Reinkarnacija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Reinkarnacija u hindu umetnosti.

Reinkarnacija ili preporađanje (lat. re-incarnatio - ponovno utelovljenje) je verovanje o ponovnom vraćanje duše u zemaljsko telo.

Prema ovom učenju, čovek se nakon smrti ponovo rađa, odnosno njegov duh se prenosi u neko novo biće ili osobu. Tako dolazi do kontinuiranog života, odnosno do besmrtnosti duše.[1] U varijantama ovog učenja, duša posle smrti provodi neko vreme na onom svetu, pre no što opet siđe na Zemlju da se sjedini s jednim novim ljudskim bićem.

Shvatanje o životu kao cikličnom procesu, tj. prolasku duše kroz različita tela, izvodi se kod mnogih drevnih naroda na osnovu pojava rađanja i smrti, i prenošenja porodičnih osobina kod dece. Pojam veoma sličan reinkarnaciji je i metempsihoza, s jedinom razlikom što se tu duša može useliti i u različite životinje i biljke.

U seobu duša verovali su npr. Pitagora, Empedokle i Platon, a takođe sačinjava bitan element hinduizma, budizma i nekih drugih religija.[2]

Reinkarnacija u hinduizmu[uredi]

Učenje o reinkarnaciji se javilo u Indiji oko 800. p. n. e.[3] Ono je blisko povezano sa konceptom karme, da posledice dobrih ili loših dela čoveka stižu i u sledećem životu.

Preporađanje u budizmu[uredi]

Buda je usvojio ideju preporađanja iz starije indijske religije. Budizam se suočio sa teškoćom prilikom pomirenja verovanja u preporađanje sa doktrinom anatte (nepostojanja sopstva).[4] Međutim, u budizmu nema selidbe duša iz jednog života u drugi. Kada čovek umire, njegovo telo, osnova njegove psihe, raspada se, i tako psihički život se završava. Nema nikakve duše koja bi se mogla preseljavati. Nakon smrti produžuje da postoji samo karmička energija njegovih dela, pa jedino zaista besmrtno u čoveku jesu njegova dela. Stoga je moguća vera u preporađanje i bez vere u večni identitet sopstva ili individualnost duše.

Ideja preporađanja se putem budizma raširila po velikom delu Azije. Kada je budizam dospeo u Kinu, Koreju i Japan, doktrine o karmi i preporađanju, i shvatanje da zaslužni postupci mogu da budu posvećeni pomoći dušama iz nižih ishodišta preporađanja kako bi napredovale do boljih ishodišta, naišle su na širok prijem.

Sve dok je duša sputana karmičkim procesom i nije u potpunosti oslobođena od mržnje, pohlepe i neznanja, nužno mora da podlegne ponovnom rođenju. U budizmu su se razvile različite modifikacije shvatanja preporađanja, ali je suštinska ideja ostala ista. Točak preporađanja (samsara) predstavlja šest vidova postojanja: bogove, polubogove (asure), ljudska bića, životinje, gladne duhove i demone. Duše izuzetno čestitih ljudi ponovo se rađaju kao bogovi; oni koji su živeli dobrim životom vraćaju se na zemlju kao muškarci ili žene, a neki se zbog svojih grehova ponovo rađaju kao životinje, gladni duhovi ili stanovnici pakla.[4]

Sva osećajna bića se smatraju okovanim za Točak preporađanja sve dok ne postignu oslobađanje od karmičkog procesa ulaskom u nirvanu.[4]

Metempsihoza u grčkoj filozofiji[uredi]

Indijsko učenje o reinkarnaciji je našlo pristalice i kod drugih naroda, a naročito kod starih Grka. Metempsihoza je izraz grčkog porekla sa značenjem „prenošenja duše“ (psihe) iz jednog tela u drugo. Za razliku od reinkarnacije, u metempsihozi se duša može useliti i u različite životinje i biljke, a ne samo u ljudsko telo. Učenje o seobi duša su zastupali mnogi antički filozofi, između ostalih Pitagora, Empedokle, Platon i orfičari. Empedokle smatra da reinkarnacija obuhvata i bogove, koji su pali za svoje grehe na zemlju i osuđeni na kružna preovaploćenja. On u stihu opisuje svoja prethodna postojanja:

„Sad sam i ja takav begunac od bogova, koji je zabludeo,
Ja sam pak nekada bio mladić, i devojka i ptica, i žbun,
i nema riba koja u vodi obitava."

Shvatanje slično seobi duša su imali i grčki pesnik Pindar, kao i tragičari Eshil i Sofokle. Po njima, sila jednom učinjenog greha, produžava ponovo da živi u sudbama potomaka i kažnjava se u njima sve novim zločinima i nesrećama.[5]

Vera u preseljenje duša nije bila prihvaćena od kasnijih filosofa. Već je za Aristotela bila nedopustiva ideja o preseljenju duše pošto svako telo ima svoju sopstvenu dušu, svoj „oblik“ ("formu"). Nekoliko vekova kasnije, ovo učenje je zastupljeno kod čuvenog neoplatoničara Plotina.

Reference[uredi]

  1. Ivan Vidanović, Rečnik socijalnog rada
  2. Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  3. Vidi Śvetāśvatara Upanishad 5.11 and Kauśītāki Upanishad 1.2.
  4. 4,0 4,1 4,2 Reinkarnacija, Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  5. Artemije Radosavljević, Učenje o metempsihozi i reinkarnaciji sa hrišćanskog gledišta, Pristupljeno 24. 4. 2013.

Spoljašnje veze[uredi]