Revizor (komedija)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Revizor
Nikolai Gogol - Revizor cover (1836).jpg
Naslovna strana prvog izdanja
Autor Nikolaj Vasiljevič Gogolj
Originalni
naziv
Revizor
Država Zastava Rusije Ruska Imperija
Jezik ruski
Vrsta dela komedija karaktera
Datum izdanja 1836. (prvo izdanje)
1842. (drugo izdanje)
Vreme radnje XIX vek
Mesto radnje Neimenovana varoš, Ruska Imperija
Glavni lik Ivan Aleksandrovič Hlestakov
Anton Antonovič

Revizor (rus. Ревизор) je dramsko delo ruskog pisca Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, po vrsti komedija karaktera. Prvo izdanje objavljeno je 1836, a drugo, prepravljeno izdanje 1842. godine. Gogolj je ovu komediju napisao inspirisan anegdotom koju mu je prepričao prijatelj Aleksandar Sergejevič Puškin.[1] Revizor je dvadeset godina kasnije poslužio kao inspiracija srpskom piscu Branislavu Nušiću za komediju Sumnjivo lice.[2] Jedno od najvećih dela svetskog realizma, Revizor ismeva društveno stanje i ljudske naravi.[3][4] Tema je uzeta iz društvene stvarnosti Ruske Imperije u prvoj polovini 19. veka.[3] O samom delu, Gogolj je rekao:

U Revizoru ja sam odlučio da na jednom mestu skupim sve ono što je u Rusiji ružno, a što sam ja tada znao, sve nepravde koje se čine na onim mestima i onim slučajevima gde se pravednost traži od čoveka više od svega, i hteo sam da sve ismejem u jedan mah.[3]

Pozadina i inspiracija[uredi]

Početkom svoje karijere, Nikolaj Vasiljevič Gogolj je bio poznat po svojim kratkim pričama, zahvaljujući kojima je zaradio poštovanje drugih ruskih književnika, pogotovo Aleksandra Sergejeviča Puškina. Nakon što je stekao svoju reputaciju, Gogolj je počeo da radi na pozorišnim predstavama. Njegov prvi pokušaj da napiše satiričnu dramu o carskoj birokratiji 1832. nije uspeo, jer je Gogolj strahovao da bi delo moglo biti zabranjeno ili cenzurisano. 1835. je dobio inspiraciju za novo delo od Puškina. Gogolj je 1835. Puškinu napisao:

Učini mi uslugu; pošalji mi neku temu, komičnu li ne, ali autentičnu rusku anegdotu. Moja ruka želi da napiše komediju... Daj mi temu i ja ću sklepati komediju u pet činova — obećavam, smešniju od pakla. Za ime Božje, uradi to. Moj um i moj stomak gladuju.[1]

Puškin je imao spremnu priču o čoveku za koga se greškom umislilo da je revizor iz 1833. Njegove beleške su bile slične onome što će jednoga dana postati bazični elementi za Revizora:

Krispin dolazi u provinciju... na vašar. Gradonačelnik je poštena budala — gradonačelnikova žena flertuje sa njim — Krispin zavodi njegovu kćerku.[5]

Teme[uredi]

Književna kritika je Gogolju prebacivala da u svojoj komediji nije stvorio nijednu pozitivnu ličnost. Posle prvih premijera koje su izazvale velike sporove, diskusije i sukobe, Gogolj je rekao da je stvorio jednu retku pozitivnu ličnost — smeh.[6] Gogolj je smatrao da bi književnost trebalo da prikaže realnost surovu kakva jeste i da bi takva realnost morala da se menja. Pišući svoj roman Mrtve duše, Gogolj je zapisao:

Zato što je već vreme, najzad, da se dozvoli pozitivnoj ličnosti da predahne; zato što smo pretvorili u tegleće kljuse pozitivnog čoveka i što nema pisca koji nije jahao na njemu, terajući ga i bičem i svačim što mu padne pod ruku; zato što su izmučili pozitivnu ličnost do te mere da sada na njoj nema ni senke od vrline, nego su ostale samo kost i koža umesto tela; zato što licimerno dozivaju pozitivnu ličnost; zato što ne poštuju tu pozitivnu ličnost. Ne, vreme je najzad da se upregne i podlac. Dakle, prežemo podlaca![7]

Zbog oštrog Gogoljevog prikaza ruskog društva, cenzor je najpre odbio delo 1835, ali je nakon apela samog cara Nikolaja I dao dozvolu da se stavi na pozorišni repertoar. Ali, uspeh ovog dela toliko je prodrmao birokratiju u Rusiji, te je konstanti pritisak putem novina primorao Gogolja da se preseli u Rim.[7] Revizor pokazuje sve društvene poroke, socijalna zla, dvoličnost u druge društvene probleme.[8] Svi likovi prikazani u komediji, sem Hlestakova, prikazani su kao naivni, skloni dodvoravanju, nesposobni i nesnalažljivi.[5] Gogolj je odlično prikazao sve probleme društva Ruske Imperije 19. veka, ismevajući društveno stanje i ljudsku narav.[3][4][5] On je rekao:

