Remon Aron

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Remon Aron
Remon Aron sa Erlingon Mandelmanom 1966.
Datum rođenja(1905-03-14)14. mart 1905.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti17. oktobar 1983.(1983-10-17) (78 god.)[1]
Mesto smrtiPariz, Francuska
DržavljanstvoFrancusko
Zanimanjefilozof, sociolog, novinar i politikolog, kritičar marksizma i socijalizma

Remon Klod Ferdinan Aron (French: [ʁɛmɔ̃ aʁɔ̃]; 14. mart 1905 – 17. oktobar 1983) bio je francuski filozof, sociolog, novinar i politikolog, kritičar marksizma i socijalizma. On je najpoznatiji po svojoj knjizi iz 1955. The Opium of the Intellectuals, koja sadrži tvrdnju Karl Marksa  da je religija opijum za narod - Aron tvrdi da je u posleratnoj Francuskoj, marksizam bio opijum intelektualaca. U knjizi je Aron oštro kritikovao francuske intelektualce za ono što je opisao kao njihove oštre kritike kapitalizma i demokratije i njihove istovremene odbrane marksističkog ugnjetavanja, zlostavljanja, i netolerancije. Kritičar Rodžer Kimbal sugeriše da je Opijum  "plodonosna knjiga dvadesetog veka".[2] Aron je poznat po svom doživotnom prijateljstvu  sa filozofom Žan-Polom Sartrom.[3] Izreka „Bolje pogrešiti sa Sartrom, nego biti u pravu sa Aronom“ postala popularna među francuskim intelektualcima.[4] On je takođe poznat po svojoj knjizi The Imperial Republic: The United States and the World 1945-1973, na šta su uticali Zbignjev Bžežinski  i Henri Kisindžer, između ostalih. Aron se opširno bavio širokim spektrom tema. Navodeći širinu i kvalitet Aronovih spisa, istoričar Džejms R. Garland kaže, "Iako je možda malo poznat u Americi, Rejmond Aron verovatno stoji kao nadmoćan primer francuskog intelektualizma za veći deo dvadesetog veka".

Kao glas umerenosti u politici,[5] Aron je imao mnogo učenika i na političkoj levici i na desnici, ali je primetio da je on lično „više levičarski aronovac nego desničar“.[6] Međutim, on se generalno naziva konzervativnim liberalom (ili desničarskim).[7][8] Aron je opširno pisao o širokom spektru drugih tema. Navodeći širinu i kvalitet Aronovih spisa, istoričar Džejms R. Garland sugeriše: „Iako je možda malo poznat u Americi, Rejmond Aron je verovatno stajao kao vrhunski primer francuskog intelektualizma tokom većeg dela dvadesetog veka“.[9]

Život i karijera[uredi | uredi izvor]

Rođen u Parizu, sin sekularnog jevrejskog advokata,  Aron je studirao na École Normale Supérieure, gde se sprijateljio sa Žan-Polom Sartrom, koji je postao njegov prijatelj i doživotni intelektualni protivnik. On je bio racionalan humanista, i lider među onima koji nisu prihvatili egzistencijalizam. Aron je zauzeo prvo mesto u Agrégation of philosophy 1928. godine, kada je Sartr pao na istom ispitu. Godine 1930, je doktorirao filozofiju istorije na École Normale Supérieure.

Predavao je socijalnu filozofiju na Univerzitetu u Tuluzu samo nekoliko nedelja, tada je počeo Drugi svetski rat, on se pridružio armiji de l'Air. Kada je poražena Francuska, otišao je u London da se pridruži Vojsci Slobodne Francuske, uređivao je novine France Libre (Slobodna Francuska).

Kada se rat završio Aron se vratio u Pariz da predaje sociologiju na École Nationale d'Administration i na Institutu političkih nauka u Parizu. Od 1955. do 1968. godine, on je predavao na Sorboni, a nakon 1970. na Collège de France. Godine 1953. se sprijateljio sa mladim američkim filozofom Alenom Blumom, koji je predavao na Sorboni.

Kao  doživotni novinar, Aron je 1947. postao uticajan kolumnista za Le Figaro, na tom položaju je ostao trideset godina dok se nije pridružio L'Express-u, gde je pisao političke kolumne do svoje smrti.

On je izabran za Stranog počasnog člana Američke ademije nauka i umetnosti 1960. godine. [10]

Aron je preminuo od srčanog udara 17. oktobra 1983. godine u Parizu.

Posvećenost politici[uredi | uredi izvor]

U Berlinu, Aron svedoči usponu nacističke partije, i razvija averziju prema svim totalitarnim sistemima. Godine 1938. je učestvovao u Colloque Walter Lippmann u Parizu.

Političke misli[uredi | uredi izvor]

Aron je autor knjiga o Karlu Marksu i o Karlu fon Klauzevicu. U Ratu i miru je pokrenuo teoriju o međunarodnim odnosima. On tvrdi da je Veberova tvrdnja da država ima monopol na legitimnu upotrebu fizičke sile ne odnosi na odnos između država.

