Roman

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe, pogledajte Roman (višeznačna odrednica).

Roman je dugačak pripovedni tekst napisan u prozi. Prema podeli na književne rodove, roman spada u epiku, tačnije ubraja se kao književna vrsta u epskoj poeziji u prozi.[1] Formalne osobenosti romana je teško precizno definisati, ali je u načelu u pitanju složena, obimnija narativna forma, kako u pogledu količine teksta, tako i u pogledu opsega zbivanja koje opisuje.

Ovaj žanr je bio opisan kao forma koja ima „kontinuiranu i sveobuhvatnu istoriju od oko dve hiljade godina“,[2] koja vodi poreklo iz klasične Grčke i Rima, iz srednjovekovne i rane moderne romantike, i iz tradicije novela. Kasnije je jedna italijanska reč korištena za pripovetku da bi pravila razlika od romana. Takva tendencija je prisutna u engleskom jeziku od 18. veka. Ijan Vat je u svom radu The Rise of the Novel predložio 1957. godine da je roman prvi put nastao početkom 18. veka. „Roman kao književna forma nastaje i razvija se u skladu sa razvojem i dinamikom kapitalizma. U ovoj pojednostavljenoj slici, roman kao forma književnog izražavanja predstavlja literarno iskazani liberalni kapitalizma čija je glavna odlika naglašeni individualizam.”[3]

Romansa je blisko povezana sa dugim proznim narativom. Volter Skot ju je definisao kao „fiktivnu naraciju u prozi ili stihu; čiji interes se usmerava na čudesne i neobične incidente“, dok su u romanu „događaji smešteni u običan tok ljudskih događaja i savremenog stanja društva“.[4] Međutim, mnoge romanse, uključujući istorijske romanse Skota,[5] Orkanske visove Emili Bronte[6] i Mobi Dik Hermana Melvila,[7] se isto tako frekventno nazivaju novelama, i Skot opisuje romansu kao „srodan termin“. Romansu, kako je ovde definisana, ne bi trebalo mešati sa žanrom fikcije ljubavnih romansi ili romantičnim romanom. Drugi evropski jezici ne prave uvek razliku između romanse i novele: „novela je le roman, der Roman, il romanzo“.[8]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Naziv za ovu književnu vrstu u srpskom jeziku, slično mnogim drugim - „roman” potiče od reči „romansa”, što je u srednjem veku, kada je službeni jezik bio latinski bio naziv za dela pisana svetovnim jezikom. Time je ovakva literatura obeležena kao lako štivo, namenjeno čitaocima sa „niskim” ukusom, sklonim fikciji, odnosno zamišljanju nekog ljubavnog zapleta, strašnih pustolovina, sa srećnim krajem. Od perioda kasnog helenizma (1-3. vek) pa do danas upravo na taj način oblikuju su obimne prozne romanse.

Nasuprot tome, engleski i španski naziv je „novela”, što asocira na aktuelnost priče, ističući pretenziju prema životnoj verodostojnosti, kako su oblikovane znatno sažetije novele od 13. veka na dalje. Zahtev za izmišljanjem na jednoj i zahtev za autentičnošću na drugoj strani vekovima postoje uporedo, da bi se sastavili tek u 18. veku, što se smatra period nastanka romana u današnjem smislu reči.[9]

Definicija žanra[uredi | uredi izvor]

Madam Pompadur provodi popodne sa knjigom, 1756.

Roman je dugačak, fikcioni narativ koji opisuje intimna ljudska iskustva. Roman u modernoj eri obično koristi stil literarne proze, a razvoj proznog romana u to vreme je bio pospešen inovacijama u štamparstvu, a uvođenjem jeftinog papira, u 15. veku.

Sadašnja engleska (i španska) reč za dugotrajan rad prozne fikcije potiče od italijanske reči novella za „nov“, „vest“, ili „kratku priču o nečemu novom“ od latinske reči novella, imenica u jednini koristi bespolnu množinu reči novellus, deminutiva reči novus, sa značenjem „nov“.[10] Znatan broj evropskih jezika koristi reči romance (kao što je u francuskom, holandskom, ruskom, rumunskom, srpskom, danskom, švedskom i norveškom „roman“; u finskom romaani; u nemačkom Roman; u portugalskom romance i u italijanskom romanzo) za dugačke naracije.