U Revizoru ja sam odlučio da na jednom mestu skupim sve ono što je u Rusiji ružno, a što sam ja tada znao, sve nepravde koje se čine na onim mestima i onim slučajevima gde se pravednost traži od čoveka više od svega, i hteo sam da sve ismejem u jedan mah.[3]

Radnja[uredi]

Revizor se sastoji iz pet činova. Radnja se odigrava u provincijskoj sredini i prikazuje sve slojeve društvenog aparata, sudstvo, zdravstvo i obrazovanje. Gradonačelnik Anton Antonovič poziva sve glavne ljude u gradu da im saopšti iznenadnu i neprijatnu vest — u grad dolazi revizor iz Petrograda. Iz njegovih reči se saznaje da u bolnici vlada prljavština, bolesnici liče na kovače, nema bolesničkih lista i dijagnoza, sve zaudara na kupus, puši se duvan. U sudu je opšti nered; sudija, veliki ljubitelj lova, uzima lovačke pse za mito, a gradonačelnik sve što mu padne šaka, bilo da je to skupocena bunda, šal ili bilo šta drugo. Gradske spahine Dopčinski i Bopčinski donose vest da je revizor odseo u gradskoj gostionici, da mu je ime Ivan Aleksandrovič Hlestakov i da je tu već dve nedelje. Nastaje opšti metež, jer su svi u strahu da je revizor za te dve nedelje primetio mnoge stvari koje mu se nisu dopale. Odlučuju da svi odu u gostionicu i potraže ga.

U drugom činu, mesto dešavanja je gostionica, odnosno soba u kojoj su odseli Hlestakov i njegov sluga Osip. Iz Osipovog monologa saznajemo da je već drugi mesec kako je Hlestakov krenuo iz Petrograda, ali nikako da stigne u Saratov gde mu žive roditelji. Hlestakov je u prethodnom mestu izgubio sav novac kockajući se i u ovom gradu ne može ništa da plati, te mu gostioničar preti da će ga prijaviti vlastima i oterati ga zatvor. Upravo tada dolazi gradonačelnik sa svojom svitom, i nastaje komična situacija koja se gradi na nesporazumu i uzajamnom strahu. Hlestakov je ubeđen da je gradonačelnik došao da ga uhapsi, a gradonačelnik da je „revizor“ nezadovoljan situacijom koju je zatekao.

Gradonačelnikova žena Ana Andrejevna i kćerka Marija Antonovna takođe su uzbuđene jurnjavom koja je nastala u gradu. Dopčinski im javlja da će u njihovu kuću na konak doći „revizor“ i da ona, Ana Andrejevna, sve dobro pripremi. Gradonačelnik dovodi uglednog gosta u kuću, i tu do izražaja dolazi provincijski duh njegove supruge i kćerke. One su obe fascinirane prisustvom i pričama Hlestakova o petrogradskom životu i otmenom gradskom društvu. Hlestakov, u pričanju, gubi granicu između istinitog i izmišljenog. Gradonačelnik i svi oko njega drhte od straha i divljenja slušajući sve te priče, a Hlestakov se sve bolje i više upušta u svoju ulogu. Hlestakov shvata koliko su malograđani spremni da ocrne sve oko sebe kako bi se izdigli u odnosu na ostale i šta su sve spremni da urade da bi očuvali svoj položaj u društvu. Prvo mu dolazi Ljapkin–Tjapkin, sudija. Kao i svi, i sudija je zaplašen revizorom. Sudija ogovara svakog od bližnjih kako bi sebe prikazao u što boljem svetlu, a Hlestakov mu obećava da će mu pomoći ukoliko mu on pozajmi svoj novac. Za sudijom mu dolaze i druge važne ličnosti u gradu, trgovci koji se žale na gradonačelnika i žena jednog podoficira, čijeg je muža gradonačelnik nezakonito oterao u vojsku, a nju išibao. Hlestakov svima obećava da će im pomoći, ako mu zauzvrat pozajme određenu svotu novca.

Hlestakov se naizmenično udvara gradonačelnikovoj ženi i kćerki, da bi se na kraju stekao utisak da on prosi Mariju Antonovnu. Ana Andrejevna ne mari za ženidbu kćerke i Hlestakova; ona smatra da Hlestakov njoj udeljuje komplimente, kojima ona hrani svoju sujetu. Hlestakov piše pismo svom prijatelju, novinaru, u Petrograd, čiji će se sadržaj otkriti u petom činu. Odlazi, uz izgovor da će se ubrzo vratiti, a gradonačelnikova porodica ostaje presrećna jer se stvari za njih odigravaju na takav neverovatan način.

