Рундави врчоноша

Rundavi vrčonoša
Nepenthes villosa na planini Kinabalu
Status ugroženosti
Ranjiv  (IUCN 2.3)
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Plantae
Divizija:	Angiosperms
Klasa:	Eudicots
Red:	Caryophyllales
Porodica:	Nepenthaceae
Rod:	Nepenthes
Vrsta:	N. villosa
Binomno ime
Nepenthes villosa Huker (1852)

Rundavi vrčonoša (lat. Nepenthes villosa) je tropska insektivorna biljka koja je endemit planine Kinabalu i susedne planine Tambujukon u severoistočnom Borneu. Ona raste na većim nadmorskim visinama od bilo koje vrste bornejskih vrčonoša, pojavljuje na nadmorskim visinama od preko 3.200 metara. Rundavog vrčonošu karakteriše njegov visoko razvijen i složen peristom, koji ga izdvaja od tesno povezanih Nepenthes edwardsiana i Nepenthes macrophylla.

Specifični epitet villosa je ženski oblik prideva villosus koji na latinskom znači „dlakav (rundav, maljav)“ i odnosi se na gusti indumentum ove vrste.

Botanička istorija

Levo: Ilustracija iz Flore des Serres et des Jardins de l'Europe (1858) koja pokazuje kako je Nepenthes veitchii pogrešno identifikovan kao Nepenthes villosa
Desno: Ilustracija Nepenthes villosa iz Života u šumama dalekog istoka

Rundavi vrčonoša formalno je opisan 1852. godine od strane Daltona Hukera. Opis je objavljen u Icones plantarum sa pratećom ilustracijom.

Ova vrstu je prvi put sakupio Hju Lou, 1858. godine, kada je zajedno sa Spenserom Džonom obavio svoje drugo putovanje na planinu Kinabalu.

U izdanju Kertisovog botaničkog časopisa objavljenog 1858. godine, ilustracija gornjeg bokala Nepenthes veitchii pogrešno je identifikovana kao Nepenthes villosa od strane oca J. D. Hukera, Vilijama Džeksona Hukera. Te godine, Nepenthes villosa je takođe završio na naslovnoj strani časopisa Flore des Serres et des Jardins de l'Europe, u kojem je izdata ista ilustracija zajedno sa netačnom identifikacijom.

Godine 1859. Nepenthes villosa je ponovo opisan i ilustrovan u izdanju J. D. Hukera o rodu objavljenom u The Transactions of the Linnean Society of London. Ilustracija i opis su bile objavljene i u Život u šumama dalekog istoka Spensera Džona 1862. godine.

B. H. Danzer je tretirao Nepenthes edwardsiana kao sinonim za Nepenthes villosa u svojoj složenoj monografiji Vrčonoše Holanske Indije, objavljenoj 1928. godine. U radu je sprovedena revidirana latinska dijagnoza i botanički opis Nepenthes villosa.

Danzer je nabrojao četiri herbarijumska uzorka koji je identifikovao kao pripadnike Nepenthes villosa. Ovo uključuje dva sakupljena od strane Džordža Darbija Havilenda sa planine Kinabalu 1892. godine. Jedan od njih, Havilend 1656/1232, prikupljen je na nadmorskoj visini od 2400 metara. Uključuje muški cvetni materijal i nalazi se u Herbariumu muzeja u Saravaku. Drugi uzorak, Havilend 1813/1353, prikupljen je sa platoa Maraji Paraji na nadmorskoj visini od 1650 metara; verovatno predstavlja Nepenthes edwardsiana. Takođe se nalazi u Herbariju muzeja u Saravaku. Ne sadrži cvetni materijal. Dž. D. Havilend je istraživao područje planine Kinabalu sa svojim bratom H. A. Havilendom u periodu od marta do aprila 1892. godine i morao je da prikupi ove uzorke tokom ovog perioda.

Pored toga, Danzer navodi dva primerka koje je sakupljao Džozef Klemens 1915. godine. Prvi, Klemens 10627, prikupljen je 13. novembra sa vrha pećine Paka Kejv tu Lou. Uključuje ženski cvetni materijal. Drugi, Klemens 10871, prikupljen je u Maraji Parajiu između 22.i 23. novembra, i ne sadrži cvetni materijal. Oba uzorka nalaze se u Bogorskoj botaničkoj bašti (ranije Herbarijum Botaničke bašte u Bujtenzorgu) na Javi.