Izmišljena priča[uredi | uredi izvor]

Usredsređenost na fikcionu priču se najčešće citira kao prepoznatljiva karakteristika romana u odnosu na istoriografiju. Međutim, to može da bude problematičan kriterijum. Tokom ranog modernog perioda autori istorijskih naracija često uključuju nalaze ukorenjene u tradicionalnim verovanjima kako bi ukrasili sadržaj teksta ili dodali kredibilitet mišljenju. Istoričari bi isto tako izumevali i sastavljali govore u didaktičke svrhe. Romani, s druge strane, mogu prikazati društvenu, političku i ličnu stvarnost mesta i perioda sa jasnoćom i detaljima koji se ne nalaze u istorijskim radovima.

Literarna proza[uredi | uredi izvor]

Dok su proza pre nego stihovi postala standard modernog romana, preci modernog evropskog romana uključuju stihovnu epiku u romanskim jezicima južne Francuske, posebno onih Kretjena de Troa (kasni 12. vek), i u srednjoengleskom (Džefri Čoserove (1343—1400) Kenterberijske priče).[11] Čak i u 19. veku, fikcioni narativi u stihu, kao što su Bajronov Don Žuan (1824), Aleksandar Puškinov Evgenije Onjegin (1833), i Brauningova Aurora Li (1856), se nadmeću sa proznim novelama. Vikram Setova Zlatna kapija (1986), sastavljena od 590 onenjigijanskih strofa, je noviji primer romana u stihu.[12]

Sadržaj: intimno iskustvo[uredi | uredi izvor]

I u Japanu iz 12. veka i u Evropi 15. veka, prozna fikcija je stvorila intimne čitateljske situacije. S druge strane, epski stihovi, uključujući Odiseju i Enejidu, su recitovani odabranoj publici, iako je ovo bilo intimnije iskustvo od izvođenja predstava u pozorištima.

Novi svet individualističke mode, ličnih stavova, intimnih osećanja, tajne anksioznosti, „ophođenja“ i „galantnosti“ proširio se u romanima i vezanoj proznoj romansi.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Geneza romana kao žanra izuzetno je kompleksna i može se pratiti čak do nekih oblika antičke književnosti, ali se ipak smatra da roman počinje da nalikuje svom modernom obliku u renesansi, usled sve veće dominacije proze i razvoja štampe.

Antičko doba[uredi | uredi izvor]

Nastao je još u staroj Grčkoj u 2. veku i povezan je s razvojem filozofije. Tematika privatnog života i intimnih osećaja obrađuje novi oblik, koji su antički teoretičari nazvali pripovešću o osobama, a koja je danas dobila naziv roman.

Od grčkih romana sačuvani su uglavnom oni koji obrađuju ljubavnu tematiku: obično se opisuju izmišljeni likovi, i to zaljubljeni par koji se mora rastati, a zatim nakon mnogih pustolovina i muka ponovo nalaze jedno drugo i nastavljaju sretan život. Najvažniji od sačuvanih antičkih grčkih romana jesu Haritonova (Χαρίτων, 2. vek) Istorija o Hereji i Kaliroji (Τὰ περὶ Χαιρέαν καὶ Καλλιρρόην) te Efeske priče (Ἐφεσιακά) Ksenofonta iz Efesa (Ξενοφῶν, 2. vek). Sredinom 2. veka, roman postaje jedan od oblika sofističke proze, kako se najbolje vidi iz dela Longa (Λόγγος, 2–3. vek), autora pastirskog ljubavnog romana Dafnis i Hloja (Δάφνις καὶ Χλόη).[13] Novina u prikazu ljubavnih zgoda sastoji se tu u tome što je za pozadinu radnje uzeta pastirska sredina i što se umesto uobičajenih lutanja i pustolovina opisuju etape otkrivanja ljubavnih osećaja. Među sofističke romane pripadaju još Heliodorove (Ἡλιόδορος, 3. vek) Etiopske priče o Teagenu i Harikleji i Priče o Leukipi i Klitofontu Ahileja Tatija (Ἀχιλλεὺς Τάτιος, 3. vek).

