Rat Velike alijanse

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rat Velike alijanse

Vreme1688—1697.
Mesto
Evropa, Severna Amerika
Ishod bez pobednika, Mir u Rizviku
Sukobljene strane
Engleska
Danska
Nizozemska republika
Portugal
Savoja
Španija
Sveto rimsko carstvo
Švedska

Francuska

Jakobiti
Komandanti i vođe
Vilijam III
princ Valdek
vojvoda od Savoja
vojvoda od Lorene
izbornik Bavarske
izbornik Badena

Luj XIV
vojvoda od Luksemburga
vojvoda od Vilroa
vojvoda od Buflera

vojvoda od Lorža
Nikola Katina
vojvoda od Noajea
Džejms II
Jačina
~250.000,
275 brodova[1]		 ~440.000,[2]
221 brod[3]
Deo genealogije španskih Habzburga

Rat Velike alijanse, poznat i pod imenima Devetogodišnji rat, Rat Augzburške lige ili Rat za palatinsko nasleđe bio je veliki rat koji je izbio 1688. i trajao sve do 1697, uglavnom na evropskom kontinentu. Zahvatio je takođe, i sekundarne frontove u Irskoj (poznatiji kao Vilijamitski rat) i Severnoj Americi (poznatiji kao Rat kralja Vilijama).

Nakon potpisivanja Sporazuma u Najmegenu, kojim je završen Francusko-holandski rat (1672—1678) Francuska je pod Lujem XIV nameravala da osigura svoju hegemoniju u Evropi. Do osamdesetih godina 17. veka car Svetog rimskog carstva Leopold I dobio je zamah u ratu sa Turcima i ojačao je svoju poziciju u srednjoj Evropi. Leopold I je zajedno sa protestantskim kneževima Nemačke, Španijom i Švedskom stvorio odbrambeni Augzburški savez 9. jula 1686. da bi sprečili hegemoniju ojačane Francuske.

Nizozemska republika, na čelu sa Vilijamom III Oranskim je uspešno izvršila invaziju na Englesku i svrgnula kralja Džejmsa II. Kada je pored toga postao i kralj Engleske, imao je moć da stvara savez protiv Francuske, čemu je dugo težio. Vilijam III Oranski i Leopold I su 12. maja 1689. oformili Veliku alijansu sa ciljem da vrate Francusku u granice, koje su bile određene Vestfalskim mirom. Povod za rat je bila svađa oko nasledstva u Rajnskom palatinatu.

Rat Velike koalicije završen je bez pobednika, potpisivanjem sporazuma u Rizviku 20. septembra 1697. Sporazum su tada potpisali Francuska, Holandija, Engleska i Španija. Leopold I je potpisao kasnije 30. oktobra 1697. Posle rata, Francuska je vojno ojačala na kopnu, a Engleska i Holandija na moru.

Pozadina sukoba[uredi | uredi izvor]

Kada je 1665. umro španski kralj Filip IV, kralj Španije je postao njegov sin iz drugog braka, Karlos II. Francuski kralj Luj XIV nije osporavao Karlosov dolazak na španski tron, ali polagao je pravo na bar deo Španske Nizozemske, koji bi trebalo da pripadne Lujevoj ženi Mariji Terezi, koja je bila ćerka španskog kralja Filipa IV iz prvog braka[4]. Marija Tereza se bila odrekla tih prava kada se udavala za Luja XIV. Međutim, Španija je zauzvrat trebalo da plati veliki miraz Mariji Terezi. Pošto joj Španija nije platila miraz[5] Luj XIV je polagao prava na Špansku Nizozemsku i došlo je do Devolucionog rata (1667—1668).

Posle lake pobede protiv španske vojske, Holandija, Engleska i Švedska su stvorile Trojnu alijansu da bi sprečili Francusku. Luj XIV je zatražio mir. Mirovnim sporazumom u Ahenu Francuska je dobila manje teritorije, od kojih je najznačajniji bio grad Lil. Razlog lakog prihvatanja mira od strane francuskog kralja bio je tajni sporazum koji je on u januaru 1668. postigao sa austrijskim carem a kojim je predviđena podela Španskog carstva u slučaju smrti Karlosa II. Po tom sporazumu car Leopold I ili njegovi naslednici bi nasledili: špansku krunu, španske posede u Americi, Milansko vojvodstvo i luke na obali Toskane. Francuski kralj Luj XIV i njegovi potomci bi nasledili: Navaru, Špansku Nizozemsku, Franš-Konte, Kraljevinu Dve Sicilije i Filipine. Iako taj dogovor nije bio formalno potpisan, sami Španci su se složili s njim da bi sprečili velike aneksije[6].

Nakon što je francuska diplomatija uspela da dovede do raspada Trojne alijanse, Luj XIV se spremao za novi veliki sukob Francusko-holandski rat (1672—1678). Francuski ministar rata Žan Batist Kolber je želeo rat sa namerom da Francuska preuzme što je moguće više holandske trgovine i da razbije izvesne holandske trgovačke monopole. Verovao je da se ekonomski uspeh Francuske može osigurati samo uništenjem Nizozemske republike[7]. Luj XIV je sa druge strane smatrao da su ga Holanđani izdali za vreme Devolucionog rata, pa se nastojao osvetiti[4]. Francuski vojni uspesi u ratu sa Holanđanima zabrinuli su i cara Leopolda i kneza-izbornika od Brandenburga. Leopold je bio zabrinut, iako se prethodno dogovorio sa Lujem o podeli španskog carstva. Španija je isto bila zabrinuta da će Francuska anektirati Špansku Nizozemsku. Leopold, Brandenburg i Španija stvorili su protivfrancuski savez 30. avgusta 1673. Nemačka skupština je 28. maja 1674. objavila rat Francuskoj i pozvala sve kneževe da pomažu caru Leopoldu. Francuski uspesi u ratu protiv Holandije su se nastavili, ali obe strane su do 1676. bile iscrpljene i spremne za pregovore[8].