Radovi[uredi | uredi izvor]

  • La Sociologie allemande contemporaine, Paris: Alcan, 1935; German Sociology, London: Heinemann, 1957
  • Introduction à la philosophie de l'histoire. Essai sur les limites de l'objectivité historique, Paris: Gallimard, 1938; Introduction to the Philosophy of History: An Essay on the Limits of Historical Objectivity, London: Weidenfeld & Nicolson, 1948
  • Essai sur la théorie de l'histoire dans l'Allemagne contemporaine. La philosophie critique de l'histoire, Paris: Vrin, 1938
  • L'Homme contre les tyrans, New York, Editions de la Maison française, 1944
  • De l'armistice à l'insurrection nationale, Paris: Gallimard, 1945
  • L'Âge des empires et l'Avenir de la France, Paris: Défense de la France, 1945
  • Le Grand Schisme, Paris: Gallimard, 1948
  • Les Guerres en chaîne, Paris: Gallimard, 1951
  • La Coexistence pacifique. Essai d'analyse, Paris: Editions Monde nouveau, 1953 (under the pseudonym François Houtisse, with Boris Souvarine)
  • L'Opium des intellectuels, Paris: Calmann-Lévy, 1955; The Opium of the Intellectuals, London: Secker & Warburg, 1957
  • Polémiques, Paris: Gallimard, 1955
  • La Tragédie algérienne, Paris: Plon, 1957
  • Espoir et peur du siècle. Essais non partisans, Paris: Calmann-Lévy, 1957
  • L'Algérie et la République, Paris: Plon, 1958
  • La Société industrielle et la Guerre, suivi d'un Tableau de la diplomatie mondiale en 1958, Paris: Plon, 1959
  • Immuable et changeante. De la IVe à la Ve République, Paris: Calmann-Lévy, 1959
  • Introduction. Classes et conflits de classes dans la société industrielle (Ralph Dahrendorf), Paris: Mouton Éditeur, 1959
  • Dimensions de la conscience historique, Paris: Plon, 1961
  • Paix et guerre entre les nations, Paris: Calmann-Lévy, 1962; Peace and War, London: Weidenfeld & Nicolson, 1966
  • Le Grand Débat. Initiation à la stratégie atomique, Paris: Calmann-Lévy, 1963
  • Dix-huit leçons sur la société industrielle, Paris: Gallimard, 1963; Eighteen Lectures on Industrial Society, London: Weidenfeld & Nicolson, 1967
  • La Lutte des classes, Paris: Gallimard, 1964
  • Essai sur les libertés, Paris: Calmann-Lévy, 1965
  • Démocratie et totalitarisme, 1965
  • Trois essais sur l'âge industriel, Paris: Plon, 1966; The Industrial Society. Three Essays on Ideology and Development, London: Weidenfeld & Nicolson, 1967
  • Les Étapes de la pensée sociologique, Paris: Gallimard, 1967; Main Currents in Sociological Thought, London: Weidenfeld & Nicolson, 1965
  • De Gaulle, Israël et les Juifs, Paris: Plon, 1968
  • La Révolution introuvable. Réflexions sur les événements de mai, Paris: Fayard, 1968
  • Les Désillusions du progrès, Paris: Calmann-Lévy, 1969; Progress and Disillusion: The Dialectics of Modern Society, Pall Mall Press, 1968
  • D'une sainte famille à l'autre. Essai sur le marxisme imaginaire, Paris: Gallimard, 1969
  • De la condition historique du sociologue, Paris: Gallimard, 1971
  • Études politiques, Paris: Gallimard, 1972
  • République impériale. Les États-unis dans le monde (1945–1972), Paris: Calmann-Lévy, 1973; The Imperial Republic: The United States and the World 19451973, Little Brown & Company 1974
  • Histoire et dialectique de la violence, Paris: Gallimard, 1973; History and the Dialectic of Violence: Analysis of Sartre's Critique de la raison dialectique, Oxford: Blackwell, 1979
  • Penser la guerre, Clausewitz, Paris: Gallimard, 1976; Clausewitz: Philosopher of War, London: Routledge, 1983
  • Plaidoyer pour l'Europe décadente, Paris: Laffont, 1977; In Defense of Decadent Europe, South Bend IN: Regnery, 1977
  • with Andre Glucksman and Benny Levy. "Sartre's Errors: A Discussion". TELOS 44 (Summer 1980). New York: Telos Press
  • Le Spectateur engagé, Paris: Julliard, 1981 (interviews)
  • Mémoires, Paris: Julliard, 1983
  • Les dernières années du siècle, Paris: Julliard, 1984
  • Ueber Deutschland und den Nationalsozialismus. Fruehe politische Schriften 1930–1939, Joachim Stark, ed. and pref., Opladen: Leske & Budrich, 1993
  • Le Marxisme de Marx, Paris: Éditions de Fallois, 2002
  • De Giscard à Mitterrand: 1977–1983 (editorials from L'Express), with preface by Jean-Claude Casanova, Paris: Éditions de Fallois, 2005