U antici postoje istorijski romani (roman o Troji, o Aleksandru Velikom), utopistički romani (romani o Pitagorejcima) i avanturistički i ljubavni romani koji su najviše uticali na dalji razvoj romana; komično-satirični romani prikazuju stvarnost, kritikuju je i parodiraju, kao i postojeću književnost (Petronijev „Satirikon“ i Apulejev „Zlatni magarac“).

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

U srednjem veku postoji roman u stihu, obično antičke ili viteške, uzvišene tematike i stila. Neki od njih su: Roman o Tristanu i Izoldi, Aleksandrida (Roman o Aleksandru Velikom), Rumanac Trojski (Roman o Troji). Tokom humanizma i renesanse pojavljuju se viteški roman, pikarski roman i pastirski roman. Viteški roman potiče iz srednjeg veka, a glavni je lik vitez koji poštuje kodeks časti i prevladava niz prepreka kako bi ostvario plemeniti podvig posvećen gospodaru ili izabranoj dami. Pikarski roman razvija se u 15. veku, a prati lik anonimnog običnog čoveka, lutalice i varalice (picaro) koji se lukavstvom i dosetljivošću provlači kroz život. Pastirski roman javlja se početkom 16. veka, a utemeljitelj mu je Jakopo Sanizaro svojim delom Arkadija iz 1504. godine. Vrhunac renesansnoga romana čini Don Kihot španskog pisca Migela de Servantesa.[14] Takođe se javlja i fantastično satirični roman, na primer Rableov roman Gargantua i Pantagruel.

Moderno doba[uredi | uredi izvor]

Gospođa La Fajet „Princeza de Klev” (1678), priča o ženi koja živi za svoju ljubav i bori se za nju bez obzira na cenu, prvi je psihološki roman i jedan od prvih modernih romana. Njegov uticaj se oseća u 18. veku (Manon Lesko, Opasne veze), a uticao je i na Rusoa, Stendala, Tolstoja („Ana Karenjina”), Virdžiniju Vulf, Foknera, Džojsa i druge;

Realizam[uredi | uredi izvor]

Građanski roman prikazuje svakodnevni život jedne porodice bez posebnih zapleta, to je začetak realističkog romana (Balzak, Čehov);

Komični roman, kao porodični roman ili parodija (Šarl Soler „Nastrani pastir“ – junak zamišlja da je pastir i kritikuje pojave u društvu).

Roman u 18. veku se usmerava na čoveka – pojedinca, veliča običan života. Napisan je kao biografija, autobiografija ili priča o nečijem životu. U drugoj polovini 18. veka, sa Rusoom, roman postaje dominantan žanr u vidu ispovesti – ispitivanje sebe, da bi se svaka individua susrela sa sobom.

SviftovaGuliverova putovanja“ i Volterov „Kandid“ su romani u kojima se spajaju različiti žanrovi. Kombinovanjem panoramskog ljubavnog i psihološkog, dolazi do pojave obrazovanog romana čija je tema razvoj čovekove ličnosti. To je novina u 18. veku. Junaci su individualizovani, uslovljeni poreklom, sredinom, ličnošću, kao i vremenom i mestom radnje koji su određeni.

Ričardson stvara epistolarni roman, dok Fildinga zanima sam fenomen pripovedanja i otvara pitanje dva vremena - vreme priče i vreme pripovedanja; Defo prvi stvara junaka koji je odgovoran za svoju sudbinu.

Popularno gledište jeste da je ServantesovDon Kihot“ prvi moderni roman, ali je savremeni razvoj žanra znatno kompleksniji i ne može se vezati za jedan tekst.[15]

Obično se smatra da su se prozne forme, nalik onome što se obično naziva romanom, razvile tokom šesnaestog i sedamnaestog veka, da bi do istinskog uspona romana došlo u osamnaestom veku, počev od opata Prevoa u Francuskoj i Defoa u Engleskoj, a zatim u delima pisaca kao što su Filding, Ričardson, Stern, Merivo, Ruso itd. U devetnaestom veku roman postaje nesumnjivo dominantna književna forma.

U daljem razvoju romana pripovedač postaje „vođa iluzije“ i njen stvaralac, „bog svog svemira“, a pripovedački glas stalno komunicira sa čitaocem; i autor i čitalac su upućeni na tekst.