Luj XIV

Pred rat[uredi | uredi izvor]

Sporazum u Najmegenu[uredi | uredi izvor]

Na kraju Francusko-holandskog rata Luj XIV je imao znatnu prednost. Njegova vojska je bila uspešnija od protivničke. Za razliku od svojih protivnika Luj XIV je imao potpunu političku podršku. Protivnička strana nije bila jedinstvena i nije imala jednoga vođu, pa je to francuski kralj mogao vešto da koristi[9]. Vilijam III Oranski je nameravao da održava saveznike na okupu, ali rastao je finansijski pritisak na Holanđane[10]. Konačno su Francuzi i Holanđani potpisali mir 10. avgusta 1678. Španija i Leopold I su zaključili mirovni sporazum malo kasnije[11]. Ta tri mirovna sporazuma poznata su kolektivno kao Najmegenski mir[12].

Mirovni sporazum je omogućio preživljavanje Holandije i njene trgovine, a Španija je bila na gubitku. Izgubila je Haiti, a predala je i Franš-Konte na taj način ojačavajući francusku kontrolu nad Alzasom. Francuska je imala i male dobitke u Španskoj Nizozemski, pri čemu je to uglavnom bila razmena tvrđava sa Španijom. Francuska je sledila Vobanovu politiku gradnje odbrambene barijere tvrđava na francuskim severnim granicama. Lorena i Frajburg su ostali u posedu Francuske. Vilijam III Oranski je bio uveren da je mir sa Francuskom samo privremen, pa je odlučio da stvori stalnu alijansu da bi sprečio buduće francuske namere.

Ponovna ujedinjenja[uredi | uredi izvor]

Leopold I, car Svetog rimskog carstva

Francuska vojna nadmoć nakon rata sa Holandijom postala je sve očitija, ali Luj XIV više nije bio zainteresovan za otvoru ratnu politiku kao 1672. Nastavio je da insistira da druge sile prihvate francusku nadmoć, ali više nije ratovao da to postigne, nego je to nastojao postići pretnjama i različitim drugim sredstvima sa navodno legalnim opravdanjima. Nakon rata Francuska je održavala ogromnu stajaću vojsku, a širila je i Vobanov sistem tvrđava duž istočne granice sa Nemačkom. Da bi bio izgrađen dobar odbrambeni sistem trebalo joj je još zemlje od suseda[13]. U tu svrhu uspostavljeni su specijalni francuski sudovi za ponovna ujedinjenja, koji su tražili razne presedane i polulegalna sredstva da bi ujedinili različite teritorije sa Francuskom, a praktično su vršena otimanja susednih malih teritorija. Sudovi su uvek nalazili potrebne presedane[14]. Francuska se nakon 1648. teritorijalno proširila. Te nove teritorije su na neki način zavisile od teritorije suseda i to je Francuskoj bilo dovoljno da traži te nove teritorije. Na taj način Francuska je polagala pravo na te teritorije, koje bi onda nakon pretnje i dobijala. Francuska je tako dobila male dodatne teritorije u Loreni, Španskoj Nizozemski, delove Sara i ostatak Alzasa. Na Strazbur nisu polagali pravo politikom ponovnog ujedinjenja, nego je francuski ministar rata zapretio da ako ne postanu deo Francuske da će sve spaliti i staviti na mač. Strazbur se predao 30. septembra 1681. Isti dan Lujeva vojska je ušla i u Kasale Monferato, koji je Luj kupio od vojvode od Mantove[15]. Posedovanjem Kasala i tvrđave Pinerolo Luj od Francuske, bilo je ugroženo špansko Milansko vojvodstvo. Lujeva vojska započela je i opsadu Luksemburga sa ciljem da ga doda prethodnim dobicima u dolini Mozela. Iako su prekinuli sa opsadom marta 1682. Francuzi su nastavili sa neprijateljstvima [11].

Za Luja XIV teritorijalni dobici pod izgovorom da se radi o ponovnom ujedinjenju teritorija predstavljali su stabilizaciju granica. Preuzeo je sve najvažnije strateške tačke između Francuske i njenih suseda, i sve je to utvrdio Voban. Međutim sve države koje su graničile sa Francuskom smatrale su to agresijom[11]. Španske i male nemačke države bojale su se velike francuske stajaće vojske i jedino što su mogle to je da mole Engleze i Holanđane za pomoć. Istoga dana kada je Strazbur bio zauzet, Holanđani su potpisali savez sa Švedskom, koja je bila ljuta zbog oduzimanja teritorije Cvajbrikena. Nakon toga savezu se priključio Leopold I februara 1682. i Španija maja 1682. Međutim šest drugih velikih nemačkih država ostalo je u savezu sa Francuskom, a to su bili Majnc, Trir, Keln, Saksonija, Bavarska i Brandenburg-Pruska[16].

Leopold I je sa druge strane bio pod pritiskom na granici Mađarske[17]. Francuzi su ohrabrili Turke, pa su Turci 1683. opsedali Beč. Beč je spasio poljski kralj Jan Sobjeski i Karlo V, vojvoda od Lorene. Francuzi su iskoristili austrijsku krizu, pa su obnovili opsadu Luksemburga[17], koji je bio u španskom posedu. Španci su bili ohrabreni dizanjem opsade Beča, pa su Francuskoj objavili rat 1683[18]. Pogrešno su mislili da će im Leopold i Holanđani doći u pomoć. Francuska vojska je izvela brzi i razarajući pohod, pa je u junu 1684. španski otpor bio slomljen, a Luksemburg bio zauzet[18]. Usledili su mirovni pregovori u Regensburgu, u kojima je Francuskoj dozvoljeno da zadrži sve teritorije na koje je polagala pravo reujedinjenja i da zadrži Luksemburg i Strazbur sledećih dvadeset godina. Luj XIV se nadao da će ih Francuska zadržati zauvek. S druge strane Vilijam III Oranski je nameravao da stvori koaliciju sa Španijom i sa Leopoldom, koja će povratiti sve teritorije, koje je Luj XIV dobio vojnim pretnjama[18].