U Letovom vodiču za insektivorne biljke sveta, objavljenom 1992. godine, primer prirodnog hibrida Nepenthes × kinabaluensis (N. rajah × N. villosa) je označen kao Nepenthes villosa.

U uzgoju

U 2004. profesionalni hortikulturista Robert Saćiloto je objavio rezime izmerenih nivoa trpeljivosti uslova života za šest planinskih vrsta vrčonoša, uključujući Nepenthes villosa, zasnovanih na eksperimentima sprovedenim između 1996. i 2001. godine.

Mnoge biljke Nepenthes villosa u uzgoju danas potiču iz posebno snažnog klona iz kulture tkiva koju je predstavio Fil Man iz Australije, a kasnije prodavao biljni rasadnik iz Šri Lanke, Borneo Egzotiks.

Opis

Nepenthes villosa je slab penjač, retko prelazi 60 cm u visini, iako stabljika može porasti i do 8 m dužine i 10 mm u prečniku. Internodusi su cilindrični i dugi do 10 cm.

Listovi su kožasti i sa lisnom drškom. Listovi su duguljasti do ovalni i mogu biti do 25 cm dugi i 6 cm široki. Ivice lista su povijene ka naličju. Do tri podužna nerva su prisutna sa obe strane centralnog nerva. Rašljike mogu dostići 50 cm dužine.

Penjuća biljka sa bokalom

Donji i gornji bokali su vrlo slični. Oni su vrčastog do ovalnog oblika. Bokali rastu do visine 25 cm i širine 9 cm. Par prednjih krilaca (manje od 15 mm širokih) pada niz prednji deo bokala, iako se može redukovati na rebra u zamkama koje vise u vazduhu. Otvor bokala je kos i izdužen u vrat u zadnjem delu. Žlezde na unutrašnjoj površini nastaju u gustini od 200 do 1300 po kvadratnom centimetru. Peristom je cilindričan u poprečnom preseku i širok je do 20 mm. Nosi dobro razvijena nazubljenja i „rebra“. Poklopac ili operkulum je srcolik i ima oštri vrh. Ima par izraženih bočnih nerava. Na podnožju poklopca se izdvaja ostruga (dužine manje od 20 mm).

Neobičan izduženi gornji bokal

Nepenthes villosa ima racemoznu cvast. Stabljika cvasti može biti duga i do 40 cm. Cvetne drške su priperačno-vretenaste i dužine do 15 mm. Čašični listići su okrugli do eliptični i dužine do 4 mm Istraživanje 490 uzoraka polena uzetih iz dva herbarijumska primerka (J. H. Adam 1124 i J. H. Adam 1190, prikupljenih na nadmorskoj visini od 1800-3400 m) utvrdilo je da je srednji prečnik polena 37,2 μm.

Ova vrsta ima gusti indumentum sačinjen od dugih, smeđih dlaka koje pokrivaju sve delove biljke.

Stanište

Nepenthes villosa često raste u mahovitim subalpskim šumama u kojima dominiraju vrste rodova Dacrydium i Leptospermum, naročito Leptospermum recurvum.. Takođe je zabeležen rast između grmova, trava i balvana na otvorenim površinama. Ovde zemljište može postati relativno suvo, iako je relativna vlažnost obično blizu 100% pošto su padine često obavijene oblacima. Kao i mnoge vrčonoše sa područja planine Kinabalu, Nepenthes villosa je endemičt jako baznih staništa.

Rasprostranjenje

Nepenthes villosa je endemit gornjih padina planine Kinabalu i susedne planine Tambujukon u Sabahu, Borneo. Obično raste na 2300-3240 metara nadmorske visine, na većoj nadmorskoj visini od svih borneanskih vrčonoša; samo Nepenthes lamii sa Nove Gvineje nastanjuje veće nadmorske visine. Na planini Kinabalu, Nepenthes villosa je uobičajen duž puta Mezilau (između Pondok Magnolije i tačke preseka sa stazom koja vodi do vrha) i gotovo sve do kuće za odmor Laban Rata; otkrivena je velika populacija na oko 3047 m. Na planini Tambujukon zabeležena je visinska inverzija, pri čemu je Nepenthes villosa češći na mnogo nižim nadmorskim visinama, od 1600-1900 m, gde ga zamenjuje Nepenthes rajah ka vrhu. Izložene, najviše padine planine Tambujukon mogu postati vrlo tople tokom dana i to bi moglo objasniti nemogućnost Nepenthes villosa da ih nastanjuje. Biljke sa planine Tambujukon uglavnom proizvode blago izdužene bokale.

Srodne vrste

Nepenthes edwardsiana (levo) i Nepenthes macrophylla (desno)

Nepenthes villosa je najsrodniji sa Nepenthes edwardsiana i Nepenthes macrophylla. Bilo je mnogo taksonomskih rasprava oko statusa ova tri taksona.

Džozef Dalton Huker, koji je opisao i Nepenthes edwardsiana i Nepenthes villosa, primetio je sličnost između dve vrste na sledeći način:

Ova najznačajnija biljka Nepenthes villosa liči na Nepenthes edwardsiana u toliko mnogo aspekata, naročito po pitanju veličine, oblika i rasporeda „rebara“ na peristomu, da sam smatram da ih može proizvesti mlada biljke te vrste, pre nego što stigne u stadijum kada bokali imaju izdužene vratove.

Prirodni hibridi

Trenutno su zabeležena dva prirodna hibrida.

Donji bokal Nepenthes × harryana

Nepenthes × harryana

je prirodni hibrid između Nepenthes edwardsiana i Nepenthes villosa. Dve roditeljske vrste su veoma blisko povezane što čini da se Nepenthes × harryana, koja je prelazna po načinu života, ne može lako razlikovati od bilo koje od dve roditeljske vrste.

Nepenthes × kinabaluensis

Nepenthes × kinabaluensis je prirodni hibrid između Nepenthes rajah i Nepenthes villosa. N. × kinabaluensis se može naći samo na planini Kinabalu (otuda i naziv) i obližnjoj planini Tambujukon, gde se dve roditeljske vrste pojavljuju simpatrički.