Vrste romana[uredi | uredi izvor]

Postoje mnoge vrste romana: autobiografski, biografski, fantastični i naučnofantastični, pustolovni, avanturistički, kriminalistički, ljubavni, dečiji, istorijski, humoristički, publicistički, satirični i slično.[16]

Klasični roman[uredi | uredi izvor]

U renesansi roman dolazi do većeg izražaja, te se u potpunosti razvija onakav kakvog danas poznajemo kao klasični roman. Najpoznatiji renesansni roman je Don Kihot španskog pisca Migela de Servantesa iz 1605. godine. Roman je zapravo parodija na viteške romane koji su tada bili popularni.

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

  • čvrsta fabula
  • hronološki sled događaja
  • duže vreme radnje
  • jednostavnost
  • sveznajući pripovedač u trećem licu

Podela[uredi | uredi izvor]

  • prema temi: društveni, porodični, psihološki, istorijski, pustolovni, ljubavni, viteški, kriminalistički, detektivski, dečji, ...
  • prema tonu: humoristički, satirični, didaktični, herojski, sentimentalni
  • prema postojanju: klasični, moderni i savremeni roman.
  • prema formi:
    • lika - strukturom dominiraju povezani likovi (ili jedan lik)
    • zbivanja - zbivanje ujedinjuje ono što roman obrađuje
    • prostora - bitna veza je neki zamišljeni ili stvarni prostor
    • lančani (stupnjeviti) - priče se kao delovi romana nadovezuju jedna na drugu, završetak jedne je početak druge
    • prstenasti - jedna uokvirena priča koja obuhvata sve ostale, neki događaj omogućuje okvir unutar kojeg se pripoveda ceo roman
    • paralelni - nekoliko priča se razvija usporedno
    • roman-reka - obuhvata ciklus povezanih romana

Moderni roman[uredi | uredi izvor]

Moderni roman se javlja u 20. veku i vuče korene u delu F.M. Dostojevskog Zločin i kazna, a prvi pravi moderni roman je ciklus U traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta. On u svom delu stvara posebnu vrstu romana (monološko-asocijativni roman - roman esej i roman struje svesti), ulazi u svet podsvesti te razvija tehniku solilokvijuma (unutrašnji monolog, govor o sebi objektivno i hladno). Takođe, uvodi psihološko vreme (unutrašnje, različito od stvarnog).

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

  • psihološko (subjektivno) vreme (u stvarnosti obično nekoliko dana ili sati)
  • reprodukcija čovekove svesti
  • unutrašnji, narativni monolog (solilokvijum)
  • težište na liku, a ne na događaju (zbog što boljeg otkrivanja čovekovog unutrašnjeg sveta)
  • defabulativnost (fabula slabi ili nestaje, radnja bez uzročno posledične veze, zavisi od subjektivnih doživljaja lika)
  • česte teme su traganje za životnim smislom, promišljanje o sebi, pitanja o svetu i njegovu smislu
  • pripovedač je nepouzdan i subjektivan, pripoveda u prvom licu jednine
  • jezik filozofije, simbola (metajezik)

Podela[uredi | uredi izvor]

  • roman-esej - tip modernog romana u kojem se epsko pripovedanje nadopunjuje osećajima i asocijacijama
  • struje svijesti - moderni roman koji nema prave radnje, pripovedač je u prvom licu i govori o vlastitom unutrašnjem svetu u monologu
  • ideja - oslobođen potčinjenosti stvarnosti, u njega ulazi sve
  • filozofski - filozofija se popularizuje pomoću književnog dela u koje je pretočena
  • eksperimentalni - istražuju se i realiziraju različiti načini izražavanja i strukturiranja, sve je potčinjeno konstruktivnoj i destruktivnoj reinterpretaciji

Savremeni roman[uredi | uredi izvor]

Savremeni ili postmoderni roman nastaje 60-ih i 70-ih godina 20. veka. Delo se počinje tretirati kao promenjivo, višeznačno, struktura koja je potpuno otvorena čitatelju i njegovoj interpretaciji. U postmodernom romanu ukida se istorijski tok, a sama priča se gradi iz fragmenata te iz drugih priča i žanrova, spajaju se razni prijašnji stilski pravci. Izbegava se apsolutni kraj, gube se granice, priča stoji između realnog i imaginarnog. Tako nastaju mnogi sitniji, obično nacionalni pravci, zavisno od izbora žanrova i stila.

