Rašomon (film)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Rašomon
Rashomon poster 2.jpg
Rašomon
Izvorni naslov Rašomon
Žanr misterija
drama
Režija Akira Kurosava
Glavne uloge Toširo Mifune
Mačiko Kio
Masajuki Mori
Godina 1950.
Trajanje 88 minuta
Zemlja Japan Japan
Jezik japanski
IMDb veza

Rašomon je japanski film napravljen 1950. godine u režiji Akire Kurosave. Glavne uloge tumače Toširo Mifune, Mačiko Kio i Masajuki Mori.

Kratak sadržaj[uredi]

Applications-multimedia.svgUPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

Jedan od najpoznatijih i opšteprihvaćenih filmskih režisera, Japanac Akira Kurosava dobitnik mnogih izutenih nagrada i priznanja, snimio je, polovinom prošlog veka, film „Rašomon“ Ovaj njegov film je poznat u čitavom svetu. Predstavlja jedno od najboljih filmskih ostvarenja ikada a govori, između ostalog, i o jednoj velikoj ljudskoj mani: sebičnosti.

Radnja filma odvija se u Japanu, u manastiru Rašomon gde se susreću jedan drvoseča i sveštenik, a tu je i njihov prijatelj kome oni prepričavaju jedan događaj. Sagledavajući svako iz svog ugla događaj, drvoseča (Takaši Šimura) i sveštenik (Minoru Čijaki) prepričavaju jedan događaj, tačnije incident koji se desio u šumi. Naime, čuveni bandit Tadžomaru je, odmarajući se u šumi, primetio jednog čoveka (Masuki Mori) i njegovu ženu (Mačiko Kio) koja je jahala konja i išla odmah pored muža. Ona je na glavi imala šešir i veo pa Tadžomaru nije mogao da joj vidi lice, u prvi mah. Kasnije je uspeo da joj vidi lice i bio je očaran njenom lepotom. Hteo je da se oženi njome. Odlučivši da ne čeka ni trenutak, Tadžomaru je prišao čoveku kojeg je nagovorio da pođe s njim dublje u šumu da bi mu pokazao tajni, skriveni grad, pun blaga. Odvevši ga dalje od žene, koja je sama ostala s konjem, Tadžomaru je uspeo da napadne čoveka s leđa i da ga zaveže. Zatim ga je takvog zavezanog ostavio u šumi i pozvao njegovu ženu da vidi šta je on s njenim mužem uradio. Pošto je spavao sa ženom pred očima njenog muža, žena je počela da plače moleći Tadžomarua da oslobodi njenog muža kako bi se njih dvojica časno borili, jer ne bi mogla da podnese da ostane u životu, ako bi dva čoveka znala za njenu sramotu. Tadžomaru ga je pobedio i ubio, a kad se osvrnuo, žene nigde nije bilo... To je samo jedna verzija koja je ispričana. Sledeća govori kako je žena bila prisutna u trenutku kad su se njih dvojica borili i da je tu borbu ona na trenutak prekinula svojim plačom i osuđivanjem njih dvojice. U filmu se pojavljuje i sud, tačnije policija, kojoj su sami očevici pričali onako kako je bilo. U sudu su govorili i bandit i žena i čovek - preko posrednika. Zadnju verziju, onu koja najviše odgovara istini, prepričava drvoseča, očevidac, ali ne na sudu, već u manastiru.

Poruke filma[uredi]

Ovaj film je svakako vrhunsko filmsko ostvarenje, pre svega zbog činjenice da su glumci sjajno odigrali svoje uloge ali i zbog toga što postavlja mnogobrojna filozofska i psihološka pitanja kao što su: da li su ljudi po prirodi sebični ili nisu. Da li se može iskreno verovati ljudima? Da li se može i verovati u njih? Kurosava je, osim sebičnosti, u filmu prikazao i druge ljudske mane: netrpeljivost, isključivost, nepouzdanost, sklonost izmišljanju. Ovim filmom Kurosava je pokazao da su ljudi po prirodi sebični, ali i to da nije istina da ne mogu da se promene. Svaki od tih ljudi priča svoju priču i svaka od njih se razlikuje. Nijedna nije ista. Svako priča priču onako kako ju je sam doživeo, želeći time da onog drugog uveri u istinu koju govori. To je sebičnost, kaže se u filmu. Tek na kraju daje se objektivna slika. Međutim, ovaj film postavlja još puna pitanja, na koja se mogu dati različiti odgovori. Svakako da ovaj film treba pažljivo da se odgleda, jer je odista remek – delo.