Rosova ledena ploča

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Rosova ledena ploča
Položaj Rosove ledene ploče u Rosovom moru.
Rosova ledena ploča 1997.

Rosova ledena ploča je najveća ledena ploča Antarktika (zauzima površinu od približno 487 000 km² i široka je 800 km, skoro kao veličina Francuske. Debela je nekoliko stotina metara. Skoro vertikalna ledena ivica ide u otvoreno more više od 600 km, i između 15 i 50 m iznad nivoa mora, dok je 90% ispod nivoa mora.

Najveći deo Rosove ledene ploče se nalazi unutar teritorije Rosovog protektorata na koju pravo polaže Novi Zeland. Ledena ploča je dobila ime po kapetanu Džejmsu Klarku Rosu koji ju je otkrio 28. januara 1841. Prvobitno je nazvana Ledena barijera pošto je sprečavala polovidbu dalje na jugu.

Odlike[uredi]

Površina Rosove ledene ploče je skoro jednaka površini Francuske[1] i nalazi se u Rosovom moru između Viktorijine zemlje i Zemlje Marije Berd. Ledana masa je široka 800 km i duga 970 km. Na nekim mestima ploča je debela skoro 750 m. Ploča klizi u more prosečnom brzinom od 1,5 do 3 m u danu.

Tu su i drugi glečeri koji se polako ulivaju u njega. U isto vreme, zamrzavanje morske vode ispod ledene mase povećava debljinu leda od 40 cm do 50 cm. Ponekad naprsline i pukotine mogu prouzrokovati pucanje ledene ploče. Najveći poznati takav takav blok leda je imao površinu od oko 31.000 km² što je malo veće od veličine Belgije. Ledeni breg B-15, najveći zabeleženi ledeni breg na svetu se odvojio od Rosove ledene ploče u martu 2000.

Otkriće[uredi]

Do Rosove ledene ploče prvi su stigli brodovi HMS Erebus i HMS Teror britanske antarktičke ekspedicije pod zapovedništvom Džejmsa Klarka Rosa 11. januara 1841. Cilj ekspedicije je bilo pronalaženje Južnog magnetnog pola. Ros je sledeće dve godine proveo u potrazi za morskim putem do Južnog pola. Dva vulkana u ovoj oblasti, Mont Erebus i Mont Teror su dobili imena po brodovima na kojima su plovili članovi ove misije.

Prvi istraživači Antarktika su koristili Rosovu ledenu ploču kao početnu tačku ka Južnom polu. U prvom istraživanju ove oblasti, Robert Skot je napravio ozbiljnu studiju ledene ploče i mora koje ga okružuje. I Roald Amundsen i Skot su prešli ploču da bi stigli do Južnog pola 1911. Skotova grupa je poumirala na povratku sa Južnog pola 1912.

Istraživanje[uredi]

Naučnici su dugo bili zaintrigirani Rosovom ledenom pločom i njenom strukturom. Jedan veliki pokušaj je bio niz studija izvršen između 1957. i 1958, a studije su se nastavili tokom 1960. i 1961.[2]

Značajan naučni poduhvat nazvan „Projekat Rosova ledena ploča“ (engl. Ross Ice Shelf Project) je pokrenut sa planom da se buši ploša da bi se prikupili uzorci biomase i istražila sama ploča i njen uticaj na more ispod nje. Planirano je da projekat počne 1974, ali su bušenja odložena do 1976. Konačno, godine 1977. naučnici su uspeli da probuše led i naprave rupu kroz koju će moći da vade uzorke. Tim je takođe uspeo da mapira dno mora, prouči talase i prouči ribe i druge oblike života. Takođe su istražili okeanografske i geološke uslove, kao i temperaturu leda. Procenili su da je temperatura baze ploče oko -2,16 °C, a izveli su i proračune o kolebanju temperature.[3]

Tokom 1980ih podignut je niz meteoroloških stanica da mere temperaturu na ploči, kao i na unutrašnjosti kontinenta.[4]

Reference[uredi]

  1. ^ Antarctic Hazards - British Antarctic Survey
  2. ^ Swithinbank, Charles. "To the Valley Glaciers That Feed the Ross Ice Shelf, The Geographical Journal, Vol. 130, No. 1 (Mar., 1964), pp. 32-48
  3. ^ Clough, John W. and B. Lyle Hansen. "The Ross Ice Shelf Project," Science, Vol. 203, No. 4379, Feb. 2, 1979, pp. 433-434.
  4. ^ BBC News | Sci/Tech | Scott caught out by cold snap

Spoljašnje veze[uredi]