Religija

Najbrojnije religije sveta.

Religija predstavlja skup kulturnih sistema, sistema verovanja, i pogleda na svet koji se odnose na čoveka i njegov odnos prema Bogu i svetu koji ga okružuje. Religija ima potrebu da objasni poreklo i smisao života, čoveka i univerzuma.

Prakse različitih religija mogu sadržati: propovedi, bogosluženje, prinošenje žrtvi, različite obrede, praznike, inicijacije, načine sahranjivanja pokojnika, sklapanja braka, meditacije, muziku, umetnost, ples i druge aspekte ljudske kulture. Međutim, postoje primeri religija za koje su neki ili mnogi od ovih aspekata verovanja ili praksi odsutni.

Pojam religija nastao je od latinskog glagola religiere - povezati. Ovaj termin prvi put je upotrebio Laktancije, hrišćanski filozof, 4. vek, govoreći o vezi čoveka sa prirodom, drugim bićima i Bogom.

Postoje tri osnovna pristupa po kojima se može posmatrati religija kao fenomen. To su: subjektivni, objektivni i subjektivno-objektivni pristup.

Sa stanovišta objektivnog pristupa, religija se ne može ispitivati kao svaka druga pojava.

Subjektivni pristup zahteva drugačiji pristup religiji nego ostalim stvarima.

Po trećem stavu, smatra se da se ne može poreći subjektivno, ni objektivno kod religije, jer je ona sinteza objektivnog i subjektivnog. U zavisnosti od društveno-političke situacije i ideologije, postoji više tumačenja religije.

Religija je društvena pojava koja podleže određenim zakonima nastajanja, razvoja i nestajanja. Religiju možemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno Bogom.

Većina religija podrazumeva učenje koje se odnosi na suštinu, svrhu i poreklo svega postojećeg. Takođe, religija podrazumeva i određene oblike verskih zajednica, kao i određene obrede, ritualne radnje koje se obavljaju na posvećenim mestima, odnosno u određenim institucijama (crkve, džamije, sinagoge, hramovi...).

Teorije i nastanak religija

Razni religijski simboli

Prvi oblici religije javljaju se još u prvobitnoj ljudskoj zajednici kao posledica čovekovog shvatanja da se mnoge stvari u prirodi događaju i bez njegove volje i da on na te pojave ne može uticati niti ih kontrolisati. Takve pojave su npr. suše, poplave, munje, gromovi i slično. Tako je čovjek saznao o postojanju viših sila, te su u njegovom umu nastali prvi oblici „bogova“ koji su simbolizovali jedinstvene moći koje vladaju čovekovim postojanjem. Čovek je nastojao ove više sile umilostivi molitvama i žrtvovanjem.

Pojam religija preuzet je u evropske jezike iz latinskog. Rimski pisci izvodili su reč 'religio' iz glagola relegere: ponovno čitati, opet razmišljati (jer o božanskim stvarima treba uvek ponovno razmišljati) ili iz religare: privezati (jer relija veže ljude s bogovima i iz nje slede obaveze prema tim višim silama) ili iz reeligere ponovno uzeti, ponovno izabrati (čime je naglašen dublji smisao voljne i čuvstvene povezanosti s bogom). Rimljani su prvobitno označavali izrazom „religija“ samo svoju vlastitu: tačno ispunjavanje dužnosti naspram viših sila priznatih od rimske države. Slavenska reč vera (staroslov. věra) koja donekle koincidira u značenju s pojmom religija izvodi se iz korijena *uer (avestijska var: verovati, držati istinitim, lat. verus: istinit, nem. wahr: istinit) i možda prvotno znači prianjanje uz istinu, izbor između istine i neistine, dobra i zla.

Tokom vremena pojam religija poprimio je mnoga i različita značenja i nema općeprihvaćene definicije religije. Nekima je ona samo vrsta osjećanja (čuvstva, doživljavanja) što ne podleže logičkom ni moralnom prosuđivanju. To je mistično osećanje jedinstva s beskonačnom stvarnošću, doživljaj beskonačnosti, osjećanje apsolutne zavisnosti, doživljaj svega u svetu kao božjeg dela, osjećanje božanstva u duši, doživljaj jedinstva s bogom, susreta s božanstvom, sa svetinjom i slično. Za razliku od toga, misli se da je religija posebna svest i to imaginarni oblik ili stepen svesti o odnosu konačnog duha prema apsolutnom duhu, svest o svojoj istovetnosti s Apsolutom. Misli se, takođe, da je religija ujedno i osjećanje i svest, a da uz to još sadrži bogoštovne i obredne radnje.

