Ruski svetitelji

Kanonizacija svetitelja u Ruskoj pravoslavnoj crkvi u periodu njene zavisnosti od Konstantinopoljske patrijaršije nalazila se u nadležnosti kijevskih i moskovskih mitropolita, ali uz obaveznu saglasnost njima nadređenih crkvenih vlasti. U slučajevima lokalne kanonizacije episkopi su mogli da deluju i bez konsultovanja ruskog mitropolita. Od doba mitropolita Makarija (1542—1563) kanonizacija, kako opštenacionalna, tako i lokalna, poverava se saborima ruskih arhijereja, a od XVII veka patrijaraškoj vlasti. Od XVIII veka Sinod postaje jedina kanonizaciona instanca, međutim, zakoni doneti u doba Petra Velikog ("Duhovni reglament") pokazuju više nego veliku suzdržanost prema pitanjima kanonizacije, tako da je sinodalno razdoblje obeleženo izuzetno ograničenom praksom proglašenja novih Svetitelja. Tek u doba imperatora Nikolaja II, ponajviše zahvaljujući njegovoj ličnoj blagočastivosti, došlo je do življe aktivnosti na ovom planu (7 novoproglašenih Svetih). Tačan broj Svetih kanonizovanih u RPC ne može se pouzdano ustanoviti. Najpouzdanije sinodalno izdanje, „Tačni mesecoslov ruskih Svetih“ iz 1903, nije bez izvesnih omaški (u njemu se, inače, njihov ukupan broj procenjuje na 381). U novijem razdoblju teškoću predstavlja i činjenica da je došlo do izvesnih kanonizacija u okviru Ruske zagranične crkve koje još nisu zvanično priznate od Moskovske patrijaršije (car-mučenik Nikolaj II sa porodicom, 1700 novomučenika od bezbožnika postradalih, vojnik Evgeni Rodionov). Ruski svetitelji saborno se proslavljaju druge sedmice po Duhovima, u nedeljni dan, dok je novojavljenim mučenicima Zagranična crkva ustanovila saborni praznik u nedelju između 22. i 28. januara.

Ruska pravoslavna crkva je od svoga osnivanja kanonizovala preko 2.500 ljudi. Pojedini svetitelji su posebno omiljeni u ruskom narodu. Ruska pravoslavna crkva saopštila je sredinom jula 2012. godine da je u prethodnih 15 godina kanonizovala 1.700 svetitelja, novomučenika i ispovednika od čega je samo na saboru 2000. godine zboru ruskih svetitelja priključeno 1.097 imena. Više od 15,3 miliona novomučenika stradalih od komunista tek treba da bude kanonizovano. RPC ima više kanonizovanih svetitelja nego sve druge pomesne crkve zajedno. Ruska pravoslavna crkva može da kanonizuje upokojenog pravednika ako je on doprineo širenju pravoslavlja, ako je verno služio Bogu, činio čuda ili stradao kao mučenik za pravoslavnu veru. „Sveti ljudi su u Crkvi oni koji su se očistili od greha, koji su stekli blagodat Duha Svetoga i projavili Njegovu silu u našem svetu“, objašnjava arhimandrit Tihon Sofijčuk, predsednik komisije za kanonizaciju u Kijevskoj eparhiji. Širok je raspon kriterijuma za kanonizaciju. Ne mora svako da isceljuje ljude dodirom ruke, dovoljno je da proživi život pun hrišćanskih vrlina.^{[traži se izvor]}

Prvi svetitelji[uredi | uredi izvor]

Prvi Svetitelji kanonizovani u Ruskoj crkvi bili su Sveta braća Boris i Gleb, koji se proslavljaju u činu „strastoterpaca“ - voljnih stradalnika ovenčanih zbog neprotivljenja zlu. To nisu bili prvi ugodnici Božiji prosijali u Rusiji: njima su prethodili Varjazi Teodor i Jovan, mučenici postradali 983., Sveti ravnoapostolni Vladimir i Olga i Sveti Mihail, prvi mitropolit Kijevski († 992.). Međutim, Sveti Boris i Gleb bili su prvi ovenčani izabranici Ruske crkve. Viša jerarhija (grčki mitropoliti) nije bila preterano naklonjena činu njihovog proslavljenja, osobito ako se ima u vidu da su Sveta braća pala kao žrtve političkog zločina, rasprave i razdora među knezovima u borbi za presto. Njihov podvig u mnogo čemu je jedinstven i paradoksalan: oni nisu postradali zbog ispovedanja vere u Isusa Hrista, nego zbog sledbeništva Hrista, kao savršene krotosti, potpunog privoljenja Carstvu nebeskom i neprotivljenja zlu, koje kasnije postaje tipično ruski nacionalni podvig.

