Ruzmarin

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Ruzmarin
Rosemary bush.jpg
Sistematika
carstvo: Plantae
razdeo: Magnoliophyta
klasa: Magnoliopsida
red: Lamiales
porodica: Lamiaceae
rod: Rosmarinus
Linnaeus
Binomijalna nomenklatura
Rosmarinus officinalis
Linnaeus
Екологија таксона
Rosmarinus officinalis

Рузмарин (Rosmarinus officinalis; u prevodu sa latinskog „lekovita morska rosa“) je rod žbunastih višegodišnjih biljaka iz familije usnatica (Lamiaceae).

Opis[uredi]

Ruzmarin ima mirisne zimzelene listove sa sitnim svetloplavim cvetovima. Listovi su naspramni, sedeći, čvrsti, kožasti, uski, a dugi 2-3 centimetra. Gornja strana listova je tamnozelena, a donja je sivobele boje i lagano pustenasta. Između ogranaka, na maloj peteljci, pršljenasto se razvijaju mali ljubičastoplavi cvetovi. Raste u obliku grma i može dostići visinu do 2 metra.[1]

Miris cvetova i cvetnih vrhova grančica je jak i nalik na kamfor, dok je ukus ljut, pomalo gorak i aromatičan.

Cveta od marta do maja, a katkada u septembru cvate i po drugi put. U cvetovima, listovima i grančicama sadrži eterična ulja, čiji kvalitet zavisi od klime i od sunčanih i zaštićenih položaja.

Rasprostranjenost[uredi]

Ruzmarin je biljka toplih, južnih krajeva, pa mu prija toplo leto.[2] Raste na čitavom priobalnom području Mediterana, od Portugala do Male Azije i Crnog mora. Na Balkanu je takođe rasprostranjen u primorju, po sunčanim i kamenitim krajevima hrvatskog i crnogorskog obalnog područja i okolnim ostrvima.

U primorju uglavnom raste samoniklo, a u kontinentalnim područjima se uvlavnom sadi.[2] Često se uzgaja po vrtovima i cvetnim loncima, ali je vrlo osetljiv na mraz, pa ga u severnim krajevima treba štititi od hladnoće. Voli jaku humusnu mešavinu zemlje sa dodatkom 15% peska.[2] Presađuje se svake treće godine u malo veću saksiju.[2]

Lekoviti delovi[uredi]

Upotrebljavaju se cvetovi ruzmarina (Rosmarini flores), izdanci u cvatu (Rosmarini herba), a najčešće se sakupljaju listovi (Rosmarini folia). Listovi se sabiru leti, grane se režu i ostavljaju da se suše.

Destilacijom listova ili grančica dobija se ruzmarinovo ulje (Rosmarini oleum). Cvetovi i biljka u cvatu sakupljaju se u aprilu i maju i suše u hladu. Uz etarsko ulje, ruzmarin sadrži smolu, tanine, gorke materije i male količine saponina.

Primena u kulinarstvu[uredi]

Ruzmarin se mnogo koristi u južnoevropskoj kuhinji, premda njegov žestok ukus koji podseća na kamfor nekima ne odgovara. Ako se štedljivo koristi, izvrstan je začin za supe, dinstano povrće, meso, sve vrste pečenja i mekih sireva. Najbolje je u jelo staviti jednu vezicu, koja se izvadi kada jelo poprimi odgovarajuću aromu. Takođe, listići se mogu odvojiti, sitno naseckati i dodati u gotovo jelo.

Narodni običaji[uredi]

U starom veku ruzmarin je bio posvećen grčkoj boginji Afroditi, boginji lepote i ljubavi. Vencom od ruzmarina ukrašavali bi ne samo kipove bogova, nego bi grančicu ruzmarina stavljali i u kolevku novorođenčeta, ukrašavali bi bračne parove, a ruzmarin je bio i mrtvački cvet.

Ruzmarin je uvek uživao veliki ugled kod naroda već od najstarijih vremena, a neki običaji u vezi sa upotrebom ruzmarina održali su se do danas.

Reference[uredi]

  1. ^ Zelena apoteka: Ruzmarin, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  2. ^ a b v g Cvećara „Neven“: Ruzmarin, Pristupljeno 24. 4. 2013.

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :