Sakoku

Kineski brod – džunka na početku Sakoku perioda (ilustracija iz 1644.–48. godine)

Ilustracija iz 17. veka koja pokazuje holandsku posetu rezidenciji Tokugava.

Svitak koji prikazuje posetu predstavnika kraljevine Rjukjo iz 1710. Kada je oblast Sacuma okupirala ovu kraljevinu, putem nje je Japan trgovao sa kineskom robom.

Sakoku (鎖国, "zatvorena zemlja") bila je izolaciona politika Japana, koja je nalagala da nijedan stranac ne sme da uđe u Japan niti ijedan Japanac sme da ga napusti pod pretnjom smrtne kazne. Politiku je uspostavio šogunat Tokugava pod vladavinom šoguna Togugave Ijemicua, koja je kroz nekoliko donesenih edikta i zakona trajala od 1633. do 1853. godine. Kraj ove zabrane obeležava se dolaskom crnih brodova admirala Metju Perija, koji, pod pretnjom sile, otvora granice Japana za zapadnu trgovinu. Nakon potpisivanja sporazuma iz Kanagave, sakoku prestaje da postoji, ali, budući da je Japancima i dalje bilo zabranjeno da napuste Japan, njena zvanična politika se završava tek nakon dolaska perioda Meidži obnove (1868).

Termin sakoku potiče od manuskripta Sakoku-ron (「鎖国論」) koji je napisao japanski astronom Šizuki Tadao (志筑忠雄) tokom 1801. godine. Šizuki je upotrebio ovu reč prevodeći tekstove iz 17. veka nemačkog putnika Engelberta Kempfera o Japanu.

Japan nije bio potpuno izolovan pod „sakoku“ politikom. To je bio sistem, kojim su šogunat i neki hanovi (feudalnih oblasti) ograničavali trgovinu i spoljne odnose. Bila je dozvoljena trgovina sa Holanđanima i Kinezima u Nagasakiju, dok je trgovinska razmena sa Korejom održavana preko oblasti Cušima (danas deo prefekture Nagasaki). Trgovalo se i sa Ainima na Hokaidu na severu, ali i sa kraljevstvom Rjukju, preko oblasti Sacume na jugu.

Trgovina pod izolacijom

Japan je u vreme zatvorenosti trgovao sa pet entiteta. Posredstvom klana Macumae na Hokaidu (tada ostvom Ezo) trgovalo se sa Ainima, dok je klan So iz Cušime trgovao sa narodom Džoseona (stari naziv za Koreju). Holandska istočnoindijska kompanija je imala dozvolu za trgovinu u Nagasakiju, zajedno sa kineskim trgovcima koji su trgovali na ostrvima Rjukju. Rjukju je u to vreme bila mala kraljevina sa sopstvenom vladom, ali pod uticajem okruga Sacuma i njenog vladajućeg klana Šimazu, koji su je u jednom periodu okupirali. Ovakva trgovina se javljala u dva oblika. Jedan tip je kontrolisao bakufu u Nagasakiju (Kina i Holandija), a drugi određeni hanovi i klanovi (Koreja i Rjukjo).

Ovakva trgovina doprinela je nastanku trgovinskih sela/gradova u Rjukjuu i Koreji preko kojih je obavljana trgovina, a koje su osnivali određeni hanovi van zvanične teritorije Japana. Japanci su preko ovih mesta, koja su služila kao neutralno zemljište, uspevali da u periodu zatvorenosti nabave robu iz inostranstva. Ostrvo Dedžima služilo je kao jedan od tih neutralnih gradova trgovine, na njega su Japanci odlazili sa specijalnom dozvolom, trgujući sa strancima koji na taj način nisu kršili Sakoku zakon dolaska u Japan. Trgovina je bila slaba i pod velikom kontrolom, ali je postojala i nije bila nemoguća.

Terminologija

Uprkos restrikcijama i zatvorenosti trgovina je i dalje postojala. Šogunat je možda proterao sve Portugalce, ali je pospešio odnos sa Holanđanima i Korejcima, starajući se da trgovina potpuno ne izumre. Zbog toga se u modernim studijama naglašava, da je ovaj period „sakoku“, koji označava izolaciju i zatvorenu zemlju, možda treba tačnije nazivati „kaikin“ (海禁, "obalska zabrana"), koja se već koristila u dokumentima toga vremena, čije poreklo vodi od kineskog koncepta „haidžin“ – tipa zatvorenosti tokom Ming i Ćing dinastije u Kini.