Regensburški mir označava najveći doseg teritorijalnog širenja Francuske u doba Luja XIV[19]. Sada je Voban mogao završiti tvrđave na istočnoj i severnoj granici, a nemački kneževi su imali mnogo problema sa Turcima. Kada je katolik Džejms II 1685. postao engleski kralj još je više olakšao poziciju Francuske. Pošto se očekivalo da Džejms II bude francuski saveznik Vilijam III Oranski je postao izolovan i bespomoćan. Moćni amsterdamski trgovci nisu više želeli sukob sa Francuskom[18].

Deo genealogije dinastije Stjuart. Vilijam III Oranski je postao zet Džejmsa II kada se oženio njegovom ćerkom Mari II 1677.

Proterivanje hugenota[uredi | uredi izvor]

Luj XIV je u oktobru 1685. povukao Nantski edikt i izdao Edikt iz Fontenbloa. To je označavalo kraj tolerancije prema protestantima u Francuskoj[20]. Oko 200.000 francuskih hugenota je bilo prisiljeno da napusti Francusku. Mnogi od njih su bili trgovci, industrijalci, vojnici, mornari. Holandija je imala koristi od tog egzodusa, dobila je 9.000 novih mornara i 12.600 vojnika. I ono malo profrancuskog raspoloženja na taj način je uništeno. Hugenoti su bili protestanti kao i Holanđani, a osim toga hugenotski trgovci su bili česti posrednici u trgovini Francuske i Holandije, pa je francusko-holandska trgovina bila u velikom padu[20].

U Engleskoj je postojala zabrinutost zbog katoličkog kralja Džejmsa II, ali Džejms II je pokazivao žaljenje zbog stradanja hugenota u Francuskoj. S druge strane nije im verovao zbog političkih razloga[21]. U Brandemburgu-Pruskoj kalvinistički knez je stao na stranu hugenota. Isto je učinila i Švedska, ali ipak nije došlo do protestantskog saveza protiv Francuske.

Augzburški savez[uredi | uredi izvor]

U julu 1686. države južne i zapadne Nemačke, austrijski car, Španija i Švedska formirale su Augzburški savez. Cilj saveza da se odbrane postojeće granice i mirovni ugovori[22]:

U početku savez nije predstavljao nikakvu pretnju za Francusku, ali tokom 1686. i 1687. Leopold je imao uspeha u ratu sa Turcima kod Bude i Mohača. Pobuna unutar turske vojske i svrgavanje sultana omogućili su Leopoldu da oslobodi Beograd 1688[22]. Te pobede imale su veliki uticaj na Leopoldov prestiž u Evropi. Za razliku od Luja XIV, koji nije pomagao u borbama protiv Turaka. I katolički i protestantski kneževi Nemačke isticali su Leopolda kao branioca hrišćanstva. Podrška Luju u Nemačkoj naglo je nestala i počeli su ga nazivati "Hrišćanski Turčin"[22].

Nadbiskup Kelna[uredi | uredi izvor]

Luju je do leta 1688. postalo jasno da treba nešto da učine pre nego što car Leopold prestane sa aktivnostima na Balkanu i ponovo se okrene zapadnim granicama. Znao je da postoji opasnost da povede relativno ujedinjenu Nemačku i Holandiju protiv Francuske[23]. Zbog toga je morao ohrabrivati Turke, da bi Voban završio sa izgradnjom tvrđava na istočnoj granici.

Francuski kralj je takođe nastojao osigurati svoju podršku bar u delovima Nemačke. Osobito je bio zabrinut sa Kelnom[24]. Nadbiskup Kelna je bio profrancuski raspoložen i pod njim je bilo mnogo biskupija. Međutim nadbiskup je bio dosta star, pa je za njegova zamenika izabrao sebi sklonoga sveštenika. Zamenici bi obično bili izabrani posle smrti starog nadbiskupa[24]. Ovaj put posle smrti nadbiskupa je 1688. usledila neodlučena borba oko naslednika, koja je postala predmet spora. Sporni izbori u Kelnu ojačali su strahove u Nemačkoj od dalje francuske agresije i pomogli su boljem ujedinjenju nemačkih državica[25]. S druge strane holandski trgovci su podržali francuskog kandidata, jer su se bojali Luja XIV.

Rat Velike alijanse[uredi | uredi izvor]

Kontinentalna Evropa[uredi | uredi izvor]

Luj je planirao samo kratak rat, slično ratu protiv Španaca 1683—1684, samo da ohrabri Turke da nastave rat protiv cara, a i da uplaši cara i Nemce da prihvate njegove zahteve na osnovu reujedinjenja, potvrđene Regensburškim sporazumom kao trajne teritorijalne promene. Napao je 27. septembra 1688. preko Rajne sa ciljem da uzme Filipsburg, jedinu od tri veće tvrđave u Alzasu koju nije kontrolisao. Luj je takođe nameravao da reši izbore za nadbiskupa Kelna u svoju korist i da osigura deo Palatinata u korist sestre svoga brata.

