Ruski svetitelji

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Ruski svetitelji Krima

Kanonizacija svetitelja u Ruskoj pravoslavnoj crkvi u periodu njene zavisnosti od Konstantinopoljske patrijaršije nalazila se u nadležnosti kijevskih i moskovskih mitropolita, ali uz obaveznu saglasnost njima nadređenih crkvenih vlasti. U slučajevima lokalne kanonizacije episkopi su mogli da deluju i bez konsultovanja ruskog mitropolita. Od doba mitropolita Makarija (1542-1563) kanonizacija, kako opštenacionalna, tako i lokalna, poverava se saborima ruskih arhijereja, a od XVII veka patrijaraškoj vlasti. Od XVIII veka Sinod postaje jedina kanonizaciona instanca, međutim, zakoni doneti u doba Petra Velikog ("Duhovni reglament") pokazuju više nego veliku suzdržanost prema pitanjima kanonizacije, tako da je sinodalno razdoblje obeleženo izuzetno ograničenom praksom proglašenja novih Svetitelja. Tek u doba imperatora Nikolaja II, ponajviše zahvaljujući njegovoj ličnoj blagočastivosti, došlo je do življe aktivnosti na ovom planu (7 novoproglašenih Svetih). Tačan broj Svetih kanonizovanih u RPC ne može se pouzdano ustanoviti. Najpouzdanije sinodalno izdanje, „Tačni mesecoslov ruskih Svetih“ iz 1903, nije bez izvesnih omaški (u njemu se, inače, njihov ukupan broj procenjuje na 381). U novijem razdoblju teškoću predstavlja i činjenica da je došlo do izvesnih kanonizacija u okviru Ruske zagranične crkve koje još nisu zvanično priznate od Moskovske patrijaršije (car-mučenik Nikolaj II sa porodicom, 100 novomučenika od bezbožnika postradalih). Ruski svetitelji saborno se proslavljaju druge sedmice po Duhovima, u nedeljni dan, dok je novojavljenim mučenicima Zagranična crkva ustanovila saborni praznik u nedelju između 22. i 28. januara.

Prvi svetitelji[uredi]

Prvi Svetitelji kanonizovani u Ruskoj crkvi bili su Sveta braća Boris i Gleb, koji se proslavljaju u činu „strastoterpaca“ - voljnih stradalnika ovenčanih zbog neprotivljenja zlu. To nisu bili prvi ugodnici Božiji prosijali u Rusiji: njima su prethodili Varjazi Teodor i Jovan, mučenici postradali 983., Sveti ravnoapostolni Vladimir i Olga i Sveti Mihail, prvi mitropolit Kijevski († 992.). Međutim, Sveti Boris i Gleb bili su prvi ovenčani izabranici Ruske crkve. Viša jerarhija (grčki mitropoliti) nije bila preterano naklonjena činu njihovog proslavljenja, osobito ako se ima u vidu da su Sveta braća pala kao žrtve političkog zločina, rasprave i razdora među knezovima u borbi za presto. Njihov podvig u mnogo čemu je jedinstven i paradoksalan: oni nisu postradali zbog ispovedanja vere u Isusa Hrista, nego zbog sledbeništva Hrista, kao savršene krotosti, potpunog privoljenja Carstvu nebeskom i neprotivljenja zlu, koje kasnije postaje tipično ruski nacionalni podvig.

Sveti knezovi i knjeginje[uredi]

Poseban, veoma mnogobrojan svetački čin u Ruskoj crkvi sačinjavaju sveti knezovi i knjeginje (kanonizovano ih je skoro 50). Za razliku od svetih vladalaca kanonizovanih u Grčkoj crkvi, uglavnom zbog zasluga u obaranju jeresi u eposi Vaseljenskih sabora, podvig ruskih knezova uglavnom je vezan za očuvanje nacionalne i verske samobitnosti, zaštitu Crkve i države. Unutar ovoga čina izdvaja se nekoliko užih grupa:

Sveti episkopi[uredi]

Kanonizovano je i oko 70 episkopa - neki kao obrazac asketskih vrlina (Sv. Nikita Novgorodski, Stefan Vladimiro-Volinski, Jefrem Perejaslavski, Eftimije Novgorodski), drugi za propovedanje Evanđelja neznabošcima (Joakim Novgorodski, Leontije i Isaakije Rostovski, Stefan Permski, Inokentije Irkutski, Jovan i Pavle Toboljski), treći zbog borbe za pravdu i istinu, neretko i po cenu ispovedništva (German Kazanski, Filip Moskovski), četvrti za zasluge u razvoju Crkve i države (Petar, Aleksije i Jona Moskovski). Prepodobni zemlje ruske (Sv Antonije Pečerski, Sv. Teodosije Pečerski i 118 Kijevo-Pečerskih podvižnika, Sergije Radonješki, Nil Sorski, Serafim Sarovski i dr) uglavnom su, za razliku od strogo asketskog ideala egipatskog i sirijskog monaštva, bliski palestinskim ocima po svom socijalno-haritativnom služenju svetu, podvigu samožrtvene ljubavi i spremnosti na trudove i svako poslušanje. Među hrišćanima koji su živeli u svetu proslavljenja su u činu pravednih udostojeni Simeon Verhoturski, Artemije Verkoljski, Petar i Fevronija Muromski, Julijanija Lazarevska i dr. Najzad, Ruska crkva kanonizovala je i 37 Hrista radi jurodivih (blaženih), najvećim delom iz XV i XVI veka (Vasilije...), po čemu prevazilazi sve ostale pomesne pravoslavne crkve.

Literatura[uredi]

  • G. P. Fedotov, Svяtыe drevneй Rusi. New York, 1959; Slovarь istoričeskiй o Svяtыh, proslavlennыh v Rossiйskoй cerkvi, i o nekotorыh podvižnikah blagočestiя, mestno čtimыh. Sankt-Peterburg, 1862;
  • M. V. Tolstoй, Istoriя Russkoй cerkvi. Moskva, 1991; I. V. Andrejev, S. Rouz, Novi svetitelji ruskih katakombi. Kraljevo, 1966.

Vidi još[uredi]