smatraju[18] da je NATO time prekršio norme međunarodnog prava, kao i odredbe svog statuta, a bombardovanjem osiromašenim uranijumom i drugim nedozvoljenim sredstvima prekršio norme ratnog i humanitarnog prava.

Posledice[uredi]

Tokom ratova na prostoru SFRJ ukupan broj izbeglica i interno raseljenih lica je 3.725.300 ili 15,83% ukupne populacije SFRJ 1991. godine.[19]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ „National Security Decision Directive number 54 from 1982 and NSDD 133 from 1984“. Weblogin.umich.edu Приступљено 10. 2. 2013.. 
  2. ^ Ruza Petrovic; Marina Blagojevic. „Preface“. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. 
  3. ^ „www.beograd.rs“. Beograd.org.rs Приступљено 10. 2. 2013.. 
  4. ^ Izjava Slobodana Miloševića „Politika“, 24. maj 1989
  5. ^ „Izjava Mirjane Marković NIN”, 8. oktobar 1989
  6. ^ Hockenos (2003), str. 80.
  7. ^ Parenti (2002), str. 45.
  8. ^ „KOSTA NIKOLIĆ: RAT U SLOVENIJI 1991“. Scindeks-clanci.ceon.rs. 25. 6. 1991. Приступљено 10. 2. 2013.. 
  9. ^ Woodward (1995), str. 176.
  10. ^ Dragutin Mladich. „Ватикан и Србија“. Guskova.ru Приступљено 10. 2. 2013.. 
  11. ^ http://www.pecat.co.rs/2010/01/papizam-protiv-svetog-save/
  12. ^ Слободан Вуковић: УЛОГА ВАТИКАНА У РАЗБИЈАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ, pp. 423. Scindeks-clanci.nb.rs Приступљено 10. 2. 2013.. 
  13. ^ Byrnes (2001), str. 106.
  14. ^ „Казне за продају оружја Хрватској, 21. јан 2012“ (на Шаблон:Ci icon). Rts.rs. 21. 1. 2012. Приступљено 10. 2. 2013.. 
  15. ^ Hajdinjak (2002), str. 9.
  16. ^ Piše: nedjelja, 26. 10. 2008. 15:59 (26. 10. 2008.). „Protivno zakonima i UN-ovom embargu francuski kontraobavještajci Hrvatskoj prodavali oružje, 26.10.2008“. Index.hr Приступљено 10. 2. 2013.. 
  17. ^ Hadinjak (2002), str. 10-11.
  18. ^ „Момчило Суботић: НАТО-изација Срба, pp. 73“. Scindeks-clanci.nb.rs Приступљено 10. 2. 2013.. 
  19. ^ „IAN Medunarodna mreža pomoci: Život u posleratnim zajednicama, pp. 13“ (PDF) Приступљено 10. 2. 2013.. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Raspad SFRJ