Religija je i pokušaj da se objasni poreklo nečega što je neobjašnjivo na prirodan način, zatim pokušaj da se dokuči poreklo i svrha ljudskog života i sveta. Mnogi ističu prisnu vezu morala i religije, a neki tvrde da su moralni motivi ono najvažnije, pa i jedino važno, što religiju čini religijom. Karakteristično je i gledište da je religija žudnja za nemogućim, nedostižnim, nepojmljivim, zatim želja za isključenjem iz svakidašnjice i utonućem u blaženo spokojstvo duha, u nirvanu.

Različite odredbe religije označavaju različite komponente religioznosti, ne isključuju se uzajamno, nego se dopunjuju i vode zaključku da je religija jedan način života čoveka pored njegovog svetovnog ili profanog života. To je život koji je osećajima, mislima i delima usmeren prema nadosobnom, nadljudskom, svrhunaravnom cilju, život posvećen bogu. Udvojenost života na profani i religiozni doživljava se i shvata kao razlika, pa i suprotnost, telesnog i duševnog života, naravnog i svrhunaravno usmerenog, varljivog i pravog, grešnog i kreposnog, prolaznog i onoga koiim se anticipira i zaslužuje večni život, zatim kao prisutnost večnog i apsolutnog života u vremenitom i relativnom, kao dvojstvo idealnog i zbiljskog života.

Religija se tumači i kao idealna (izmaštana) kompenzacija manjkavosti stvarnog života, kao duhovno odbacivanje realnosti i protest protiv životne bede. U nekim religijama vernici veruju da je njihova religija svrhunaravnog porekla, da je otkrivenje ili objava ljudima svrhunaravnog bića, da je nastala kao čudesno nadahnuće pisaca svetih spisa. To je, zapravo, još nediferencirana mitska svest kao vodilja ponašanja, što je ujedno ritualno-zabavna igra, magija i umetničko-fantastična reprodukcija stvarnosti. S razvitkom životnog iskustva i racionalne spoznaje mitska svest podleže logičkoj kritici i logičkoj preradi, a iz toga odnosa mitosa i logosa nastaje filozofija i filozofska racionalizacija mitskog vjerovanja. Filozofija je od početka u opoziciji prema mitskoj religiji, ali se upotrebljava i za racionalističku preradu i odbranu verske objave ili otkrivenja. Ovom preradom i odbranom narodna religija prerasta u teološku formu religije.

Prilagođivanje filozofije religiji ne ide bez prilagođivanja religije filozofiji. Jedan moderni rezultat vekovnog nastojanja da se prevlada dualizam objavljene (verske) i pronađene (empirijsko-racionalne) istine jeste i teološka sekularizacija religije. Naime, u teološkoj religiji javlja se težnja ka demitologizaciji verske objave, da bi pristajala današnjem čoveku. Pri tome se napušta dvojstvo naravnog i transcendentnog sveta da bi se, umesto toga, istakla razlika između dva stanja ljudskog sveta: između ovoga što ga imamo, punog mržnje i nepravde, i budućeg sretnog (blaženog), kada će trijumfovati pravda i ljubav među ljudima. Transcendencija u tom novom kontekstu znači duhovno nadilaženje datosti ili eshatološki impuls sveta, čime se modernistička teologija približava svetovnim doktrinama o radikalnoj promeni stvarnosti.