Dofen je 30. oktobra zauzeo Filipsburg. Manhajm je kapitulirao 11. novembra nakon kratke opsade, a sledili su Frankental, Openhajm, Kajzerlautern, Hajdelberg, Špejer i Majnc. Iako je bio vojno uspešan i svojim napadima ohrabrio i Turke na Balkanu ipak mu je propala namera da dovoljno zaplaši Nemce da prihvate njegove zahteve[26]. Posle početnog napada u oktobru 1688. Brandenburg-Pruska, Saksonija, Hanover i Hes-Kasel su se složili da se bore protiv Francuske, a elektor Bavarske je bio spreman da predvodi vojsku cara i nemačkih državica preko Rajne[27]. Luj nije bio spreman za eskalaciju rata u širi rat. Najpre je opustošio zemlje odmah severno i istočno od Alzasa, a to su Palatinat, Baden i Virtemberg, da bi ih onesposobio da budu od koristi neprijatelju. Ministar rata Luvoa je sastavio listu svih gradova za uništenje. Hajdelberg su spalili 2. marta 1689, Manhajm 8. marta pa onda Špejer, Vorms, Openhajm i Bingen, kao i mnogo okolnih sela. Kada su Francuzi stvorili rajnsku odbrambenu barijeru ogradili su se od Nemaca na najbolji mogući način. Međutim maršal Dira nije imao dovoljno vojske da pobedi neprijatelja. Došlo je do obrata. Nemci pod komandom vojvode od Lorene su 8. septembra 1689. zauzeli Majnc, a knez-izbornik Brandenburga zauzeo je Kajzervert i Bon[28]. Za to vreme dok je Luj bio preokupiran ratom na Rajni Vilijam III Oranski je bio preokupiran Engleskom.

Slavna revolucija (1688—1689)[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Slavna revolucija
Džejms II, svrgao ga je 1689 Vilijam III Oranski. Džejms je imao podršku uglavnom katoličkih jakobita

Džejms II je pokušao da katolicizira englesku vojsku, vladu i druge institucije, pa je postao jako nepopularan kod svojih podanika kao katolički vladar u protestantskoj zemlji. Njegovo otvoreno katolicizam i odnosi sa katoličkom Francuskom doveli su do napetih odnosa između Engleske i Holandije. Žena Vilijama III Oranskog je bila Meri II, sestra engleskog kralja i naslednica prestola. Vilijam nije bio odlučan da dejstvuje protiv Džejmsa, jer bi mogao upropastiti mogućnosti nasleđa svoje žene[27]. Međutim 10. juna 1688. Džejmsova druga žena Marija od Modene rodila je muškog naslednika, što je bila pretnja da će se stvoriti katolička dinastija, a to ni engleska javnost, a ni Vilijam nisu mogli da odobre[28]. Istaknuti engleski državnici i vigovci i torijevci i protestantski sveštenici tajno su pozivali Vilijama da izvrši invaziju Engleske i preuzme tron. Holandska oligarhija je bila zabrinuta zbog anglo-francuskog saveza pa je Vilijamu III Oranskom odobrila da slobodno koristi vojsku. Vilijam je imao prećutno odobrenje austrijskog cara i antifrancuskog pape Inoćentija XI u zamenu za obećanje da će se tolerisati katolici u Engleskoj[27].

Luj XIV nije zaustavio Vilijamovu invaziju Engleske. Tada su mu glavna briga bili Nemci na Rajni. Osim toga francuske diplomate su smatrale da je jako dobro da Engleska utone u građanski rat[29] i da će tako Holandija trošiti svoja sredstva ili će Engleska nastojati da se zbliži sa Francuskom. Tako se Vilijam neometen iskrcao 15. novembra 1688. u Engleskoj. Nije bilo građanskog rata, jer su ga ljudi svuda dobro dočekali. Kratka revolucija posle toga poznata je kao Slavna revolucija. Džejms je svrgnut, i otišao je u Francusku[30], a Vilijam i Meri II su postali suvladari Engleske.

Vilijamov uspeh je omogućio stvaranje velike evropske koalicije protiv Francuza. Holanđani i car Leopold I su 12. maja 1689. potpisali da pristupaju Velikoj alijansi. Cilj Velike alijanse je bio vraćanje Francuske u granice iz 1648. i 1659. To je značilo da od Francuza treba da se povrati Lorena, Strazbur, deo Alzasa i neke tvrđave na Rajni[31]. Car je takođe insistirao da drugi saveznici treba da podrže njegovo polaganje prava na špansko nasleđe, ako Karlos II od Španije umre tokom rata[31]. Vilijam III Oranski kao kralj Engleske Vilijam III od Engleske potpisao je pristupanje Velikoj alijansi u decembru 1689. Španija i Savoja su pristupile alijansi u junu 1690. Švedska i veći nemački kneževi su takođe smatrali da pripadaju alijansi. Francuska se morala boriti sama, izuzev labave veze sa Turcima, koji su se još uvek borili protiv cara Leopolda na Balkanu. Taj rat na Balkanu će trajati do 1699[32].

Nemački kneževi su bili spremni da sarađuju u ratu protiv Francuza i da prihvate cara Leopolda I kao vođu. Pošto je Švedska bila deo alijanse odlučilo se da se pitanje Pomeranije ne pokreće, jer je to bio sporan deo za Brandenburg-Prusku.

Irska (1689—1691)[uredi | uredi izvor]

Mapa Britanskih ostrva. Za Luja XIV irski pohod je bio više pokušaj da omete Vilijama III, nego što je bio pokušaj da pomogne Džejmsu II da se domogne engleskog trona[28]

Rat u Irskoj bio je nastavak rata na kontinentu. Proterani Džejms II je napustio Francusku i zajedno sa grofom Davuom i drugim pristalicama iskrcao se u Irskoj u martu 1689. Džejms se nadao da će uz pomoć vojvode od Tirkonela, koji je bio katolik uspeti da ovlada Irskom, pa će kasnije krenuti na Škotsku i Englesku i da će moći da se vrati na tron[33]. Međutim postojale su prepreke tom planu.