Obrazloženje

Deo teksta izolacionog edikta iz 1636. godine:

"Ni jedan japanski brod (...), niti jedan Japanac, ne sme napuštati svoju zemlju; ko god postupi protiv ove zabrane biće kažnjen smrću dok će brod sa posadom biti zaplenjen do daljnjeg. Sva lica koja se vrate iz inostranstva biće usmrćena. Ko otkrije i oda hrišćanskog sveštenika biće nagrađen sa do 400 do 500 listova srebrnjaka po licu. Svi stranci (Portugalci i Španci) koji propagiraju katolicizam biće uhapšeni i pritvoreni u „Onri“ ili drugom zatvoru u gradu. U tom slučaju svi Portugalci, zajedno sa njihovim majkama, sestrama i svim rođacima biće proterani u Makao. Ako neko donese pismo iz inostranstva ili se vrati nakon proterivanja umreće sa svojom porodicom. Ko bude posredovao za kažnjenika, takođe će biti kažnjen i usmrćen."

Japanska knjiga koja prikazuje anatomiju, štampana 1774 u jeku sakoku izolacije primer je učenja „rangaku“. Nacionalni muzej prirode i nauke u Tokiju.

Uvreženo je mišljenje, da je šogunat uveo „sakoku“ politiku zatvorenosti, da bi sprečio pokušaje kolonizacije i religijskog uticaja, prvenstveno Španije i Portugalije, čiju su pojavu u arhipelagu Japanci videli kao pretnju državnom miru i stabilnosti. Uvećan broj preobraženika u katolicizam, prvenstveno na ostrvu Kjušo najviše je uzimano kao primer za to opravdanje, mada neki istoričari iz 1970. smatraju to samo jednim delom razloga. Pravi motiv prema jačanju ove mornaričke zabrane treba posmatrati u kontekstu unutrašnje politike koju je vodila Tokugava vlada. Smatra se da razlog leži i u potrebi da šogunat pridobije dovoljno kontrole nad spoljašnjom politikom, ne samo da bi obezbedila socijalni mir, već i da bi obezbedila vrhovnu vlast naspram ostalih feudalnih gospodara, kao što su bili tozama daimjoi. Ovi daimjoi su do toda koristili istočnoazijsku trgovinu za uvećanje ličnog prihoda tokom sengoku perioda, uz koji bi samostalno unapređivali mornaričku snagu svoga okruga. Ograničavanjem trgovine, koju bi daimjoi imali sa strancima, šogunat se postarao da ovi okruzi ne postanu previše moćni da bi mogli da se pobune protiv centralne vlade. Ovo se smatra razlogom i za uvođenje pravila sankin kotai, koje je zahtevalo da daimjoi svakog hana imaju obavezu da provedu određeni period van svoje oblasti u prestonici u Edu. Zvanična trgovina preorjentisala se na luku Nagasaki, koja je od 1587. bila pod kontrolom Tojotomija Hidejošija i preko koje se bakufu postarao da putem raznih poreza i taksi stvori direktan prihod. Ovo nije bila mala stvar budući da je nedostatak novca uticao na prethodne vlade Kamakure i Muromači perioda, pa se smatralo da je imućna i finansijski nezavisna, vladavina stabilna i jaka. Fokus na uklanjanju zapadnog i hrišćanskog uticaja kao glavnog razloga za „kaikin“ obavezu može se smatrati evrocentričnim tumačenjem japanske istorije mada je ona široko prihvaćena u društvu.

Uprkos tome hrišćanstvo i dve najveće hrišćanske kolonijalne sile zaista su viđene kao pretnje šogunatu. Nakon što je ostatak klana Tojotomi bio potučen 1615. godine, Togugava Hideta je preusmerio svoju pažnju na poslednju preostalu pretnju vladavini svoje dinastije. Religija je bila izazov i pretnja centralno vladajućem sistemu koja se sa tim problemom ozbiljno uhvatila u koštac budući da su već ranije imali probleme sa naoružanim budističkim monasima tokom sengoku perioda. Carica Meišo (1624–96) takođe je imala velike bojazni zbog naseljavanja Španaca i Portugalaca u zemlje Novog sveta (Američki kontinenti), verovala je i da je Japan u opasnosti od preuzimanja i kolonizacije.

Protestantski trgovci iz Engleske i Holandije pospešili su ove pretnje optužbama da španski i portugalski misionari sistemski šire katolicizam sa namerom da uspostave kulturnu i religijsku prevlast, koja bi im olakšala kolonizaciju i osvajanje azijskih zemalja. Japanci su Holanđane i Engleze videli kao ljude koji su razgraničavali trgovinu i religiju, dok su stanovnici pirinejskog poluostrva viđeni kao narodi koji to ne odvajaju i u svakom dolasku pokušavaju da propagiraju i nametnu svoje poglede i potrebe. Holanđani koji su težili da preuzmu kompletnu trgovinu nad ovim ostrvom nisu štedeli na blaćenju ostalih konkurenata. Zahvaljujući radu misionara, prvenstveno Fransiska Havijera broj hrišćana u Japanu, čak i među daimjoima ubrzano je rastao, a kao glavni okidač za uspostavljanje „sakoku“ politike uzima se Pobuna u Šimabari 1637.–1638. kada se oko 40.000 hrišćanskih seljaka pobunilo protiv vlade. Po njenom završetku, pobedom šogunata, vlada je proterala sve misionare i zabranila hrišćansku religiju pod pretnjom smrti. Ostatak japanskih hrišćana, većinom u Nagasakiju, formirali su tajne zadruge u kojima su mogli da praktikuju ovu religiju. Sav spoljašnji kontakt van zemlje strogo je kontrolisao bakufu uz pomoć oblasti Cušima, Macumae i Sacuma, koji su takođe strogo učestvovali u suzbijanju hrišćanstva. Holandskim trgovcima je dozvoljeno da se i dalje bave trgovinom ali samo uz obećanje da neće u te poslove upletati misionarski rad. Zbog toga Japan danas ima najmanji procenat hrišćana u istočnoj Aziji koji obuhvata oko 1% stanovništva dok ostale države imaju nešto više, Kina 5%, Vijetnam 7%, Južna Koreja 29,2% dok u Filipinima taj broj obuhvata preko 90% ljudi.

Jedna od stražarnice na ostrvu Taketomi koja je konstruisana 1644. kako bi pazila na dolaske zapadnih brodova.

Politika sakoku takođe je pomogla u načinu kontrolisanja količine dobara, koja je cirkulisala između Japana i drugih zemalja obezbeđujući japanskoj robi, zbog svog rariteta, posebno mesto u azijskoj hijerarhiji. Osim toga šogunat je u ovakvom načinu trgovine težio da dobije najnoviju tehnologiju, lekove i nova naučna saznanja, ali i da usput odbije ugrađivanje Kine ili druge države u trgovini. Japan je preko Kine dobijao najnovije vesti o svetu, ali opet posredstvom Koreje sa kojom je Japan u to vreme imao regularne odnose i to preko njihovog ambasadora u svojoj poseti u Japanu. Budući da se trgovina Koreje sa Japanom obavljala preko oblasti Cušima, uz pomoć Japanaca iz korejske luke Busana, Japan je uspevao da dođe do informacija o Kineskom i svetskom kulturnom tehničkom i intelektualnom napretku tokom Edo perioda. U periodu kada je Japan ulazio u period izolacije dinastija Ming je gubila sve više kontrole nad Kinom, pa je Japan bio rastrzan da li da uđe u zvanične odnose sa dinastijom Ming ili dinastijom Ćing pa se rešenje da se ne priklone ni jednoj dinastiji, već da se preko Koreje uspostave odnosi pokazala više pogodnijom. Uvoz holandske robe se odvijao preko kraljevine Rjukju, koju je vlada ohrabrivala da održi dobar odnos sa Kinom, iako je već odavno ta kraljevina bila pod upravom klana Šimazu iz japanske oblasti Sacume. Nakon što je potukla Ming lojaliste na Tajvanu, dinastija Ćing je postala još više otvorena prema međunarodnoj trgovini, što je japanskoj vladi bio još jedan dodatan razlog da ne uspostavi zvanične odnose sa Kinom.

Japanska elita je želela malo da ublaži politiku izolovanosti u 18. veku, ali ne previše uspešno. Nešto kasnije sakoku se odnosio i na zabranu izvoza u druge zemlje japanskih rudnih bogastava (prvenstveno srebra i bakra). Međutim iako je izvoz srebra bio zabranjen putem Nagasakija pod kontrolom šogunata, nastavio se, pa čak i razvio korejskom rutom trgovine.

Japan je ostao u toku sa razvojem zapadne tehnologije, prvenstveno preko tekstova na holandskom jeziku, koje su nabavljali preko ostrva Dedžima. Ove studije procvetale su krajem 18. veka nazivajući se „rangaku“ (holandske studije), ali su prevaziđene nakon otvaranja granica, pa su mnogi studenti poslati u inostranstvo gde su bolje i direktnije izučavali nove nauke.

Politika izolacije sakoku završila se potpisivanjem sporazuma iz Kanagave, kao odgovor na zahteve koje je postavio admiraj Metju Peri.

Pokušaji kršenja izolacije

Tokom izolacije mnogi brodovi, prvenstveno američki, ruski i francuski, su pokušavali da dođu do obala Japana tokom 17. 18. i 19. veka, ali su svi bili odbijeni.

Ruski susret na čelu sa Pavelom Lebedevom Lastočkinom sa Japancima 1808. godine.

Japanska grafika broda "HMS Phaeton" u luci Nagasaki 1808. godine

• 1647. Portugalski ratni brod pokušava do dođe do Nagasakija. Japanci kao odgovor formiraju blokadu od skoro 900 čamaca da zaustave brod da doplovi u luku. Nakon tog događaja Nagasaki se dodatno obezbeđuje usled straha da bi i druge države mogle da pokušaju da na isti način uđu.
• 1778. Trgovac iz Jakutska, pod imenom Pavel Lebedev Lastočkin dolazi na Hokaido sa malim brojem ljudi. Ponudio je poklone i ljubazno pitao da mu se dozvoli bavljenje trgovinom.
• 1787. Žan Fransoa la Peruz sa svojim brodom ulazi u japanske vode. Posećuje ostrva Rjukju i moreuz između Hokaida i Sahalina, nazivajući ga po sebi.
• 1791. Dva američka broda, „Lady Washington“ i „Grace“ pod komandom kapetana Džona Kendrika i Vilijema Daglasa, pristali su na ostrva Ki Ošima na jedanaest dana. Smatra se da je Kendrik bio prvi Amerikamac koji je posetio Japan. Navodno je pobo američku zastavu u tlo, prisvajajući teritoriju Japana u ime svoje zemlje, mada detalji njegove posete Japanu nikad nisu obelodanjeni.
• 1792. Podanik Rusije, Adam Laksman posećuje ostrvo Hokaido.
• 1797—1809. Nekoliko američkih brodova trguje u Nagasakiju pod zastavom Holandije, ispunjavajući zahtev Holanđana koji su bili sprečeni da pošalju svoje brodove usled rata sa Britancima tokom Napoleonskog rata:

• 1797. Američki kapetan Vilijam Robert Stjuart, zadužen od strane Holanđana iz Batavije, uzima brod Eliza of New York i putuje za Nagasaki sa tovarom holandske robe.
• 1803 Vilijam Robert Stjuart vraća se na brod pod imenom "The Emperor of Japan" (zarobljen i preimenovan brod "Eliza of New York"), ulazi u Nagasaki i pokušava – neuspešno, da trguje preko holandske enklave u Dedžimi.
• Još jedan Američki kapetan Džon Derbi iz Salema pokušava da otvori Japan za trgovinu opijumom što se završava još jednim neuspehom.

• 1804. Tokom ruske ekspedicije oko sveta, posada pod kapetanom Ivanom Fedorovičom Kruzenštarnom dolazi do Nagasakija. Ruski izaslanik Nikolaj Rezanov zahtevao je trgovinsku razmenu što je japanska vlada izričito odbila i naredila da napuste zemlju do proleća 1805. Rusi su kao odgovor na to napali Sahalin i Kurilska ostrva tokom sledeće tri godine, pa je Bakufu morao da ojača odbranu na Hokaidu.
• 1808. Britanska fregata „HMS Phaeton“ koja je vrebala holandske brodove po Pacifiku, uplovila je u Nagasaki pod Holandskom zastavom zahtevajući dopunu namirnica.
• 1811. Ruski mornarički poručnik Vasilij Golovnjin, pristao je na ostrvo Kunašir gde je uhapšen i pritvoren na dve godine od strane japanske vlade.

Japanski crtež broda Morrison, usidren ispred Urage u Kanagavi, 1837. godine.

• 1825. Na predlog Takahašija Kagejasua, bakufu je izdao naređenje „ikokusen učiharairei“ (poznat i kao „ninen naši“) kojom se dozvoljava hapšenje ili ubistvo svakog stranca koji dođe na obale Japana.
• 1830. Na ostrvima Bonin, koji su Japanci smatrali nenaseljenim, Amerikanac Natanijel Sejvori, stvara prvu koloniju.
• 1837. Američki biznismen iz Guangdžoua po imenu Čarls King želeo je da započne trgovinu vraćajući za Japan tri japanska mornara koja su se nasukala nekoliko godina ranije na obale Oregona. Nakon što je na njihov brod nekoliko puta pucano, odustali su od daljeg pokušaja ulaska u Japan.
• 1842. Nakon vesti o porazu Kine u Prvom opijumskom ratu, vlada Japana odlučuje da pozitivno odgovori na zahteve zapada i dozvoli da strani brodovi dopune zalihe na njenim obalama.

Američki brod „USS Columbus“ i jedan mornar iz neuspešne misije Džejmsa Bidla po viđenju jednog japanskog umetnika.

• 1844. Francuska ekspedicija pod kapetanom Fornije-Diplanom posetila je 28. aprila 1844. godine Okinavu. Trgovina je bila odbijena.
• 1845. Kitolovački brod „Manhattan“ spašava 22 japanska brodolomnika. Kapetan Merkejtor Kuper dobio je dozvolu da doplovi u luku Edo gde je ostao četiri dana susrevši se sa velikim brojem vladinih zvaničnika uključujući i samog cara. Kao zahvalnost dati su im pokloni i u miru ispraćeni sa molbom da se više nikada ne vrate.
• 20. jul 1846. Komandant Džejms Bidl koga je poslala vlada SAD da zamoli za otvorenu trgovinu, pristao je u luku Edo sa svoja dva broda od kojih je jedan bio ratni, naoružan sa 72 topa, ali je i on bio odbijen i vraćen kući.
• 24. jul 1846. Francuski admiral Sesil dolazi u Nagasaki, ali ne uspeva da ostvari pregovore, nije mu dozvoljeno ni iskrcavanje na obalu.
• 1848. Ranald Makdonald, Englez škotsko-indijanskog porekla pretvara se da je brodolomnik koji je došao do ostrva Riširi u nadi da će uspeti da dođe do Japan. Plan uspeva i biva poslat za Nagasaki gde je ostao 10 meseci postavši prvi učitelj engleskog jezika na tlu Japana. Po svom povratku u SAD Makdonald piše pismenu izjavu kongresu u kojoj objašnjava da su se Japanci prema njemu lepo ophodili i da nije imao nikakvih negativnih iskustava sa njima.
• 1848. Kapetan Džejms Glin doplovljava do Nagasakija vodeći prve uspešne pregovore Amerikanaca sa „zatvorenom zemljom“ Japana. Džejms Glin je bio taj koji je preporučio Američkom kongresu da bi pregovore za otvaranje Japana najbolje bilo ispratiti demostracijom sile i tehnološke naprednosti Amerike, što je dovelo do Perijeve misije.
• 1849. Britanski brod „HMS Mariner“ ulazi u luku Ugara da bi izvršila topografska merenja. Na brodu je bio i jedan bivši japanski brodolomnik – Otokiči, koji se predstavio kao Kinez tvrdeći da je japanski jezik naučio od svog oca koji je bio biznismen u Nagasakiju.
• 1853. Ruski admiral Jefimij Putjatin dolazi u Nagasaki (12. avgust 1853) i prvi put za Japance pokazuju tehnologiju parne mašine. Dve godine kasnije Rusija će potpisati“ Sporazum u Šimodi“ koji će obezbediti trgovinu Rusije sa Japanom.

Japanska grafika koja govori o Perijevoj poseti 1854. godine.

Ovi neuspešni pokušaji uspostavljanja kontakta sa Japanom trajali su sve do 8. jula 1853 kada je admiral Metju Peri uplovio u luku Edo sa svojom flotom od četiri ratna broda Mississippi, Plymouth, Saratoga i Susquehanna demonstrirajući razliku u vojnoj sili i tehnologiji između Japana i zapadnih zemalja. Dolaskom na ovaj način silom je zatražio otvaranje granice Japana dajući Japancima period od godinu dana da se odluče kako će postupiti po pitanju politike „sakoku”. Brodovi na kojima je doplovio izvršili su veliki uticaj na Japance nazivajući ih kuro fune, u prevodu „Crni brodovi“.