Sveti knezovi i knjeginje[uredi | uredi izvor]

Poseban, veoma mnogobrojan svetački čin u Ruskoj crkvi sačinjavaju sveti knezovi i knjeginje (kanonizovano ih je skoro 50). Za razliku od svetih vladalaca kanonizovanih u Grčkoj crkvi, uglavnom zbog zasluga u obaranju jeresi u eposi Vaseljenskih sabora, podvig ruskih knezova uglavnom je vezan za očuvanje nacionalne i verske samobitnosti, zaštitu Crkve i države. Unutar ovoga čina izdvaja se nekoliko užih grupa:

Ravnoapostolni vladaoci (Sveti Vladimir i Olga Kijevski),
Knezovi i knjeginje prosjale u monaškom obrazu (Nikola Svjatoša, Joasaf Vologodski, Ana Kašinska, Evfrosinija Suzdaljska, Efrosinija Moskovska),
Knezovi-mučenici (Sveti Boris i Gleb, Vasilije Konstantinovič, Mihail Černjigovski, Igor Kijevski, Andrej Bogoljubski) i
Knezovi koji su zadužili svoj narod nesebičnim služenjem i borbom za očuvanje državnosti i utvrđenje pravoslavne vere (Sveti Aleksandar Nevski, Gavrilo i Dovmont Pskovski, Mstislav Rostislavič Hrabri).

Sveti episkopi[uredi | uredi izvor]

Kanonizovano je i oko 70 episkopa - neki kao obrazac asketskih vrlina (Sveti Jovan Šangajski, Sv. Nikita Novgorodski, Stefan Vladimiro-Volinski, Jefrem Perejaslavski, Eftimije Novgorodski), drugi za propovedanje Evanđelja neznabošcima (Joakim Novgorodski, Leontije i Isakije Rostovski, Stefan Permski, Inokentije Irkutski, Jovan i Pavle Toboljski), treći zbog borbe za pravdu i istinu, neretko i po cenu ispovedništva (German Kazanski, Filip Moskovski), četvrti za zasluge u razvoju Crkve i države (Petar, Aleksije i Jona Moskovski). Prepodobni zemlje ruske (Sv Antonije Pečerski, Sv. Teodosije Pečerski i 118 Kijevo-Pečerskih podvižnika, Sergije Radonješki, Nil Sorski, Serafim Sarovski i dr) uglavnom su, za razliku od strogo asketskog ideala egipatskog i sirijskog monaštva, bliski palestinskim ocima po svom socijalno-haritativnom služenju svetu, podvigu samožrtvene ljubavi i spremnosti na trudove i svako poslušanje. Među hrišćanima koji su živeli u svetu proslavljenja su u činu pravednih udostojeni Simeon Verhoturski, Artemije Verkoljski, Petar i Fevronija Muromski, Julijana Lazarevska i dr. Najzad, Ruska crkva kanonizovala je i 37 Hrista radi jurodivih (blaženih), najvećim delom iz XV i XVI veka (Vasilije...), po čemu prevazilazi sve ostale pomesne pravoslavne crkve.

Literatura[uredi | uredi izvor]

G. P. Fedotov, Svяtыe drevneй Rusi. New York, 1959; Slovarь istoričeskiй o Svяtыh, proslavlennыh v Rossiйskoй cerkvi, i o nekotorыh podvižnikah blagočestiя, mestno čtimыh. Sankt-Peterburg, 1862;
M. V. Tolstoй, Istoriя Russkoй cerkvi. Moskva, 1991; I. V. Andrejev, S. Rouz, Novi svetitelji ruskih katakombi. Kraljevo, 1966.

Vidi još[uredi | uredi izvor]