  • Džejmsove pristalice u Irskoj nisu pokazivale odlučnost da oslobađaju Škotsku i Englesku za Džejmsa. Mnogi od njih su želeli da potpuno raskinu veze sa Engleskom.
  • Luj XIV je finansirao Džejmsa i nije bio spreman da snabdeva vojsku u Irskoj.
  • Alster sa protestantskim uporištima bio je protiv katoličkog kralja[34].

Alster se pokazao kao veoma težak poduhvat. Nakon 105 dana opsade Londonderija 10. avgusta su odustali Džejmsova vojska je odustala. Isti taj dan Džejmsove snage su bile teško poražene kod Njutaunbatlera. Jakobiti su se zvale pristalice Džejmsa II u Engleskoj. Vilijamova vojska je bila poražena kod Dandija u bici kod Kilikrankija 6. avgusta 1689. Međutim škotski jakobiti su poraženi kod Dankelda 31. avgusta i tada je došlo do kraha jakobitske borbe u Škotskoj[35].

Vilijamova vojska od 15.000 Holanđana, Engleza i Danaca iskrcala se 23. avgusta u Irskoj blizu Bangora. Nakon zauzimanja Karikfergusa i Belfasta zaustavili su se u Dandalku, gde su i prezimili. Tokom zime vojska se osipala kao rezultat bolesti i dezerterstva[36]. Džejms II je verovao da uz malu francusku pomoć mogu da isteraju Vilijamovu vojsku iz Irske. Džejmsovoj vojsci je nedostajalo opreme, municije i snabdevanja. Luju XIV je bila potrebna vojska na evropskom ratištu, pa je bio neodlučan da šalje vojsku u Irsku[37]. Ipak je u martu 1690. poslao 6.000 vojnika sa savojskog fronta[38]. Vilijam je zaključio da je potrebno da pošalje pojačanja u Irsku, pa je najavio da će lično doći u Irsku sa znatnom vojskom[36]. Vilijam je došao 24. juna 1690. sa 15.000 vojnika. Ukupno je imao 44.000 vojnika u Irskoj[39], a Džejms 39.000. Francuska flota nije ni pokušala da spreči engleski desant u Irskoj. Francuskoj je bilo u interesu da Vilijam usmerava svoju pažnju i sredstva na Irsku.

Bitka kod Flera (1690).

U međuvremenu se glavno žarište rata na kontinentu pomaklo sa Rajne na Špansku Nizozemsku i na francusko-flandrijsku granicu. Francuzi su 1. jula 1690. pod komandom vojvode od Luksemburga pobedili savezničku vojsku u bici kod Flera. Francuska mornarica je nakon pomorske pobede 10. jula nad anglo-holandskom flotom dobila kontrolu nad Lamanšom. Francuski uspesi su bili ugrozili dovlačenje pojačanja u Irsku, ali predstavljali su i pretnju da je moguća invazija Engleske[40]. Vilijam je 12. jula pobedio Džejmsovu vojsku u bici na Bojnu u Irskoj. Džejms je posle toga pobegao u Francusku. Još uvek je Francuska bila u strateškoj prednosti. Bitku na Bojnu i dan danas slave protestanti u Severnoj Irskoj. Taj dan oranžisti slave serijom parada i marševa i izazivaju revolt katolika i sukobe sa policijom.

Vilijamove snage su zauzele Dablin i Voterford, ali nisu uspeli u opsadi Limerika, pa se Vilijam u septembru 1690. vratio u London[41]. Borbe u Irskoj su se nastavile, ali Francuzi su imali još manje razumevanja da pošalju vojsku u pomoć jakobitima. Tokom 1691. Vilijamova vojska je nakon opsade zauzela Atlon u julu 1691, a kod Aurima su 22. jula pobedili jakobite. Limerik je ponovo bio opsedan 4. septembra 1691. Posle toga sklopljen je sporazum iz Limerika 3. oktobra 1691, kojim je okončan rat u Irskoj. Irska je ostala pod Vilijamovom kontrolom.

Nastavak rata na kontinentu (1691—1697)[uredi | uredi izvor]

Bitka kod Barflera 29. maja 1692.

Nakon mirenja (mirovnog sporazuma) sa Irskom, Vilijam III od Engleske je imao potrebnu vojsku za rat protiv Francuske. Oko 12.000 Iraca je pobeglo u Francusku i borilo se na francuskoj strani. Početkom 1691. Vilijam se vratio u Špansku Nizozemsku, ali taj pohod je ipak bio neuspešan po snage alijanse[42]. Maršal Bufler je zauzeo Mons 10. aprila, a maršal Luksemburg je pobedio Valdeka u bici kod Lojze 19. septembra. Posle toga kapitulirao je i Namir 25. maja —26. maja 1692, pa su Francuzi bili spremni za invaziju Engleske.

U Sen Žermenu dvor izgnanog kralja Džejmsa II dve godine je insistirao kod Francuza da je Engleska zrela za povratak i ustoličenje kralja Džejmsa[43]. U tu svrhu pripremljeno je 20.000 vojnika oko Šerbura, a francuska flota se koncentrisala u normandijskim i bretonskim lukama. Engleska se podsetila 1588. i čuvene španske armade, pa je pripremljena odbrana u slučaju invazije. Usledila je pomorska bitka za kontrolu kanala. Engleska flota od 99 brodova pod komandom admirala Rasela i Rukea porazila je francusku flotu od 44 broda. U bici kod Barflera i La Hoga od 29. maja do 4. juna 1692. uništeno je 12 francuskih brodova[44]. Ta bitka ne samo da je okončala snove o invaziji, nego je i osakatila francusku atlantsku flotu[45].