Za religiju su bitna dva verovanja: vera u posmrtni život i vera u boga. Misli se da je činjenica ljudske smrti najvažnija za opstanak religije. Najjači ljudski strah, strah od smrti („smrtni strah“ jeste vrhunac straha), nosi jednako snažnu volju da se ne umre, a religija pokušava da zadovolji tu težnju verom u zagrobni život. Religijski pojam smrti ne znači kraj osobe, nestanak zauvek, nego znači granicu između dva načina života, smrtnog i posmrtnog. Posmrtna sudbina osobe je različito zamišljena u raznim religijama. Kod Homera je to tegobno životarenje u „carstvu sene“. Po jednom hrišćanskom verovanju, nakon smrti dolazi uskrsnuće u ponovni i večni telesni život osobe. U orijentalnim religijama veruje se da je smrt jednog tela preseljenje duše u drugo telo, kako bi se, na kraju duge odiseje kroz telesnost, besmrtna duša smirila u spoju s univerzalnim duhom. Karakteristično je verovanje da u času smrti besmrtna duša napušta smrtno telo i ulazi u večno carstvo duha. Verske predstave o smrtnom razlazu duše i tela i o samostalnom životu lične duše srodne su detinjastoj veri pračoveka da svako ima svoga tajanstvenog dvojnika. Taj „alter ego“, koji čudesno savladava prostor i vreme, prikazivao se naivnoj svesti kao čovečja sena, kao odjek glasa, kao odraz lika „iza“ glatke površine; on je u snovima napuštao telo i odlazio kojekuda, ostavljajući čoveka „kao bez duše“; boravio je u telu kao disanje („duša“, „duh“ dolazi od „duvanja“) i napuštao ga s poslednjim izdisajem. Dvojnik je, dakle, nekad biće pored bića, a nekad biće u biću. Mitske predodžbe o dvojstvu osobe prerasle su u teološke pojmove o dvema supstancijama, telesnoj i duhovnoj, smrtnoj i besmrtnoj.

Savremena verska misao, kao i značajni verski mislioci prošlosti, ne insistira na doslovnom značenju tradicionalnih verovanja u posmrtni život, nego traži neke smislene poruke u tim verovanjima. Tako uskrsnuće iz mrtvih, na način Hristovog uskrsnuća, ne treba shvatiti kao faktički događaj, nego kao eshatološki „događaj“; treba verovati da će nakon života u mržnji i nepravdi doći vladavina pravde i ljubavi. Kad je reč o uskrsnuću osobe, to treba shvatiti da je osoba „iznad smrti“, da niko nema prava na njenu smrt (kao što, na primer, sama osoba raspolaže životom i smrću domaće životinje). U jednom sličnom nastojanju došlo se do pojma tzv. participativne besmrtnosti. Ona znači da smo besmrtni po sudelovanju u baštini čovečanstva i po tome što ćemo i sami biti baštinjeni. Kada se u religiji zamišlja da je pravi ljudski život onaj posmrtni i večni, onda to znači da pravi život ima osoba koja je stekla besmrtnost u smrtnom životu, pa živi uprkos svojoj fizičkoj smrti. Ona posmrtno sudeluje u životu osoba. Inače, sama večnost u doslovnom i domišljenom značenju - tj. kad bi vreme isteklo, „stalo“, nestalo - bila bi beskrajno gora od najgore vremenitosti. Istaknuto je da duša u večnosti ne bi ni sećanjem na svoju prošlost izbegla potpunu apatiju. (Ponavljanje stotinama milijardi puta već poznatih epizoda prošlosti stvaralo bi beskrajnu dosadu, a duhovna aktivnost gasila bi se progresivno čim bi prestala telesna aktivnost.)

Iz vere u zagrobni život ljudi sledi vera i nevidljivo i večno „carstvo sena“ ili u nadnaravni „drugi svet“, nastanjen tajanstvenim bićima što vladaju prirodnim pojavama i ljudskim sudbinama. To su nadljudska bića s mnogostruko uvećanim ljudskim moćima, obogotvoreni ljudi ili čovekoliki bogovi. Vera u mnoštvo bogova zamišlja božanske odnose i zajednice po modelu ljudskih odnosa i zajednica. Zemaljskoj hijerarhiji odgovara nebeska hijerarhija s jednim vrhovnim bogom koji podseća na zemaljskog patrijarha ili monarha. Nebeski patrijarh ili monarh s vremenom postaje apsolutni nebeski vladar i najzad ostaje jedini pravi bog, s brojnom svitom anđela i svetaca, sličnih dvorskim dostojanstvenicima. Tako jednobožačka religija nastaje iz mnogobožačke religije.