Ostalo[uredi | uredi izvor]

  • Raymond Aron, spectateur engagé. Entretiens avec Raymond Aron. (Duration: 160 mins.), DVD, Éditions Montparnasse, 2005

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hoffmann, Stanley (8. 12. 1983). „Raymond Aron (1905–1983)”. The New York Review of Books. Pristupljeno 10. 6. 2014. 
  2. ^ Kimball, Roger (2001). "Aron & the power of ideas Arhivirano 2013-11-10 na sajtu Wayback Machine". New Criterion, May 2001.
  3. ^ Memoirs: fifty years of political reflection, By Raymond Aron (1990)
  4. ^ Poirier, Agnès (1. 5. 2018). „May '68: What Legacy?”. The Paris Review (na jeziku: engleski). Pristupljeno 30. 12. 2020. 
  5. ^ Rosenblatt, Helena; Geenens, Raf (2012). French Liberalism from Montesquieu to the Present Day. Cambridge University Press. str. 271—291. 
  6. ^ Sawyer, Stephen W.; Stewart, Iain (2016). In Search of the Liberal Moment: Democracy, Anti-totalitarianism, and Intellectual Politics in France Since 1950. Palgrave Macmillan US. str. 25. 
  7. ^ In Defense of Decadent Europe. Transaction Publishers. 1996. str. xi. ISBN 978-1412826044. „... Aron was a conservative liberal who appreciated that a true affirmation of political liberty required the ...” 
  8. ^ Edmund Fawcett, ur. (2018). Liberalism: The Life of an Idea, Second Edition. Princeton University Press. str. 355. ISBN 978-1400889679. „The right-wing liberal Raymond Aron reproved them both.” 
  9. ^ Garland, James R. "Raymond Aron and the Intellectuals: Arguments Supportive of Libertarianism." Journal of Libertarian Studies, Vol. 21, No. 3 (Fall 2007).
  10. ^ "Book of Members, 1780-2010: Chapter A" (PDF).

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Anderson, Brian C., Raymond Aron: The Recovery of the Political, Rowman & Littlefield, 1998
  • Davis, Reed M. (2009). A Politics of Understanding: The International Thought of Raymond Aron. Baton Rouge LA.:Louisiana State University Press. ISBN 978-0-8071-3517-4. 
  • Gagliano, Giuseppe (2011). La nuova sinistra americana e il movimento del maggio francese nelle interpretazioni di Raymon Aron e Herbert Marcuse. Uniservice. ISBN 978-88-6178-660-8. 
  • Launay, Stephen, La Pensée politique de Raymond Aron, Paris: Presses Universitaires de France, 1995
  • Mahoney, Daniel and Bryan-Paul Frost (eds.), Political Reason in the Age of Ideology: Essays in Honor of Raymond Aron, New Brunswick/London: Transaction Publishers, 2006
  • Molina, Jerónimo, Raymond Aron, realista político. Del maquiavelismo a la crítica de las religiones seculares, Madrid: Sequitur, 2013
  • Stark, Joachim, Das unvollendete Abenteuer. Geschichte, Gesellschaft und Politik im Werk Raymond Arons, Wuerzburg: Koenigshausen und Neumann, 1986
  • Stark, Joachim, Raymond Aron (1905–1983), in Dirk Kaesler, Klassiker der Soziologie, Vol.II: Von Talcott Parsons bis Anthony Giddens, Munich: Beck, 5th ed., 2007, 105–129
  • Bavaj, Riccardo Ideologierausch und Realitaetsblindheit. Raymond Arons Kritik am Intellektuellen franzoesischen Typs, Zeithistorische Forschungen/Studies in Contemporary History 5 (2008), No. 2, 332–338, URL: www.zeithistorische-forschungen.de/16126041-Bavaj-2-2008
  • Oppermann, Matthias, Raymond Aron und Deutschland. Die Verteidigung der Freiheit und das Problem des Totalitarismus, Ostfildern: Thorbecke Verlag 2008.
  • Oppermann, Matthias (Ed.), Im Kampf gegen die modernen Tyranneien. Ein Raymond-Aron-Brevier, Zurich: NZZ Libro 2011.
  • Stark, Joachim, Das unvollendete Abenteuer. Geschichte, Gesellschaft und Politik im Werk Raymond Arons, Wuerzburg: Koenigshausen und Neumann, 1986
  • Stark, Joachim, Raymond Aron (1905–1983), in Dirk Kaesler, Klassiker der Soziologie, Vol.II: Von Talcott Parsons bis Anthony Giddens, Munich: Beck, 5th ed., 2007, 105–129

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Remon Aron na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ремон_Арон&oldid=27673050”