Drugi frontovi su bili manje aktivni. Operacije duž Rajne i Mozela smanjile su se po intenzitetu u odnosu na početne okršaje. Nemačke snage su bile brojnije od francuske vojske pod zapovedništvom maršala de Lorža. Maršal je imao oko 45.000 vojnika. Nije bilo odlučujućih sukoba na istoku[46]. U Španskoj Nizozemski Luj je oboleo i otišao u Versaj. Od tada nikad više nije učestvovao u bitkama. U njegovo ime maršal Luksemburg je pobedio Vilijamovu vojsku u bici kod Landena. Bitka kod Landena je bila sa velikim brojem žrtava[47], ali imala je veoma male posledice. Tokom 1694. glad je iscrpila obe strane, pa te godine nije bilo ni velikih bitki ni opsada. Vilijam je zauzeo malu tvrđavu, ali nijedna strana nije želela ponavljanje klanice kod Landena[48]. Nakon pomorskog poraza francuska flota je bila okovana za luke, pa je engleska mornarica imala odrešene ruke i pomagala je savezničke ratne napore u Italiji i Španiji. Francuzi su svoju flotu potom preorijentisali na piratske napade. Izazvali su teške štete prekomorskoj trgovini, pa je engleska i holandska flota bila prisiljena da uspostavi blokadu francuskih luka. Zbog toga se engleska flota nije mogla koristiti za ofanzivne operacije protiv francuskih poseda. Luj je mogao biti pobeđen samo na kopnu[45].

Nepobedivi Lujov maršal Luksemburg umro je u januaru 1695. Maršal Vilroa postao je zapovednik francuske vojske u Španskoj Nizozemski. Pošto Vilroa nije imao sposobnosti jednog Luksemburga dolazi sve više do izražaja odbrambeni karakter rata. Saveznici su uspeli da pobede u jednoj velikoj bici i da zauzmu Namir.

Na Savojskom frontu za razliku od ostalih ratišta odvijale su se manevarske bitke. Za razliku od ostalih komandanata toga doba francuski komandant Nikola Katina nije bio aristokratskog porekla.[49]

U severnoj Italiji francuske snage su mnogo ranije pod zapovedništvom maršala Katine pobedile vojvodu od Savoje Vitorija Amedea II od Sardinije u bici kod Stafarda 18. avgusta 1690. Tokom 1691. Katina je zauzeo Nicu krajem marta i Karmanjolu južno od Torina. Kada je Savoja dobila pojačanja carske vojske imali su tada 45.000 vojnika, pa su prisilili maršala Katinu da se povuče, a pri tome su povratili Karmanjolu u oktobru. Iako su savojske snage imale veliku brojčanu nadmoć tokom 1692. Francuzi su uspešno odolevali i držali su Susu i Pinjerolo. Francuzi su tokom 1693. dobili pojačanja, pa je 4. oktobra 1693. pobedio Viktora Amadeusa u bici kod Marsalje[49]. Tokom 1694. to ratno žarište bilo je relativno mirno. Do 1695. Amadeus i Luj su bili spremni za dogovor.

Sklopili su mir potpisivanjem Torinskog sporazuma 29. avgusta 1695. Vojvoda od Savoje je bio prvi veliki član alijanse, koji je napustio Veliku alijansu. Ipak Luj XIV je pristao na bitne ustupke. Predao je Nicu i tvrđavu Pinjerolo Savoju, a napustio je i tvrđavu Kasal Montferato. Međutim taj mirovni sporazum bio je na štetu španske i austrijske vojske, jer je oslobodio deo francuskih vojnih potencijala. S druge strane otvorio je mogućnost francuske invazije prema Milanskom vojvodstvu, koje je bilo u španskom posedu. Španija i Austrija zaključuju primirje sa Francuskom u severnoj Italiji. Vilijam III je bio zaprepašten jer je to primirje omogućilo Luju XIV da prebaci 30.000 vojnika na front u Španskoj Nizozemski[50].

Tokom 1696. i 1697. bilo je malo borbe na glavnom teatru rata. Vilroa u Flandriji i Bufler na Mozelu imali su zajedno 125.000 vojnika protiv Vilijama III, markgrofa od Badena i grofa od Hesena, koji su imali podjednak broj vojnika. Na početku pohoda 1697. Francuzi su 5. juna zauzeli At, a grof od Badena je u septembru zauzeo Ebernberg upravo pred kraj rata. Predstavnici Luja XIV i Vilijama III pregovarali su o miru [49]. Holandija, Engleska i Francuska suočavale su se s ekonomskim i finansijskim iscrpljenjem[50].

Jedino je na španskom frontu došlo do nekih pomeranja. Španci nisu mogli da pruže jak otpor, a saveznici nisu mogli da pomognu[51]. Na španskom frontu je bila potrebna pomoć mornarice da bi se zauzeli gradovi, od kojih je Barselona bila najbolji plen[46]. Francuske snage su imale 12.000 vojnika 1690, da bi tokom 1691. imali samo 10.000. Samo su tokom 1694. imali 26.000 vojnika, jer su ostali frontovi bili mirni u to doba. Rosas je pao 1693, pa su Francuzi prodrli dublje u Kataloniju i pobedili su Špance u bici kod Tera 27. maja 1694. Francuzi su zauzeli Palamos 10. juna i Heronu 29. juna. Dolazak savezničke flote zaustavio je pokušaj opsade Barselone 1694/95. Kada je flota 1696. otplovila za Kadiz i kasnije severno vojvoda od Vendoma je uz pomoć francuske flote zauzeo Barselonu 1697.