Bog

Glavni članak: Bog

Jedini pravi bog se različito zamišlja u raznim monoteističkim religijama, ali se većinom smatra da je duhovno biće koje se može uteloviti (inkarnacija), da je večan, da je tvorac sveta i da vlada svetom, da je svemoćan i sveznajući, zatim da je osobno biće (jedna osoba ili jedinstvo više osoba) s najvišom merom moralnosti (apsolutno pravedan, apsolutno dobar i dr.). Obično se smatra da je bog vrhovno biće, najviše biće, biće bića, bivstvo svega, poreklo i svrha svega, ono što je najviši stepen apstrakcije i generalizacije. Najapstraktnije i najopštenitije je najmanje određeno, tj. neodređeno je.

Postoji teološko shvatanje da bogu pripadaju samo negativne odredbe („negativna teologija“), tj. da ne može se znati šta je bog, nego samo šta bog nije. (Kaže se, na primer, da bog nije načinjen, da je nestvoren, nerođen, neizmeran, večan tj. bezvremen, nepromenljiv, neizreciv i sl.). Time je implicirano da bogu ne pristaju svetovne odredbe, da bog nije to što je svet. Čim se ističe da je bog drukčiji (distinctus) od sveta, reč je o odnosu boga i sveta.

Verski mislioci od davnina traže racionalne dokaze božje egzistencije. Posebno su poznata tri tzv. klasična dokaza boga: ontološki, kosmološki i teleološki. Verski i ostali mislioci su i osporili sve dosadašnje dokaze boga. Jedni misle da se božja egzistencija uopšte ne može dokazati, a drugi dodaju da bog i nije egzistencija. Značajno je da se svi poznati dokazi božje egzistencije izvode iz egzistencije sveta. Smatra se da bog očituje svoju božansku prirodu i sebi i svetu odnoseći se kao božanski subjekt prema svetu-objektu, te da „bog bez sveta nije bog“. Prvo određenje boga odnosom prema svetu dano je u verovanju da je bog stvoritelj sveta. Prema biblijskom mitu o postanku sveta, bog-stvoritelj proizvodi svoje stvorenje metodično, po logičnom redosledu, slično čovečjoj proizvodnji. Svakoj fazi proizvodnje prethodi zamisao („reč“, logos, projekt, naum) proizvođača koja se zatim opredmećuje. Tu se bog otkriva kao stvaralačka „reč“, logos, smislenost sveta (promisao), tj. ono po čemu je svet kosmos, a ne haos. Teolozi odavno tumače da božje stvaranje nije jednokratan i svršen čin, nego večni proces, što će reći da svetski poredak („reč“, logos, kosmička zakonitost) stalno mora nadvladavati besmislenost (proturečnost, haos) u svetu. Tako je bog oličenje smislenosti, reda, zakonitosti kojom se svet brani da ne propadne u haosu, neredu, besmislu.

Stvoritelj je subjekt prema stvorenju-objektu. Za bogoštovlje je karakteristična vera da je bog osoba, te da je odnos boga i čoveka lični odnos, odnos osoba. Čovek je sličan bogu („slika i prilika božja“) time što je osoba, tj. samosvesno slobodno biće. Veruje se da čovečji duh potiče od boga, da je božanski dar i sastojak čoveka. Veruje se, takođe, da bog nije samo u čoveku ono što čoveka čini osobnim bićem, nego da je i osoba izvan i iznad ljudskih osoba. Božja osoba je ujedno imanentna i transcendentna čovečjoj osobi, bog je ujedno imanencija i transcendencija sveta.. Za mitsku religiju je karakteristično verovanje da božja „onostranost“ (transcendencija) prema svetu prethodi božjoj prisutnosti u svetu i u čoveku (imanenciji). Međutim, ovo čudno dvojstvo božje osobe izgleda sasvim obično kad se prepozna kao osobno dvojstvo jednog oca porodice ili plemenskog poglavice ili monarha. Pater familiae nije samo jedna osoba od koje potiču njegovi potomci, u čijim žilama teče njegova krv i čiji se osobni identitet obiležava i njegovim imenom. Ne pripada on samo njima kao njihovo određenje, nego i oni njemu zato što pripadaju porodice koju on osobno predstavlja. On je ličnost i u njima i nad njima, a kult predaka je svakako elementarni vid bogopoštovlja ili poštovanja „boga-oca“. Spomenuto dvojstvo božje osobe ima svetovno značenje i kad se posmatra kao čisto duhovni odnos boga i čoveka. Naime, ljudsko biće ne dolazi na svet kao osoba. Ono postaje osoba po rođenju, kada stekne duh roda, tj. kada ovlada iskustvom prethodnih i zatečenih generacija (u vidu usmenog i pisanog predanja). Tako čovečji rod predaje obukom duh čoveku, kao što je bog udahnuo dušu legendarnom praocu Adamu, tj. imanentni duh osobe potiče od transcendentnog duha, od duha duhova.