Grafički roman[uredi | uredi izvor]

Grafički roman ili grafička novela je sintetička literarna forma koja sjedinjuje tekst i slike, odnosno kako sam naziv kaže - crtani roman.[17] Tehnički, grafički roman je najsličniji stripu, ali se pojam češće odnosi na kompletnu priču, objavljenu u jednoj knjizi, nego na priču koja se objavljuje periodično.[18]

Grafički roman kao forma nastalo je istovremeno kada i strip. Sam pojam grafički roman prvi je, 1977. godine, upotrebio Vil Ajzner, američki strip crtač, kako bi opisao svoj roman Ugovor s Bogom. Akademsko priznanje grafički roman dobio je kada je Art Špigelman objavio biografski grafički roman o holokaustu Maus, za koji je 1992. godine dobio Pulicerovu nagradu.[19] To je bio prvi put da se neki grafički roman probio na listu bestselera. Do tada je ova vrsta literature uglavnom bila marginalizovana i nije smatrana književnim delom,[17] mada i danas postoje osporavanja i teoretičari koji grafički roman smatraju narativnom, ali ne i književnom formom.[20] Smatra se da je pojam „grafički roman” nastao pre svega iz marketinških razloga, kako bi se ovom vidu umetničkog izražavanja dodao prizvuk „obimnosti i ozbiljnosti“, što bi dodalo na „težini“ intelektualno potcenjenih priča u slikama.[21]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Književni rodovi i vrste, riznicasrpska.net, 10. децембар 2010. Приступљено: 18. фебруара 2016.
  2. ^ Margaret Anne Doody, The True Story of the Novel. New Brunswick, NJ. Rutgers University Press.1996., rept. 1997, p. 1. Приступљено 25 April 2014.
  3. ^ Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. 
  4. ^ "Essay on Romance", Prose Works volume vi, pp. 129, quoted in "Introduction" to Walter Scott's Quentin Durward, ed. Susan Maning. Oxford: Oxford University Press.1992., p.xxv. Romance should not be confused with harlequin romance.
  5. ^ "Introduction" to Walter Scott's Quentin Durward, ed. Susan Maning, pp.xxv-xxvii.
  6. ^ Moers, Ellen. Literary Women: The Great Writers[1976] (London: The Women’s Press. 1978.)
  7. ^ [1] Robert McCrum, "The Hundred best novels: Moby Dick", The Observer, Sunday 12 January 2014.
  8. ^ Doody 1996, стр. 15
  9. ^ „roman”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 29. 4. 2021. 
  10. ^ Britannica Online Encyclopedia [2] accessed 2 August 2009
  11. ^ Doody 1996, стр. 18–3, 187.
  12. ^ Doody 1996, стр. 187.
  13. ^ Henderson, Jeffrey (2009). Longus: Daphnis and Chloe; Xenophon of Ephesus: Anthia and Habrocomes. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press: Loeb Classical Library. стр. 4. ISBN 978-0-674-99633-5. Приступљено 13. 05. 2017. 
  14. ^ Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature. Kathleen Kuiper, ed. 1995. Merriam-Webster, Springfield, Mass.
  15. ^ КЊИЖЕВНИ РОДОВИ – ЕПИКА Архивирано на сајту Wayback Machine (12. mart 2016), Selena T., gramatikaiknjige.wordpress.com, 22. jul 2013. Pristupljeno: 18. februara 2016.
  16. ^ Književni rodovi, Petar Jokić, tabanovic.com. Приступљено: 18. фебруара 2016.
  17. ^ а б Birkenstock/, Günther; Talijančić, Lea (07. 09. 2011). „Bogatstvo stripa”. DW. Deutsche Welle. Приступљено 24. 12. 2018. 
  18. ^ Murray, Christopher. „Graphic novel”. ENCYCLOPÆDIA BRITANNICA. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 25. 12. 2018. 
  19. ^ „Art Spiegelman”. The Pulitzer Prizes. Columbia University. Приступљено 24. 12. 2018. 
  20. ^ „Što je strip”. stripovi.com. Naklada Fibra d.o.o. Приступљено 26. 12. 2018. 
  21. ^ Penevski, Zoran (06. 3. 2017). „Grafički i vizuelni roman (2)”. FPU GRAFIKA KNJIGE. Nezvanični sajt predmeta Grafika knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Приступљено 25. 12. 2018. 

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]