Severna Amerika (1689—1697)[uredi | uredi izvor]

Evropski rat se reflektovao i u Severnoj Americi. Francuska i Engleska su se formalno složile da ne šire rat u kolonije, ali francuska politika u Severnoj Americi i Zapadnoj Indiji (Karibi) bila je agresivna prema engleskim kolonijama[52]. Francuzi su napali na nekoliko mesta:

  • ostrvo Sveti Kits i Nevis
  • duž Misisipija
  • od Akadije do Mejnea
  • na severu među indijanskim plemenima između Kanade, Njujorka i Nove Engleske[52]. Hadsonov zaliv je bio žarišna tačka spora između protestantskih engleskih kolonista i katoličkih francuskih kolonista. Obe strane su polagale pravo na njega i na trgovinu. Vilijam je obavestio svoje koloniste 1689. da namerava da započne rat sa Francuskom.
Kvebečke baterije pucaju na engleske brodove u oktobru 1690, odštampano u 19. veku

Taj rat u Severnoj Americi nazivao se Rat kralja Vilijama. Engleski kolonisti su bili brojniji od francuskih, ali neprekidno su gubili u bitkama. Nova Francuska je dobro organizovala francusku vojsku, kanadsku miliciju i indijanske saveznike da napadaju pogranična naselja[53]. Sukob je počeo 1689. nizom indijanskih masakara, koje je potakao guverner Kanade. Razorili su Dover u Nju Hempširu, pa je usledilo razaranje niza gradova engleskih kolonista[54]. Engleski kolonisti su održali konferenciju 1. maja 1690. u Albaniju i odlučili su da izvrše invaziju Kanade. Kopnene trupe engleskih kolonista krenule su za Montreal, a mornarica je krenula prema Kvebeku. Pre toga mornarica je 11. maja zauzela centar francuske Akadije Port Rojal. I kopnena i pomorska ekspedicija doživele su poraz, a Francuzi su povratili Port Rojal. Engleski kolonisti su krenuli da traže pomoć od Engleske. U to doba engleska mornarica je bila zauzeta u Lamanšu i stalnim prevozom vojske i snabdevanja, tako da su mogli veoma malo da pomognu udaljenoj koloniji. Kolonistima je ostavljeno da se sami brane[53]. Dalji tok rata sveo se na manje oružane sukobe. Irokezi su bili engleski saveznici. Francuzi i njihovi indijanski saveznici su 1693 i 1696. uništavali irokeska naselja i useve, a engleski kolonisti nisu dolazili u pomoć. Kada je potpisan Sporazum u Rizviku 1697. Irokezi ga nisu prihvatili, nego su sa Francuzima ratovali do 1701[55].

Posledice[uredi | uredi izvor]

Mapa evropskih granica kakve su bile nakon sporazuma u Rizviku i pred poslednji rat Luja XIV, Rat za špansko nasleđe 1701.

Postojao je veliki pritisak i u Engleskoj i u Holandiji da se sklopi mir. Trgovina u obe zemlje je nazadovala. Trgovački putevi su bili ometani ili prekidani, a finansijska i ekonomska iscrpljenost se osećala ne samo u Engleskoj i u Holandiji, nego i kod protivnika u Francuskoj[50]. Do kraja 1696. i Vilijam III od Engleske i Luj XIV su bili odlučni da sklope mir. Luj je postao sve umereniji, a osim toga osećao je da je potrebno da razbije savezničku koaliciju pre nego što umre Karlos II od Španije. Francuska je imala mnogo manje šanse da dobije špansko nasleđe, ako u tom trenutku bude u ratu sa Španijom i ako austrijski saveznici budu odlučni da podržavaju Leopolda I kao glavnog naslednika španske krune[50].

Mirovni kongres je otvoren u maju 1697. u Vilijamovoj palati u Rizviku (sada je to grad Rajsvajk) blizu Haga. Šveđani su bili službeni posrednici u mirovnim pregovorima, ali Vilijamov savetnik Vilijam Bentnik i Lujov general maršal Bufler su smatrali da će do sporazuma lakše da dođu privatnim razgovorima. Vilijam više nije imao namere da nastavlja rat ili da zastupa Leopoldova prava u Rajnskoj oblasti ili Leopoldove polaganja prava na nasleđe španske krune. Za Vilijama je bilo najvažnije da osigura Englesku i Holandiju i da dobije od Luja priznanje da je Slavna revolucija bila legitimna i da je on legitiman naslednik engleske krune[56].

Mirovni sporazum u Rizviku Francuska, Engleska, Holandija i Španija potpisali su 20. septembra 1697. Leopold I je želeo nastavak rata da bi ojačao svoja polaganja prava na nasleđe španske krune, pa nije odmah želeo da potpiše mirovni sporazum. Pošto je još uvek bio u ratu sa Turcima nije mogao sam da ratuje protiv Francuske, pa je 30. oktobra 1697. i on potpisao mirovni sporazum[56].

Po mirovnom sporazumu

  • Francuska zadržava celi Alzas i Strazbur
  • Španiji se vraća Luksemburg
  • Španiji se vraćaju sva područja dobijena zahtevima o reujedinjenjima u Španskoj Nizozemski
  • Francuska vraća i teritorije zauzete tokom rata u Rajni i Loreni, ali zadržava dovoljno da osigura vojnu kontrolu
  • Francuska vraća deo Katalonije zauzet tokom rata
  • Francuska popušta i po pitanju Palatinata i Kelna[56]
  • U Severnoj Americi uspostavlja se stanje kao pre izbijanja rata
  • U Karibima Španija formalno predaje Santo Domingo Francuskoj[57]

Leopold I i nemački kneževi nisu uspeli da potisnu Francusku u njene granice po Vestfalskom miru, ali nije ni Luj XIV uspeo u svojim namerama velikog proširenja u Rajnskoj oblasti. Austrija će nakon Karlovačkog mira 1699. sa Turcima dobiti celu Mađarsku i Transilvaniju i time mnogo veći uticaj.