Spoljašnji odnos i dualizam boga i sveta u mitskoj religiji odavno je izazivao racionalističku svest da ga prevlada monističkom racionalizacijom religije. U rezultatima tih nastojanja javljale su se transformacije teizma koje su vodile religiji bez boga (u smislu jednog svrhunaravnog bića). Svojevremeno je deizam zagovarao „religiju uma“ u kojoj nema mesta svrhunaravnim silama, čudesima i nadumnim dogmama. Bogu je ostavljena uloga inicijalnog impulsa prirodnog zbivanja, a nakon toga jedinog božjeg dela ne ostaje bitna razlika između boga i prirode. Panenteizam je učio da sve počiva i živi u bogu koji je promenljiv i nepromenljiv ujedno, vremenit i večan, mnoštven i jedan, aktualan i potencijalan, kontingentan i nužan, stvoren i stvoritelj, uzrok i učinak, konačan i beskonačan, onaj koji ujedno bivstvuje i postaje, a u svemu tome je jednako savršen i svet. Za razliku od ove nepotpune identifikacije boga i sveta, panteizam ih izjednačuje u tom smislu što uči da je svet u biti jednak bogu, da su stvoritelj i stvaranje podudarni, da bog i svet nisu dve odvojene realnosti.

Bog je samo ime za smislenost sveta. Ateizam je poricanje boga kao vanjskog uzroka sveta i utoliko ima za pretpostavku teizam. To je „posljednji stepen teizma“ u vidu „negativnog priznanja boga“. Termin „ateizam“ se ne upotrebljava jednoznačno, tj. samo u smislu „odsutnosti boga“. Nekada su i hrišćane nazivali ateistima zato što su odbacivali mnogobožačko verovanje da je svet „pun bogova“. U modernim strujama demitologizacije tradicionalnog bogoštovlja napušta se pojam boga kao svrhonaravnog osobnog bića. Protagonisti teologije „bog-je-mrtav“ (Gott-ist- tot Theologie) uviđaju da naša kultura nije više „transcendentalistička“ ni „sakralna“, nego „imanentistička“ i „sekularna“, a takvoj kulturi bog nije nužan. On je postao „irelevantan“ i „mrtav“ za moderni svet. Neki nalaze ateizam i u evanđeljima i zaključuju da je bog „umro u Isusu Hristu“. Misli se da je upravo personifikacija boga u vidu svrhunaravne osobe kriva za „smrt“ boga u našem vremenu. Prognozira se da će buduće hrišćanstvo napustiti svaku ideju o božjoj vladavini nad čovekom, jer bog nije prvo i najviše biće u hijerarhiji bića. On se ne nalazi izvan stvaranja i bivstva, nego je u njima. Predlaže se napuštanje i samog termina „bog“, a da se umesto njega nađe drugi termin koji bi bolje izražavao zapoved ljubavi među ljudima. Danas već prelazi u popularnu svest pojam boga kao ljubavi (Deus caritas est). Ljubav nije jedno biće niti jedna egzistencija. Ona je u bićima i među bićima kao način njihova egzistiranja. Ona je „život za druge“ ili proegzistencija kao pravi (spasonosni) način egzistencije bića. Kad se govori da je bog osoba, onda se zapravo iskazuje da osobnost ima najvišu vrednost u strukturi sveta. Svi iskazi o bogu moraju se shvatiti kao iskazi o najvišoj vrednosti osobnih (interpersonalnih) odnosa.