Peti čin donosi razrešenje radnje. Na početku čina je data slika malograđanske porodične sreće. Gradonačelnik u udaji svoje kćeri vidi šansu za napredak u karijeri, a verujući da će mu zet obezbediti visoki položaj u prestoničkom društvu, izriče pretnje i osvetu svima koji su se žalili na njega. Svi likovi — sudija, školski nadzornik, upravnik bolnice, trgovci i policajci sa svojim suprugama, malograđankama — dolaze da mu čestitaju, a onda sledi šok za sve njih. Dolazi upravnik pošte sa Hlestakovljevim pismom, koji oni naglas čitaju. U njemu Hlestakov ismeva svakog od njih panaosob, a takođe otkriva da on nije nikakav revizor, već slučajni prolaznik i prevarant. Dok se svi čude brukom koju je ovo pismo izazvalo, stiže vest da je pravi revizor došao u mesto.

Vest koja je pristigla skameni celu grupu. Sve se pretvara u nemu cenu, u kojoj nema ni pokreta ni reči. Tako su na kraju drame likovi u istom položaju kao i na početku predstave, kao da se epizoda sa Hlestakovim nikada nije ni dogodila.

Likovi[uredi]

  • Anton Antonovič Skvoznik–Dmuhanovski je gradonačelnik mesta. Prema Gogoljevoj „napomeni gospodi glumcima“, on je čovek koji je ostario u državnoj službi i, na svoj način, promoćuran. Pravi se da je čestit, iako je podmitljivac.[9]
  • Ana Andrejevna, njegova žena, provincijska koketa, delimično vaspitana na romanima. Vrlo je ljubopitljiva i često ispoljava taštinu.
  • Marija Antonovna, gradonačelnikova kćerka, koju majka vaspita po sebi.
  • Ivan Aleksandrovič Hlestakov je činovnik iz Petrograda, mladić od dvadeset i tri godine. Gogolj ga opisuje kao „vitkog, suvonjavog; priglupog i, štono vele, malo udarenog“.[9] Ljudi iz varoši umišljaju da je on revizor.
  • Osip, Hlestakovljev sluga; mudrica je i voli da samom sebi drži pridike na račun svoga gospodara.
  • Luka Lukič Hlopov, školski nadzornik. Hlestakov u pismu navodi da „školski nadzornik smrdi na crni luk“.[10] Njegova žena slična je Ani Andrejevnoj.
  • Amos Fjodorovič Ljapkin–Tjapkin je oblasni sudija. Gogolj navodi da je on „pročitao pet–šest knjiga i stoga je pomalo slobodouman“.[9] Veliki je ljubitelj dosetki i pridaje važnost svakoj svojoj reči.
  • Artemij Filipovič Zemljanika je upravnik bolnice, „prepredenjak i lupež“.[9]
  • Ivan Kuzmič Špekin, upravnik pošte koji čita tuđa pisma.[10]
  • Pjotr Ivanovič Bopčinski i Pjotr Ivanovič Dopčinski, gradske spahije. Dopčinski je malo ozbiljniji od Bopčinskog, ali je Bopčinski nametljiviji i življi od Dopčinskog.
  • Hristijan Ivanovič Hibner, sreski lekar koji ne razume ni reč ruskog jezika.[11]
  • Fjodor Andrejevič Ljuljukov, Ivan Lazarevič Rastakovski i Stepan Ivanovič Koropkin, penzionisani činovnici, vrlo ugledni u gradu.
  • Stepan Iljič Uhovjortov, policijski pisar.
  • Svistunov, Pugovicin i Deržimorda, policajci.
  • Abdulin, trgovac.
  • Fevronja Petrovna Pošljopkina, bravareva žena, koji je gradonačelnik naredio da išibaju.[11]
  • Miška, gradonačelnikov sluga.
  • Podoficireva žena, kafanski momak, gosti i gošće, trgovci, građani i molioci kao pojave.

Reference[uredi]

  1. ^ a b Er, Milton: Beleške o predstavama Nikolaja Gogolja (1980)
  2. ^ Poezija: Narodni poslanik Branislava Nušića
  3. ^ a b v g d Tekst o delu Revizor Nikolaja Vasiljeviča Gogolja
  4. ^ a b D. S. Mirski: Istorija ruske književnosti (1999)
  5. ^ a b v Aleksandar Sergejevič Puškin: Kolekcija celih dela: Br. 8, knjiga 1
  6. ^ Vuletić, Vitomir: Revizor, u ediciji Portret književnog dela (1983)
  7. ^ a b Biografija Nikolaja Vasiljeviča Gogolja
  8. ^ Revizor ili: O sklonosti dodvoravanju, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  9. ^ a b v g Gogolь, Nikolaй Vasilьevič: Revizor – Zamečaniя dlя gospod akterov
  10. ^ a b Gogolь, Nikolaй Vasilьevič: Revizor – Яvlenie VIII
  11. ^ a b Gogolь, Nikolaй Vasilьevič: Revizor – Яvlenie I

Spoljašnje veze[uredi]