Сало или стодвадесет дана Содоме

Сало, или сто двадесет дана Содоме
Žanr	horor/drama
Tvorac	Pjer Paolo Pazolini
Režija	Pjer Paolo Pazolini
Scenario	Serđo Citi Pjer Paolo Pazolini
Producent	Alberto Grimaldi
Glavne uloge	Paolo Bonačeli Aldo Valeti Đorđo Kataldi Umberto Paolo Kvintavle Katerina Borato Elsa de Đorđi Helena Surgere
Muzika	Enio Morikone
Godina	1975.
Trajanje	116 minuta
Zemlja	Italija
Jezik	italijanski
IMDb veza

Salo, ili sto dvadeset dana Sodome (it. Salò o le 120 giornate di Sodoma) je italijansko-francuski horor film iz 1975. godine koji je režirao Pjer Paolo Pazolini. Film predstavlja izmenjenu adaptaciju istoimenog romana Markiza de Sada, smeštenu u fašističku Italijansku Socijalnu Republiku znanu i kao Salo (it. Salò). Njegov glavni fokus su četiri bogata i korumpirana sladostrasnika koji kidnapuju osamnaest tinejdžera i podvrgavaju ih četvoromesečnoj torturi koja uključuje nasilje, sadizam, seksualno i mentalno mučenje. Centralne teme filma su politička korupcija, zloupotreba moći, sadizam, perverznost, seksualnost i fašizam. Priča je podeljena na četiri dela, inspirisanih Danteovom Božanstvenom komedijom. Isto tako, ona pravi omaže delima Ezre Paunda, Fridriha Ničea i Marsela Prusta.

Film je premijerno prikazan 25. novembra 1975. godine, na Pariskom filmskom festivalu, tri nedelje nakon Pazolinijevog ubistva u Rimu. U Italiji je bio prikazivan u bioskopima pre no što je bio zabranjen 1976. godine, a u Sjedinjenim Američkim Državama je prikazan 3. oktobra 1977. godine. Zbog svojih eksplicitnih i grafičkih scena, film je bio izuzetno kontroverzan i bio je zabranjivan u nekoliko zemalja. Film je pokrenuo mnoge diskusije zbog svog posebnog načina obrađivanja tema, i bio je hvaljen i osuđivan od više filmskih kritičara i istoričara.

Uloge

Glumac	Uloga
Paolo Bonačeli	Vojvoda
Aldo Valeti	Predsednik
Đorđo Kataldi	Biskup
Umberto Paolo Kvintavle	Sudija
Katerina Borato	Kasteli
Elsa de Đorđi	Magi
Helena Surgere	Vakari

Radnja filma

Glavni akteri, četvorica predstavnika vlasti (Vojvoda, Biskup, Predsednik i Sudija), uz pomoć fašističkih jedinica, hvataju grupu mladih ljudi i zatvaraju ih u raskošnu vilu. Sluge im postaju bivše prostitutke u poodmaklim godinama: prostitutka Kasteli, prostitutka Vakari, i prostitutka Magi, koje mladim zatvorenicima pričaju priče iz sopstvenog iskustva, pa je, na osnovu tih priča, i sam film struktuiran, odnosno podeljen u celine:

• “Predsoblje pakla”
• “Krug opsesija”
• “Krug govana”
• “Krug krvi”

Inspiraciju za ovakvu strukturu, Pazolini je našao u “Božanstvenoj komediji” Dantea Aligerija.

Dok prostitutke, u svojim zanosnim kostimima, pričaju najgnusnije priče iz svog seksualnog i poslovnog života, žrtve (najčešće) sede obnažene, ponižene, na podu, sve dok ih neki od glavnih aktera, podstaknut “vrelom” pričom, ne uzme i ne iskoristi za “oživljavanje” onog što se do malopre samo slušalo.

Epilog filma upravo je i najpotresniji i gotovo da sliči kulminaciji, pre nego epilogu: Četvoro zapovednika odabiraju mladiće i devojke koji nisu bili apsolutno poslušni, te ih stražari odvode u obližnje dvorište i ubijaju na najgnusnije načine. Zapovednici, gotovo indiferentno, posmatraju dvogledom, iz udaljene prostorije, taj prizor. Zgrožena pijanistkinja, koja je svirala i radila za njih, uočava prizor i izvršava samoubistvo bacivši se sa prozora. Za sve to vreme sa radija dopiru zvuci “Carmina Burana” Karla Orfa. Naposletku, dvoje mladih stražara menjaju stanicu na radiju, puste veselu pesmu i veselo, pa ipak i ravnodušno, zaplešu. Jedan upita drugog za ime njegove devojke. “Margarita”, on odgovori.Te završne scene, propraćene samo smirujućom muzikom, produbljuju jezu koju sami prizori donose.

Spoljašnje veze

• Salo ili 120 dana Sodome na sajtu IMDb (jezik: engleski)