U naznačenim teološkim sekularizacijama boga može se naslutiti zaključak da se iza toga najvažnijeg religijskog pojma krije ovosvetski sadržaj: to je uvek neki princip ljudskog zajedništva koji se smatra nužnim za opstanak ljudske individue. Budući da uvek ima razlike između samog principa i stupnja njegove ostvarenosti (neostvarenosti), to je pravo (spasonosno) zajedništvo ljudi „s one strane“ njihovog empirijskog života u zajednici. Tako je, na primer, starozavetni bog oličenje moralne zakonitosti („onostrani“ zakonodavac) nužne za održavanje celine jevrejskog naroda pred opasnošću od plemenskog separatizma i od stranih osvajača. Zato je Jahve - bog veoma ljubomoran na druge bogove i zapoveda Jevrejima da poštuju samo njega. Novozavetni Hrist je oličenje ljubavi kao proegzistencije, tj. filantropskog sveta „s one strane“ etničkih, socijalnih i verskih antagonizama među ljudima. Kada se iza imena „bog“ otkrije ovosvetsko značenje, tj. istorijski oblik generičkog bića čoveka, onda filozofiranje o Bogu prelazi u ispitivanje ovosvetske zavisnosti ljudskog bića.

Podela religije

Postoje dve vrste religija, politeističke religije i monoteističke religije.

Za politeističke religije (grčki: poli - više, mnogo i theos - bog) karakteristično je verovanje u više bogova, različita božanstva koja vladaju različitim sektorima prirode i ljudskog delovanja. Politeizam je karakterističan za stare, prirodne, paganske religije. Politeističke religije su više ritualne, obredne nego teorijske. Politeističke religije uglavnom ne teže širenju za razliku od monoteističkih. Najznačajnije stare religije su bile politeističke: egipatska, starogrčka, rimska, odinizam... Gotovo svi narodi na tlu Evrope su pre primanja hrišćanstva ispovedali razne paganske, prirodne, politeističke religije. Danas su one gotovo iščezle, izuzetak su hinduizam i plemenske religije na tlu Afrike.

Za monoteističke religije (grčki: monos - jedan i theos - Bog) je karakteristično obožavanje jednog Boga, i to je osnovna razlika u odnosu na politeističke religije. Druga bitna razlika između politeističkih i monoteističkih religija je u tome što su politeističke religije mahom nacionalne religije, dok su monoteističke religije nadnacionalne i univerzalne (izuzetak je jevrejska religija) i u načelu se ne ograničavaju na jedan klan, pleme, narod ili državu.

U svim monoteističkim religijama mogu se naći izvesne zajedničke karakteristike. Prva zajednička karakteristika je već spomenuti univerzalni, nadnacionalni karakter. Druga - sve monoteističke religije su otkrivene, a to znači da su ih osnovali i utemeljili proroci - religijski i moralni reformatori kojima se, svakom ponaosob, otkrio, u duhu prikazao Bog. Treća zajednička karakteristika - sve monoteističke religije su soteriološke (grčki: soter - spasilac) što znači da je prorok u isto vreme i spasilac, izbavitelj naroda. Četvrta zajednička karakteristika je protivčulno, asketsko i aseksualno stanovište koje zauzimaju sve monoteističke religije, stavljajući duhovno iznad materijalnog i telesnog, neke čak proglašavajući nagone i strasti za zlo. Upravo ovu stranu religije oštro su kritikovali mnogi ateistički filozofi i naučnici, među kojima su najpoznatiji Zigmund Frojd i Fridrih Niče. Najzad, sve monoteističke religije su eshatološke (grčki eshaton - ono krajnje) što znači da prema ovim religijama postoji kraj sveta.

Monoteističke religije su hrišćanstvo, judaizam, islam, a dualistička religija je zoroastrizam.

Molitva

Glavni članak: Molitva

Molitva je uspostavljanje odnosa s oblikom duhovnoga bića i pretpostavlja postojanje transcendentalne sile koja čoveka nadilazi u svakom pogledu, s kojom on može stupiti u komunikaciju. No, kod primitivnog i površnog poimanja religije, posebno kod prirodnih naroda, postoji opasnost da čovek svoje želje smatra merilom božanske snage. Moliti znači razgovarati s duhovnim bićem i zadržavati se s njim, iznositi svoja razmišljanja i osećaje i slično.

Žrtva

Glavni članak: Mit § Žrtva

Žrtva je poseban oblik religioznog iskazivanja odnosa prema Bogu ili božanstvu u kontekstu prinošenja dara. Dar je u najčistijem obliku izraz ljubavi, koja uključuje njezino uzvraćanje. Kod primitivnih oblika žrtvovanja čovek može verovati da Boga može prisvojiti za sebe, potkupiti, kao što je moguće kod ljudi. Umesto žrtvovanja Bogu čovek može pred ljudima slaviti svoju veličinu.