Kraj zabrane

Flota admirala Perija tokom njegove druge posete Japanu 1854. godine

Admiral Peri se vratio u Japan, ali ne posle godinu, već nakon šest meseci i to sa duplo većom flotom, pa su Japanci odlučili da prekinu zabranu i otvore granice za strance. Sporazum iz Kanagave, prvi od mnogih tog tipa potpisan je 31. marta 1854. sa predstavnikom šoguna dozvoljavajući Amerikancima da uspostave diplomatske odnose sa Japanom što vrlo brzo radi i Velika Britanija kao i Rusija.

U roku od pet godina Japan je potpisao veliki broj ugovora i sporazuma sa zapadnim državama, koje su japanski intelektualci smatrali jednostranim i nepoštenim, pridobijeni ucenama i silom i kao takva smatrala se znakom da zapadne nacije imaju želje da kontrolišu i kolonizuju Japan, kao što su uradili sa velikim brojem zemalja Azije. Imeđu ostalih stvari strancima je data i kontrola na carinama, kao i pravo na ekstrateritorijalnost, što će ostati kamen spoticanja u odnosima Japana sa Zapadom sve do prelaza iz 19. u 20. vek, kad bude došlo do reviziranja starih sporazuma.

Misija na Zapad

Nadarov sin, fotografisan sa članovima druge japanske misije za Evropu 1863. godine. Fotografiju je načinio Feliks Nadar.

Nakon otvaranja granica bakufu je finansirao nekoliko misija u inostranstvo kako bi saznao više o drugim državama, revizirao ugovore i odugovlačio u otvaranju luka za zapadnu trgovinu.

Prvi japanski predstavnik, zajedno sa ostatkom japanske misije, poslat je 1860. godine u SAD na brodu „Kanrin maru“, prvom parnom brodu koji su za potrebe prekookeanske plovidbe napravili holandski brodograditelji.

Godinu dana kasnije, 1861. godine, tokom incidenta u Cušimi, ruska flota je pokušala da na silu otvori luku koja još nije bila zvanično otvorena za inostranu trgovinu ali je bila odbijena uz pomoć britanskih snaga.

Prva delegacija za Evropu poslata je 1862, a pratila ju je druga misija odmah sledeće, 1863. godine. Japan je takođe poslao delegaciju na Svetsku izložbu 1867. godine u Parizu.

Van šogunata i druge feudalne oblasti su tajno slali svoje predstavnike pa je tako oblast Čošu poslala petoro ljudi, danas poznati kao Čošu petorka dok ih je u tome pratila i oblast Sacuma, šaljući 14 svojih zemljaka u cilju izučavanja zapadne tehnologije i nauke.

Vidi još

• Izolacionizam
• Sporazum iz Kanagave

Literatura

• Cullen, L. M. (2003). A History of Japan, 1582-1941. Cambridge: Cambridge University Press. str. 39. 
• Ridley, Scott (2010). Morning of Fire: John Kendrick's Daring American Odyssey in the Pacific. HarperCollins. str. 221—225. ISBN 978-0-06-170012-5. Pristupljeno 30. 7. 2012. 
• Dodge, Ernest Stanley (1976). Islands and Empires: Western Impact on the Pacific and East Asia. U of Minnesota Press. str. 302. ISBN 978-0-8166-0788-4. 
• Laver, Michael S. (2011). The Sakoku Edicts and the Politics of Tokugawa Hegemony. Cambria Press. 
• Hellyer, Robert I. (2009). Defining engagement: Japan and global contexts, 1640-1868. Harvard University. 
• Gunn, Geoffrey C. (2003). First Globalization: The Eurasian Exchange, 1500 to 1800. Rowman & Littlefield. str. 151. ISBN 978-0-7425-2662-4. 
• Hall, John Wesley. (1955). Tanuma Okitsugu: Forerunner of Modern Japan. Cambridge: Harvard University Press. 
• Oshima, Akihide. (2009) Sakoku to iu Gensetsu.（大島明秀『「鎖国」という言説』）Kyoto in Japan: Minerva Publisher.

Spoljašnje veze

• „Numismatist in Commodore Perry's fleet (1853–54)”, Journal of Antiques, avgust 2005, Arhivirano iz originala 8. 4. 2016. g., Pristupljeno 20. 1. 2016 .