Literatura

•  Clarke, C.M.; Cantley, R.; Nerz, J.; Rischer, H.; Witsuba, A..  "Nepenthes villosa". IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. . 2000.  : e.T39712A10258453. . . 2000. doi:10.2305/IUCN.UK.2000.RLTS.T39712A10258453.en.  . Retrieved 13 April 2017.
• Schlauer, J. N.d. Nepenthes villosa Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jun 2016). Carnivorous Plant Database.
• Danser, B.H. 1928. The Nepenthaceae of the Netherlands Indies. Bulletin du Jardin Botanique de Buitenzorg, Série III, . 9.  (3–4): 249–438.
• Phillipps, A. & A. Lamb 1996. Pitcher-Plants of Borneo. Natural History Publications (Borneo), Kota Kinabalu.
• Clarke, C.M. 1997. Nepenthes of Borneo. Natural History Publications (Borneo), Kota Kinabalu.
• Hooker, J.D. 1852. Nepenthes Villosa. Icones plantarum . 9.  , t. 888.
• Hooker, W.J. 1858. Nepenthes villosa. Curtis's Botanical Magazine . 84.  , t. 5080.
• Elliot, R.R. 1993.  (516 KiB) Carnivorous Plant Newsletter . 22.  (1–2): 22–25.
• Houtte, L.v. 1858. Nepenthes villosa Hook. Fil.. Flore des serres et des jardins de l'Europe . 13.  (3): 27.
• Hooker, J.D. 1859. XXXV. On the origin and development of the pitchers ofNepenthes, with an account of some new Bornean plants of that genus. The Transactions of the Linnean Society of London . 22.  (4): 415–424. . doi:10.1111/j.1096-3642.1856.tb00113.x.  .
• St. John. str. 1862. Life in the Forests of the Far East; or, Travels in northern Borneo. 2 volumes. London: Smith, Elder & Co..
• Stapf, O. 1894. Contribution to the flora of Kinabalu. The Transactions of the Linnean Society of London (series 2) . 4: 71—76.  .
• van Steenis-Kruseman, M.J., et al. 2006. Cyclopaedia of Malesian Collectors: George Darby Haviland. Nationaal Herbarium Nederland.
• Cheers, G. 1992. Letts Guide to Carnivorous Plants of the World. Letts of London House, London.
• Sacilotto, R. 2004. Experiments with highland Nepenthes seedlings: a summary of measured tolerances. Carnivorous Plant Newsletter . 33.  (1): 26–31.
• Nunn, R., A.J. Lowrie, R. Sivertsen, R. Gibson, G. Bourke, C. Chiang, R. Cantley, D. Williams, B.A. Rice & E. Salvia 2014. In memory of Phillip James Mann (1951-2014). Carnivorous Plant Newsletter . 43.  (4): 112–124.
• (in German) Schmid-Hollinger, R. N.d. Kannendeckel (lid) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. decembar 2013). bio-schmidhol.ch.
• Kaul, R.B. 1982. Floral and fruit morphology of Nepenthes lowii and N. villosa, montane carnivores of Borneo. American Journal of Botany . 69.  (5): 793–803. . doi:10.2307/2442970.  .
• Adam, J.H. & C.C. Wilcock 1999.  Pertanika Journal of Tropical Agricultural Science . 22.  (1): 1–7.
• ^ Jump up to:^{a b c d e f g} McPherson, S.R. 2009. Pitcher Plants of the Old World. 2 volumes. Redfern Natural History Productions, Poole.
• Robinson, A., J. Nerz, A. Wistuba, M. Mansur & S. McPherson 2011. Nepenthes lamiiJebb & Cheek, an emended description resulting from the separation of a two-species complex, and the introduction of Nepenthes monticola, a new species of highland pitcher plant from New Guinea. In: McPherson, S.R. New Nepenthes: Volume One. Redfern Natural History Productions, Poole. str. 522–555.
• Thong, J. 2006.  Victorian Carnivorous Plant Society Journal . 81: 12—17.  .
• Toyoda, Y. 1972. Carnivorous Plant Newsletter . 1.  (4): 62–63.
• Fretwell. str. 2013. Back in Borneo to see giant Nepenthes. Part 2: Mt Tambuyukon and Poring. Victorian Carnivorous Plant Society Journal . 108: 6—15.  .
• Adam, J.H. 2002. Pakistan Journal of Biological Sciences . 5.  (4): 419–426. . doi:10.3923/pjbs.2002.419.426.  .
• (in German) Beck, G. 1895. Die Gattung Nepenthes. Wiener Illustrirte Garten-Zeitung. 20.  (3–6): 96–107, 141–150, 182–192, 217–229.
• Macfarlane, J.M. 1908. Nepenthaceae. In: A. Engler Das Pflanzenreich IV, III, Heft 36: 1–91.
•  Marabini, J. 1987. Eine neue Unterart von Nepenthes edwardsiana Hook.fil. sowie Anmerkungen zur Taxonomie der Gattung Nepenthes L.. Mitteilungen der Botanischen Staatssammlung München . 23: 423—429.  .
• Jebb, M.H.P. & M.R. Cheek 1997. A skeletal revision of Nepenthes (Nepenthaceae). Blumea . 42.  (1): 1–106.
• Cheek, M.R. & M.H.P. Jebb 1999. Nepenthes (Nepenthaceae) in Palawan, Philippines. Kew Bulletin . 54.  (4): 887–895. . doi:10.2307/4111166.  .
• Schlauer, J. 2000.  Carnivorous Plant Newsletter . 29.  (2): 53.
• Kurata. str. 2008. Nepenthes peltata (Nepenthaceae), a New Species of Pitcher Plant from the Philippines. Journal of Insectivorous Plant Society . 59.  (1): 12–17.
• Burbidge, F.W. 1882. Notes on the new Nepenthes. The Gardeners' Chronicle, new series, . 17.  (420): 56.
• Kurata. str. 1976. Nepenthes of Mount Kinabalu. Sabah National Parks Publications No. 2, Sabah National Parks Trustees, Kota Kinabalu.
• Macfarlane, J.M. 1914. Nepenthes sp.. Biological Journal of the Linnean Society, XLII.
• Kurata. str. 1984. Journal of Insectivorous Plant Society . 35.  : 65.
• Adam, J.H. & C.C. Wilcock 1998 ['1996']. Pitcher plants of Mt. Kinabalu in Sabah. The Sarawak Museum Journal . 50.  . 71: 145—171. 
• Steiner, H. 2002. Borneo: Its Mountains and Lowlands with their Pitcher Plants. Toihaan Publishing Company, Kota Kinabalu.
• Clarke, C.M. 2001. A Guide to the Pitcher Plants of Sabah. Natural History Publications (Borneo), Kota Kinabalu.
• Schlauer, J. N.d. Nepenthes kinabaluensis Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. jun 2016). Carnivorous Plant Database.