Smisao žrtvovanja na neki način sastoji se u tome da izrazi čovekovu spremnost da Bogu/božanstvu daruje nešto što je njemu posebno važno, sveto, kao zalog otvorenosti prema drugoj, božanskoj stvarnosti i zahvalnosti za vlastito postojanje sreće.

Svako udaljavanje od autentičnog pojma žrtve kao susreta s Bogom, i to osobnim, pretvara to žrtvovanje u magijske čini, koje gube strahopoštovanje i pred Bogom i pred čovekom, što u nekim primitivnim narodima vodi do žrtvovanja čoveka.

Vidi još

• Sekularna religija

Literatura

• Harpur, Tom (22. 3. 2004). The Pagan Christ: Recovering the Lost Light. Toronto: Thomas Allenyear=2004. ISBN 978-0-88762-145-1. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Nongbri, Brent (2013). Before Religion: A History of a Modern Concept. Yale University Press. ISBN 978-0-300-15416-0. 
• Morreall, John; Sonn, Tamara (2013). „Myth 1: All Societies Have Religions”. 50 Great Myths of Religion. Wiley-Blackwell. str. 12—17. ISBN 9780470673508. 
• Saint Augustine. The Confessions of Saint Augustine (John K. Ryan translator); Image. Augustine, St (1960). The Confessions of Saint Augustine. Crown Publishing. ISBN 978-0-385-02955-1. 
• Lao Tzu; Tao Te Ching (Victor H. Mair translator); Bantam (1998).
• The Holy Bible, King James Version; New American Library (1974).
• ; Penguin. The Koran. 2000. ISBN 978-0-14-044558-9. 
• The Origin of Live & Death, African Creation Myths; Heinemann (1966).
• Poems of Heaven and Hell from Ancient Mesopotamia; Penguin (1971).
• Selected Work Marcus Tullius Cicero
• United States Constitution
• Barzilai, Gad; Law and Religion; The International Library of Essays in Law and Society; Ashgate. Barzilai, Gad (2007). Law and Religion. Ashgate. ISBN 978-0-7546-2494-3. 
• Borg, J. (2003), „The Serotonin System and Spiritual Experiences”, American Journal of Psychiatry, 160 (11): 1965—1969, PMID 14594742, S2CID 5911066, doi:10.1176/appi.ajp.160.11.1965 
• Brodd, Jefferey (2003). World Religions. Winona, MN: Saint Mary's Press. ISBN 978-0-88489-725-5. 
• Yves Coppens, Origines de l'homme - De la matière à la conscience, De Vive Voix, Paris, 2010
• Yves Coppens, La preistoria dell'uomo, Jaca Book, Milano, 2011
• Descartes, René. Meditations on First Philosophy; Bobbs-Merril. Descartes, René (1960). Meditations on First Philosophy. Bobbs-Merrill. ISBN 978-0-672-60191-0. 
• Dow, James W. (2007), A Scientific Definition of Religion Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. septembar 2018)
• Durant, Will (& Ariel (uncredited)). Our Oriental Heritage; MJF Books. Durant, Will (1997). Our Oriental Heritage: Being a History of Civilization in Egypt and the Near East to the Death of Alexander, and in India, China and Japan from the Beginning to Our Own Day, with an Introduction on the Nature and Foundations of Civilization. MJF Books. ISBN 978-1-56731-012-2. 
• Durant, Will (& Ariel (uncredited)); Caesar and Christ; MJF Books. Durant, Will (1994). Caesar and Christ: A History of Roman Civilization and of Christianity from Their Beginnings to A.D. 325. MJF Books. ISBN 978-1-56731-014-6. 
• Durant, Will (& Ariel (uncredited)). The Age of Faith; Simon & Schuster. Durant, Will; Durant, Ariel (1980). The Age of Faith. Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-01200-7. 
• Durkheim, Emile (1915). The Elementary Forms of the Religious Life. London: George Allen & Unwin. 
• Geertz, Clifford (1993). „Religion as a cultural system”. The interpretation of cultures: selected essays, Geertz, Clifford. London: Fontana Press. str. 87—125. 
• Marija Gimbutas 1989. The Language of the Goddess. Thames and Hudson New York