Luj XIV je nastavio da štiti Džejmsa II, ali po mirovnom sporazumu morao je priznati protestantsku Englesku i Vilijama III kao kralja. Jakobiti su bili suzbijeni, a Škotska i Irska su bile čvrsto pod engleskom kontrolom. Francuska je izgubila pomorsku moć, što je utrlo put engleskoj dominaciji na morima u veku, koji je usledio[58]. Francuska i Velika alijansa su rešili pitanje francuskih granica. Međutim ostalo je nerešeno pitanje ko će naslediti Karlosa II od Španije. Unutar četiri godine posle mirovnog sporazuma Džejms II i Vilijam III će umreti, a Luj XIV i Velika alijansa će započeti novi rat zvan Rat za špansko nasleđe.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Parker et al: The Cambridge Illustrated History of Warfare,. стр. 128. Taj broj uključuje pomorske snage i Engleske i Holandije. Od toga je 100 engleskih brodova van ratišta i 69 holanskih van ratišta.
  2. ^ Dupuy: The Collins Encyclopaedia of Military History 4th ed.. стр. 580. Taj broj predstavlja snagu na vrhuncu rata 1693. Iapk to je samo broj na papiru, jer prava ratna snaga je bila nešto preko 350.000 vojnika.
  3. ^ Parker et al: The Cambridge Illustrated History of Warfare,. стр. 128. Taj broj uključuje 93 broda van ratišta.
  4. ^ a b Lynn 2002, str. 35.
  5. ^ Carsten 1961, str. 210
  6. ^ McKay & Scott 1984, str. 22.
  7. ^ McKay & Scott 1984, str. 25
  8. ^ McKay & Scott 1984, str. 33
  9. ^ McKay & Scott 1984, str. 34
  10. ^ -McKay-. Vilijam je 1672. postao doživotni vladar Holandije (statholder)
  11. ^ a b v Lynn 2002, str. 48 Do vojski na bojnom polju nije stigla vest o francusko-holandskom miru, pa je 14. avgusta došlo do nepotrebne bitke kod Sen Denisa
  12. ^ Doyle: Short Oxford History of France – Old Regime France,. стр. 181. Iako je Najmegenski mir predstavljao uspeh za Luja, bio je razočaran mirom i dao je otkaz Pomponu, ministru, koji je pregovarao o miru.
  13. ^ McKay & Scott 1984, str. 36.
  14. ^ Doyle 2001, str. 182
  15. ^ McKay & Scott 1984, str. 37.
  16. ^ McKay & Scott 1984, str. 38. Luj je mislio da ima tako jaku podršku kod nemačkih država, da ako bi umro Leopold oni bi čak mogli birati francuskog kandidata za cara.
  17. ^ a b McKay & Scott 1984, str. 38
  18. ^ a b v g McKay & Scott 1984, str. 39
  19. ^ Doyle 2001, str. 183
  20. ^ a b Miller 2000, str. 143
  21. ^ Miller: James II,. стр. 145. Već jula 1685. sumnjao je da hugenoti sarađuju sa manmutovskom protestantskom pobunom.
  22. ^ a b v McKay & Scott 1984, str. 41
  23. ^ McKay & Scott 1984, str. 42
  24. ^ a b Miller 2000, str. 189
  25. ^ Miller 2000, str. 191.
  26. ^ Lynn 2002, str. 81.
  27. ^ a b v McKay & Scott 1984, str. 44
  28. ^ a b v Lynn 2002, str. 50
  29. ^ Chandler 2003, str. 30
  30. ^ Miller 2000, str. 209
  31. ^ a b McKay & Scott 1984, str. 47
  32. ^ McKay & Scott 1984, str. 45
  33. ^ McNally 2005, str. 13
  34. ^ Chandler 2003, str. 34
  35. ^ Kinross 1998, str. 17
  36. ^ a b Miller 2000, str. 228
  37. ^ Kinross 1998, str. 14
  38. ^ Kinross: The Boyne and Aughrim: The War of the Two Kings,. стр. 23. Šest hiljada Iraca je poslano u Evropu kao zamena za te Francuze.
  39. ^ Kilpatrick: William of Orange: A dedicated Life 1650-1702,. стр. 57. Jačina Vilijamove vojske se procenjuje od 35.000 do 44.000, zavisno o izvoru.
  40. ^ Chandler, str. 35
  41. ^ Chandler, str. 37
  42. ^ Chandler, str. 43
  43. ^ Churchill 2002, str. 13.
  44. ^ Lynn, str. 230
  45. ^ a b Mackay & Scott: The Rise of the Great Powers 1648–1815,. str. 48.
  46. ^ a b Lynn, str. 57
  47. ^ Churchill 2002, str. 16.
  48. ^ Kilpatrick 1998, str. 73
  49. ^ a b v Lynn, str. 60
  50. ^ a b v g McKay & Scott 1984, str. 51
  51. ^ McKay & Scott 1984, str. 49
  52. ^ a b Guttridge, str. 45
  53. ^ a b Taylor 2002, str. 290
  54. ^ Elson, str. 163
  55. ^ Taylor 2002, str. 291
  56. ^ a b v McKay & Scott 1984, str. 52
  57. ^ Parker, str. 156
  58. ^ McKay & Scott 1984, str. 53

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Rat Velike alijanse na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рат_Велике_алијансе&oldid=27553480”