• Gonick, Larry. The Cartoon History of the Universe; Doubleday, vol. 1. . 1978. ISBN 978-0-385-26520-1.  vol. II. . 1994. ISBN 978-0-385-42093-8.  W. W. Norton, vol. III. . 2002. ISBN 978-0-393-05184-1. 
• Haisch, Bernard The God Theory: Universes, Zero-point Fields, and What's Behind It All—discussion of science vs. religion (Preface), Red Wheel/Weiser. Haisch, Bernard (2006). The God Theory: Universes, Zero-Point Fields, and What's Behind It All. Weiser Books. ISBN 978-1-57863-374-6. 
• James, William (1902). The Varieties of Religious Experience. A Study in Human Nature. Longmans, Green, and Co. 
• Khanbaghi, A., The Fire, the Star and the Cross: Minority Religions in Medieval and Early Modern Iran (IB Tauris; 2006) 268 pages. Social, political and cultural history of religious minorities in Iran, c. 226-1722 AD.
• King, Winston, Religion [First Edition]. In: Encyclopedia of Religion. Ed. Lindsay Jones. Vol. 11. 2nd ed. Detroit: Macmillan Reference USA, 2005. pp. 7692-7701.
• Korotayev, Andrey (2004). World Religions and Social Evolution of the Old World Oikumene Civilizations: A Cross-cultural Perspective. Lewiston, NY: Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-6310-3. 
• Lynn, Richard; Harvey, John; Nyborg, Helmuth (2009). „Average intelligence predicts atheism rates across 137 nations”. Intelligence. 37: 11—15. doi:10.1016/j.intell.2008.03.004. Pristupljeno 25. 05. 2015. 
• McKinnon, Andrew M. (2002), "Sociological Definitions, Language Games and the 'Essence' of Religion". Method & theory in the study of religion, vol 14, no. 1. pp. 61–83.
• Marx, Karl; "Introduction to A Contribution to the Critique of Hegel's Philosophy of Right", Deutsch-Französische Jahrbücher, (1844).
• Palmer, Spencer J., et al. Religions of the World: a Latter-day Saint [Mormon] View. 2nd general ed., tev. and enl. Provo, Utah: Brigham Young University, xv, 294 p., ill. Palmer, Spencer J. (1997). Religions of the World: A Latter-Day Saint View. Brigham Young University. ISBN 978-0-8425-2350-9. 
• Pals, Daniel L. (2006), Eight Theories of Religion, Oxford University Press 
• Ramsay, Michael, Abp. Beyond Religion? Cincinnati, Ohio: Forward Movement Publications, (cop. 1964).
• Saler, Benson (1990). Conceptualizing Religion: Immanent Anthropologists, Transcendent Natives, and Unbounded Categories. ISBN 978-1-57181-219-3. 
• Schuon, Frithjof. The Transcendent Unity of Religions, in series, Quest Books. 2nd Quest ... rev. ed. Wheaton, Ill.: Theosophical Publishing House, cop. 1984. xxxiv, 173. Schuon, Frithjof (1993). The Transcendent Unity of Religions. Quest Books. ISBN 978-0-8356-0587-8. 
• Smith, Wilfred Cantwell (1962), The Meaning and End of Religion
• Stausberg, Michael (2009), Contemporary Theories of religion, Routledge 
• Tillich, Paul (1957). Dynamics of faith. 
• Wallace, Anthony F. C. 1966. Religion: An Anthropological View. New York: Random House. (p. 62-66)
• (annual). The World Almanac. World Almanac Books. ISBN 978-0-88687-964-8. 
• The World Almanac (for numbers of adherents of various religions), 2005
• James, Paul; Mandaville, Peter (2010). Globalization and Culture, Vol. 2: Globalizing Religions. London: Sage Publications. 
• Noss, John Boyer (1980) [1949]. Man's Religions (6th izd.). Macmillan. ISBN 978-0-02-388430-6. 

Spoljašnje veze

• IACSR - International Association for the Cognitive Science of Religion
• Studying Religion
• A Contribution to the Critique of Hegel’s Philosophy of Right
• The Complexity of Religion and the Definition of “Religion” in International Law
• Major Religions of the World Ranked by Number of Adherents Архивирано на сајту Wayback Machine (15. јун 2008)
• Religion Statistics
• Religija na sajtu Curlie
• Sociology of Religion Resources
• Video: 5 Religions spreading across the world